FILOZOFIJA

Adorno je bio fasciniran svojim snovima i zapisivao ih je tokom celog života. Ova knjiga obuhvata poslednjih dvadeset pet godina njegovog života. Čitaoci Adornovih dela koji su navikli na snažna razmišljanja o filozofiji, muzici i kulturi, mogu ih smatrati i uznemirujućim: oni pružaju neverovatno iskren i nesmetan prikaz njegovih unutrašnjih želja, osećanje krivicei anksioznosti. Istaknuti su veoma direktno i pružaju veoma konzistentnu sliku dimenzija i iskustva koja se obično ignorišu i koja produbljuju naša znanja o Adornu. On je želeo da pokaže kako se društvena nepravda, strah i politička represija uvlače u našu najdublju intimu. Za njega, snovi su bili produžetak svakodnevnog užasa kapitalističkog društva.

Bezvremeni vodič kroz stoičku filozofiju – „Meditacije“ Marka Aurelija

Meditacije ili Samom sebi je remek-delo praktične filozofije koje već vekovima inspiriše čitaoce širom sveta. Nastale kao lični zapisi Marko Aurelijea, ove meditacije nude sažete uvide o životu, vrlini, razumu i načinu kako voditi ispunjeno postojanje.

Kroz svoje misli o prirodi svemira, smislu života i vrednostima koje vode do unutrašnjeg mira, Marko Aurelije nas uči kako da ostanemo racionalni, pravedni i smireni pred izazovima svakodnevnog života. Bez obzira na spoljne okolnosti, njegovo filozofsko vođstvo naglašava da se sve događa prema prirodi i da je mudro prihvatiti život onakav kakav jeste, čuvajući sopstvenu čestitost i racionalnost.

Ovo izdanje dodatno obogaćuje predgovor Vladeta Janković, koji pruža istorijski i kulturološki kontekst, pomažući čitaocima da bolje razumeju postulate stoičke filozofije i primene ih u sopstvenom životu.

Zašto pročitati ovu knjigu:

praktični saveti za svakodnevni život i donošenje mudrih odluka

duboka etička i filozofska refleksija koja nadahnjuje lični razvoj

učenje kako sa smirenošću prihvatiti životne izazove

idealno za čitaoce zainteresovane za filozofiju, samopomoć i lični rast

Novo izdanje Đurićevog prevoda triju Platonovih dijaloga (Ijon, Gozba i Fedar) donosi današnjem čitaocu priliku da i sam doživi onu radost u čitanju o kojoj je čuo da pričaju stariji od njega. Gozba je, uz Odbranu Sokratovu, verovatno književno najuspeliji Platonov spis, a zanimljivi su u tom pogledu i Ijon i Fedar. Kako i ne bi bili, kada se u njima govori, redom, o temama nadahnuća, ljubavi i lepote. U podnaslovu Ijona, doduše, stoji da je to dijalog o Ilijadi, spevu koji se nalazi na početku grčke i evropske književnosti, i koji se pripisuje Homeru. Ali glavno pitanje dijaloga je pitanje o pesničkom nadahnuću, i ovde Platon formuliše prvu zaokruženu teoriju inspiracije u zapadnoj kulturi. Podnaslovi Gozbe (o ljubavi) i Fedra (o lepoti) odgovaraju onome što se zaista odvija pred okom i dušom čitaoca.

Iz pogovora Saše Radojčića

Nikomahova etika predstavlja prvu sasvim sačuvanu studiju iz oblasti Etike, i to baš helenske etike, jer se u njoj na pojmovan način izražava ono što je već delimično nesvesno živelo i važilo u helenskom narodu: njegov moral i navike, njegova praktička shvatanja, moralna načela, njegov moralni etos i moralna osećanja. Ona je, u isti mah, deo Aristotelovog univerzalnog sistema, koji „ostaje najčudesniji i najuticajniji misleni sistem što ga je ikad jedan čovek sastavio” (V. Durant), i koji predstavlja prvi i do sada „jedini pokušaj totalne sinteze ljudskog znanja” (Branislav Petronijević), jer je on u isti mah i filosofijski i naučni system.

Na osnovu svega dosadašnjeg izučavanja svi Platonovi spisi smatrani za autentične mogu se podeliti na četiri skupine, koje odgovaraju fazama u njegovu filosofskom razvitku. U prvu skupinu idu mladački spisi: Ijon, Odbrana, Kriton, Hipija manji, Lahet, Trasimah (nacrt iz koga će postati prva knjiga Države), Harmid,Eutifron, Lisid. U spisima ove, prve, faze Platon se kreće sasvim na zemljištu svoga učitelja, ali se svugde oseća ruka velikoga umetnika i jasno raspoznaje potonje stvaralaštvo velikoga filosofa. Sadržaj tih spisa je prikazivanje Sokratova života i sudbine i privrženičko iskivanje njegova učenja i metode. Glavni cilj Platonova filosofiranja u toj fazi jeste određivanje etičkih pojmova.

Sokratova filosofija je bila epistemološka i etička, i po tome uzorno učenje takozvanog antropološkog perioda starogrčke filosofije, perioda u kome se mislioci okreću od pitanja o prirodi, koja su dominirala u prethodnom („kosmološkom“) periodu, ka pitanjima o čoveku i njegovoj zajednici.
Saša Radojčić

Jasnoća i preciznost upadljive su i u pedagoškoj dimenziji ove knjige. Ona ima odlike najkvalitetnijih inostranih udžbenika o epikurejstvu. Povrh toga što šira publika i studenti mogu mnogo da nauče iz nje, ona sadrži i originalnu interpretaciju veze između Epikurove teorijske i praktične filozofije koja zadovoljava najviše naučne standarde i biće od velike koristi stručnjacima i specijalistima u helenističkoj filozofiji.
Iz recenzije Mašana Bogdanovskog

Autor je na prijatan i zanimljiv način pokazao kako se materijalističko shvatanje univerzuma može postulirati kao bazično polazište iz kog, kasnije, proističe život vredan življenja, u racionalno odmerenom hedonizmu.
Iz recenzije Aleksandra Dobrijevića

Veliki deo rada posvećen je analogijama, paralelama, podzemnim ili nadzemnim strujanjima, opravdanim i neopravdanim „modernizovanjima“, ukratko, jednoj heuristici najčešće nepriznatih dugova koje moderna i savremenost duguju Epikuru.
Iz recenzije Predraga Krstića

O autoru:
Ivan Nišavić rođen je 1984. godine u Bijelom Polju. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Baru. Doktorirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na kome je prethodno završio osnovne i masterske studije. Zaposlen je kao naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu. rođen je 1984. godine u Bijelom Polju. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Baru. Doktorirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na kome je prethodno završio osnovne i masterske studije. Zaposlen je kao naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.

Klasične serije eseja poznatog filozofa Alana Votsa predstavljaju misao autora o zapanjujućim problemima uzrokovanim našim disfunkcionalnim odnosom prema materijanom okruženju.
Ovde se, uz karakterističnu dovitljivost, filozof najpoznatiji po svojim delima i predavanjima o misticizmu i istočnjačkoj filozofiji bavi suštisnkim problemima ekonomije, tehnologije, odevanja, kuvanja i domaćinstva.

Diskurs o nuklearnom uništenju sveta je - nalik svemu - hipertelijska proteza i hologramsko obećanje događaja, no kad višedecenijska tenzija preraste u entropijsko ubrzanje sveta, počnemo da maštamo da obećanje nije ludom radovanje i počne da nas progoni čudna nada, kudikamo zastrašujuća, da entropijski zakoni mogu da iznesu veličanstven poduhvat i fizičkim nestankom sveta prebrišu ostale oblike nestanka.

Robert Nozik je američki filozof rodjen u Njujorku u porodici imigranata. Bavio se političkom filozofijom, teorijom odlučivanja i epistemologijom. U svom najpoznatijem delu Anarhija, država i utopija iznosi originalnu odbranu libertarijanske "minimalne države" (tj.države čija je vlast ograničena na nužnu odbranu gradjana od nasilja, pljačke i prevare) i kritiku socijal-demokratskog liberalizma svog harvardskog kolege Džona Rolsa.Nasuprot anarhiji, Nozik dokazuje da je minimalna država opravdana jer može nastati u prirodnom stanju putem transakcija koje ne ugrožavaju prirodna prava nijednog pojedinca dok nasuprot liberalizmu i radikalnih levih ideologija on dokazuje da se ne može opravdati ništa više od minimalne države, jer bi svaka država sa većim ovlašćenjima kršila prirodna prava svojih građana.

Makijaveli, Paskal: neočekivano, na više načina iznenađujuće poređenje. Makijaveli, pretražujući očevu biblioteku, otkriva srednjovekovnu kazuistiku i stavlja odnos norme i izuzetka u središte izmaštanog sveta (Mandragora) kao i sveta u kojem živi i dela (Vladalac).

Paskal, ogorčeni protivnik kazuistike (prvenstveno jezuitske), Makijavelija čita kroz prizmu Galileja, a stvarnost moći posredstvom Makijavelija. Putovanje kroz zapletena čitanja, tragom dvojice izvanrednih čitalaca, i njihovih sagovornika, protivnika, sledbenika. Na tom putu se pojavljuju čuvene ličnosti (Kampanela, Galileo) viđene očima njihovih cenzora, dominikanca Nikola Rikardija, takozvani otac čudovište; i manje poznate ličnosti, kao Johan Ludvig Fabricijus, koji zahvaljujući jednom zaobilaznom čitanju Paskalovih Pisama provincijalcu nudi nepoznatu sliku „veoma religioznog” Makijavelija.

O autoru:
Karlo Ginzburg (Carlo Ginzburg, 1939), istaknuti italijanski istoričar i jedan od glavnih predstavnika mikroistorije. Dok torirao je na Univerzitetu u Pizi. Nakon toga je predavao na Univerzitetu u Bolonji i Kalifornija Univerzitetu u Los Anđelesu (1988–2006). Njegova oblast interesovanja obuhvata italijansku renesansu i ranu modernu evropsku istoriju, ali i istoriju umetnosti, studije književnosti i teoriju istoriografije.

Tractatus logico-Philosophicus (logičko filozofska rasprava na latinskom) je jedina knjiga koju je austrijski filozof Ludvig Vitgenštajn objavio tokom života. Projekat je imao široke ciljeve - da identifikuje odnose između jezika i stvarnosti i da definiše granice nauke, te je jasno odvoji od metafizike.Knjiga obrađuje filozofske probleme i pokazuje da postavka tih problema počiva na nerazumevanju logike našeg jezika.Čitav smisao ove knjige mogao bi se sažeti ovim rečima: ono što se uopšte može reći, može se reći jasno.A o čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati.
Traktat se smatra jednim od najznačajnijih filozofskih spisa 20.veka i savremene filozofije uopšte.

Legenda o Velikom Inkvizitoru plod je uobrazilje Ivana Karamazova, predstavlja duševnu dramu ruskog intelektualaca na prekretnici evropske istorije i predskazuje ono što će se, vrlo brzo, potvrditi kao istorijska činjenica. Dostojevski je obrazložio psihološki i filozofski korijen ateizma, nihilizma, amoralizma. Njegovi negativni junaci, oslonjeni na apsolut slobodne volje i ograničene mogućnosti euklidovskog uma doživljavaju potpunu dezintegraciju, moralnu i psihološku. Osim toga on u fenomenu nasilja vidi nepggo misteriozno, dijabolično, nalljudsko, čime se fenomenologija zla iskorjenjuje strogo iz sfere antropologije

Knjiga "Kako postupiti ispravno" oslanja se na principe stoicizma, predstavljajući pristup Senekinim delima kako bi nam pomogla da bolje razumemo i primenimo stoicističke ideje u svakodnevnom životu. Seneka, poznati rimski državnik i filozof, pruža nam važne lekcije o tome kako da postupamo pravedno i sa više samilosti prema drugima, ali i prema sebi.

Knjiga ističe važnost širokog obzira, jasnog i smirenog razmišljanja, poštene samoprocene i razumevanja prema drugima. Koristeći živopisan novi prevod uz originalni latinski tekst, čitaoci će imati priliku da se dublje upuste u Senekina učenja i da ih primene u svojim životima.

Ova knjiga nudi praktične savete i smernice kako da se nosimo sa svakodnevnim izazovima i kako da postupamo ispravno u različitim situacijama. Kroz Senekine mudre reči, čitaoci će pronaći inspiraciju za život u skladu sa stoicističkim principima, težnjom ka pravednosti, samilosti i mudrosti.

Niko ne treba da misli da su čulne umjetnosti dostigle, ili da, uopšte, mogu da dostignu granice lijepog: da su Bah, Da Vinči, Dostojevski ili Šekspir stavili pečat na umjetnost i ljepotu. Ljepota, čak i na tim visinama, zapravo jedva da počinje. Posle visoke umjetnosti sledi prelaz u afektivnu sferu: u oblast osećanjima nadahnute ljepote. Ova pak afektivna sfera i sama ima svoje neistraženo bogastvo i svoje bezbrojne razlike u nivoima. No za nas je ona poput neistražene zemlje, jer svjetovni čovjek živi u mrtvilu srca. Mi o njoj nagađamo na osnovu ono malo što ponekad u posebnim, nadahnutim trenucima doživimo. To je, međutim, nesavršeno i nepotpuno znanje, slično znanju koje slijepac ima o bojama. Istinsko pak znanje o tim stvarima imaju samo svetitelj i mistik, jer su oni vidjeli ono o čemu mi samo slušamo: oni su hodili tom zemljom i obišli je sa svih strana.
Postoji, prema tome, skrivena, osma umjetnost, koja nije ni muzika, ni slikarstvo, ni poezija, niti išta od onog što se opaža čulima ili razumom. Ova umjetnost se stvara u sebi i za sebe, jer niko osim onog ko je stvara ne može da je opazi: ona je zatvoreni, neprenosivi posjed stvaraoca. Njen mermer je ljudska duša, njeno dleto su podvig i molitva, a njen rezultat su božanstvena osećanja, tajanstvena sozercanja i neizreciva duhovna iskustva. Mislim, dakle, da podvižnika treba smatrati za najvećeg umetnika, za savršenog umetnika, za čoveka koji je potragu za lepim doveo do kraja.

Dijalog Zakoni, u kojem je izneta skica jednog pravednog grada, obimom je najduže, a po svemu sudeći i najpoznije delo velikog grčkog filosofa Platona, napisano u vreme kada njegovo životno i misaono iskustvo nije dozvoljavalo iluzije u pogledu čovekovih političkih kapaciteta. On se ovde vraća misaonom poduhvatu iz dijaloga Država, filosofskom utemeljenju pravedne ljudske zajednice. Odgovora na pitanje kakva je svrha zakona koji se donose u nekoj ljudskoj zajednici (a svaka zajednica ima svoje zakone): ta svrha je postizanje sreće i vrline kod članova zajednice (građana).

U Zakonima, ljudi koji bi bili bez zakona, upoređuju se sa divljim zverima. Ali u ovom dijalogu nomos nije shvaćen isključivo kao suprotnost prirodnom stanju, nego i kao činilac racionalnog poretka, pa bi bezakonje zapravo predstavljalo njegovo narušavanje, i utoliko bi moglo da se nazove neprirodnim.

Zanimljivo je da se buduća Magnezija prikazuje kao „drugi najbolji grad“. Onaj „prvi“, zaista najbolji, jeste grad opisan u dijalogu Država, čije najvažnije karakteristike su zajednička svojina i podela građana na tri osnovna staleža – ali to je savršen, postojećim ljudskim zajednicama nedostupan ideal, i u njemu bi, kako Platon kaže, mogli da žive samo bogovi ili njihova deca, ne i stvarni ljudi. Horizont Zakona je, nasuprot tome, oblast politički ostvarivog, horizont zajedničkog života koji uvažava stvarne ljudske nejednakosti i nesavršenosti.

***

Veliki stilista, Platon je i u Zakonima ipak pokazao deo svog majstorstva. Dijalog počinje in medias res, čitalac ulazi u jedan razgovor koji već neko vreme traje, čime verovatno Platon sugeriše da se u dijalogu obrađuju pitanja koja su stalan predmet diskusija među njegovim savremenicima.

Ko se s vremena na vreme nije zapitao koliko nam pametni telefoni, internet i televizija kradu vreme, sprečavajući da živimo pravi život?

Kako možemo da iskoristimo svoje vreme na zemlji na najbolji mogući način?

Stoički filozof Seneka Mlađi je u svom eseju O kratkoći vremena dao jedan od najčuvenijih odgovora na tu temu i ovo delo ima čemu da nas nauči danas više nego ikada ranije.

Uz satiričnu domišljatost koja je vešto uhvaćena u ovom prevodu, Seneka ismeva načine na koji traćimo vreme i ne shvatamo koliko je ono dragoceno. Ne dozvoljavamo ljudima da nam kradu novac, a dozvoljavamo im da nas pljačkaju kad je u pitanju vreme, ili ga sami provodimo u beskorisnim, zaludnim razonodama. Seneka takođe opisuje kako možemo obogatiti dane i godine koje brzo prolaze jer time, tvrdi on, možemo produžiti svoje živote, ili ih čak učiniti večnim – istinski živeti znači dosegnuti neku vrstu besmrtnosti.

Kao protivteža svemu što nam u modernom svetu bespotrebno uzima sate i dane, Kako živeti nudi neprocenjivu mudrost o tome kako naše vreme, i naš život, ima mnogo dublji smisao.

Peter Nojman ostvaruje posve specifično idejno jedinstvo na relaciji književnost–istorija–filozofija, što korespondira sa činjenicom da je ovaj autor studirao političke nauke, filozofiju i ekonomiju u Jeni i Kopenhagenu, te je strast za umetnošću dovodio u vezu sa filozofskim i društveno-političkim pogledima na svet.

Na koji način sopstvenu filozofsku misao uvodi u interaktivni dijalog sa nemačkom tradicijom, pokazuje upravo u knjizi Jena 1800, izuzetno vrednom delu sa stanovišta filozofije, kulturne istorije i istorije ideja. Nojman oslikava opojnu atmosferu jednog vremena i jednog mesta „duhovne vatre“, otvarajući bogatu i važnu epizodu u intelektualnoj istoriji – uspon nemačkog idealizma između dva veka – u kojoj se kao „republika slobodnih duhova“ izdiže Jena.

Autor stvara fascinantnu i vrlo čitljivu priču o idejama, o umetnosti, ljubavi i ratu. U galeriji likova koja uključuje Getea, Hegela, Šelinga, Šlegela, Šilera, Tika itd., i snažnom dijalogu filozofije i umetnosti, maštovitih biografija i burne intelektualne istorije, Nojman pokazuje zašto ovo malo prusko mesto u revolucionarnoj eri zavređuje da bude uključeno u složenu priču o modernosti.

Klasik političke filozofije

Pošto, dakle, vladalac treba da dobro podražava životinju, on mora znati da se uvuče u kožu i lisice i lava, jer lav ne ume da izbegne zamku, a lisica ne može da se odbrani od vuka. Treba, dakle, biti lisica pa poznavati zamke i lav pa plašiti vukove. Onaj ko ume da bude samo lav, ne poznaje svoj zanat. Stoga mudar vladalac ne treba da bude od reči kad mu to ne ide u račun i kad se promene okolnosti u kojima je dao reč.

Vladalac se smatra jednim od prvih dela moderne političke filozofije, koje je oštro raskinulo sa dominantnim doktrinama o politici i etici. U kontekstu razjedinjene Italije XVI veka, podeljene kako među moćnim plemićkim porodicama tako i među velikim stranim kraljevstvima koja su vladala njenim delovima, Makijaveli sastavlja jedinstven traktat o uslovima konstituisanja italijanskog nacionalnog jedinstva. Po njegovom shvatanju, idealni vladalac je istovremeno hrabar ratnik, lukav političar, dorastao politici koja instrumentalizuje moral i religiju.

Stoga je ovo delo izazvalo burnu reakciju savremenika, naročito crkve, a Makijavelijevo ime je ostalo sinonim za beskrupuloznu i pritvornu politiku dominacije koja se drži načela da cilj opravdava sredstva. Iz konciznog pogovora Jugane Stojanović čitalac otkriva da je inače trezveni i hladni firentinski sekretar bio strasni rodoljub radikalnih ideja, što doprinosi objektivnom sagledavanju njegove političke misli.

„Na velikom raskršću istorije, kada se odlučno odbacuje srednjovekovno metafizičko učenje i usvajaju empirički metodi razmišljanja, zasnovani na racionalnim, naučnim principima, Makijavelijevo delo se javlja kao fascinantno svedočanstvo razlaza između mita i realnosti, između vere i sumnje.“ – Jugana Stojanović

Kad je prestala stvaralačka misao, počelo se sa sastavljanjem različitih priručnika o slavnim ljudima prošlosti. To je bila literatura referiranja koja je na popularan način prikazivala različita učenja. Baš zbog toga bila je i namenjivana široj publici, pa je razumljivo da se pazilo i na ukus čitalaca. Ako se o pojedinom filozofu osim učenja mogu navesti i razni skandali – utoliko bolje, jer to daje neposrednost i svežinu svakodnevnom prepričavanju. Svakako je bilo zabavno čitati da li je Sokrat pored Ksantipe imao još jednu ženu, i što još više iznenađuje, da se jednom pojavio u novom odelu. A sa posebnim zadovoljstvom će Diogen pričati ne samo o neobičnim životima tih ljudi, nego i o njihovim smrtima. Užitak je takođe razlaganje kako se Diogen kiničar bavio falsifikovanjem novca i zašto je to učinio. A u tu kombinaciju je dovedeno i samo delfijsko proročište. - Iz predgovora Branka Bošnjaka

„Diogen Laerćanin ostaje zanimljiv, poželjan i potreban, možda manje kao izvor poznavanja stare filosofije, a više kao podsticaj na filosofiranje. Ukoliko i ovo, novo izdanje Života i mišljenja istaknutih filozofa u Velikoj biblioteci filosofije Kosmos izdavaštva, bar nekog od svojih čitalaca podstakne na ozbiljniji i trajniji ulazak u filosofiju, to će u potpunosti opravdati sav uloženi trud u njegovu pripremu. Humanistika je u celom svetu oblik znanja u defanzivi, a knjige kao što su Životi i mišljenja istaknutih filozofa mogu da budu uporišne tačke odbrane i očuvanja humanističke obrazovanosti. - Iz napomene Saše Radojčića

O samom autoru dela ne zna se gotovo ništa.

U tihim časovima najviše je voleo da razgovara sam sa sobom, tražeći utehe i potpore u filozofiji. Te razgovore ostavio je bez određena reda zabeležene u spisu Razmatranja o samom sebi.

To je odjek nemira i umora koji je svakodnevno rastao, znak očajanja i straha od smrti koji se nikad ne stišava i ne rastura, odražaj poznih jesenjih dana Rimske imperije, i kad čovek čita taj dnevnik, u kome je car naslikao intimnog sebe, čini mu se kao da hodi po jesenjoj šumi, koja je puna mirisa od zlatnog i purpurnog lišća koje vene.

Ono što najviše zrači iz toga dnevnika, koji nije drugo nego monolog iz tragedije velikog srca, jeste iskrenost carevih sopstvenih osećanja. Šta su bolovi napravili od njega kao čoveka, muža, roditelja i cara, a šta je on kao mudrac napravio od bolova! Sve što je car-filozof pisao o životu i ljudskoj bedi zadahnuo je osećanjima koja je sam negovao.

Vidna je sumnja koja često izbija iz njegova verovanja, vidan je bol koji je bolovao u časovima sumnje, napor da razumom stečene misli pomiri s verom u svom osećanju, kao što je vidna i vera u nepobedivost ljudskog uma…

Knjiga Entropija i stvaralaštvo Nikole Kajteza, velikog genija sa zadivljujućim razumevanjem prirode univerzuma – revolucionarno je remek-delo, i, budući od istorijskog značaja, ne može se preceniti! Ono će, uveren sam, biti temelj za istraživače entropije i stvaralaštva širom sveta! Pre ili kasnije, koristiće se kao prosvetljujući izvor znanja u naprednim civilizacijama i postaće deo akademskih nastavnih planova i programa. U tom smislu, rušiće granice među narodima! - prof. dr K. Gopala Krišnan Kembridž

Kajtezove filozofske ideje u knjizi Entropija i stvaralaštvo su ne samo zanimljive nego i dalekosežne! Specijalizovanom čitaocu, autor nadahnuto otkriva vezu između fenomena entropije i stvaralaštva, demonstrirajući tu vezu u mnoštvu oblasti – u neživoj i živoj prirodi, u civilizaciji i kulturi – inspirativno istražujući probleme kao što su strela vremena, Maksvelov demon, samosvesni posmatrači i mnoge druge. - prof. dr Aris Drajsman

Nikola Kajtez je entropiju i stvaralaštvo pozicionirao kao „filozofske natkategorije“! Proširio je skalu civilizacije Nikolaja Kardaševa i Karla Sagana, produbio razumevanje antropnog principa i koncepta paradigme! Pružio je slojevito objašnjenje/rešenje Fermijevog paradoksa, korigovao parametre Drejkove jednačine, ali i situirao singularnost van tradicionalnog okvira ovog pojma, ukazavši na filozofski potencijal takve ekspanzije! Prezentovao je tačne jednačine koje objašnjavaju prirodu stvaralaštva, razvio ideju univerzalnog evolucionizma/sinergetike! Kajtezova knjiga je, svakako, veliki doprinos čovečanstvu! - prof. dr Ramasvami Manika Vasagam Univerzitet Ana, Čenaj, Indija Indijska organizacija za istraživanje svemira

Entropija i stvaralaštvo je jedinstvena knjiga filozofa sa dubokim razumevanjem fizike, ali ona svojim sadržajem umnogome prevazilazi fiziku i prirodne nauke... Ovo delo bi trebalo da bude obavezna literatura za sve intelektualce! - prof. dr Branko Kolarić Institut za fiziku

„Dijalog Država je najznačajnije delo starogrčkog filosofa Platona, i verovatno do danas najčitanije delo antičke filosofije. U njemu je Platon izneo utopijsku sliku jedne savršene zajednice, koja bi bila zasnovana na načelu pravednosti.

Tragična bitka između razuma i duše – tragična usled svoje nerazrešivosti, jer niti razum sa apsolutnom sigurnošću može ustvrditi da smrt znači kraj postojanja, niti vera izvesnost besmrtnosti. Prepuštanje takvim tragičnim suprotnostima, iz kojih je sastavljen život, uslov je čovekove celovitosti.

Energičan novi prevod drevnog remek dela rimske književnosti o neuspelom prevratu koji je poveo korumpirani i harizmatični političar.
Godine 63. pre nove ere je aristokrata Katilina, razočaran neuspelim pokušajem da postane izabrani vođa rimskog naroda, pokušao da sruši vladu. Uz podršku korumpirane elite i sirotih, otuđenih Rimljana, pobegao je iz Rima dok su se njegove pristalice zaverenici dogovarali da spale grad i ubiju njegove vodeće političare. Pokušaj prevrata je kulminirao razotkrivanjem zaverenika u senatu, uzavrelom debatom koja se okončala njihovim pogubljenjem i porazom Katiline i njegovih legija u bici. U knjizi Kako sprečiti zaveru, Džozaja Ozgud nam predstavlja žustar, moderan novi prevod konačne verzije ovih događaja, Salustijevu Katilininu zaveru – kratko, moćno štivo koje je uticalo na to kako su generacije čitalaca, uključujući očeve osnivače Amerike, razmišljale o prevratima i političkim urotama.
U napetom narativu, Salustije vešto kombinuje sočne detalje o Katilininim raspojasanim družbenicima sa veoma mudrim moralnim procenama i bolnim opisom naširoko rasprostranjene društvene bede koju su eksploatisali. A usput dobijamo nezaboravne prikaze Katiline, koji je imao saosećanja za muke Rimljana, ali je ipak bio spreman da uništi Rim, zatim njegovog ljutog neprijatelja, Cicerona, koji osujeti njegovu zaveru, i Julija Cezara koji brani zaverenike i biva optužen da je jedan od njih.
Uz uvod koji razmatra kako je Katilinina zavera oblikovala i nastavlja da oblikuje razumevanje života i smrti republike, kao i originalni latinski tekst, Salustijeva uzbudljiva istorija je pristupačnija nego ikad.

Od objavljivanja kapitalnog dela Filozofija novca Georga Zimela (1900), svet je pretrpeo korenite promene: izgubljen je zlatni standard, novac je desupstancijalizovan, a ontološki temelji života su uništeni; oslabio je intenzitet svih stvaralačkih moći u prirodi i društvu, a troškovi održavanja reda, organizacije, smisla i drugih vrednosti postali su neprihvatljivo visoki... Fenomen novca — univerzalnog razmenskog ekvivalenta, kvanta društvene energije, zbira totaliteta prakse — zahtevao je novo filozofsko promišljanje... Metafizika novca Nikole Kajteza je, posle Zimelove, prva fundamentalna, integralna, kritičko- -sintetička filozofska studija o fenomenu novca... Ovo je delo kultivisanog stila i jasnih, dubokih, dobro organizovanih i inspirativnih teorijskih razmišljanja ne samo o novcu, već i o fenomenu razmene u najopštijem smislu... Ono što ostavlja posebno snažan utisak je Kajtezova uzorna erudicija i filozofska kultura... akademik Mihailo Marković

Primaljiv i izuzetno čitljiv novi prevod Aristotelove Poetike - prvi i najbolji uvod u umetnost pisanja i razumevanja priča.
Aristotelova Poetika je najvažnija knjiga ikada napisana za pisce i čitaoce priča - bilo da su to romani, kratke priče, komadi, scenariji ili dokumentarni tekstovi. Aristotel je prvi ukazao na ključne elemente zapleta, likova, percepcije publike, zadovoljstva koje tragedija daje i desetina drugih kritičnih tačaka pripovedanja. Uprkos tome što je napisana pre 2000 godina, Poetika ostaje štivo od suštinske važnosti za svakoga ko želi da nauči kako se piše priča koja se ne ispušta iz ruku - ili želida razume kako takve priče funkcionišu i postigne njihov psihološki efekat.
U Kako ispričati priču, Filip Friman predstavlja najčitaniji prevod Poetike koji je do sada ugledao svetlost dana, što čini ovaj nezamenljivi udžbenik pristupačnijim, zabavnijim i korisnijim nego ikada ranije.

Branislav, Brana Petronijević (1875-1954) kao najistaknutiji filozof u Srba, je najznačajnije uticao na profilisanje filozofskih orijentacija i struja, rasprava i sporova, i lično veoma doprineo znatnom porastu filozofskog života u našoj sredini. Kao izuzetno svestrana i obdarena ličnost, Petronijević razvio veliku delatnost na popularizaciji nauke i filozofije, pišući brojne eseje i feljtone u stručnim ali i popularnim časopisima i novinama. Najpoznatiji među njima, su svakako oni o velikim filozofima (VII tom ovog izdanja) koji su doprineli popularizaciji filozofije u nas, ali doneli i veliki ugled i širu popularnost i samom Petronijeviću. I samim svojim životom, svojom predanošću filozofiji i nauci i uzdizanjem iznad egzistencijalnih problema svakodnevnice, Petronijević je takođe doživeo svojevrstnu popularnost. Tu mu, kako je primetio Bertrand Rasel ni antički stoici nisu bili ravni. Zbog toga se oko našeg najvećeg filozofa lako isplela anegdotsko-mitska slika, koja je najmanje bila lišena istine. A ta istina, da je taj naš velikan i usamljenik. Strogi analitičar i u isti mah pesnički nežna duša, kao nacionalna veličina, ipak skončao u bedi i siromaštvu. Ovo izdanje Izabrani dela, sadrži dvanaest tomova stvaralaštva Branislava Petronijevića: Metafizičke rasprave; Principe metafizike I; Principe metafizike II; Teoriju saznanja; Od Zenona do Bergsona - članci i studije iz istorije filozofije; Istoriju novije filozofije; Spise iz praktične filozofije; Psihologiju; Prirodnjačke spise; Naučene spise(matematika,mehanika, fizika); Rezime filozofskih i naučnih radova i Autobiografiju, pisma i prepisku Branislav Petronijević je bio redovni profesor Velike škole i Univerziteta uj Beogradu i redovni član Srpske kraljevske akademije. Rođen je u selu Sovljak kod Uba, gde mu se i danas nalazi bista. U Valjevu, gde je završio gimnaziju, proglašen je za najznačajniju ličnost tog kraja svih vremena.