ROMANI

Priča o čoveku koji je ispisivao istoriju Televizije Beograd

Monografija Novak Novak: Što ja volim pozorište... ali ne u svojoj kući donosi intiman i dragocen portret jednog od najznačajnijih televizijskih autora i scenarista sa prostora nekadašnje Jugoslavije. U njenom središtu nalazi se autobiografski rukopis Pozorište u srcu, u kojem Novak Novak iskreno i duhovito opisuje svoj profesionalni put – od dolaska u Televiziju Beograd 1957. godine do nastanka kultne serije Pozorište u kući početkom sedamdesetih godina.

Dok se tokom oporavka nakon operacije srca u švajcarskoj klinici priseća najvažnijih trenutaka svoje karijere, pred čitaocem se nižu uspomene na televizijske početke, saradnju sa Lolom Đukićem, susrete sa velikanima domaće kulture i nastanak emisija koje su obeležile jednu epohu. Lična sećanja istovremeno postaju i autentično svedočanstvo o razvoju Televizije Beograd, njenim izazovima, uspesima i ljudima koji su stvarali njenu istoriju.

Knjigu upotpunjuje tekst Humoristi ne žive smešan život, koji otkriva životni put Novak Novakovića pre nego što je postao prepoznatljiv pod umetničkim imenom Novak Novak. Kroz bogatu dokumentarnu građu, anegdote i lične zapise, čitaoci upoznaju čoveka čije su ideje, humor i scenariji ostavili neizbrisiv trag u domaćoj televiziji.

Ova monografija predstavlja vredno štivo za ljubitelje televizijske istorije, domaće kulture i humora, ali i za sve koji žele da upoznaju stvaraoce čiji su rad i talent oblikovali zlatno doba televizijskog programa.

Prošlo je više od četiri decenije otkako se u etru prvi put oglasila porodica Jovanović. Angažovana, humorističko-satirična i dramski razigrana serija „Jovanovići – svakodnevica jedne porodice” Zabavno-humorističkog programa Radio Beograda, svojim sadržajem naprečac je osvojila srca slušalaca. U čemu je bila tajna uspeha „Jovanovića”? Verovatno u ideji Branislava Đuričića, u briljantno pogođenoj petominutnoj formi radio-stripa, u razigranim tekstovima, odličnoj glumačkoj ekipi, veštoj režiji i u vešto prikazanim društvenim prilikama. „Jovanovići“ su počeli da se emituju na Prvom programu Radio Beograda 5. januara 1981. godine, da bi život nastavili svakog radnog dana u 5.45 ujutro uz dve dnevne reprize. Životno uverljiva, dramski razigrana, porodica Jovanović je svojim sadržajem brzo osvojila slušaoce i ušla u mnoge porodice, da s njima podeli svakodnevne brige i radosti. Do kraja 1987. godine tekstove je pisao uglavnom Branislav Đuričić, a od 1988. do 1994. „Jovanoviće” je kreiralo šezdeset troje sastavljača. Pera su oštrili i oni kojima pisanje nije zanat. „Jovanovići” su preko glave preturili raspad države i stvaranje nove, rat, inflaciju, politički pluralizam, ali su ostali bez stranačkog opredeljenja, što im je davalo za pravo da se nepristrasno oglašavaju o zbivanjima. S pričama iz života porodice Jovanović slušaoci su mogli lako da se poistovete, što je značajno doprinelo tome da ova emisija postigne veliku popularnost.
Članovi porodice Jovanović bili su: Đorđe Jovanović, grafički radnik (Dušan Antonijević i Mihajlo Viktorović), Melanija Jovanović, njegova supruga (Ljiljana Krstić, Olga Spiridonović i Radmila Savićević), Jovan Jovanović, njihov sin, VKV radnik (Zoran Radmilović, Vlastimir Đuza Stojiljković, Ivan Bekjarev, Miki Manojlović, Marko Nikolić), Stana Jovanović, Jovanova supruga, medicinska sestra (Renata Ulmanski, Ljiljana Blagojević) i njihova deca Vesna Jovanović, učenica (Zorica Jovanović, Tatjana Pujin, Nataša-Rajčel Ćosović), Zoran Jovanović, učenik (Vera Obradović, Dobrila Matić – Komadina, Milan Rodić, Vuk Matić i Petar Alimpijević). Reditelji su bili Aleksandar Pantelić i Vladimir Putnik. „Jovanovići” su na talasima Prvog programa Radio Beograda emitovani do leta 2000. godine.

Knjiga „Aska i zvuk“ sadrži dramatizacije 15 proznih dela Ive Andrića – jedanaest pripovedaka, jedne novele, jednog romana i jedne lirske proze – urađenih u produkciji Dramskog programa Radio Beograda od 1976. do 2023. godine.

Pred čitaocima je, između ostalih, „Razgovor sa Gojom” autora Miroslava Belovića u kojoj uloge tumače Ljuba Tadić i Petar Banićević, „Žena od slonove kosti” Kristine Janjetović, „Štrajk u tkaonici ćilima” Marine Milivojević Mađarev, te „Gospođica“ u dramatizaciji režiji Darka Tatića – radio-drama iz 1980. godine, prvonagrađena u Ohridu na tadašnjem Festivalu jugoslovenske radio-drame, takođe i u Barseloni na festivalu Premios ondas. Uloge u njoj tumače: Milena Dapčević, Miloš Žutić, Gojko Šantić, Kapitalina Erić, Toma Kuruzović…

U saradnji sa Zvučnim arhivom Radio Beograda čitaocima je omogućeno da putem QR kodova, koji se nalaze u knjizi, poslušaju sve radio-drame.

U prvom tomu knjige „Dalje od kraja sveta“ su reportaže iz Afrike, koji otvaraju reporterski zapisi iz Sahare 1963. godine, u kojoj se Mirko Bojić izgubio sa dvojicom svojih saputnika (na putu za jednu oazu). To nesvakidašnje i neočekivano iskustvo pretočio je u zaista majstorski napisanu seriju reportaža, koje imaju gotovo filmsku tenziju. Afrička strana knjige dočarava i jedno posebno vreme velikih građevinskih poduhvata jugoslovenskih kompanija i svedoči o brojnim nepoznatim junacima, koji su širom afričkog kontinenta pronosili slavu jugoslovenskih graditelja.

U drugom tomu knjige „Dalje od kraja sveta“ donosimo Bojićeve reportaže ponajviše iz Sovjetskog Saveza. S pravom u ovom delu knjige dominiraju napisi o ovoj velikoj zemlji, koju je Bojić pohodio mnogo puta i u njoj bio veoma poštovan (o čemu svedoče priznanja koja je dobijao od kolega iz nekad velikog njuzmagazina Aganjok).

I naziv knjige „Dalje od kraja sveta“ zapravo je naslov njegove reportaže iz 1976, gde je opisao boravak na plovećoj santi leda na Arktiku, udaljenoj 1.000 kilometara od obale. Jedinstvenost ovog iskustva pretočenog u sjajne reportaže, koje su često na granici najfinije literature, zapravo najbolje odslikava celokupan sadržaj knjige.

U izboru se nalazi šesnaest duodrama srpskih pisaca. Nastale su u dugom vremenskom periodu koji obuhvata nekoliko decenija. Grupisani su prema svojim dominantnim karakteristikama. Tih šesnaest duodrama može se posmatrati kao paralelna istorija srpske drame; teme, ideje i njihova umetnička obrada donosili su isečak iz složenije pozorišne delatnosti, pri čemu je kamerni ton – imanentan duodrami – usmeravao čitaočevu i gledaočevu pažnju na unutarnji doživljaj dramskog lika..

Na početku svog novinarskog puta Dragan Bosnić fotografisao je samo lepe i zaboravljene predele. Vremenom beleži i zanimljive priče o krajevima za koje znaju samo meštani i njihovi potomci koji su naselili periferije velikih gradova. Objavio je preko hiljadu putopisnih reportaža u dvadesetak prestižnih magazina koji se bave putovanjima.

Godinama obilazi zemlju Srbiju, fotografiše i piše o ljudima, mestima..

Zahvaljujući RTS izdavaštvu i Fondaciji „Slobodan Stojanović“, sada smo u prilici da na jednom mestu, u knjizi „Idemo dalje“, pročitamo tekstove po kojima su snimana ostvarenja koja spadaju u sam vrh međuratnog stvaralaštva za decu.

U knjizi „Idemo dalje“ štampane su kratka novela „Cokule“, po kome je nastao film „Siroče“ (1977), kratak roman „Učitelj“ po kome je snimljen film „Idemo dalje“ (1982), te scenario za film „Držanje za vazduh“ (1985).

Lični doživljaj autora, ponekad u trećem licu, opis onoga što je video i doživeo sa putovanja u Lisabon, ispričano kroz ljude i događaje..

Sklerotični memoari odudaraju, u dobrom smislu te reči, od ustaljene predstave o popularnom humoristi i komediografu, plodnom i svestranom – filmskom, pozorišnom, radijskom, televizijskom – piscu i reditelju Radivoju Loli Đukiću. Na više od 400 stranica, autor je nanizao događaje među i sa ljudima, od familijarnog miljea, studentskih druženja, posleratnih kulturnih društava, romantičarski zanjihanog pozorišnog, pa zatim i pionirskog televizijkog medija, tehnike, trčanja i dinamike. Nastavljač nušićevske tradicije, Lola Đukić ju je negovao i obnavljao u svom stvaralaštvu, a u Sklerotičnim memoarima umnogome i prevazišao modernim beogradskim duhom i stilom.

Kad magla sakrije senke priča je o ljudskim sudbinama na prostorima Balkana i svojevrsna ljubavna priča u logoru za prevaspitavanje žena. Likovi su smešteni u istorijski okvir, ali su njihovi životi fikcija autora.

Knjiga se bavi prijateljstvom ali i razlazom pisaca Dragiše Vasića i Miroslava Krleže. Bilo je to pravo prijateljstvo – a ne iznuđeno ideološko druženje – najsnažnije između 1922. i 1934, uz uzajamno poštovanje i divljenje, saradnju u književnim časopisima, porodičnim druženjima i zajedničkim letovanjima.

Božidar Mandić iz svoga sela Brezovice podno Rudnika, već četrdeset šest godina na put ide samo auto-stopom. Odgovor vozača na njegov podignuti palac najčešće bude desni žmigavac, ali ponekad i srednji prst. Neki vozači naglo skrenu ka njemu kao da će da ga zgaze i prođu dalje, a neki zastanu, ali kada im se trkom približi, daju gas posle čega se duboko povređen vrati na početnu tačku. Najčešće mu staju policajci i kriminalci, oni su valjda najhrabriji, i, na njegovu žalost, najređe žene. Kada je ustopirao Radeta Šerbedžiju, požalio mu se da je nesrećan jer ga je žena upravao ostavila, na šta mu je poznati glumac odgovorio: „I mene isto, pusti je neka ide".
U knjizi „Desni žmigavac" koju mu je izdao RTS, od desetine hiljada vožnji auto- stopom, književnik i kolumnista Božidar Mandić izdvojio je osamdeset najzanimljivijih susreta.

Knjiga „Selo se veseli" sadrži 365 odabranih veselih zapisa iz, više od dve decenije najpopularnije, radio emisije „Selo veselo".
Nekada se govorilo: "Selo veselo sluša ceo svet, i dva sela više", a u svako selo emisija je uvela i nezvanični radni raspored - svi poslovi se prekidaju dok se sluša „Selo veselo".
Da negdašnje slušaoce iznova nasmeje, a mlađe uputi kako se nekda smejalo, knjiga uz narodne pošalice sadrži fotografije sa javnih snimanja u selima Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Rumunije, Mađarske i sve do Švajcarske i Nemačke, tekstove novinara koji su pratili veselu radio ekipu i imenik onih bez kojih ni smeha ni emisije ne bi bilo - zapisavača koji su beležili komšijske šale. A da njih nije, kako bi neko znao šta je u kom selu snaja doskočila svekrvi, sin ocu il` prodavac na vašaru kupcu?
Knjigu „Selo se veseli" priredio je Dragiša Božić, novinar emisije „Selo veselo".

Venijaminov krst je zbirka drama pisanih za radio, tokom neprekidnog višedecenijskog pregalaštva Radomira Putnika na polju kulture i umetnosti. Značaj ovih drama je vanvremenski, baš kao što je i njihovo prikazivanje zbog prirode samog medija vanprostorno.
Dela "Venijaminov krst", "Pokajnica", "Simon iz Kirene", "Poslednji trenuci kralja Aleksandra i kraljice Drage", "Kuća na keju" i "Noć u Keltijevoj kući" su različitih dramskih žanrova, ali jedinstvenog autorskog rukopisa koji se suvereno prepoznaje u svakome od njih - tri apokrifne drame, jedna istorijska i dve žanrovske (kriminalistika i fantastika).
Na koncu svake od ovih povesti mi spoznajemo razloge zbog kojih se autor odlučio da ih predstavi publici u upravo tom mediju. To je osobina koja odlikuje pravog istinskog poznavaoca kako umetnosti, tako i zanata: umeće da prilagodi materijal odabranom načinu izražavanja.
Autor ilustracija, drvoreza, u zbirci je Nebojša Radojev.

Autorova sećanja na 101 radio-dijalog sa isto toliko znamenitih ličnosti srpske i jugoslovenske kulture oživljavaju najdragocenije trenutke serije „Gost Drugog programa“ (1974-2002), i kolekcije „Odgovori“ (koja je iz nje proizašla). Portretisane ličnosti pripadaju najraznorodnijim poljima stvaralaštva. To su elitni istoričari, književnici, lingvisti, filmski i pozorišni reditelji, glumci, slikari, lekari... Između prvog pitanja, o detinjstvu, i poslednjeg, o budućnosti, udenuta su i pitanja prilagođena profilu konkretnog kulturnog podvižnika, kao centralni deo dobro komponovane partiture za dva glasa. Objavljeno povodom 80 godina Miloša Jevtića.

U svakoj od 15 priča prikazan je poneki događaj iz Velikog rata, kroz životnu sudbinu malih, najčešće nedovoljno poznatih ljudi, dobrovoljaca, koje je ratni vihor razvejao po svim stranama sveta. U naslovnoj priči, u kojoj Ljubomir i Branko M. tražeći svog u ratu izgubljenog rođaka Jovana M. pronalaze barbarogenija, prikazana je pojava zenitizma – velikog, autentičnog umetničkog pokreta u Srbiji. Može se, ali i ne treba, porediti proza Milana M. sa delima slavnih prethodnika – Dnevnik o Čarnojeviću ili Eks Ponto, recimo – iako bi se u nekim njenim odlomcima mogli prepoznati slični pasaži, slike, atmosfera, jer Micić ume da dočara autentično vreme i trenutak, pokatkad dodajući i fantazmagorične elemente svojstvene poetici beogradske manufakture snova.

Knjigu ''Mnogo više od igre'' priredila je Dragana Bošković, gde u prvom delu o seriji ''Više od igre'' govore neki od glumaca, Voja Brajović, Ljiljana Dragutinović, Petar Božović, režiser Zdravko Šotra, filmski kritičar Dimitrije Vojnov, kompozitor Vojkan Borisavljević i mnogi drugi. Drugi deo knjige sadrži nikada do sada objavljivani scenario za nastavak serije, odnosno dešavanja petnaest godina kasnije.
Serija ''Više od igre'' opisuje zbivanja u jednoj srbijanskoj varošici u deceniji od 1931. do 1941. Sastavljena je iz tri dela i devet epizoda: 1931. je godina u kojoj besne teror diktature i velika ekonomska kriza; 1937. je godina preporoda naprednog radničkog pokreta i sudara progresivnog čovečanstva sa fašizmom, a 1941. je godina ustanka i revolucije. Serija pokušava da uoči i zabeleži reflekse ovih istorijskih zbivanja u jednoj maloj sredini - izmišljenom gradiću u Srbiji.

Micić vodi čitaoca u svet srpskih iseljenika koji su u prvim decenijma prošlog veka u potrazi za boljim životom dospevali do Amerike. Kroz ulice Njujorka i Čikaga, kroz burtove, železničke stanice, bordele i rudnike, autor zanimljivim, dramatičnim i potresnim narativnim tokovima jedanaest priča prati upečatljive sudbine naših ljudi koji su u nemilosrdnom svetu ubrzanog napretka tražili svoje mesto pod suncem. Istrgnuti iz stare postojbine, a neukorenjeni u novoj, Micićevi junaci nose dvostruka imena: jedno kršteno, drugo prilagođeno novom okruženju i novom socijalnom miljeu. Oni, međutim, ne pate od nostalgije. Sem kratkog pripovedačkog komentara o ''tužnoj prašini nepamćenja'' i ''teskobnom prokletstvu'' onih koji se sele, autor ne ide za tim da predstavi tragediju kidanja veze sa otadžbinom, niti tešku sudbinu imigranata. Ovi junaci pate od života, od nemilosrdnih prilika u kojima se nalaze, pate zbog svoje prirode i sopstvenih strasti i upravo je to ono što im daje univerzalni smisao.

ODLOMAK

(Kako se Nova godina dočekivala u Beogradu? Lep domaći zadatak za pisca! Probajte. Koliko god se domišljali i uvijali, teško ćete napisati nešto lepše i finije od onoga što je jednom već napisao gospodin Milan Jovanović Stojimirović. Nema druge, nego da, kao ja, skinete kapu, čestitate i poljubite u ruku pisca i prepišete u svoj spomenar, čitkim krasnopisom:
„Proslavljanje Nove godine nije naš narodni običaj. Nova godina se u Srbiji otskora „dočekuje“. Beograd je, kao prestonica, prvi u Srbiji uveo u običaj novogodišnje praznovanje, koje je vremenom, po ugledu na „Silvestrovo“, na Zapadu, počelo da se svetkuje u pozajmljenim formama „bdenja“, odnosno „čekanja“ Nove godine, uz razne šale i veselja u toku noći i uz obligatne novogodišnje čestitke 1. Januara pre podne. Docnije, dvor je ustanovio svoj čuveni novogodišnji bal, koji je bio imitacija novogodišnjeg dvorskog bala u Parizu, kad je Napoleon III obično držao svoj veliki politički govor. Ima se utisak da je te balove kod nas prvi uveo Knez Mihailo, a zna se koliko su na njih polagali kralj Milan i kraljica Natalija, koja je briljirala na njima u svoj pompi svoje gorde lepote, i uživala da oko sebe skupi što odabranije društvo. Muzika i igra bile su njene dve glavne pasije, a može se reći da je i umela da igra, jer je u kadrilu, valsu, polonezama i menuetu morala da ima savršene igrače.

Stari „tancmajstor“ Kezić pričao je da se u Srbiji nikad više nije igralo nego pred kraj veka. Po celoj Srbiji otvarani su „tancšuli“, i učitelji igranja počeli su da stilizuju naša kola, klasifikujući ih u brza i tiha, salonska. Na balskom „redu igara“ uvek je stavljana na prvo mesto Srbijanka, zatim neki valcer, pa onda Kraljičino kolo, pa neka polka, i tako naizmenice, jedna srpska pa jedna „strana“ igra. Bal se delio na dve časti: do ponoći i od ponoći. Obično je na programu bilo desetak igara, a na kraju štampanog programa je pisalo: „Ustaj, diko, zora je!“, čemu se usmeno dodavalo: „Da beremo oraje!“. Kad bi došla ponoć, otmeniji svet se povlačio, a kad bi se red igara već iscrpeo, onda je nastajao najburniji deo igranke, jer onda više nije bilo stroge etikecije, a muziku su plaćali kolovođe. Za vreme odmora, kavaljeri i dame su išli pod ruku salom u krug, i to su bili trenuci udvaranja, jer se za vreme igre nije uopšte razgovaralo.
Novogodišnji balovi nisu bili tako usiljeni. Oni su nosili veseo, pa često i vrlo veseo karakter. Pošto bi se odigralo desetak igara, pa čak i neko nestašno kolo, kao na primer, „Hajd na levo, braca Stevo, hajd na desno, seka Perso!“, zaigralo bi se Baba-Mundrino kolo, koje se igralo pod suncobranima, uz svu afektaciju otemnosti upotrebom lepeza, šlepova, lornjona i cvetova u ruci, itd., a zatim bi jedan, aranžer izišao nasred sale i uzviknuo: „Gospođe i gospodo, imam da vam javim jednu tužnu vest: Stara godina je umrla i sad ćemo je sahraniti! Molim vas da se svako puvče na svoje mesto.“ U tom trenutku bi se utulile lampe i kroz salu bi bio pronesen beo čamov mrtvački sanduk, oko koga su razni veseljaci nosili sveće i pevali „Svjati bože!“… Za kovčegom su išli ožalošćeni, to jest namaskirani i travestirani ljudi i žene koji su predstavljali bedu, razne rugobe i poroke, praveći se da plaču i ridaju. Čim bi se završila ta „komendija“, bile bi zapaljene svetiljke i neko bi viknuo: „Srećna Nova godina!“. Obično se pazilo da to bude odžačar u svom garavom odelu i sa celom svojom opremom, i u salu bi bila uvedena neka devojčica u belome, sa punim rukama cveća, koja je predstavljala „Novu godinu“.
Muzika bi zasvirala tuš i onda bi počelo čestitanje uz kucanje čašama, a često i uz ljubljenje… Međutim, još za vreme one pomrčine, „aranžer“ bi odnekud pustio u dvoranu đilkoš-prase, koje bi groktalo i cikalo, i ne umejući da se snađe, proletalo između nogu kavaljera i dama, koje su takođe cikale, te bi i to doprinelo opštoj veselosti. Mladi ljudi su jurili za prasetom da ga uhvate, jer je prase simbolizovalo sreću, a tad bi već neko poveo lako i veselo kolo, te bi se tako presekla ta pošta gužva. To je bio trenutak u kome bi gazda lokala u kome je održan bal počeo da služi ceo svet krofnama, i to u finijim lokalima omanjim, takozvanim „špric-krofnama“, pa čak i nekim kolačima koji se u francuskim kuvarima zovu „lettres d’amour“, to jest „ljubavna pisma“, a koje naš svet zove „sadnjače“ ili „mečje šape“, a u palankama i u popularnim lokalima krofnama velikim kao lepinje, u jednoj od tih krofni morao je biti „napoleon“, ili bar dukat, a bile prodavane po groš; zato se ceo svet grabio oko tih krofni, pa su kidane sa uzbuđenjem, jer su svi tražili u njima zlatnik, a kad bi on najzad bio otkriven, nastao bi pljesak, zadirkivanje i urnebes.
Takva je, otpilike, bila atmosfera u kojoj je stari Beograd nekad ispraćao staru godinu i očekivao „novo leto“, polažući u njega nove nade i pozdravljajući ga sa verom u budućnost!“.
Ako se tako ispraćala Stara i čekala Nova godina, možemo tek zamisliti kako je ispraćen Stari, a dočekan Novi vek! Obećasmo pomešano, sve troje: kod kuće među svojima (čitanje), „Grand-hotel“ i „Radničku kasinu“ (program znate), na biranje. Lepo i otmeno štivo ste pročitali, zaslužili ste i makenbal i poselo, a tamo se mnogošta čudnog i burnog događalo u noći između dva veka. Ali, osim na lud i nezaboravan provod u Grandu i Kasini, moraćamo, na žalost, da svratimo i u Beogradsku duševnu bolnicu! Zašto? Pročitaćete.

SS

U tonskom arhivu Radio Beograda sačuvano je oko 200 zanimljivih priča o detinjstvu ljudi različitih generacija, različitih profesija i različitih životnih sudbina, zabeleženih na magnetofonsku traku emisije „Detinjstvo", od kojih je po 20 objavljeno u svakoj od pet knjiga iz ove serije u kojoj se dokazuje da svi mi u sebi nosimo doživotno ono što smo poneli iz prvih godina našeg života.

U tonskom arhivu Radio Beograda sačuvano je oko 200 zanimljivih priča o detinjstvu ljudi različitih generacija, različitih profesija i različitih životnih sudbina, zabeleženih na magnetofonsku traku emisije „Detinjstvo", od kojih je po 20 objavljeno u ovoj, prvoj od pet planiranih knjiga iz ove serije u kojoj se dokazuje da svi mi u sebi nosimo doživotno ono što smo poneli iz prvih godina našeg života.