ROMANI

Povest o razvoju svesti kod novorođenčeta, ali i još "drskiji pokušaj" Belog, da uđe u prenatalni svet, u doživljaje i osećawa detetu pre njegovog rođenja i to pre nego što je savremena nauka uopšte "potegla" taj problem.

Biografski roman o nekim ključnim momentima iz Puškinovog života, uključujući dvoboj sa Dantesom koji je pesnika koštao života, tj. o onim skrivenim razlozima zbog kojih je do njega došlo, u čemu je ruski dvor igrao značajnu ulogu

Zanimljivo i duhovito opisana putovanja po tri najveće, najmnogoljudnije i ekonomski najsnažnije države Azije: Indiji, Kini i Japanu. Posebno je istaknuta kulturna osobenost ovih zemalja, i pokazana njihova nesamerljivost i neuporedivost sa evropskim kulturnim obrascima. Poruka ovih „putopisa“ je da nema mesta nikakvom evropocentrizmu i bilo kakvom osećanju superiornosti evropskog čoveka nad ljudima Azije. Čak i nad onim najsiromašnijim stanovnicima, koji bukvalno žive po ulicama velikih indijskih gradova. Njihova nasmejana lica, moraju kod iole otvorenog Evropljanina dovesti u pitanje njegov sopstveni način života i opravdanost njegove žudnje za sticanjem materijalnih ili nekih drugih bogatstava. Jer čemu konačno sva ta bogatstva, čemu jurnjava za njihovim sticanjem kada osmeha na licu nema. Kao kod siromašnog, ali zadovoljnog Indusa.

Za ovaj roman Leonid Juzefovič je dobio nagradu čitalaca «Jasna Poljana» za 2024. godinu. Dakle, po mišljenju čitalaca, ali i mnogih književnih kritičara, to je najbolji roman napisan u Rusiji u 2024. godini. Autor je naš savremenik, spada u red najpopularnijih i najboljih ruskih pisaca današnjice, zajedno sa Prilepinom, Sorokinom, Peljevinom i drugima, ali potpuno drugačijeg stila. Budući istoričar, on vrlo uspešno kombinuje istorijske činjenice sa izmišljenim junacima i njihovim sudbinama. Fikcija i faktografija su spojeni u živu, «realističku» celinu i u romanu «Pohod na Bar Hoto» u kome Juzefovič opisuje pohod mongolske revolucionarne vojske na kinesko vojno utvrđenje Bar Hoto (bivši budistički manastir) uz značajnu ulogu u tom pohodu Borisa Antonoviča Solodovnjikova, ruskog kapetana, upućenog u Mongoliju kada se ona odvojila od Kine, a koji je od 1912. godine službovao kao vojni savetnik u mongolskoj armiji, čija sudbina i čini onu a-istorijsku, fiktivnu okosnicu radnje ovog romana...

Roman govori o životu i običajima Burjata među kojima je opstao jedan manji broj sledbenika šamanizma. Tradicija šamanizma i boravak na ostrvu Oljhon na Bajkalskom jkezeru nadahnuli su Ajurzanu da napiše ovaj roman.

Roman govori o periodu života velikog ruskog pisca od objavljivanja njegovog romana "Jedan dan Ivana Denisoviča" do poslednjih susreta sa Vladimirom Putinom

pripovetke iz vremena građanskog rata i vremena izgradnje socijalizma u Rusiji

Prfvi put na srpskom jeziku jedno delo iz mongolske književnosti uopšte. Preko dvadeset autora, kroz kratke i efektne priče predočuju srpskom čitaocu duh savremene Mongolije

Birsov leksikon odabranih pojmova osvetljen kroz ironijsku prizmu

kqučni trenuci iz života Dostojevskog, osuda, "inscenirano streljanje i pomilovanje", progon u Sibir...

U svojim filosofskim uspomenama Goričeva govori o proterivanju iz Sovjetskog Saveza 1980 godine, života na Zapadu i propovedi pravoslavlja u Nemačkoj te o svom povratku u Rusiju i današnjem svom životnom iskustvu

Nesrećnik Matvej koji kao "ruski bogotražitelj, lutalica traga za istinom pravdom i lepotom, za Bogom, po širokim prostorima Rusije

Mihail Bulgakov – Bela Garda

Ovo izdanje romana „Bela garda“ Mihaila Bulgakova urađeno je po kritičkom izdanju tog romana objavljenog 2015. godine u Rusiji. Prevod do sada neobjavljenih materijala za roman „Bela garda“, a takođe i redakturu osnovnog teksta romana u prevodu Milana Čolića (u tom smislu i grafičko sređivanje teksta koje je izostalo u ranijim srpskim izdanjima), uradio je dr Nikola Miljković, docent na katedri za ruski jezik Filološkog fakulteta u Beogradu.

Aleksandar Novačić – Ko je ubio Gogolja; Venedikt Jerofejev i hor pijanih anđela
Knjiga sadrži dva romana: “Ko je ubio Gogolja?” i “Venedikt Jerofejev i hor pijanih anđela”

Sadržaj:

KO JE UBIO GOGOLjA?
Kako je nepismeni Semjon
napisao memoare
Gogolj traži lestve
Kako je Gogolj progovorio
Kljove su tu, ali umetnosti nema
On je čudan, što je normalno
Rusija se bolje vidi iz Venecije
nego iz Tule
Večernji akt
S Minotaurom u lavirintu
Lutka Cecilija
i njen sin Andrjuša
Strah da ga ne sahrane živog
Na Hristovom grobu
Ora ultima
Lobanja, čizme i rebro
Fantazija
Post scriptum
Testament

VENEDIKT JEROFEJEV
I HOR PIJANIH ANĐELA
Sve je u stanju poluraspadanja
Moja budućnost je moja prošlost
Runova
Pogled belog krokodila
Engleska kraljica
Prijemni punkt
Tihonov
Sibelijus
Allegro non molto
Nosova
Oca su rehabilitovali
posle 45 godina
Moj veseli otac i uvek tužna majka
Jelpaška
Armand Hamer
Šapka sedog vuka
Park Gorki
Filmska ekipa na zadatku
Sekretarica se slatko nasmejala
Glumac MHAT-a
Glas anđela
Na dnu, u kuhinji
Brat Jurij
Sestra Tamara
Makarenkovi sinovi
Najlepši događaj: Sveti rat
Veliki strah od njihove slobode
Fiziku je predavao Lav Landau
Moji univerziteti
Muzikantova
Lomača u spavaonici
Moj Dnevnik
O koristi alkohola
Ne potcenjujte kolonjsku vodu
Više pijte, manje jedite.
Talenti ne mezete
Kako je Musorgski
napisao „Hovanščinu“
Kratki kurs o koktelima
Najvažnije kod čoveka
je pravilno držanje
Proteran sa fakulteta i iz grada
Sa sekretarom Komsomola zvanično
Rusi i medvedi
Ko ste vi, Jerofejeve?
Runova, tvoje oči su oči
februarske mačke
Kremlj
Petuški
Valentina
Moja mala Lenjinijana
Dojava za KGB
Ispit kod strašnog Jordanskog
Arija Krupske nad
odrom druga Lenjina
Još malo Lenjinijane
Oktobarska revolucija u Petuškima
Telegram Kurtu Valdhajmu
Blaženo vreme u životu mog naroda
Votka nas je vodila u raj
Stari i mladi Rembrant
Predlog drugu Šahnazarovu
Patnje mladog Tihonova
Radnička klasa miriše
na parfimeriju
Umetnost pripada narodu
Suza komsomolke
Kako je Katajev
postao narodni umetnik
Katajev piše Staljinu
i dobija odgovor
Hruščov nije voleo umetnike
Moja velika greška
Rekli su mi da sam govno
Najgore vreme u životu mog naroda
Oči mog naroda su tupe i prazne
Zašto volim sovjetsku vlast?
Ja sam prilično stidljiv čovek
Zagonetku štucanja
ni Ajnštajn nije rešio
Kako treba razgovarati s narodom
Moskva – Petuški
Iz Dnevnika: Jurila me Muhina
Postajem svetski poznat
Velike ambicije male partije
Napomena autora
Prvo su čitali u kuhinjama
Bela Ahmadulina:
Tako ne govore, ne žive, ne pišu
Radio „Slobodna Evropa“
Venička je moj literarni junak,
nije moj dvojnik
Sve je dobro što se dobro svrši
Ženja, antialkoholičarski alkoholik
Pesnik ruske votke?
Ravnodušnost
Nikada nisam potpisao
ugovor sa đavolom 1
Viktor Jerofejev
Koliko im nalijem, toliko vrede
Osećao sam se kao u utrobi maćehe
A onda su mi rekli: rak
Nikada neću moći
da shvatim te skotove
Država mi je zakinula 250 grama
Nataška, moja poslednja ljubav
Iz Dnevnika: vreme trošim
na to da ne umrem
Krštenjnje u katoličkoj crkvi
Galja Nosova
Kad zatvorim oči sve vidim
Brodski se pojavljuje kao duh
Ne jurite, blizu su Petuški

Roman o neprestanim reinkarnacijama glavnog junaka zahvaqujući kojima na duhovit način sagledava prošlost, sadašwost i budućnost čovečanstva i rezultate njegovog traganja za srećom

Apsurdna priča o zemljomeru K koji se našao u selu kojim vladaju nedodirljivi stanovnici tajanstvenog zamka

Zaumni roman u duhu Harmsa i proze apsurda

Zapisi jednog čudaka je delo karaktersitično za „srednju fazu“ stvaralaštva Andreja Belog. Ono je neka vrsta mešavine romansirane autobiografije i intimnog dnevnika samog autora, s jedne strane, i čiste romaneskne fikcije čiji je glavni junak Leonid Ledeni, s druge, u kome Beli opisuje poslednje dane.

Priča o izolovanom sibirskom selu čiji žitelji su svi odreda sektaši i čiji idejni vođa nije niko drugi do - vukodlak.

Autobiografski roman jednog od najboljih srpskih pisaca. Od mladog i ludog dobrovoljca u Balkanskim ratovima, do iskusnog ratnika-oslobodioca, Krakov je svoje uzbudljive i neverovatne događaje iz tog slavnog i strašnog perioda opisao sa epskim nabojem, podarivši srpskoj književnosti besmrtno delo.
...Taj život, život jednog čoveka sa Balkana, odigravan u jednom čudnom vrtlogu nacionalnih, verskih, ideoloških, političkih i društvenih sukoba, strasti, međusobnog uništavanja, nemilorodnih sudbina, jezivih tragedija, često usred jedne herojske simfonije podviga i stradanja, želim ovde da evociram...
...

Jer to što ja hoću da evociram, to nije samo moj život, to je uglavnom život miliona ljudi sa jednog istog geografskog područja i iz jedne iste istorijske epohe, često nerazumljive i neverovatne za one koji su bili izvan toga prostora i izvan toga vremena...

SADRŽAJ
Glava I
OSLOBAĐANjE SEVERNOG KAVKAZA
Na Kubanju
U Nogajskim stepama
Oslobađanje Tereka
Glava II
NA MOSKVU
Na Donu
U Zadonskim stepama
U Povolžju
Glava III
NEMIRI NA KUBANjU
Glava IV
PROPAST
Od Harkova do Rostova
Poslednji dani u armiji
U izgnanstvu
Glava V
SMENA VLASTI
Glava VI
PRVI DANI
Glava VII
UOČI NAPADA
Glava VIII
JURIŠ!
Glava IX
U SEVERNOJ TAVRIJI
Glava X
NA KUBANj
Glava XI
SVI NA VRANGELA!
Glava XII
PREKO DNjEPRA
Glava XIII
POSLEDNjI ULOG
Na poslednjoj liniji
MAPA I FOTOGRAFIJE

UMESTO PREDGOVORA
Prva glava
BRAT NIKANOR
Druga glava
ICISTA IZ PARIZA
Treća glava
KRALj LIR
Četvrta glava
PRODORNI POGLEDI
Peta glava
TITELjEV
Šesta glava
„ZUJ“
Sedma glava
NEMIR SRDACA
Osma glava
PROLAZ
Deveta glava
„STIHOVE TUŽNE NE MOGU DA IZBRIŠEM“
Deseta glava
U RASKID

Zatekavši u svom poštanskom sandučetu tekst s nazivom „Savelijevi dani“, po navici sam pokušao da pogodim o čemu govori. Asocijacije su išle u dva pravca – u pravcu istorijske i u pravcu seoske proze. Imaju li se u vidu „Dani Turbinih“, pre će biti – istorijske. Ispostavilo se da je roman o mačku. Posle nekoliko prvih pasusa, već nisam mogao da se odvojim od čitanja. I stvar uopšte nije bila u mačku (mačke beskrajno volim), već u odlikama samog teksta. U njemu nije bilo ničega od onog što obično odlikuje pisce početnike – ovde je zvučao moćan, spokojan glas majstora.
Vlasnik toga glasa je Grigorije Služitelj, glumac Studija pozorišne umetnosti.

Kada sam docnije pretpostavio da to, verovatno, nije njegov prvi roman, odgovorio je da je – prvi. Eto, ima na polju pozorišne umetnosti i toga. Ne znam kako je to moguće.
Uostalom, ovde nije u pitanju tek studio – Ženovačovo pozorište. On ima osobeno uho za književnost. Veći deo predstava Sergeja Vasiljeviča zapravo su dramatizacije književnih tekstova. Nisam baš uveren u to da će ovo pozorište u punom sastavu ući sutra u rusku književnost, ali sama činjenica da je autor „Savelijevih dana“ odande – jeste simptomatična. Glumci i pisci veoma liče: i jedni, i drugi glume nečiji život. Različito, ali glume. Pisci se zavlače u kožu vojnika, frizera, predsednika – i privremeno postaju i jedan, i drugi, i treći. U svakom tekstu koji pišu, prinuđeni su da igraju apsolutno sve uloge. Njihova igra prestaje s tačkom stavljenom u tekstu. Kod glumaca, naprotiv, ona počinje upravo u tom trenutku. Pisci su troma bića, s jakim nepostavljenim glasovima. Gestovi su im bezvredni. Svesni toga, oni nerado čitaju svoje tekstove u prisutstvu glumaca. Škrtim scenskim sredstvima (spušten pogled, podignuta obrva) glumci saopštavaju piscima svoje mišljenje o njihovim interpretatorskim osobinama.
Ujedno, ni pisanje tekstova od strane glumaca nije baš naročito raširena pojava. Glumci znaju da će u takvim slučajevima pisci, bez obzira na oskudnost mimike, uvek pronaći u sebi izraz nekakve vedre tuge. Jasno razgra ničenje sfera delatnosti jeste uslov simbioze pisaca i glumaca.
Ali biva i tako da se talentovani glumac i talentovani pisac sjedinjuju u jednoj ličnosti. I tada oba dara počinju da delaju zajenički, pojačavajući i negujući jedan drugog. Tako se desilo kod Grigorija Služitelja. Kao stručnjak za književnost, ne napuštam pokušaje da objasnim rađanje pisca u punoj stvaralačkoj zrelosti. Mogao bih da pretpostavim da izgovaranje dobrih tekstova sa scene vaspitava književni stil u čoveku – nezavisno od toga piše li on ili ne. Ali (ne kao stručnjak za književnost) mislim da istinski dar zapravo nema objašnjenja.
Mačke nisu nova tema u književnosti. Neću nabrajati sve one koji su pisali o ovim drevnim i neprikosnovenim životinjama, iako ih evidentiram u mislima. Neću takođe govoriti ni o tome da se iza mačaka svaki put naziru ljudi, i čak neću spomenuti oneobičavanje po Šklovskom. Reći ću samo to da su Služiteljevi junaci – ma ko bili, mačke ili ljudi – pravi. Usamljenici i patnici, oni koji se smeju i koji vole. Ljubav u ovom romanu zaslužuje posebne reči. Ona je – tako se nekako desilo – platonska. Najuzvišenija od svih ljubavi. Čitajući „Savelijeve dane“, shvatao sam kako me pohodi misao o tome da je u ovom romanu autor postao istinski mačak. Zanimanje nekarakteristično za žitelja prestonice, može se reći – egzotično, ali za pisca – veoma važno. Svojim romanom autor je dokazao da od sada može da se preobrati u bilo koga, a mi, koji sedimo u parteru, mi ćemo, zadržavši dah, pratiti njegova preobraćanja.
Plakaćemo i smejati se. I radovati se tome što se u našoj književnosti pojavio ovakav Savelije.
Pa, i ovakav Grigorije, naravno.

SADRŽAJ:

TRI NOĆI (prevela M. Grbić)

VASKRSENjE,SVIH MRTVIH (prevela M. Grbić)

U SUTERENU (prevela M. Grbić)

MISAO (prevela M. Grbić)

UTVARE (prevela Lj. Joksimović)

LAŽ (prevela Lj. Joksimović)

ĆUTANjE (prevela Lj. Joksimović)

NEMA OPROŠTAJA (prevela M. Grbić)

DAN GNEVA (prevela M. Grbić)

PRIČA O SEDMORO OBEŠENIH (preveo M. Santini)

U MAGLI (prevela Lj. Joksimović)

STRANAC (prevela Lj. Joksimović)

LET (prevela M. Grbić)

KUJA (prevela M. Grbić)

VALjA (prevela Lj. Joksimović)

DIV (prevela Lj. Joksimović)

SATANIN DNEVNIK (prevela M. Grbić)
ŽIVOT JOSIFA
FIVEJSKOG (preveo P. Vujičić)
ZID (preveo P. Vujičić)
ELEAZAR (preveo P. Vujičić)
JUDA ISKARIOTSKI (preveo P. Vujičić)
ON (prevela J. Drenovac)
BARGAMOT I GARASKA (prevela M. Grbić)
ODBRANA (prevela M. Grbić)

SADRŽAJ

ANĐELČIĆ (prevela A. Acović)
ŽRTVA (prevela A. Acović)
POVRATAK (prevela A. Acović)
TAMA (prevela A. Acović)
U TAMNU DALjINU (prevela A. Acović)
CRVENI SMEH (prevela A. Acović)
MOJE BELEŠKE (preveo M. Jovanović)
BEN-TOVIT (preveo M. Jovanović)
HERMAN I MARTA (preveo M. Jovanović)
DVA PISMA (prevela A. Acović)
PRAZNIK (prevela A. Acović)
OMLADINA (prevela A. Acović)

preveli s ruskog Kornelija Ičin, Milivoje Jovanović

Beleška o piscu i delu

Sneg Svetog Petra treći je roman Lea Peruca (18821957) koji se pojavljuje pred našim čitaocima. Prilikom prvog objavljivanja, 1933. godine, prošao je slabo u poređenju sa njegovim ranijim bestselerima: nakon dolaska nacista na vlast, sve knjige Perucovog izdavača Zolnaja (Zsolnay) proglašene su nepoželjnim za distribuciju u nemačkim knjižarama, čime je krug njegovog čitalaštva uglavnom sveden na Austriju. Ponovnu recepciju doživeo je, zajedno sa ostalim Perucovim romanima, tek krajem osamdesetih godina prošlog veka. To je svakako šteta, jer se Sneg Svetog Petra bavi različitim temama koje su bile izuzetno aktuelne u doba njegovog nastanka, ali i decenijama kasnije, a motiv nagovešten u naslovu gotovo je vizionarski iskorišćen. Kasniji romani, od Švedskog konjanika do posthumno objavljenog Leonardovog Jude, nisu se bavili savremenim trenutkom.

***
U Snegu autor eksperimentiše ukrštajući različite književne tehnike i žanrovske elemente: slično kao i u nekim ranijim delima, Od devet do devet i Majstoru Sudnjeg dana, Peruc ovde virtuozno koristi lik nepouzdanog pripovedača, tako da se kroz nagoveštaje pružene u tekstu mogu izgraditi dva protivrečna čitanja romana – jedan u duhu psihološke fantastike, a drugi na granici sa naučnofantastičnim žanrom. Pažljivom čitaocu neće promaći trenuci kolebanja niti česte protivrečnosti u Ambergovom izveštaju, kao ni lajtmotivska upotreba određenih detalja – od pominjanja Zimske bajke preko nabavke autoklava do najvažnijeg, ponovnog iskrsavanja pitanja „Zašto vera u Boga nestaje sa ovoga sveta?“ koji pojačavaju pretpostavku da se radi o košmarnom snu. S druge strane, zaplet tog košmara je i suviše detaljno i logično razrađen da bi se tek tako odbacio.
Peruc, naime, opisuje donkihotski pokušaj barona fon Melhina da povrati religiju u savremeni svet. Baron pritom koristi čisto naučne metode: pokušava da sintetizuje ključni sastojak ražane glavnice, koji smatra neizostavnim pokretačem verskog zanosa kod ljudi, i da njegovu delotvornost isproba na svojim seljacima. Ne iznenađuje što je Peruc za baronove opite odabrao upravo ražanu glavnicu, iz koje je Albert Hofman nekoliko godina kasnije sintetisao lizerginsku kiselinu, potonji LSD – halucinogeni efekat ove gljive bio je poznat odranije, a zametak ideje o njenoj vezi sa verskim pokretima nalazimo već u Perucovom ranom romanu Od devet do devet.
Ovde, međutim, nije kraj Perucovoj veštoj konstrukciji niti njegovoj dalekovidosti: tako, baron planira da upravlja veštački probuđenom verom u Boga i da za novog nemačkog cara kruniše dalekog, nepoznatog potomka Fridriha II. Izbor ovog srednjovekovnog vladara i čitav niz antimodernih ideja koje baron zagovara zapravo živo podsećaju na ideje Štefana Georgea i njegovog kruga, a pre svega na Ernsta Kantorovica i njegovu uticajnu i popularnu biografiju Fridriha II. Tim putem Peruc prikriveno kritikuje kult ličnosti sa gotovo mesijanskim crtama, koji je tridesetih godina bio u oštrom usponu. Dok se u samom romanu kao nova vera našeg doba otvoreno imenuje samo „prevrat“, a pod uticajem droge seljaci postaju vatreni komunisti, i potpuno prećutkivanje druge ideologije koja je u tom trenutku uveliko ovladala Nemačkom poput verskog ludila – bilo je dovoljno indikativno za Perucove savremenike koji su umeli da čitaju između redova.
Iako idejno izuzetno „gusto“ i složeno štivo koje nagrađuje i ponovno čitanje, Sneg Svetog Petra istovremeno je pitak i uzbudljiv roman koji svojim čitaocima nudi vešto uklopljene crte različitih žanrova i, pomalo neočekivano, ljubavnu priču koja sve vreme treperi na granici između trivijalnog i tragičnog, u skladu sa dvostrukošću čitavog teksta.

Tijana Tropin