SOCIOLOGIJA

U svetu u kojem algoritmi, mediji i društvene mreže svakodnevno prepravljaju našu sliku stvarnosti, Moć percepcije – kada stvarnost izgubi bitku razotkriva kako nastaju paralelne istine, kako se emocija pretvara u dokaz, a narativ u zamenu za realnost. Knjiga pokazuje na koji način se naš um, navike i digitalno okruženje koriste da bismo poverovali u ono što je ubedljivo, a ne u ono što je tačno.

Knjiga ne nudi utešne odgovore, već jasno strukturisanu analizu i skup principa „perceptivne pismenosti“ – kako da prepoznamo manipulaciju, sačuvamo autonomiju mišljenja i obnovimo minimalan konsenzus oko činjenica.

Ovo je knjiga za sve koji žele da razumeju kako se danas proizvodi saglasnost, kako se ruši zajednički svet činjenica i kako se (još uvek) može braniti lična sloboda prosuđivanja. I za sve one koji ne pristaju da im istinu određuje algoritam, da im mišljenje zamenjuju tuđi narativi i da odustanu od razlike između onoga što je ubedljivo i onoga što je stvarno.

Snažna i provokativna sociološka studija koja kroz kritičku analizu savremenog društva, kapitalizma i globalizacije povezuje teoriju, etiku i duhovno preispitivanje. Knjiga koja ne nudi jednostavne odgovore, već podstiče na dublje razmišljanje o vremenu u kom živimo.
Knjiga koja otvara ključna pitanja savremenog čoveka i potvrđuje Arsića kao jednog od najznačajnijih domaćih dramskih pisaca.

Knjiga HOMO ECRANIS namijenjena je kako stručnoj, tako i laičkoj javnosti, posebno mladoj populaciji s kojom su, ujedno, saradnja i razgovor najinspirativniji, posebno u kontekstu izazova koje „hipermedijirano društvo nosi“. ." Homo ecranis, naime, kroz širi kulturni, zapravo holistički, pristup medijima otvara nekoliko pitanja o njihovoj ulozi u društvu (u procesu socijalizacije, „prevrednovanja“ društvenih normi, etičkih i estetskih standarda, tj. uticaj medija na dekonstrukciju identiteta), aktuelna kultura spektakla, problem manipulacije u medijima, medijska (ne)pismenost itd.

„Filosofija palanke postala je neka vrsta naše Biblije.“
– Filip David

Iskustvo nam je palanačko.Ponekad, opasno je (i kažnjivo) reći to na uho palanačkoj oholosti; ponekada, međutim, ova reč ide do pojma sudbinskog: palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema, niti može da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti. Između sela i grada, ovako zaboravljen, svet palanke nije ni selo ni grad.

„Objavljena prvi put davne 1969. godine, Filosofija palanke počela se više čitati i citirati u poslednjoj deceniji XX veka. Bilo je potrebno da se duh palanke otelotvori u svim pojedinostima da bi Filosofija palanke postala ključ za razumevanje krvavog haosa u toj deceniji.“ – Latinka Perović

„Filosofija palanke objašnjava, bolje nego ijedno drugo književno ili filozofsko delo srpske kulturne i filozofske misli, suštinu vladajućeg kulturnog modela u Srbiji devedesetih godina, poreklo i pozadinu dominirajućeg nacionalizma, poreklo i dubinu moralnog pada većeg dela srpske inteligencije koji su okončani u ratnom razaranju i zločinu. Bez poznavanja dela Radomira Konstantinovića nije moguće razumeti tamne strane srpske intelektualne istorije, sve one stranputice i zablude koje su Srbiju dovele u tragični istorijski i kulturni ćorsokak.“ – Filip David

Toni Duran, neobični stranac rođen u Portoriku, odgojen kao Severnoamerikanac u Nju Džerziju, ubijen je početkom šezdesetih godina prošlog veka u jednoj varošici, u provinciji Buenos Ajres. Pre pogibije, Toni je bio u središtu pažnje svih – divili su mu se, pomno ga pratili, bio je različit, ali vrlo privlačan. Došao je za lokalnim lepoticama, bliznakinjama Adom i Sofijom Beladona, kćerima iz jedne od najuglednijih tamošnjih porodica. Upoznao ih je u Atlantik Sitiju, gde su stvorili srećni seksualni i sentimentalni trio, sve dok jedna od njih, Sofija, „možda slabija i osećajnija”, nije napustila tu igru tela i kockarnica. Toni Duran je nastavio sa Adom i pošao za njom kad se ona vratila u Argentinu, gde je doživeo pogibiju. Počev od tog zločina, ovaj naizgled detektivski roman raste, menja se i pretvara u jednu povest koja se otvara i razvija u argentinsku arheologiju porodičnih dinastija, kao vrtoglavi žanrovski roman i sjajna književna građevina. U središtu knjige, čiji se naslov odnosi na noćni lov, nalazi se Luka Beladona, tvorac jedne opsenarske fabrike, izgubljene sred plodne zemlje, koji opsesivno teži ostvarenju svog sumanutog cilja. Pojava Emilija Rensija, tradicionalnog lika Piljine proze, daje celoj priči ironični, a istovremeno potresni zaključak.

Ovaj roman je 2011. ovenčan Nagradom „Romulo Galjegos”, najuglednijim kontinentalnim priznanjem za roman, kao i Nagradom kritike u Španiji, i mnogim drugim.

Ova knjiga predstavlјa rezultat istraživačko-izdavačkog poduhvata u okviru kojeg su za odgovorima na suštinska pitanja u oblasti medija i novinarstva skupa tragali pojedinci različitih iskustava, generacija i stavova, ali jednako zainteresovani za dalјu sudbinu ove profesije – od studenata novinarstva, preko profesora i asistenata žurnalistike, pa sve do Lukačevih prijatelјa, studenata, saradnika i savremenika, takođe različitih po godinama, ali i po razmišlјanjima. Hodajući Lukačevom stazom nastala je monografija o rodonačelniku autentične srpske škole novinarstva, ne samo da bi evocirala sećanja na jednu izuzetnu ličnost već i kao putokaz ne samo početnicima u profesiji već i onima volјnim da rade na povratku dugo erodiranog poverenja u medije i novinare. Pred nama je, stoga, i svojevrstan poziv za povratak profesionalizmu, znanju, istini i poštenju, svemu što krasi lik i delo Sergija Lukača, u moru manipulacija i propagandnih naslaga, koje su, pored ostalog, ozbilјno uzdrmale i status jedne lepe, korisne i nekada nadasve odgovorne profesije.

Kroz citavu istoriju feministkinje su maltretirali i izvrgavali ruglu širom sveta. U 18. veku slavne feministkinje su gubile život na giljotini, a u 19. veku sifražetkinje su bacali iza rešetaka. Danas aktivistkinje came u zatvoru u zemljama poput Irana i Saudijske Arabije. Feministkinje žigošu kao džangrizave, frustrirane i neprivlacne žene. Ipak, konstantno stasavaju nove generacije žena koje se usu uju da se s ponosom nazivaju feministkinjama.
Autorka Marta Bren i ilustratorka Jeni Jurdal istakle su se po tome što su kroz niz publikacija vešto prikazale kljucne trenutke i licnosti koje su oblikovale istoriju žena i ženskog pokreta. U ovoj knjizi citaoce vode na zabavno putovanje kroz kulturnu istoriju patrijarhata. Sa dosta humora ispredaju pricu o tome kako su muškarci od Aristotela do Vudija Alena opisivali svet kroz prizmu svog muškog pogleda. Pokazuju kako su se prominentne žene kroz istoriju borile protiv ugnjetavanja – a ujedno proglašavaju najgoreg seksistu svih vremena.

Ova knjiga ima svoju dramatičnu itoriju, koja, u izvesnom smislu, prati dramatičnu univerzitetsku karijeru autora Dragoljuba Mićunovića. Njena prva verzija nastala je na osnovu predavanja koja je održao studentima sociologije Filozofskog fakulteta u Beogradu, od 1970. do 1975. godine...

"Knjiga Istorija socijalne misli u islamu upoznaje nas s pet perioda raskošne istorije islamske socijalne misli. U njoj se, nakon objašnjenja o saznajnoj platformi i osnovnim principima te misli, analiziraju:

• filozofija i društveni život;
• demografska literatura i putopisi;
• socijalna misao kroz književnost;
• politika i kolektivna svest;
• period formiranja samostalne socijalne nauke;
• savremena socijalna misao u islamu.

Ova knjiga zajedno s prethodnom knjigom istog autora Islam i sociologija religije, takođe u izdanju Centra za religijske nauke „Kom“, predstavlja celinu u kojoj se obrađuju istorijske i teorijske osnove islamske socijalne misli.

Prof. dr Husnija Kamberović, Filozofski fakultet, Univerzitet u Sarajevu:
Knjiga na originalan način govori o razvoju socijalne misle u islamu. Pokazuje kako se ta misao postepeno razvijala u samostalnu naučnu disciplinu, u čijoj osnovi su cjelokupna pisana islamska baština (uključujući i Kur’an), ali i sve druge institucija i državne i socijalne ustanove koje su određivale socijalni život i uticale na identitet muslimanskih društava od vremena prvog kalifata do danas. Uz to, na razvoj socijalne misli u islamu važnu ulogu su imali i uticaji drugih civilizacija. U ovoj knjizi to se vrlo precizno istražuje te naučno sintetizira u cjelovit prikaz.
Nakon što je pokazao platformu na kojoj izrasta socijalna misao u islamu i uticaje drugih civilizacija, autor je u uvodu detaljno predstavio principe na kojima je izrastala socijalna misao u islamu (jedinstvo i mnoštvo, čovjek, razum, život poslije smrti) te pokazao kako se po pojedinim periodima razvijala socijalna u misao u islamu tokom historije. U glavnom dijelu knjige autor prati odnos socijalne misli u islamu i drugih nauka. Prvo istražuje razvoj odnosa filozofije i socijalne misli kroz djelo Abu Nasra Farabija, odnos filozofije i religije kroz djelovanje filozofsko-političke grupe „Ihvanu safa“, te kroz djela filozofa i istoričara Abu Ali Miskevejha, a potom istražuje društvene i političke teorije Abu Rejhana Birunija, koji je pisao o astronomiji, matematici, filozofiji, istoriji, geografiji i tako dalje. Posebno su zanimljivi autorovi uvidi u odnos putopisa, te književnosti (Sadija Širazija), poezije (Mevlana Rumi) i satire (Ubejd Zakani) prema socijalnoj misli u islamu.
Poseban dio autor je posvetio raznim političkim poslanicama („savjetnički dvorski spisi“), koje su imale važnu ulogu u razvoju socijalne misli u islamu. Također je veliku pažnju posvetio misli Abu Hamida Gazalija, koji je „u svojim delima neretko obrađivao i socijalne teme i probleme“.
Autor u knjizi pokazuje kako je socijalna misao u islamu izrastala u zasebnu naučnu disciplinu, predstavlja glavne socijalne mislioce i njihova djela, oslikava kako se kroz misao pojedinaca etika širila od pojedinca na društvo (Hadže Nasirudin Tusi). Pred čitateljima iskrsavaju ideje raznih mislilaca, od mislilaca u prvobitnom kalifatu i ranim razdobljima islama, preko Abdurahman Ibn Halduna, Mula Muhsin Fejz Kašanija do savremene socijalne misli u islamu (Ruhulah Homeini, Murteza Mutahari).
Knjiga pruža sliku razvoja socijalne misli i omogućava nam da bolje razumijemo ne samo islam nego i sistem vlasti u savremenima muslimanskim državama. Zbog toga je ova knjiga važna i sigurno će imati svoga odjeka u zemljama i izvan balkanskih granica.

Prof. dr Željko Kaluđerović, Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu:
U knjizi Muamera Halilovića Istorija socijalne misli u islamu, autor se kroz Prolegomenu i šest celina (filozofija i socijalna misao, demografska istraživanja i putopisi, socijalna misao kroz književnost, politika i socijalna nauka, period formiranja samostalne socijalne nauke, savremena socijalna misao u islamu) odnosno 17 poglavlja, iskazuje stručnošću i upućenošću u navedeni problemski okvir, kao i razgovetnošću i lucidnošću pristupa samoj tematici, te korišćenjem preciznih termina i adekvatnog pojmovlja, uspevši da realizuje, ne baš jednostavno spojivu, sintezu popularnosti nekog dela za čitalački tj. laički auditorijum sa čuvanjem njegovog temeljno naučnog karaktera.
Jezički izričaj u monografiji Istorija socijalne misli u islamu primeren je naučnom i stručnom diskursu, jasan i nedvosmislen, sa stilom koji respektuje referentne uzuse prilikom pisanja znanstvenog teksta; literatura je prikladno i jednoobrazno navedena dok na njenom kraju postoji iscrpna brižljivo posložena bibliografija sa više od 410 jedinica.
Knjiga Istorija socijalne misli u islamu napisana je i uređena uz poštovanje principa pouzdanosti, koherentnosti, konzistentnosti, proverljivosti i nepristrasnosti.
Monografija Muamera Halilovića Istorija socijalne misli u islamu, zajedno sa njegovom prethodnom knjigom Islam i sociologija religije, predstavlja zaokruženu celinu teorijskog i istorijskog pristupa islamskoj socijalnoj misli.
Zbog svega navedenog, iskreno se nadam da će knjiga Muamera Halilovića Istorija socijalne misli u islamu biti prihvaćena od naučno-stručne i druge publike.
"

Pre 150 godina, život žena bio je veoma različit od današnjeg; one nisu mogle da donose odluke o svom telu, da glasaju ili da zarađuju novac za sebe. Kada su se rodile roditelji su bili glavni, zatim muževi.

Savremeno doba izvodi nasilje na svetlo pozornice. Tema draga sociolozima i političarima, ono je i predmet istorijskih proučavanja. Suprotno preovlađujućem shvatanju, Rober Mišambled pokazuje da su brutalnost i stopa ubistava od XIII veka naovamo u stalnom opadanju. Sve stroža društvena kontrola mladih neoženjenih muškaraca, praćena prinudnim vaspitavanjem istih vršnjačkih grupa, mogu da objasne to opadanje agresivnosti. Malo -pomalo, muško nasilje nestaje iz javnog prostora, da bi se odmah potom usredsredilo na privatnu sferu, dok popularna književnost dobija katartičnu ulogu. Početak XXI veka kao da označava ponovno pojavljivanje nasilja, naročito u „predgrađima“.

Velika podela, prema tumačenju paradigmatičnog nobelovca i bivšeg predsednika Svetske banke, Džozefa Stiglica, samo je metafora za sve veće ekonomske razlike među ljudima: kako prema imovini, tako i prema dohotku. One su, u knjizi koja je pred vama, veoma uverljivo prikazane pre svega na primeru SAD, ali su navedene i kao loša globalna tendencija koja traje tokom poslednje četiri decenije. Eskalacija nejednakosti do ekstrema, delimično je uzrok sporog ekonomskog rasta, ali su spori rast i nejednakost „pitanja političkog izbora”. Oni reprodukuju stanje začaranog kruga u kome su institucije, zakoni, sistem oporezivanja, pa i izbori, podređeni interesima gornjih 1% stanovništva. Taj 1% koji u SAD raspolaže sa blizu 22% bogatstva (a najbogatijih 0,1% sa oko 11%) uspeva da zahvaljujući koncentraciji moći dalje povećava nejednakost i nepremostivi jaz, pa čak i fizičko razdvajanje bogatih če­tvrti u odnosu na siromašne delove gradova, a sa obrazloženjem zaštite održavanja javnih dobara, ili pak omogućavanja povoljnog socijalnog i kulturnog okruženja za razvoj njihove dece.

Petar Đukić


Džozef E. Stiglic je američki ekonomski ekspert, pisac i univerzitetski profesor (Univerzitet Kolumbija). Dobitnik je Nobelove nagrade za ekonomiju (2001), predsednik Saveta ekonomskih konsultanata pri predsedniku SAD (1995–1997), zamenik predsednika Svetske banke i glavni ekonomista MBRR – Međunarodne banke za rekonstrukciju i razvoj – (1997–2000), strani član Ruske akademije nauka (od 2003. godine). Prevedene knjige na srpski jezik: Ekonomija javnog sektora, Protivrečnosti globalizacije, objavljeni članci na srpskom jeziku: "Novi i stari kejnsisti" (Brus Grinvold, Džozef Stiglic), "Globalno bogaćenje". Učenje Džozefa Stiglica, ekonomskog filozofa, ekonomiste pragmatičara i humaniste, nije običan govor i puka teorija, retorička vežba, ili intelektualna opsena, već primena delatne mudrosti.

Prva feministička studija u Španiji, objavljena je tačno pre 150 godina, 1869. u Madridu. Obuhvata goruće teme o životu i sudbini žene epohe: marginalizaciju i moralnu potčinjenost, radne slobode, majčinstvo, rodnu ravnopravnost, predstavljajući važan korak u borbi za sticanje ekonomskih i društvenih prava žena, te onog ključnog – prava na školovanje i jednake mogućnosti.

Preveo s francuskog: Dušan Janić

One pate kao i mi. I poput nas, uživaju u blagostanju. Nekad čak i bolje od nas, znaju da se nametnu lukavstvom i inteligencijom. Kako onda možemo nastaviti da ih tretiramo kao „stvari”, zadovoljavajući se samo time da osudimo zlostavljanje? Ali da li zbog toga treba da im dodelimo i prava, a ako treba, onda koja? I ko će se brinuti za njihovu primenu.

Da bismo odgovorili na ta pitanja, kao i na mnoga druga, Boris Sirilnik, etolog i neuropsihijatar, Elizabet de Fontene, filozof, i Piter Singer, osnivač pokreta za oslobađanje životinja i bioetičar, ukrštaju svoje poglede i sučeljavaju svoja znanja o problemima životinja. Intervjue je vodila Karin Lu Matinjon, novinar i pisac u saradnji sa Dejvidom Rozaneom, ornitologom.

Tri različita senzibiliteta, tri različita profesionalna iskustva, tri oblika angažmana: put je trasiran, bez obzira na razlike i proturečja, a delom zahvaljujući njima, da bi se zakonodavac primorao da napravi ugovor koji nam je potreban bez odgode, nama i našoj braći po animalnosti, u ime ljudskog dostojanstva.


Boris Sirilnik, naučnik svetskog glasa, jedan je od najistaknutijih francuskih neurologa, psihijatara, etologa i psihoanalitičara. Predavao je na više fakulteta u svojoj zemlji i inostranstvu. Posebno je poznat po razvoju teorijskog pojma „rezilijentnosti”, ali je zapažen i po javnom angažmanu povodom psihičkih bolesti i poremećaja, međuljudskih odnosa i ljudskog ponašanja. Direktor je istraživačkog centra u Tulonu i predsednik jednog velikog udruženja za promociju mira. Napisao je više knjiga od kojih su najpoznatije Scenario ljudskog ponašanja (1996), Čudesna nesreća (1999), Ljubav na rubu propasti (2004), O telu i duši (2006), Autobiografija jednog strašila (2008). Knjige su mu prevedene na više desetina jezika.

Prevela sa engleskog Jelena Kosovac
Počelo je kao praktičan problem – preuređenje kutije za cipele prepune predmeta sećanja – i lagano se pretvorilo u akademsko istraživanje koje je pokrenulo ozbiljna epistemološka, ontološka i pragmatička pitanja, te dovelo do osmišljavanja teorijskog modela čiji je cilj da pomogne u analiziranju konkretnih slučajeva kulturnog sećanja. U sedam poglavlja autorka je ponudila odgovor na pitanja zašto i na koji način je ono važno, te šta ono znači u eri tehnološkog, društvenog i kulturnog preobražaja.

U sedam poglavlja autorka je ponudila elemente za razumevanje kulturnog sećanja, zašto i na koji način je ono važno, te šta ono znači u eri tehnološkog, društvenog i kulturnog preobražaja. Počela je od praktičnog problema – sređivanja kutije za cipele prepune predmeta sećanja – i lagano ga pretvorila u akademsko istraživanje koje je pokrenulo ozbiljna epistemološka, ontološka i pragmatička pitanja. To je dovelo do osmišljavanja teorijskog modela čiji je cilj da pomogne u analiziranju konkretnih slučajeva kulturalnog sećanja. Autorka ističe da nema iluzija da će ova knjiga dati konačne odgovore na sva ta pitanja. Ona je samo skroman predlog za ponovno uobličavanje značenja kulturalnog sećanja koje se menja u vremenu tranzicije, kao i o povezivanju brojnih stanovišta različitih disciplina za otkrivanje novih pogleda na ovu fascinantnu temu.

Joze van Dejk:
(1960) od 2017. predaje na Ultreht univerzitetu. Od 2001. do 2006. bila je profesor komparativnih studija medija i dekan univerziteta u Amsterdamu.
Autor je nedavno objavljenih knjiga Posredovana sećanja u digitalnom dobu i Kultura povezanosti. Od 2010. Van Dejkova je članica Holandske kraljevske akademije umetnosti i nauka, a od 2015. prva žena predsednica ove značajne institucije. Holandski časopis Opzij je 2016. proglašava najuticajnijom Holanđankom.

Sistematična razrada modela novih usluga koje javna biblioteka može da uvede u cilju odgovornog i kvalitetnog angažmana u svakodnevnom životu svoje zajednice a koji se odnose na slobodan pristup informacijama od javnog značaja – ključna je tema ove publikacije. Počev od osvrta na instituciju javne biblioteke, njene uloge i mesta u pravnom i bibliotečko–informacionom sistemu Srbije, ljudskih prava, pravnog aspekta instituta “slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja”, preko istorijskog i aktuelnog pregleda tzv. FOI legislative u svetu i Srbiji – publikacija jasno ukazuje na neraskidivu vezu između prava građana i javnih biblioteka. Centralni deo publikacije donosi značajne rezultate istraživanja koje je autorka sprovela u matičnim javnim bibliotekama Srbije o stepenu njihove spremnosti da odgovore novim zahtevima svoje zajednice u oblasti novih prava građana povodom informacija, kao i spremnost bibliotekara da novoj ulozi odgovore u skladu sa sistemskim rešenjima na državnom nivou. Autorka je došla do zaključka da javne biblioteke paralelno sa svojom tradicionalnom ulogom mogu preuzeti i nove usluge za građane i postati neka vrsta “pristupne stanice” za građane svojih sredina.

Sreća, u svojim raznolikim formama, više nije samo prijatan dodatak značajnijem poslu zarađivanja novca ili neka izmišljotina novog doba koju plasiraju oni što imaju vremena da sami peku hleb. Kao pojava koja se može izmeriti, uočiti, poboljšati, sada je prodrla u tvrđavu globalnog ekonomskog upravljanja. Ako Svetski ekonomski forum može poslužiti kao smernica, što je dosad uvek bio, budućnost uspešnog kapitalizma zavisi od naše sposobnosti da se izborimo sa stresom, očajanjem i bolešću, te da ih zamenimo opuštanjem, srećom i zdravljem. Sada postoje i tehnike, mere i tehnologije da to omoguće, uvlačeći se, pritom, u kancelarije, poslovna središta, domaćinstva i ljudsko telo.

Sve je više korporacija koje zapošljavaju „direktore za sreću“, a Gugl ima svog „srećka“, koji zaposlene podseća na važnost aktivne pažnje i empatije. Stručni konsultanti za sreću savetuju poslodavce kako da oraspolože zaposlene, nezaposlene kako da povrate radni elan a, jednom prilikom u Londonu, i one koji su silom isterani iz svog doma kako da se emotivno okrenu budućnosti.

Dva su bitna razloga iz kojih je nauka o sreći početkom XXI veka izbila u prvi plan, i oba su sociološke prirode. Njima se, kao takvima, psiholozi, menadžeri, ekonomisti i neuronaučnici koji tu nauku promovišu nikada direktno ne bave. Prvi se tiče prirode kapitalizma. Drugi strukturni razlog sve većeg interesovanja za sreću donekle još više zabrinjava, a tiče se tehnologije. Naučni pokušaji da se sazna ko šta oseća ili da se time manipuliše donedavno su se uglavnom odvijali u formalno prepoznatljivim ustanovama, poput psiholoških laboratorija, bolnica, radnih mesta, fokus grupa i slično. To više nije slučaj. U julu 2014. godine, Fejsbuk je objavio naučni rad koji je sadržao detaljne podatke o uspešnoj promeni raspoloženja stotina hiljada korisnika te društvene mreže manipulacijom vesti koje im se dostavljaju.

"Rukopis Radine Vučetić predstavlja celovito i zaokruženo delo o institucionalnoj i vaninstituionalnoj cenzuri u Srbiji u socijalističkoj Jugoslaviji. Polazeći od proučavanja fenomena cenzure u zemljama realnog socijalizma (iza Gvozdene zavese), autorka se fokusira na Jugoslaviju/Srbiju kao zemlju u kojoj samoupravni sistem donosi drugačije perspektive, ali u kojoj partijski aparat nalazi sopstvene mehanizme cenzorskog delovanja.

Ova monografska studija svakako da predstavlja sasvim novi naučni doprinos kako istoriji, tako i kulturnoj politici, menadžmentu u kulturi (institucionalno sećanje) i sociologiji kulture. Na osnovu sopstvenih terenskih istraživanja autorka dolazi do novih uvida i zaključaka, pokušavajući da definiše upravo jugoslovenski oblik cenzure bez cenzure, bez institucionalizovanog okvira i procedura karakterističnih za druge socijalističke zemlje.

Mnoge teme koje knjiga obrađuje, nauka je do sada „preskakala“ , a tek njihovom obradom se mogao steći istinski uvid u mehanizme delovanja kulturne politike.

Praveći razliku između preventivne i suspenzivne cenzure, ukazujući na raskorak između propisa i realnosti, Radina Vučetić je svojim teorijskim i empirijskim istraživanjem osvetlila u celosti teško uhvatljiv fenomen „cenzure bez cenzure“ i omogućila nam da razumemo kulturno-politički kontekst Srbije i Jugoslavije, definisanu kulturnu politiku, ali i njenu realnost, istinsku (ne)implementaciju, tu „fluidnost sistema cenzure“. - Iz recenzije Milene Dragićević Šešić

U knjizi je sa različitih aspekata i detaljno obrađen fenomen organizovana kriminalna grupa. Dat je osvrt na istorijski nastanak, različita shvatanja i određenja u zemlji i inostranstvu, dominantan tip, karakteristike, oblici kriminalne delatnosti, oblici saradnje, indikatori, komparativni prikaz fenomena organizovana kriminalna grupa u nekim zemljama u svetu.

Autor u ovoj knjizi nudi originalnu naučnu sliku socijalne misli u ranom i u kasnom razdoblju islama, kao i odgovore na neke poslerenesansne izazove s kojima se ta misao suočava.

Prof. dr Željko Kaluđerović, Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu: „Ova kvalitetna i temeljna knjiga verovatno predstavlja jedno od najpotpunijih dela o ovoj temi na srpskom i srodnim jezicima… Inspirativno, slojevito i dosledno vlastitom istorijsko-analitičkom pristupu prikazuje nastanak i razvoj socijalne misli u ranom i kasnom razdoblju islama, ali i argumentovanu reakciju na neke od fundamentalnih postrenesansnih izazova sa kojima se ta misao ukrštala i posredovala, uvek vodeći računa o onim temama i misliocima koji su predstavljali supstancijalne tačke njenog razvoja.“
Dr Mašan Bogdanovski, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu: „Naročito treba istaći originalnu i ubedljivu kritiku koju je autor izložio protiv stanovišta u sociologiji da religija nema kapacitet da pruži nove i obuhvatne modele društvene misli. Povrh toga što autor poseduje nespornu kompetenciju u sferi islamske filozofije, ovo obrazloženje bi mu nanelo nepravdu ukoliko ne bi sadržalo najveću pohvalu za duboko razumevanje zapadne filozofske tradicije...“

U knjizi Gradovi kulture: globalna perspektiva, Debora Stivenson osvetljava dominantne trendove u kulturnom planiranju od njegovih početaka do danas. Knjigom je obuhvaćena analiza ključnih diskursa, značajnih dokumenata kulturnih politika i procesa, kao i njihova interpretacija i implementacija na specifičnim mestima - kroz konkretne primere iz Evrope, Australije, Azije i Severne Amerike pružaju se uvidi u primenu kulturnih strategija u različitim lokalnim, nacionalnim i internacionalnim kontekstima, naglašavanjem pravilnosti, bazičnih pretpostavki, tenzija i ukrštanja konkretnih kulturnih politika.


Vrednost knjige Gradovi kulture: globalna perspektiva bazira se na činjenici da kultura danas profiliše vizure gradova širom sveta, zauzima značajno mesto u kulturnoj politici, predstavlja sredstvo oživljavanja gradova, urbanih ekonomija i brendiranja mesta kao različitih kroz ostvarenje kreativnog grada, od lokalnog do nacionalnog i internacionalnog nivoa, sa težnjom postizanja širokog spektra društvenih, ekonomskih, urbanih i kreativnih pozitivnih efekata.

Debora Stivenson je profesor sociologije i urbanih kulturnih istraživanja na Institutu za kulturu i društvo Univerziteta Zapadni Sidnej, Australija. Objavila je brojne radove u kojima se bavi umetnostima i kulturnom politikom, gradovima i urbanim životom, mestom i identitetom. Pored knjige Gradovi kulture: globalna perspektiva, koja je njena najnovija knjiga (2014), objavila je i knjige Agendas in place: urban and cultural planning for cities and regions (1998), Art and organisation: making Australian cultural policy (2000), Cities and urban cultures (2003), The city (2013). Kao ko-autor objavila je knjigu: Tourist Cultures: Identity, Place and the Traveller (2010), a bila je i ko-urednik zbornika The Ashgate research companion to planning and culture (2013). Jedan je od urednika časopisa australijskog sociološkog udruženja, Journal of sociology, kao i časopisa Journal of Policy Research in Tourism, Leisure and Events. Pored toga član je uređivačkog odbora časopisaInternational Journal of Cultural Policy.

Iako postoje brojni nesoporazumi oko tumačenja ovog pojma, dostojanstvu pripada važna pozicija u savremenoj pravnoj nauci i razmišljanjima o ljudskim pravima. Kombinujući jasne definicije sa istorijskom pozadinom, autor postavlja ove kontroverze u društveni kontekst i nudi nova konstruktivna rešenja. Insistirajući kako na filozofskim, tako i na pravnim, političkim, religijskim i kulturnim postulatima, Rozen pokazuje kako različite škole mišljenja razmatraju koncepciju dostojanstva i kako to utiče na razmimoilaženja u teorijskim stavovima. Pojam dostojanstva, kao ključnog za ljudska prava, ušao je široku upotrebu nakon Drugog svetskog rata kroz dva glavna toka - hrišćansku teologiju i Kantovu filozofiju. Vremenom se formirao i snažniji pojam dostojanstvenog ophođenja prema čoveku koje Rozen objašnjava pretežno postulatima Kantove filozofije, stavljajući je u savremeni kontekst odnosa prema svim životnim pojavama, uključujući i odnos prema smrti.

1.100 enciklopedijskih članaka pruža jasan uvid u istorijat, stanje i perspektive sveta rada, u kome se odražavaju i sudaraju sve protivrečnosti čovečanstva: ljudske (ne)slobode i prava, bogatstvo i siromaštvo, javni i lični interesi, postepeno napredovanje i povremeni sunovrat društvene teorije i prakse. Puki opstanak ili ispunjen život na Zemlji i te kako zavisi i od onoga što znamo o radu i o svetu rada...

Kombinujući istoriju međunarodnih odnosa i kulturnu transnacionalnu istoriju, dvojica autora ponudila su prvu pravu sintezu istraživanja višestrukih kulturnih interakcija, bilo da je reč o globalnim kruženjima slike i zvuka kulturnih i medijskih industrija ili o tokovima intelektualne i umetničke razmene u užem smislu. Vodeći računa i o novouvedenim temama istraživanja, od egzila intelektualaca u dvadesetom veku do pitanja kolonijalne ili imperijalne kulture, delo Međunarodni kulturni odnosi – istorija i kontekstpredstavlja sredstvo rada i razmišljanja u cilju razumevanja savremenog sveta.

Razaranje društva složen je i dugotrajni proces, nesvodiv na promene koje se uobičajeno nazivaju procesom tranzicije ili postsocijalističke transformacije. Društvena razorenost postaje deo socijalne svakodnevice, obeležava sve bitne sfere društva, troši resurse i energije svih aktera, ali bez adekvatnih rezultata, kvari „lep dan i miran san“ i običnih građana, ali i najmoćnijih ljudi. Razaranje svih društvenih institucija, njihovo pretvaranje u „ispražnjene društvene forme“ unutar kojih se ne dešava ono je suštinski značajno za svakodnevni život ljudi, bitno je obeležje razorenog društva.

Predstave o rodnim razlikama, o suštinskoj podeli na muški i ženski princip, menjale su se sa godinama, od civilizacije do civilizacije. Volfgang Šmale obraća pažnju na te promene, njihovu istorijsku uslovljenost, posebno na pitanje kako su kulturni standardi muškosti bili definisani u vremenu kada su nacionalna pitanja bila u središtu društvenih interesovanja.
Pojava knjige Istorija muškosti u Evropi 1450-2000 značajan je događaj u kulturnoj istoriji i istoriji mentaliteta. Ona prati rađanje modela „novog muškarca“ tokom evropske renesanse, kada je izmenjeno poimanje biblijskog Adama i u središte interesovanja postavljen koncept „novog Adama“. Zadržavajući se na analizi ključnih etapa u formiranju ideala muškosti, Šmale se neminovno zadržava na epohi Francuske revolucije, kada je oblikovan kasnije široko popularan pojam „regenerisanog muškarca“. Prateći pojavu kroz istoriju, poznati bečki istoričar beleži prelomne trenutke, vezane za studentske pobune s kraja šezdesetih godina, kada se u Severnoj Americi i Evropi postavljaju temelji naredne definicije „novog muškarca“ u istoriji. Odrednice „novi Adam“, „regenerisani“, odnosno „novi muškarac“, označile su početak opsežnih, novih socijalno-kulturoloških konstrukcija pojma muškosti.

Odnos ekonomije i političkog sistema oduvek je predstavljao poseban predmet pažnje ekonomske i političke nauke, kao i političke javnosti, s obzirom na nespornu činjenicu da politički sistem snažno utiče na ekonomske performanse privrede. U poslednjoj četvrtini prošloga veka odnos politike i makroekonomije uslovio je i doneo novu ekonomsku disciplinu - političku makroekonomiju, koja se oslanja na istraživanja iz makroekonomije, teorije izbora i teorije igara. Ova nova ekonomska disciplina bavi se : odnosom politike i ekonomije povodom poslovnih ciklusa, inflacije, nezaposlenosti, stabilizacione politike. U zoni njenih glavnih pitanja su i: odnos diktature, demokratije, nejednakosti i privrednog rasta, kao i nestabilnost privrede u vezi sa raznim društvenim konfliktima, ali mogućnosti integracije u svetsku privredu. Politička makroekonomija ukazuje na snažan uticaj društvenih i državnih snaga i interesnih grupa, na nosioce politike, koji često nadmašuje ulogu ekonomista. Na osnovu toga, država se zapravo nalazi u centru, izložena uticajima politike i ekonomije. Ključno pitanje u političkoj nauci i ekonomiji, kao uostalom i u ovoj knjizi, jeste koji faktori određuju institucije kolektivnog donošenja odluka(odnosno političke institucije) Ova zanimljiva knjiga, posebno u odnosu temu kojom se bavi, zasnovana na pragmatskim iskustvima, zaključuje da je budućnost demokratije blistava i zato ona daje analizu stvaranja i konsolidovanja demokratije.

Ova knjiga ima svoju dramatičnu itoriju, koja, u izvesnom smislu, prati dramatičnu univerzitetsku karijeru autora Dragoljuba Mićunovića. Njena prva verzija nastala je na osnovu predavanja koja je održao studentima sociologije Filozofskog fakulteta u Beogradu, od 1970. do 1975. godine...

Kao što to pokazuju globalni sportski festivali, poput Olimpijskih igara i fudbalskih svetskih kupova, društveni, politički, ekonomski i kulturni značaj sporta postaje sve očigledniji u čitavom svetu. Njegova popularnost dovoljno ubedljivo govori da sociolozi ne smeju više da ignorišu sport. Iz poglavlja u poglavlje Đulijanoti nudi pregled čitavog niza pitanja u vezi sa sportom u okviru najznačajnijih socioloških teorija, kao što su funkcionalistička teorija, veberijanska sociologija, marksizam, postmoderna sociologija i teorija globalizacije. Autorovo detaljno proučavanje i istraživanje velikog broja sportova u međunarodnim okvirima čini ovo delo posebno
zanimljivim za studente koji prate predavanja iz oblasti studija sporta i slobodnog vremena i kulturoloških studija i modernih društvenih teorija.

Legenda Evrope jeste priznanje vere u Evropu i njen dekalog. Političari i diplomate govore o ekonomskim koristima i gubicima koji proizlaze iz integracija. To stanovište je ponekad mučno, prosjačko i bedno. Pisac se poziva na osećanje i razum predlažući, prvu formulu evropskog patriotizma u Poljskoj, a možda i u svetu, zasnovanu na zajedničkom nasleđu kulture, prava, umetnosti, kroz pobedu i poraze, pa i zločin u istoriji. Evropski identitet primorava na preuzimanje odgovornosti i, istovremeno, daje široka prava. Ova knjiga, po mišljenju autora, sadrži najvažnije elemente brevijara Evropljanina, legende kontinenta s kojima bi želeo da upozna čitaoce. To je, istovremeno, način da se zadrži vlastiti nacionalni identitet i prihvati etapa na putu pomirenja i ujedinjavanja čitavog sveta