SAVREMENI ROMAN

Povest o razvoju svesti kod novorođenčeta, ali i još "drskiji pokušaj" Belog, da uđe u prenatalni svet, u doživljaje i osećawa detetu pre njegovog rođenja i to pre nego što je savremena nauka uopšte "potegla" taj problem.

Zanimljivo i duhovito opisana putovanja po tri najveće, najmnogoljudnije i ekonomski najsnažnije države Azije: Indiji, Kini i Japanu. Posebno je istaknuta kulturna osobenost ovih zemalja, i pokazana njihova nesamerljivost i neuporedivost sa evropskim kulturnim obrascima. Poruka ovih „putopisa“ je da nema mesta nikakvom evropocentrizmu i bilo kakvom osećanju superiornosti evropskog čoveka nad ljudima Azije. Čak i nad onim najsiromašnijim stanovnicima, koji bukvalno žive po ulicama velikih indijskih gradova. Njihova nasmejana lica, moraju kod iole otvorenog Evropljanina dovesti u pitanje njegov sopstveni način života i opravdanost njegove žudnje za sticanjem materijalnih ili nekih drugih bogatstava. Jer čemu konačno sva ta bogatstva, čemu jurnjava za njihovim sticanjem kada osmeha na licu nema. Kao kod siromašnog, ali zadovoljnog Indusa.

Za ovaj roman Leonid Juzefovič je dobio nagradu čitalaca «Jasna Poljana» za 2024. godinu. Dakle, po mišljenju čitalaca, ali i mnogih književnih kritičara, to je najbolji roman napisan u Rusiji u 2024. godini. Autor je naš savremenik, spada u red najpopularnijih i najboljih ruskih pisaca današnjice, zajedno sa Prilepinom, Sorokinom, Peljevinom i drugima, ali potpuno drugačijeg stila. Budući istoričar, on vrlo uspešno kombinuje istorijske činjenice sa izmišljenim junacima i njihovim sudbinama. Fikcija i faktografija su spojeni u živu, «realističku» celinu i u romanu «Pohod na Bar Hoto» u kome Juzefovič opisuje pohod mongolske revolucionarne vojske na kinesko vojno utvrđenje Bar Hoto (bivši budistički manastir) uz značajnu ulogu u tom pohodu Borisa Antonoviča Solodovnjikova, ruskog kapetana, upućenog u Mongoliju kada se ona odvojila od Kine, a koji je od 1912. godine službovao kao vojni savetnik u mongolskoj armiji, čija sudbina i čini onu a-istorijsku, fiktivnu okosnicu radnje ovog romana...

Roman govori o životu i običajima Burjata među kojima je opstao jedan manji broj sledbenika šamanizma. Tradicija šamanizma i boravak na ostrvu Oljhon na Bajkalskom jkezeru nadahnuli su Ajurzanu da napiše ovaj roman.

pripovetke iz vremena građanskog rata i vremena izgradnje socijalizma u Rusiji

Savremeni ruski filosofski roman koji kroz rusku provinciju opisuje mogući put do spoznaje ništavila.

Kratki romani i priče tvorca modernog ruskog zauma, Vladimira Kazakova

Prfvi put na srpskom jeziku jedno delo iz mongolske književnosti uopšte. Preko dvadeset autora, kroz kratke i efektne priče predočuju srpskom čitaocu duh savremene Mongolije

Roman o neprestanim reinkarnacijama glavnog junaka zahvaqujući kojima na duhovit način sagledava prošlost, sadašwost i budućnost čovečanstva i rezultate njegovog traganja za srećom

Zaumni roman u duhu Harmsa i proze apsurda

Zapisi jednog čudaka je delo karaktersitično za „srednju fazu“ stvaralaštva Andreja Belog. Ono je neka vrsta mešavine romansirane autobiografije i intimnog dnevnika samog autora, s jedne strane, i čiste romaneskne fikcije čiji je glavni junak Leonid Ledeni, s druge, u kome Beli opisuje poslednje dane.

Priča o izolovanom sibirskom selu čiji žitelji su svi odreda sektaši i čiji idejni vođa nije niko drugi do - vukodlak.

UMESTO PREDGOVORA
Prva glava
BRAT NIKANOR
Druga glava
ICISTA IZ PARIZA
Treća glava
KRALj LIR
Četvrta glava
PRODORNI POGLEDI
Peta glava
TITELjEV
Šesta glava
„ZUJ“
Sedma glava
NEMIR SRDACA
Osma glava
PROLAZ
Deveta glava
„STIHOVE TUŽNE NE MOGU DA IZBRIŠEM“
Deseta glava
U RASKID

Zatekavši u svom poštanskom sandučetu tekst s nazivom „Savelijevi dani“, po navici sam pokušao da pogodim o čemu govori. Asocijacije su išle u dva pravca – u pravcu istorijske i u pravcu seoske proze. Imaju li se u vidu „Dani Turbinih“, pre će biti – istorijske. Ispostavilo se da je roman o mačku. Posle nekoliko prvih pasusa, već nisam mogao da se odvojim od čitanja. I stvar uopšte nije bila u mačku (mačke beskrajno volim), već u odlikama samog teksta. U njemu nije bilo ničega od onog što obično odlikuje pisce početnike – ovde je zvučao moćan, spokojan glas majstora.
Vlasnik toga glasa je Grigorije Služitelj, glumac Studija pozorišne umetnosti.

Kada sam docnije pretpostavio da to, verovatno, nije njegov prvi roman, odgovorio je da je – prvi. Eto, ima na polju pozorišne umetnosti i toga. Ne znam kako je to moguće.
Uostalom, ovde nije u pitanju tek studio – Ženovačovo pozorište. On ima osobeno uho za književnost. Veći deo predstava Sergeja Vasiljeviča zapravo su dramatizacije književnih tekstova. Nisam baš uveren u to da će ovo pozorište u punom sastavu ući sutra u rusku književnost, ali sama činjenica da je autor „Savelijevih dana“ odande – jeste simptomatična. Glumci i pisci veoma liče: i jedni, i drugi glume nečiji život. Različito, ali glume. Pisci se zavlače u kožu vojnika, frizera, predsednika – i privremeno postaju i jedan, i drugi, i treći. U svakom tekstu koji pišu, prinuđeni su da igraju apsolutno sve uloge. Njihova igra prestaje s tačkom stavljenom u tekstu. Kod glumaca, naprotiv, ona počinje upravo u tom trenutku. Pisci su troma bića, s jakim nepostavljenim glasovima. Gestovi su im bezvredni. Svesni toga, oni nerado čitaju svoje tekstove u prisutstvu glumaca. Škrtim scenskim sredstvima (spušten pogled, podignuta obrva) glumci saopštavaju piscima svoje mišljenje o njihovim interpretatorskim osobinama.
Ujedno, ni pisanje tekstova od strane glumaca nije baš naročito raširena pojava. Glumci znaju da će u takvim slučajevima pisci, bez obzira na oskudnost mimike, uvek pronaći u sebi izraz nekakve vedre tuge. Jasno razgra ničenje sfera delatnosti jeste uslov simbioze pisaca i glumaca.
Ali biva i tako da se talentovani glumac i talentovani pisac sjedinjuju u jednoj ličnosti. I tada oba dara počinju da delaju zajenički, pojačavajući i negujući jedan drugog. Tako se desilo kod Grigorija Služitelja. Kao stručnjak za književnost, ne napuštam pokušaje da objasnim rađanje pisca u punoj stvaralačkoj zrelosti. Mogao bih da pretpostavim da izgovaranje dobrih tekstova sa scene vaspitava književni stil u čoveku – nezavisno od toga piše li on ili ne. Ali (ne kao stručnjak za književnost) mislim da istinski dar zapravo nema objašnjenja.
Mačke nisu nova tema u književnosti. Neću nabrajati sve one koji su pisali o ovim drevnim i neprikosnovenim životinjama, iako ih evidentiram u mislima. Neću takođe govoriti ni o tome da se iza mačaka svaki put naziru ljudi, i čak neću spomenuti oneobičavanje po Šklovskom. Reći ću samo to da su Služiteljevi junaci – ma ko bili, mačke ili ljudi – pravi. Usamljenici i patnici, oni koji se smeju i koji vole. Ljubav u ovom romanu zaslužuje posebne reči. Ona je – tako se nekako desilo – platonska. Najuzvišenija od svih ljubavi. Čitajući „Savelijeve dane“, shvatao sam kako me pohodi misao o tome da je u ovom romanu autor postao istinski mačak. Zanimanje nekarakteristično za žitelja prestonice, može se reći – egzotično, ali za pisca – veoma važno. Svojim romanom autor je dokazao da od sada može da se preobrati u bilo koga, a mi, koji sedimo u parteru, mi ćemo, zadržavši dah, pratiti njegova preobraćanja.
Plakaćemo i smejati se. I radovati se tome što se u našoj književnosti pojavio ovakav Savelije.
Pa, i ovakav Grigorije, naravno.

SADRŽAJ:

TRI NOĆI (prevela M. Grbić)

VASKRSENjE,SVIH MRTVIH (prevela M. Grbić)

U SUTERENU (prevela M. Grbić)

MISAO (prevela M. Grbić)

UTVARE (prevela Lj. Joksimović)

LAŽ (prevela Lj. Joksimović)

ĆUTANjE (prevela Lj. Joksimović)

NEMA OPROŠTAJA (prevela M. Grbić)

DAN GNEVA (prevela M. Grbić)

PRIČA O SEDMORO OBEŠENIH (preveo M. Santini)

U MAGLI (prevela Lj. Joksimović)

STRANAC (prevela Lj. Joksimović)

LET (prevela M. Grbić)

KUJA (prevela M. Grbić)

VALjA (prevela Lj. Joksimović)

DIV (prevela Lj. Joksimović)

SATANIN DNEVNIK (prevela M. Grbić)
ŽIVOT JOSIFA
FIVEJSKOG (preveo P. Vujičić)
ZID (preveo P. Vujičić)
ELEAZAR (preveo P. Vujičić)
JUDA ISKARIOTSKI (preveo P. Vujičić)
ON (prevela J. Drenovac)
BARGAMOT I GARASKA (prevela M. Grbić)
ODBRANA (prevela M. Grbić)

SADRŽAJ

ANĐELČIĆ (prevela A. Acović)
ŽRTVA (prevela A. Acović)
POVRATAK (prevela A. Acović)
TAMA (prevela A. Acović)
U TAMNU DALjINU (prevela A. Acović)
CRVENI SMEH (prevela A. Acović)
MOJE BELEŠKE (preveo M. Jovanović)
BEN-TOVIT (preveo M. Jovanović)
HERMAN I MARTA (preveo M. Jovanović)
DVA PISMA (prevela A. Acović)
PRAZNIK (prevela A. Acović)
OMLADINA (prevela A. Acović)

preveli s ruskog Kornelija Ičin, Milivoje Jovanović

Beleška o piscu i delu

Sneg Svetog Petra treći je roman Lea Peruca (18821957) koji se pojavljuje pred našim čitaocima. Prilikom prvog objavljivanja, 1933. godine, prošao je slabo u poređenju sa njegovim ranijim bestselerima: nakon dolaska nacista na vlast, sve knjige Perucovog izdavača Zolnaja (Zsolnay) proglašene su nepoželjnim za distribuciju u nemačkim knjižarama, čime je krug njegovog čitalaštva uglavnom sveden na Austriju. Ponovnu recepciju doživeo je, zajedno sa ostalim Perucovim romanima, tek krajem osamdesetih godina prošlog veka. To je svakako šteta, jer se Sneg Svetog Petra bavi različitim temama koje su bile izuzetno aktuelne u doba njegovog nastanka, ali i decenijama kasnije, a motiv nagovešten u naslovu gotovo je vizionarski iskorišćen. Kasniji romani, od Švedskog konjanika do posthumno objavljenog Leonardovog Jude, nisu se bavili savremenim trenutkom.

***
U Snegu autor eksperimentiše ukrštajući različite književne tehnike i žanrovske elemente: slično kao i u nekim ranijim delima, Od devet do devet i Majstoru Sudnjeg dana, Peruc ovde virtuozno koristi lik nepouzdanog pripovedača, tako da se kroz nagoveštaje pružene u tekstu mogu izgraditi dva protivrečna čitanja romana – jedan u duhu psihološke fantastike, a drugi na granici sa naučnofantastičnim žanrom. Pažljivom čitaocu neće promaći trenuci kolebanja niti česte protivrečnosti u Ambergovom izveštaju, kao ni lajtmotivska upotreba određenih detalja – od pominjanja Zimske bajke preko nabavke autoklava do najvažnijeg, ponovnog iskrsavanja pitanja „Zašto vera u Boga nestaje sa ovoga sveta?“ koji pojačavaju pretpostavku da se radi o košmarnom snu. S druge strane, zaplet tog košmara je i suviše detaljno i logično razrađen da bi se tek tako odbacio.
Peruc, naime, opisuje donkihotski pokušaj barona fon Melhina da povrati religiju u savremeni svet. Baron pritom koristi čisto naučne metode: pokušava da sintetizuje ključni sastojak ražane glavnice, koji smatra neizostavnim pokretačem verskog zanosa kod ljudi, i da njegovu delotvornost isproba na svojim seljacima. Ne iznenađuje što je Peruc za baronove opite odabrao upravo ražanu glavnicu, iz koje je Albert Hofman nekoliko godina kasnije sintetisao lizerginsku kiselinu, potonji LSD – halucinogeni efekat ove gljive bio je poznat odranije, a zametak ideje o njenoj vezi sa verskim pokretima nalazimo već u Perucovom ranom romanu Od devet do devet.
Ovde, međutim, nije kraj Perucovoj veštoj konstrukciji niti njegovoj dalekovidosti: tako, baron planira da upravlja veštački probuđenom verom u Boga i da za novog nemačkog cara kruniše dalekog, nepoznatog potomka Fridriha II. Izbor ovog srednjovekovnog vladara i čitav niz antimodernih ideja koje baron zagovara zapravo živo podsećaju na ideje Štefana Georgea i njegovog kruga, a pre svega na Ernsta Kantorovica i njegovu uticajnu i popularnu biografiju Fridriha II. Tim putem Peruc prikriveno kritikuje kult ličnosti sa gotovo mesijanskim crtama, koji je tridesetih godina bio u oštrom usponu. Dok se u samom romanu kao nova vera našeg doba otvoreno imenuje samo „prevrat“, a pod uticajem droge seljaci postaju vatreni komunisti, i potpuno prećutkivanje druge ideologije koja je u tom trenutku uveliko ovladala Nemačkom poput verskog ludila – bilo je dovoljno indikativno za Perucove savremenike koji su umeli da čitaju između redova.
Iako idejno izuzetno „gusto“ i složeno štivo koje nagrađuje i ponovno čitanje, Sneg Svetog Petra istovremeno je pitak i uzbudljiv roman koji svojim čitaocima nudi vešto uklopljene crte različitih žanrova i, pomalo neočekivano, ljubavnu priču koja sve vreme treperi na granici između trivijalnog i tragičnog, u skladu sa dvostrukošću čitavog teksta.

Tijana Tropin

preveo s nemačkog Aleksandar Đusić

Najmračniji prikaz sovjetske svakodnevice iz pera jednog od najvećih ruskih i svetskih pisaca 20. veka

.

.

Briljantnim stilom napisana sentimentalno-biografska ljubavna priča obavijena velom tajne, puna simbolike i nove osećajnosti. Radnja romana počinje u malom mestu Sent Agata, gde u lokalnu školu, jednog dana, dolazi visoki đak, imenom Ogisten Mon. Ćutljiv je ali uvek spreman za akciju i avanturu. Ubrzo će ga u školi prozvati Veliki Mon, a učiteljev usamljeni i bolešljivi sin Fransoa Serel, pripovedač u romanu, dobiće u njemu drugara iz snova.
Oko Božića hiljadu osamsto devedeset i neke Fransoa treba da ode na železničku stanicu, prilično udaljenu, i sačeka babu i dedu koji su dolazili u goste za praznik. Mon slučajno saznaje da je preko jedne susedne farme moguće znatno skratiti put i otići na drugu stanicu, u koju voz stiže ranije. I ne rekavši nikom ništa, polazi. Ali, sticajem okolnosti, na tom putu će se izgubiti i vratiti tek posle tri dana.

Autori: Lunc, Lev Natanovič, 1901-1924; Ivanov, Vsevolod Vjačeslavovič, 1895-1963; Kaverin, Veniamin Aleksandrovič, 1908-1989; Nikitin, Nikolaî Nikolaevič, 1895-1963; Tihonov, Nikolaî Semenovič, 1896-1979; Slonimskiî, Mihail Leonidovič, 1897-1972; Fedin, Konstantin Aleksandrovič, 1892-1977; Zošćenko, Mihail Mihailovič, 1895-1958; priredio i predgovor napisao Milivoje Jovanović ; [preveli s ruskog Milivoje Jovanović, Neda Nikolić-Bobić, Miloš Dobrić]

Slučaj frizerske