ROMAN

Povest o razvoju svesti kod novorođenčeta, ali i još "drskiji pokušaj" Belog, da uđe u prenatalni svet, u doživljaje i osećawa detetu pre njegovog rođenja i to pre nego što je savremena nauka uopšte "potegla" taj problem.

Roman govori o životu i običajima Burjata među kojima je opstao jedan manji broj sledbenika šamanizma. Tradicija šamanizma i boravak na ostrvu Oljhon na Bajkalskom jkezeru nadahnuli su Ajurzanu da napiše ovaj roman.

Savremeni ruski filosofski roman koji kroz rusku provinciju opisuje mogući put do spoznaje ništavila.

Kratki romani i priče tvorca modernog ruskog zauma, Vladimira Kazakova

Roman o neprestanim reinkarnacijama glavnog junaka zahvaqujući kojima na duhovit način sagledava prošlost, sadašwost i budućnost čovečanstva i rezultate njegovog traganja za srećom

Zaumni roman u duhu Harmsa i proze apsurda

Zapisi jednog čudaka je delo karaktersitično za „srednju fazu“ stvaralaštva Andreja Belog. Ono je neka vrsta mešavine romansirane autobiografije i intimnog dnevnika samog autora, s jedne strane, i čiste romaneskne fikcije čiji je glavni junak Leonid Ledeni, s druge, u kome Beli opisuje poslednje dane.

Priča o izolovanom sibirskom selu čiji žitelji su svi odreda sektaši i čiji idejni vođa nije niko drugi do - vukodlak.

UMESTO PREDGOVORA
Prva glava
BRAT NIKANOR
Druga glava
ICISTA IZ PARIZA
Treća glava
KRALj LIR
Četvrta glava
PRODORNI POGLEDI
Peta glava
TITELjEV
Šesta glava
„ZUJ“
Sedma glava
NEMIR SRDACA
Osma glava
PROLAZ
Deveta glava
„STIHOVE TUŽNE NE MOGU DA IZBRIŠEM“
Deseta glava
U RASKID

Zatekavši u svom poštanskom sandučetu tekst s nazivom „Savelijevi dani“, po navici sam pokušao da pogodim o čemu govori. Asocijacije su išle u dva pravca – u pravcu istorijske i u pravcu seoske proze. Imaju li se u vidu „Dani Turbinih“, pre će biti – istorijske. Ispostavilo se da je roman o mačku. Posle nekoliko prvih pasusa, već nisam mogao da se odvojim od čitanja. I stvar uopšte nije bila u mačku (mačke beskrajno volim), već u odlikama samog teksta. U njemu nije bilo ničega od onog što obično odlikuje pisce početnike – ovde je zvučao moćan, spokojan glas majstora.
Vlasnik toga glasa je Grigorije Služitelj, glumac Studija pozorišne umetnosti.

Kada sam docnije pretpostavio da to, verovatno, nije njegov prvi roman, odgovorio je da je – prvi. Eto, ima na polju pozorišne umetnosti i toga. Ne znam kako je to moguće.
Uostalom, ovde nije u pitanju tek studio – Ženovačovo pozorište. On ima osobeno uho za književnost. Veći deo predstava Sergeja Vasiljeviča zapravo su dramatizacije književnih tekstova. Nisam baš uveren u to da će ovo pozorište u punom sastavu ući sutra u rusku književnost, ali sama činjenica da je autor „Savelijevih dana“ odande – jeste simptomatična. Glumci i pisci veoma liče: i jedni, i drugi glume nečiji život. Različito, ali glume. Pisci se zavlače u kožu vojnika, frizera, predsednika – i privremeno postaju i jedan, i drugi, i treći. U svakom tekstu koji pišu, prinuđeni su da igraju apsolutno sve uloge. Njihova igra prestaje s tačkom stavljenom u tekstu. Kod glumaca, naprotiv, ona počinje upravo u tom trenutku. Pisci su troma bića, s jakim nepostavljenim glasovima. Gestovi su im bezvredni. Svesni toga, oni nerado čitaju svoje tekstove u prisutstvu glumaca. Škrtim scenskim sredstvima (spušten pogled, podignuta obrva) glumci saopštavaju piscima svoje mišljenje o njihovim interpretatorskim osobinama.
Ujedno, ni pisanje tekstova od strane glumaca nije baš naročito raširena pojava. Glumci znaju da će u takvim slučajevima pisci, bez obzira na oskudnost mimike, uvek pronaći u sebi izraz nekakve vedre tuge. Jasno razgra ničenje sfera delatnosti jeste uslov simbioze pisaca i glumaca.
Ali biva i tako da se talentovani glumac i talentovani pisac sjedinjuju u jednoj ličnosti. I tada oba dara počinju da delaju zajenički, pojačavajući i negujući jedan drugog. Tako se desilo kod Grigorija Služitelja. Kao stručnjak za književnost, ne napuštam pokušaje da objasnim rađanje pisca u punoj stvaralačkoj zrelosti. Mogao bih da pretpostavim da izgovaranje dobrih tekstova sa scene vaspitava književni stil u čoveku – nezavisno od toga piše li on ili ne. Ali (ne kao stručnjak za književnost) mislim da istinski dar zapravo nema objašnjenja.
Mačke nisu nova tema u književnosti. Neću nabrajati sve one koji su pisali o ovim drevnim i neprikosnovenim životinjama, iako ih evidentiram u mislima. Neću takođe govoriti ni o tome da se iza mačaka svaki put naziru ljudi, i čak neću spomenuti oneobičavanje po Šklovskom. Reći ću samo to da su Služiteljevi junaci – ma ko bili, mačke ili ljudi – pravi. Usamljenici i patnici, oni koji se smeju i koji vole. Ljubav u ovom romanu zaslužuje posebne reči. Ona je – tako se nekako desilo – platonska. Najuzvišenija od svih ljubavi. Čitajući „Savelijeve dane“, shvatao sam kako me pohodi misao o tome da je u ovom romanu autor postao istinski mačak. Zanimanje nekarakteristično za žitelja prestonice, može se reći – egzotično, ali za pisca – veoma važno. Svojim romanom autor je dokazao da od sada može da se preobrati u bilo koga, a mi, koji sedimo u parteru, mi ćemo, zadržavši dah, pratiti njegova preobraćanja.
Plakaćemo i smejati se. I radovati se tome što se u našoj književnosti pojavio ovakav Savelije.
Pa, i ovakav Grigorije, naravno.

Beleška o piscu i delu

Sneg Svetog Petra treći je roman Lea Peruca (18821957) koji se pojavljuje pred našim čitaocima. Prilikom prvog objavljivanja, 1933. godine, prošao je slabo u poređenju sa njegovim ranijim bestselerima: nakon dolaska nacista na vlast, sve knjige Perucovog izdavača Zolnaja (Zsolnay) proglašene su nepoželjnim za distribuciju u nemačkim knjižarama, čime je krug njegovog čitalaštva uglavnom sveden na Austriju. Ponovnu recepciju doživeo je, zajedno sa ostalim Perucovim romanima, tek krajem osamdesetih godina prošlog veka. To je svakako šteta, jer se Sneg Svetog Petra bavi različitim temama koje su bile izuzetno aktuelne u doba njegovog nastanka, ali i decenijama kasnije, a motiv nagovešten u naslovu gotovo je vizionarski iskorišćen. Kasniji romani, od Švedskog konjanika do posthumno objavljenog Leonardovog Jude, nisu se bavili savremenim trenutkom.

***
U Snegu autor eksperimentiše ukrštajući različite književne tehnike i žanrovske elemente: slično kao i u nekim ranijim delima, Od devet do devet i Majstoru Sudnjeg dana, Peruc ovde virtuozno koristi lik nepouzdanog pripovedača, tako da se kroz nagoveštaje pružene u tekstu mogu izgraditi dva protivrečna čitanja romana – jedan u duhu psihološke fantastike, a drugi na granici sa naučnofantastičnim žanrom. Pažljivom čitaocu neće promaći trenuci kolebanja niti česte protivrečnosti u Ambergovom izveštaju, kao ni lajtmotivska upotreba određenih detalja – od pominjanja Zimske bajke preko nabavke autoklava do najvažnijeg, ponovnog iskrsavanja pitanja „Zašto vera u Boga nestaje sa ovoga sveta?“ koji pojačavaju pretpostavku da se radi o košmarnom snu. S druge strane, zaplet tog košmara je i suviše detaljno i logično razrađen da bi se tek tako odbacio.
Peruc, naime, opisuje donkihotski pokušaj barona fon Melhina da povrati religiju u savremeni svet. Baron pritom koristi čisto naučne metode: pokušava da sintetizuje ključni sastojak ražane glavnice, koji smatra neizostavnim pokretačem verskog zanosa kod ljudi, i da njegovu delotvornost isproba na svojim seljacima. Ne iznenađuje što je Peruc za baronove opite odabrao upravo ražanu glavnicu, iz koje je Albert Hofman nekoliko godina kasnije sintetisao lizerginsku kiselinu, potonji LSD – halucinogeni efekat ove gljive bio je poznat odranije, a zametak ideje o njenoj vezi sa verskim pokretima nalazimo već u Perucovom ranom romanu Od devet do devet.
Ovde, međutim, nije kraj Perucovoj veštoj konstrukciji niti njegovoj dalekovidosti: tako, baron planira da upravlja veštački probuđenom verom u Boga i da za novog nemačkog cara kruniše dalekog, nepoznatog potomka Fridriha II. Izbor ovog srednjovekovnog vladara i čitav niz antimodernih ideja koje baron zagovara zapravo živo podsećaju na ideje Štefana Georgea i njegovog kruga, a pre svega na Ernsta Kantorovica i njegovu uticajnu i popularnu biografiju Fridriha II. Tim putem Peruc prikriveno kritikuje kult ličnosti sa gotovo mesijanskim crtama, koji je tridesetih godina bio u oštrom usponu. Dok se u samom romanu kao nova vera našeg doba otvoreno imenuje samo „prevrat“, a pod uticajem droge seljaci postaju vatreni komunisti, i potpuno prećutkivanje druge ideologije koja je u tom trenutku uveliko ovladala Nemačkom poput verskog ludila – bilo je dovoljno indikativno za Perucove savremenike koji su umeli da čitaju između redova.
Iako idejno izuzetno „gusto“ i složeno štivo koje nagrađuje i ponovno čitanje, Sneg Svetog Petra istovremeno je pitak i uzbudljiv roman koji svojim čitaocima nudi vešto uklopljene crte različitih žanrova i, pomalo neočekivano, ljubavnu priču koja sve vreme treperi na granici između trivijalnog i tragičnog, u skladu sa dvostrukošću čitavog teksta.

Tijana Tropin

preveo s nemačkog Aleksandar Đusić

Najmračniji prikaz sovjetske svakodnevice iz pera jednog od najvećih ruskih i svetskih pisaca 20. veka

.

Slučaj frizerske

Vespazijan umire: "Čini mi se da postajem bog". Titus stupa na rimski presto. Cela imperija čita Josifov "Jevrejski rat". Titus naređuje da se Josifovo poprsje postavi u Hram mira, među grčke i rimske književne besmrtnike. Josifa slavi čitav poznati svet. Rasprava o uzrocima Jevrejskog rata. Josif, Justus i Johan iz Ginšale. Ili borba Jahvea i Jupitera ili cena španskog, italijanskog i jevrejskog vina?

Roman Josif Flavije pripada žanru istorijskog romana sa jasnim filosofskim porukama. To je raskošna slika Rimskog carstva iz prvog veka naše ere, kad je Rim pod trjicom Flavijevaca bio na vrhuncu svoje vojne i ekonomske moći. To je vreme vojnih operacija na istoku, planiranje novog "Aleksandrovog pohoda" i rušenja Jevrejske države. U središtu ovih zbivanja, koja su u romanu data sa apsolutnom činjeničnom tačnošću , nalazi se sudbina velikog jevrejskog pisca i istoričara Josifa Flavija.
Josif dolazi u Rim, središte nastanjenog sveta; Rim, čijim ulicama odjekuju veseli kupleti Demetrijusa Libana, rimskog Jevrejina, najvećeg glumca epohe, ljubimca carice Popeje. Josif i Popeja; Demetrijus Liban pomaže Josifu da ostvari cilj svoga dolaska u Rim: oslobađanje trojice nevinih. Justus, Josifova tamna senka. Josif se vraća u Judeju. Ustanak "Osvetnika Izraela" i poraz Dvanaeste legije Cestijusa Gala. Rim uzvraća udarac. Maršal Vespazijan opseda grad Jotapat, kojim komanduje prvosveštenik Josif Ben Matijas...

"U romanu Velemajstor, koji ima karakter umetnički transponovanog dnevnika ili hronike jednog veoma specifičnog šampionata drevne dalekoistočne igre go, koji je 1938. godine održan pod pokroviteljstvom dvaju najeminentnijih japanskih dnevnih listova, Kavabata prati, iz poteza u potez, igru jednog od nenadmašnih velemajstora svih vremena i mladog protivnika. Kavabata ovim svojim romanom najsuštinskije iskazuje svu dubinu bolnog jaza koji je u duši Japanaca izazvala evropeizacija sredinom 19. veka nametnuta kao jedini mogući izlaz, kao manje od dva zla, u situaciji kada je američka flota, pod pretnjom upotrebe sile, isforsirala svoj ulazak u Tokijski zaliv. Mlad, agresivan i arogantan izazivač (kakav je bio Zapad) sukobljava se sa velemajstorom, nežnim, krhkim, starim i usamljenim (kakav je bio Japan). Dolazi do duela između klasičnog majstora mirnog, suzdržanog, prefinjenog stila i žestokih, brzih i do podlosti surovih napada njegovog mladog izazivača. Iako je meč između njih dvojice trajao mesecima, nazivamo ga duelom, pošto je od samog početka ovog romana autor jasno sugerisao da će se ovaj finalni meč šampionata za titulu velemajstora ili njenu odbranu, završiti krajnjom fizičkom eliminacijom starog velemajstora."

"Snežna zemlja je poetski roman sa ljubavnom tematikom, čija je radnja vremenski i prostorno određena Japanom početkom tridesetih godina prošlog veka. Ovaj roman je posebno pomenut prilikom dodele Nobelove nagrade Kavabati, a odlikuje ga i rekordan broj prevoda (do sada, registrovan 61 prevod u zemljama širom sveta).
U ovom romanu Kavabata slika život tokijskog bogataša Šimamure, rastrzanog, s jedne strane, ljubavlju prema dvema ženama, Joko i Komako, i, sopstvene nemoći da jasno odredi putanju svog života, s druge. Joko je za Šimamuru oličenje neuhvatljive čistote i savršenstva, kome on, od momenta kada je prvi put ugleda u vozu, teži da se nekako približi, osećajući da je čistota upravo ono za čim on traga kako bi svoj život ispunio pravim vrednostima."
(iz pogovora prevodioca, prof. Ljiljane Marković)

Jasunari Kavabata, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1968. godine.Romani su prevedeni sa japanskog jezika.

Čevengur