RELIGIJA I TEOLOGIJA

Кnjiga dr Miloša Vesina Ljubavlju nastajemo, a strahom nestajemo ukazuje na to kolika je moć pojedinca i snaga zajednice. To jedinstvo, a ne suprotstavljenost jedno drugom, jeste ono što izgrađuje i čuva kako zajednicu tako i njene pripadnike, jer se zajednica temelji na zajedništvu ličnosti u ljubavi. Кnjiga je napisana za buduća vremena, da se sećanjem poštuje prošlost i izgrađuje budućnost. Takođe, knjiga nas podseća da su duhovne vrednosti štit od svih nevolja i neizvesnosti koje život nosi. Jer je poverenje izgrađeno na vekovnoj tradiciji Božje objave čoveku koji traži Boga, čoveku koji oseća da mu Bog nedostaje u svetu, koji je Boga zaboravio i odbacio.

Agapije Landos Krićanin rođen je u gradu Kandiji na Kritu krajem XVI veka. Svetovno ime bilo mu je Atanasije. Krit je u to vreme bio pod mletačkom vlašću. Pored grčkog, znao je latinski, italijanski i arapski. U Lavri Svetog Atanasija na Atonskoj gori zamonašio se pod imenom Landos. Potom je prešao u ćeliju, u kojoj se posvetio pisanju. U Veneciju je otišao 1639, gde je štampao sve svoje knjige. Tamo je i umro 1664. godine. Građu za svoje knjige nalazio je u grčkim rukopisima svetogorskih manastira i u štampanim latinskim knjigama. Sve knjige pisao je na novogrčkom jeziku. Prva od njih bila je Spasenje grešnih (Άμαρτωλῶν Σοτηρία), štampana 1641. godine, i sastoji se iz tri dela. Prvi deo ima 38 pouka, drugi 22, a treći 69 čuda i nosi poseban naziv Čuda Bogorodičina. Čuda se izdvajaju od prethodna dva dela jer su ispunjena dinamičnošću pripovedanja, dijalozima i veoma živim scenama. U njima se nalaze najlepša čuda iz istočnog i zapadnog hrišćanstva o Bogorodici. Svetogorski kaluđer ukrajinskog porekla Samuilo Bakačić preveo je Čuda 1684. godine na srpsko-slovenski jezik u skitu Svete Ane. Tom prilikom dodao je još sedam čuda koje je sam sakupio. Kod Srba su Čuda Bogorodičina bila veoma omiljena, o čemu govori blizu 50 sačuvanih srpskih prepisa.

Kao što košuta žudi za izvor-vodom, tako duša moja čezne, Bože, za tobom.

S blagoslovom Njegovog Visokopreosveštenstva Gospodina Vasilija Mitropolita sremskog.Sutra da odem sa ovoga sveta, ja ću izaći pred Gospoda i reći - Možda se moje reči nekome nisu dopale, možda će me neko osuditi i reći da sam grešan, ali, Gospode, jedno ti kažem, živeo sam i govorio sam! Amin! Arhimandrit dr Kleopa (Stefanović)

Dosad najozbiljnija studija na srpskom o Isusovoj Molitvi.
Prvi dio četvorotomne studije u prevodu sa ruskog.Knjiga ima nepunih 1600 fusnota što govori o ogromnoj erudiciji autora.
Na 530 strana izložen je istorijat Isusove Molitve od prvog pominjanja u 5 vijeku (Poslanica Filimonu;Dobrotoljublje) preko Svetog Jovana Lestvičnika,Svetog Simeona Novog Bogoslova...do Svetog Jovana Kronštatskog te savremenih Svetogoraca.Starca Pajsija Svetogorca,Porfirija Kapsokalivita,Sofronija Saharova uz obilje citata od istih.

Sveti Justin Ćelijski, veliki svetilnik Srpske Crkve i novojavljeni učitelj pravoslavnih, na jednom mestu je napisao: „Bog se nije šalio stvarajući čoveka“. Svedočeći tu nebozemnu istinu čitavog svog života, ovaj čovek Gospodnji je i pred nebom i pred zemljom svedočio da je spasenje moguće svakom ko se za Hrista drži „makar jednom suzom i uzdahom“

"Crkva je jedan krov
Vidovdan jedan dan
Kosovo jedno jedino polje
Božur jedan jedini cvet
Pod taj krov
Na taj jedan dan
Gde god smo bili
Dolazili smo u sebe
Jednom u godini
A kad smo se posilili
Da možemo i bez tog jednog dana
I bez tog jednog jedinog polja
I bez tog jednog jedinog cveta
I bez tog jednog krova
Taj krov smo raskovali
Taj dan zaboravili
To polje napustili
Taj cvet iskorenili
I tako sebe raskopali
Poskitali se i pogubili
Da je taj dan i taj krov i to polje
I taj cvet
Nekome ko nema
Ni takav dan ni takav krov
Ni takvo polje
Ni takav cvet

Znao bi kakav je to dan
I kakav je to krov
I kakvo je to polje
I kakav je to cvet.
I ne bi se odvajao
Ni od takvog dana
Ni od takvog krova
Ni od takvog polja
Ni od takvog cveta
Ni od sebe sama
A mi koji imamo
I taj jedan jedini dan
I taj jedan jedini krov
I to jedino jedino polje
I taj jedan jedini cvet
Nismo imali sebe
A taj jedan dan
I taj jedan jedini krov
I to jedno jedino polje
I taj jedan jedini cvet
Nije imao nas
Da li nas ima ili nas nema
Najvidnije je na Vidovdan
Na taj jedan jedini dan
Pod tim jednim jedinim krovom
Na tom jednom jedinom polju
Sa tim jednim jedinim cvetom
Kad se vidi jasno kao dan
Je li se obistinila reč
Ima li vas nema
Rečena na taj jedan jedini dan
Na tom jednom jedinom polju"

Pred nama je jedna retka, neobična i veoma korisna knjiga. Retka, jer sabira preko potrebna nadahnuća iskazana u propovedima, tematskim tekstovima, pesmama, ali ne manje i ilustracijama fresaka i ikona, a sve to motivisano Strastnom, Velikom sedmicom i praznikom nad praznicima - Vaskrsom. Srpska Vaskršnja Čitanka je i neobična jer povezuje bezbrojne prostore, kao i vremena na kojima su i u kojima su pravoslavni Srbi živeli svoja raspeća ali i vaskrsenja. Ali, u isto vreme, ova knjiga je i retko korisna jer ona nije tek tu pred nama da bi se jednom otvorila i pročitala, nego je to jedna od, rekli bismo slobodno, nastolnih knjiga srpske pravoslavne sadašnjosti ali i budućnosti.

Autor i priređivač Srpske Vaskršnje Čitanke - Dejan Tomić je jedan od retkih poslenika srpske kulture, a posebno muzike i književnosti, koji ovom uistinu ne tek samo čitankom nego i antologijom obogaćuje opus mnogih knjiga koje je do sada napisao i, ili priredio. Marljivim ali i preciznim iščitavanjem bezbrojnih knjiga, časopisa, letopisa i posebno crkvenih kalendara iz XIX-og i XX-og veka Dejan Tomić je odabrao impresivan broj proznih i poetskih tekstova a u vezi sa značenjem, smislom ali i načinom obeležavanja Strastne ili Velike sedmice kao i samog Vaskrsa, i to u svim delovima našeg otačastva ali ne manje i srpskog rasejanja.

Kaligrafski prepis -sveti apostol Pavle: Himna ljubavi, iz Prve poslanice Korinćanima (13,1 13). Preveo Vuk Stefanović Karadžić

"Грешили смо, и испаштали смо.
Увредили смо Господа Бога, кажњени смо.
Укаљали смо се сваким неваљалством, опрали смо се крвљу и сузама.
Погазили смо све што је прецима било свето, зато смо били погажени.
Имали смо школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без Божјег благослова. Отуда нам пропаст и школе, и политике, и војске, и државе.
Двадесет година патили смо се да не будемо своји, зато су нас туђинци поклопили својим мраком.
Двадесет година ругања прецима, што су се приволели царству небескоме, због тога губавог нам царства земаљског губитак. Каквом смо мером мерили Бога и своје претке, тако нам је одмерено. "

U bogato ilustrovanoj knjizi sa više od 1500 fotografija, ČUDESNI MANASTIRI SRPSKE PRAVOSLAVNE crkve predstavljene su 23 eparhije i 150 Manastira. Manastiri pored toga što predstavljaju izraz naše vere su ujedno i jedan od naj značajnijih izvora naše kulture i znanja o srpskoj istoriji i prošlosti. Manastiri su bili prve škole našeg naroda, prve bolnice i medicinske ustanove, u njima su objavljene prve knjige i oslikane prve slike u vidu ikona i fresaka kojima se i dan danas divimo. Odigrali su značajnu ulogu u očuvanju nacionalne svesti, kulture i pravoslavne tradicije U ovoj velelepnoj knjizi saznajemo o istoriji pojedinačnih manastira koja je podjednako turbulentna kao i istorija našeg naroda, o svetovnom i crkvenom životu kroz istoriju, o duhovnom i verskom blagu koji se u njima i dan danas čuva, o čudima i čudesnim relikvijama.

OVO JE KNjIGA ZA SVE ONE KOJI ŽELE DA OČUVAJU TRADICIJU, KULTURU, VERU I OBIČAJE KOJI NAS OBLIKUJU KAO NAROD I DA NE DOPUSTE DA IH IZ NAŠEG SEĆANjA OTRGNU PROLAZNOST I ZABORAV.

„Čudesni manastiri Srpske pravoslavne crkve“ postaće nezaobilazna knjiga u svim kućnim bibliotekama. - Protođakon Radomir B. Rakić, Dr.h.c. Beograd

Autentičnost bogomoljačkog pokreta je knjiga koja prikazuje versko-moralni pokret unutar Srpske poravoslavne crkve u istorijskoj, sociološkoj i teološkoj perspektivi. Bogomoljački pokret između dva svetska rata i misionarski rad laičkog apostolata. Bogomoljački pokret je prikazan empirijski sa dokumentima iz zaostavštine prve generacije bogomoljaca (1921-1941) kao i svedočenja potomaka. Poseban akcenat je stavljen na trojicu svetitelja koje je iznedrio bogomoljački pokret: Nikolaj Velimirović, Justin Popović i Jakov Tumanski. U poslednjem poglavlju urađena je komparativna sociološka analiza verskih pokreta u Americi i Srbiji.

Istoriografska studija i diplomatskim poduhvatima monaha Save Nemanjića.
Kao monah i prosvetitelj, Sveti Sava je bio čovek složene diplomatske misije, pa je kao takav pokazao izuzetne sposobnosti i kao svetovni diplomata posredujući među sukobljenom braćom oko prestola u srednjovekovnoj Srbiji ili posredujući mešu sukobljenim hrišćanskim vladarima srednjeg veka na prostorima mnogo širim od srednjovekovne Srbije i Balkana.

Kako iz dečijeg doživljaja sveta ispripovedati priču o surovosti, nasilju, beznađu? O nemoći nad crnim sudbinskim oblakom u koji se ucrtava žig zverskog – onog koje dolazi od čoveka, zajednice, društvenih iskliznuća, pa čak i iz porodice. Šebnem Išiguzel smelo skida veo sa jedne opštepoznate, ali na marginu sklonjene tragedije, sa surove priče o seksualnoj i radnoj eksploataciji dece, dajući glas devojčici koja postaje glasnogovornik onih nemoćnih, poniženih, nevidljivih, čije vapaje skoro niko i ne čuje u trenucima kada i savremena civilizacija u sopstvenim posrnućima samu sebe jede. Majstorstvom jezika, stilskom kompleksnošću, i intimnom kartografijom unutrašnjeg sveta glavne protagonistkinje, autorka romana iz stranice u stranicu ostvaruje snažan efekat napetosti i neizvesnosti priče i sasvim sigurno narušava očekivani horizont recepcije, čitaoca pritom uvlačeći u pripovedni lavirint naboja emocija, pada i uzdizanja, nade i bezizlaznosti – lavirint u kojem se snovi iznova rađaju i poništavaju a glas „srne uplakanog oka” odjekuje u svakom pojedinačnom iskazu, dijalogu, svakoj misli nad nikada odgonetnutim pitanjima… Ponekad u životu nemate gde da se sklonite osim u senku sopstvenih trepavica. Svi vam nanose zlo. Iako je to bilo tako, kako su šuma, drveće, vode, ptice i nebo bili lepi. Ako me upitate, „Po tebi, koji je deo života najlepši?”, rekla bih, „Svi delovi.” Ja gajim nadu da ću biti srećna. Progonjene srne do poslednjeg trenutka žele ustati sa svojim ranjenim telima, pobeći i spasiti se iz lovčevih ruku. One to i rade. Bez obzira koliko im rane bile smrtonosne i duboke. Ustaju i beže s mesta gde su pale nakon što su pogođene. Začudićete se otporu koje ove životinje pružaju naspram smrti, životinje koje prolivaju suze kada shvate da će umreti. U ovom životu koji živim, nije mi ostalo života čak ni koliko senke mojih trepavica. Razmišljala sam o ovome, a onda sam se vratila i učinila onu lošu stvar. Ubila sam svoju majku.

Rastko Nemanjić - Sveti Sava jedan je od najznamenitijih i najznačajnijih ličnosti srpske istorije, duhovnosti, kulture i književevnosti. O njemu se može govoriti kao o osnivaču samostalne Srpske crkve i njenom prvom arhiepiskopu, ktitoru nekoliko manastira i organizatoru njihovog duhovnog života i poretka, zakonodavcu u oblasti crkvenog i građanskog prava, diplomati, prvom srpskom hodočasniku u Svete zemlje, prvom pravom književniku. Kao dobar poznavalac poetike žanrova, koristi svoj karakterističan književno-umetnički postupak: oslanjanja na postojeće modele, intezivno oslanjanje na biblijski kontekst, uz emocionalnost i neposrednost u izlaganju.

Božić je jedan od onih praznika koji se duboko urežu u srce svakog deteta, jer je obavijen, najpre, velikom tajnom - da se Sin Božiji ovaplotio i postao dete (čovek), a zatim i bogatom tradicijom i običajima, koji se razlikuju od mesta do mesta, od sela do sela, od grada do grada.Uz sve pomenuto, ukrašen je i zimskom idilom, koja na poseban način doprinosi njegovoj lepoti.Da bi čovek shvatio veličinu i vrednost Božića, zaista mora dušom da bude dete, na šta nas upućuje i sam Spasitelj, budući da su značenje i smisao Božića toliko bogati, poput najlepše knjige dočarane najraznovrsnijim ilustracijama.Srpski narod i njegova istorija oduvek su bili vezani za Božić. Najlepši običaji našeg naroda utkani su u ovaj praznik. Najlepše pesme, priče, bajke, izreke posvećene su upravo Božiću.Srpski narod je narod Božića, dok je srpska kolevka uvek uz Hristovu kolevku. Naš narod je živeo i u siromaštvu i progonstvu, ali je Božić bio i ostao njegova najveća riznica. U ovim teškim vremenima, pozvani smo da Božić duboko usadimo u svoje živote, a to znači da učinimo da se svakoga dana u nama rađa Bog, a tamo gde se rađa Bog, tamo je istinska radost, mir, blagoslov i spasenje.Ova čitanka koja je pred Vama, svakako će Vam u tome pomoći, osobito u odgoju naše dece, koja treba da shvate značaj i lepotu ovog velikog praznika za spasenje celog čovečanstva. Bilo bi, takođe, poželjno da je poseduju i stariji, budući da opterećeni problemima svakodnevnice, u njoj mogu pronaći odmor za um i dušu.

Dete pognuto i zaokupljeno svojom igrom u pesku ne obraća pažnju na veličanstvenost pejzaža koji se pred njim ukazuje. Kako je moguće da su se atomi univerzuma tako organizovali da naprave pučinu tropskog mora, igru oblaka nad njim, tople Sunčeve zrake koji kupaju celu scenu i moćne stene koje u daljini izranjaju iz mora? Ono što je takođe tu na slici, a nevidljivo usled refleksije svetlosti na površini vode, jesu hiljade šarenih riba i koralni greben koji počinje na dva metra od obale. Međutim, najfascinantnije od svega u tom moćnom beskraju jeste dete koje po svojoj kompleksnosti prevazilazi sve ostalo. Kako je moguće da postojimo? Tako smo maleni naspram veličine svemira, a tako bitni u očima svog Tvorca. Zašto? Koji je smisao našeg postojanja? " Kroz 365 fotografija, autor objašnjava i opisuje različite prirodne fenomene i dovodi u pitanje mogućnost evolutivnog ( slučajnog) nastanka ovako zadivljujućih procesa i složenosti prirodnih pojava.

Ova knjiga kao ćilim razmotava misli patrijarha Pavla o svim najvažnijim životnim, društvenim i globalnim pitanjima, protkana brojnim citatima, oslikana događajima i anegdotama iz njegovog života. Knjiga je maleno uzdarje tom sićušnom čoveku ogromne vere, nade i ljubavi koji nas je upoznao i povezao sa našim zaboravljenim precima i svecima.

Stvoritelj nam je darovao umnu suštinu; umna moć oblikuje kompletno naše biće, jer misao i reč kao Božija sila leži u osnovi celokupne kreacije; čistota uma i srca izraz su duševnog zdravlja; zle misli dovode do gubitka životne energije; dobre misli privlače dobro; misaona sila kreira stvarnost; čovek je gospodar svojih misli; otvorenost uma ka Božijem sveznanju; prosvećenje je dar Duha Svetoga; reč ima stvaralačku silu; u duhovnom svetu naše su misli isto što i reči, zato pazimo šta mislimo i šta govorimo. Ovo su teme koje će obogatiti umno-duhovni život svakog čoveka i pozitivno uticati na psihu čitoca, posle čitanja ove dragocene knjige.

Ohridski prolog je jedna od najcitanijih I najtiraznijih knjiga u Srbiji. Prvi put je stampana pre vise od 100 godina i od tada je zabelezila stotine izdanja. Nayiva se jos Novim srpskim jevandjeljem.

U delu "Opis srpskih starina u Svetoj (Atonskog) Gori" koje je sačinio Dimitrije Avramović, čuveni srpski slikar (ikonopisao Sabornu crkvu u Beogradu) i pisac, nalaze se prepisi mnogih povelja (hrisovulja) srpskih vladara XIII-XV veka, naslovi raznih spisao koji se nalaze na Svetoj Gori u manastirima koje je Dimitrije Avramović na svom putu obišao, kao i Hilandarski tipik sastavljen od Svetog Save.

Pišući ovu knjigu, svakog trenutka sam postajao sve dublje i plodnije preradostan i presvestan da su se kroz Božiju želju i najlepše u mom srcu za Rusiju i Pravoslavlje; objavile u isto vreme i moja ljubav za sve ljude na ovom svetu i snaga stihova koji su sada pred Vama usred njihove sopstvene svetlosti, i usred ljubavi mojih najboljih osećana i namera - Aleksandar Vlaški

„Među meni poznatim molitvama, nema nijedne koja, prvo, ne slavi hrišćansku, opštepravoslavnu veru u Boga i u Njime sazdan svet. Drugo, nemamo molitvenika koji se „na dogledu Božjih svetova“ predaje najopštijem i posebnom, zanemarujući ljudski lično i bogočovečansko u sebi. Treće, sve srpske molitve sazdaju svoj kosmos i izraz vaznoseći svetinju nacionalnog života – navek živu, borbenu koliko žrtvenu i pokajnu povesnicu narodnu. Iz ovoga trojstvenog osnova izrastaju svi molitveni tekstovi srpskog srednjeg veka. U pitanju je duhovno, pravoslavno, izvorno istorijsko i kulturno nasleđe. Ono koje je Zakonopravilom i Nemanjinim molitvama za otečestvo započeo Sveti Sava, a nastavili ga kralj Stefan Prvovenčani, Domentijan, Teodosije Hilandarac, kralj Milutin, Arhiepiskop Danilo Pećki s učenicima, Jefimija, patrijarh Danilo Banjski, Jefrem monah, despot Đurađ Branković, patrijarh Arsenije Treći Čarnojević, a uz njih i mnogi danas nepoznati pisci, po zvanju najčešće monasi“ .
JovanPejčić.

Knjiga “Pravoslavna banka” nastala je iz želje autora da približi i primeni sopstveno
znanje sa magistarskih studija, gde se bavio osnovama islamskih finansija.Radi se o dva suštinski različita finansijska sistema, ali im je zajedničko poslovanje po verskim principima.
-Postoji hrišćanska ekonomija koja je obrađivana, naročito kod ekonomista Zapada koji
su prvi uvideli nedostatke sistema, i kod islamskih ekonomista. Sa jedne strane imamo
tu hrišćansku ekonomiju, a sa druge strane islamske finansije i bankarstvo koji
poslednjih 60 – 70 godina uspešno posluju, tako da je suštinska ideja bila da
hrišćanska ekonomija kao podloga postavi i oformi mogućnost poslovanja banke na osnovu tih elemanata hrišćanske ekonomije.
Knjiga “Pravoslavna banka” nastala je iz želje autora da približi i primeni sopstveno
znanje sa magistarskih studija, gde se bavio osnovama islamskih finansija.Radi se o dva suštinski različita finansijska sistema, ali im je zajedničko poslovanje po verskim principima.
-Postoji hrišćanska ekonomija koja je obrađivana, naročito kod ekonomista Zapada koji
su prvi uvideli nedostatke sistema, i kod islamskih ekonomista. Sa jedne strane imamo
tu hrišćansku ekonomiju, a sa druge strane islamske finansije i bankarstvo koji
poslednjih 60 – 70 godina uspešno posluju, tako da je suštinska ideja bila da
hrišćanska ekonomija kao podloga postavi i oformi mogućnost poslovanja banke na osnovu tih elemanata hrišćanske ekonomije.

O starim srpskim bogovima nemamo mi, kao što je poznato, nikakvih neposrednih dokumenata – ni domaćih, ni stranih, ni savremenih, ni docnijih; nemamo, drugim rečima, u rukama ništa. Očevidno je, dakle, da ti bogovi, ako ih je bilo i ukoliko ih je bilo, pripadaju vremenu koje je za nas preistorijsko, i da se pitanje o njima ne može ni rešavati uobičajenim istorijskim metodom. Pri svemu tome, naš položaj, ma koliko da je nepovoljan, nije bezizlazan. Nauka o religiji ipak je u mogućnosti da drugim putevima dođe do potrebnih saznanja i donekle rekonstruiše našu mitsku prošlost. Na ovom mestu biće učinjen pokušaj da se bliže odredi ličnost starog srpskog vrhovnog boga, njegova priroda, oblast i funkcije. U vezi s ovim, biće govora o vrhovnom bogu kod ostalih Slovena, i kod drugih indoevropskih naroda.

U antologiji hrišćanskih priča Kod majstora za beskrajno i neshvatljivo, sabrane su priče o Bogu i ljudima namenjene mlađim i starijim osnovcima i srednjoškolcima. Ova nadasve važna i pažljivo priređena knjiga, pojavila se kao rezultat potrebe da se deci, njihovim roditeljima i veroučiteljima, ponudi odgovarajuće štivo na hrišćanske teme u vidu kratkih proznih zapisa, poučnih priča i pripovedaka sa snažnom i upečatljivom porukom, kojima se mladim naraštajima na vrlo prijemčiv i slikovit način mogu približiti tajne hrišćanske vere.

Pisci hrišćanske Evrope knjiga je kakvu dosad nismo imali prilike da nađemo u bogatoj izdavačkoj riznici. Ona zrači jednom plemenitom i odvažnom idejom da nas u vremenu svopšte dehumanizacije, u kome polako gubimo osećaj za dela lepe, klasične umetnosti i književnosti, podseti na činjenicu da su neka od najvećih imena evropske književnosti, pisci i stvaraoci poput Dostojevskog, Solženjicina, Šekspira, Sent Egziperija, Čestertona i Tolkina, pišući svoja vanvremenska dela, polazili upravo od hrišćanskih načela. I dok se sve što je hrišćansko dovodi u vezu sa anahronim, autor ove značajne knjige pažljivo razotkriva skrivenu podlogu omiljenih književnih ostvarenja mnogih generacija. Studiozno pristupivši velikanima literature, Vladimir Dimitrijević ukazuje se kao ozbiljan tumač i poznavalac evropskih pisaca i njihovih dela, koja tumači sa hrišćanskog stanovišta na kome ona zapravo i počivaju, a koja do ovog trenutka nismo čitali u pomenutom ključu.

Sveta Petka, istočnik ljubavi i milosrđa.

Kao možda najreprezentativniji deo pravoslavnog hrama, ikonostas odvaja oltarsku apsidu od ostataka bogomolje, definišući je kao simbol onostranog i tajanstvenog. Na taj način, naša Sveta Crkva uči svoje verne da nebeske visine nedostupnosti i transcendentnosti, koje u arhitekturi hrama predstavlja oltarski prostor, možemo spoznati kroz Svete u Gospodu, izobražene na ikonostasu, odnosno kroz život i podvig izuzetnih ličnosti koje su svojom najvišom žrtvom, istinski posvedočili Boga i Njegovu ljubav prema čitavoj Vaseljeni.

Tražeći način da što jasnije komuniciraju sa svojim, većinom nepismenim stadom, Oci Pravoslavne Crkve jasno su razumeli tek kasnije formulisanu maksimu da „slika govori hiljadu reči“ i tako su freskopisom i ikonopisom, kao i samom arhitekturom hrama, vernima uputili poruku kako Sveti u Gospodu predstavljaju oboženog čoveka i projavljivanje života budućega veka. Među plejadom tih vidljivih svedoka sveta nevidljivog, svojim posebnim sjajem, Carstvo nebesko projavljuje i Prepodobna naša majka Paraskeva. Tiha i nenametljiva, skromna i smerna, ona je bila silna u spremnosti na žrtvu i ljubavi prema svojima bližnjima.

Nakon teškog, stradalničkog života kojim je obožila svoju besmrtnu dušu, Sveta Petka je ljubav i milosrđe prema ljudskom rodu nastavila da izobilno izliva i nakon tihog, monaškog upokojenja. Njene svete mošti svakako spadaju među najveće svetinje Pravoslavne Crkve, koje pružaju ne samo pomoć i utehu nebrojenim nevoljnicima koji im se klanjaju sa verom i nadom, već im kreiraju i mogućnost da sopstvenim čulima, još na ovom svetu, osete predokušaj Rajskog naselja.

Odričući se sveta i odbacujući njegovo bučno i varljivo blještavilo, ona je postala pouzdana zaštitnica upravo onih koji joj se iz sveta molitveno obraćaju. Odbacujući putenost pale ljudske prirode i doslovno živeći anđeoskom čistotom, Sveta Petka nam je kao glavnu pouku svog trajanja ostavila dirljivi ideal smernosti i skromnosti. Čak i sada, nakon što se u snovima pobožnih ljudi pojavljivala kao sjajna i uzvišena carica, za ovu svetiteljku Božiju vezuju se oni skrajnuti i odbačeni, slabi i siromašni, koji od nje očekuju i primaju pomoć i utehu.

Po Božijem promislu, Prepodobna Paraskeva hrani i dobre i rđave, bogate i siromahe, ljude svih nacija i vera, i svojim blagoslovom isceljuje telesne i duhovne rane svima onima koji pred njenim moštima uzdišu Gospodu, pružajući joj kao uzdarje samo svoju veru i iskreno pokajanje. U tom smislu, nije slučajno da su mnogi izvori koje je narodno predanje prepoznalo kao lekovite i čudotvorne, upravo njoj posvećeni, kao i da svetiteljki koja je toliko volela tišinu pustinje ljudi rado upućuju molitve u takvim jednostavnim, prirodnim svetilištima.

Novi zavet je najvažnija knjiga hrišćanske religije, prevedena na sve svetske jezike.

Ključna knjiga Starog zaveta, pored Svetog pisma najznačajnija molitvena knjiga. Sveti Sava je rekao za Psaltir: Bolje da sunce prestane da izlazi, nego da prestane da se čita Psaltir. U hilandarskoj isposnici u Kareji svakoga dana u godini se isčita ceo Psaltir za spasenje srpskog roda.

Ključna knjiga Starog zaveta, pored Svetog pisma najznačajnija molitvena knjiga. Sveti Sava je rekao za Psaltir: Bolje da sunce prestane da izlazi, nego da prestane da se čita Psaltir. U hilandarskoj isposnici u Kareji svakoga dana u godini se isčita ceo Psaltir za spasenje srpskog roda.