DOMAĆE PRIČE I PRIPOVETKE

Junaci priča Vladana Matijevića podsećaju na stanovnike duboko poremećenog društva. Njihove ispovesti pripadaju marginalcima – neprosvećenim, moralno posrnulim pojedincima sa ivice zakona i razuma, zatečenim u sirovim životnim okolnostima u kojima misli i postupci često izmiču uobičajenoj logici. Čak i kada pripovedaju u prvom licu, njihovi nepredvidivi tokovi misli, lucidna zapažanja i neobične asocijacije svakodnevne razgovore i beleške pretvaraju u upečatljive, gotovo halucinantne slike koje oblikuje mašta naratora.


Posebnu atmosferu ovoj prozi daju elementi fantastike i apsurda, kao i neobično poigravanje vremenom. Kako sam autor kaže, u mnogim pričama „novo počinje i traje paralelno sa starim“, pa čitalac otkriva zbog čega je Pelop, antički junak Peloponeza, unajmio advokatsku kancelariju, kada lepa Jelena odlazi u kozmetički salon ili kakvu vremensku prognozu Bog saopštava u televizijskom obraćanju.


Podeljena u pet ciklusa, ova originalna zbirka pripovedaka okuplja raznovrsne, naizgled nepovezane fragmente – groteskne, uvrnute ispovesti i skazove kroz koje se prelamaju izvrnuta logika, izopačen sistem vrednosti i sumorna svakodnevica savremenog potrošačkog društva.

U zbirci od šesnaest priča, Ivana Bodrožić donosi suptilnu, snažnu i nenametljivu prozu koja ispod površine svakodnevice otkriva složenost ženskog iskustva. Njene priče nastaju iz sitnih, često neprimetnih trenutaka — iz kuhinjskih mirisa, usputnih razgovora, večernjih šetnji, porodičnih situacija i društvenih očekivanja koja oblikuju svakodnevni život.

Autorka polazi od ideje da je pisanje fikcija, ali da istina koju ono nosi ne može biti izmišljena. Kada se udalji od autentičnosti, rečenice gube snagu, dok se povratkom stvarnom iskustvu tekst ponovo puni životom. Upravo ta napetost između fikcije i istine oblikuje priče koje se bave temama identiteta, ljubavi, majčinstva, društvenih pritisaka i tihe, često nevidljive borbe za sopstveni glas.

U ovim pričama nema velikih zapleta, već niz suptilnih trenutaka u kojima se otkrivaju poniženja, strahovi, frustracije, ali i prkos, solidarnost i snaga. Bodrožić piše o svakodnevici koju književnost često zaobilazi, dajući glas iskustvima koja su prepoznatljiva, intimna i univerzalna.

Fikcija je knjiga koja se ne čita u jednom dahu, već polako, u kratkim predasima, ostavljajući prostor za razmišljanje i prepoznavanje. To je proza koja pokazuje kako se upravo iz svakodnevnih, tihih trenutaka rađa književnost — i kako žensko iskustvo, u svoj svojoj složenosti, postaje njena snažna i autentična osnova.

Prvi izlaz za Rozarito Ivana Tokina donosi zbirku kratke proze nastajale između 2018. i 2025. godine – tekstove koji brišu granice između svakodnevice i unutrašnjih svetova.

Kroz fragmentarne, atmosferične zapise, Tokin vodi čitaoca od mirnih jutara uz jezero do urbanih pejzaža, od naizgled banalnih situacija do trenutaka koji otkrivaju pukotine u stvarnosti. Njegovi junaci lutaju kroz svet koji im je istovremeno poznat i tesan, tragajući za smislom u detaljima: galebovima kojih nema, razgovorima koji odzvanjaju i slikama koje ostaju da lebde između sna i jave.

U ovoj prozi nema klasičnih zapleta ni objašnjenih emocija – autor ne govori šta likovi osećaju, već stvara prostor u kojem se ta osećanja rađaju. Humor je suptilan, ponekad gorak, nasilje nenametljivo, a nežnost tiha, ali postojana sila.

Ovo je knjiga za čitaoce koji traže više od priče – atmosferu, ritam i pogled na svet koji pomera granice svakodnevnog.

Autor, ovenčan Ninovom nagradom, u ovoj zbirci donosi priče koje hrabro pomeraju granice savremene proze.

Pištalove pripovetke istovremeno su suptilne i mračne, razigrane i drsko moderne. U njima se prepliću uticaji različitih umetničkih izraza — od likovne umetnosti i muzike, preko filma, do jezika reklame i video-spotova. Svaka nova priča menja oblik i pristup, odbijajući da se uklopi u jednu prepoznatljivu šemu.

Autor se neprestano preobražava iz teksta u tekst, ispitujući mogućnosti pripovedanja i same granice forme. Ipak, uprkos formalnoj raznolikosti, jedno ostaje postojano: snažna, precizno usmerena emocija koja nosi svaku priču.

Ova zbirka može se čitati kao unutrašnja potraga, intimni obračun sa skrivenim strahovima i željama — svojevrsna borba sa sopstvenim senkama u zamršenim prolazima ljudskog srca.

„U pričama zbirke Kraj veka reč je i o ritmu u kome se kotrljaju rečenice i pripovesti. Njih, u suštini, spaja postupak građenja slike. Priča je za Pištala samo okvir za mogućnost, čiju lakoću, ili vilenost, omeđuje, ipak, san. On računa na kanale bajkovitog u strukturi čitaoca i zato inkarnira bajku kao mogućnost za čitanje. Paralelno sa nedvosmislenim detaljima fabule, glavni događaji ovih priča zbivaju se i dalje u rečenicama, čije su slike, počesto, odrazi poetičkih detonacija. Slikovno se iskazuje kao preosmišljena duhovnost, kao jedno od utočišta savremenog proznog izraza. Preosmišljava se opažajno putem neuočenog, onog što potiče iz nestvarnog. Slikovnost svake rečenice, pa i njenih delova, stvara kod čitaoca utisak da je svet ’realnog’ samo magistrala na kojoj se sustiču i razilaze nizovi svetova.“
– Nenad Šaponja

„Kao u pesničkoj zbirci ove različite priče vezuje isto osećanje i način upotrebe jezika. I prisustvo metafizike u infantilnoj maštovitosti.

Tamna, demonska, groteskna vizija iskazana karnevalskim, prazničkim književnim postupkom. I kada jednu od svojih priča, postmodernu evokaciju biblijske legende o Kainu i Avelju, završi rečenicom: ’Spetljali su se konci marioneta’ – mi znamo da je pesnik, prerušen u proznog pisca, na lapidaran način, kroz formu književne igre, izrekao najdublju istinu o našoj savremenosti, o kraju veka.“
– Mihajlo Pantić

Zamolio bih vas da se prisjetite trenutaka kada ste bili u istinskoj ljudskoj nevolji, u bezizlaznoj situaciji, kada ste bili potpuno nemoćni da riješite neki za vas krucijalan životni problem. 

Zamolio bih vas da se prisjetite trenutaka kada ste bili u istinskoj ljudskoj nevolji, u bezizlaznoj situaciji, kada ste bili potpuno nemoćni da riješite neki za vas krucijalan životni problem. Ako vam je tada bilo toliko teško da niste imali snage da razgovarate s ljudima, a kamoli da se pomolite Bogu, ako ste u tim trenucima jedva imali snage da dišete, ako ste usred sopstvene nevolje i muke bili bespomoćni i napušteni od drugih ljudi, a ipak ste osjećali da je pored vas neko ko vas ne da, ko vas voli – da li ste se ikada, nakon što biste konačno ugledali svjetlost na kraju tunela i pošto bi vam se ponovo vratila životna snaga i sposobnost govora, zapitali ko je to bio s vama kada ste bili sasvim iznemogli i posustali, ko vas nije napuštao kad ste bili sasvim izgubljeni i zaboravljeni, ko se to zauzeo za vas vrativši vas, u konačnici, u život? Budući hrišćani, osjetićete i shvatićete da je to bio Bog, koji se uvijek i svagda zauzima za sve nas.

„Besede vladike Grigorija rođene su na najosetljivijim mestima naših naroda – od Mostara i Trebinja do Jasenovca, Prebilovaca, Dečana i Ostroga, kao i u nemačkom rasejanju. To su reči upućene živim ljudima i živim ranama, u hramovima i na stratištima, pred prognanima, povratnicima i svima koji traže svoje mesto pod nebom. Autor besedi o pamćenju bez zlopamćenja, o povratku i opstanku, o bolu koji ne postaje mržnja, o hramovima koji služe miru, o svetlosti koja izbija iz pećine, groba i čovečjeg srca. Pišući hrabro i plodno u prostoru književnosti, vladika Grigorije ostaje pastir koji prozire zlo, ali još snažnije poziva na praštanje i unutrašnju slobodu. U vremenu podela i umora, ove besede postaju tih ali i snažan poziv na ponovno susretanje: sa Bogom, sa bližnjima i sa samim sobom.“ – Vladika Maksim

Dobitnik Andrićeve nagrade.
Autor bestselera Konstantinovo raskršće i Duge noći i crne zastave

Presek pripovedačkog opusa jednog od najčitanijih domaćih pisaca

U ovu knjigu su uvrštene odabrane pripovetke iz Stojiljkovićevih popularnih zbirki Leva strana druma, Kišni psi i Neonski bluz. Pored njih, svoje mesto je među koricama našlo i sedam priča zastupljenih u raznim antologijama, kako domaćim tako i inostranim. Pisane od 2002. godine do danas, ove priče su tematski i žanrovski različite, odvode čitaoce u razne istorijske periode i govore o tome kako su pisci, u suštini, veoma radoznala bića.

Ukleti svetionik u Boki Kotorskoj čiju tajnu zna samo Nemanja Lukić.
Londonski dani Borislava Pekića.
Jezero koje se hrani ljudskim dušama.
Srbija u distopijskoj budućnosti gde ljudima ne treba Bog jer imaju predsednika republike.
Duh mrtve devojčice koji progoni svog ubicu.
Kako je planetarno popularni pevač sprečio izbijanje trećeg svetskog rata na Kosovu.
Životopis najpoznatijeg psa srpske književnosti.
Crna ovca u drevnoj porodici vampira.
Kako su braća Galager sazidala svoj Čudesni zid.
Poslednje detinjstvo u Jugoslaviji.

„Srpski književni Tarantino.“
– Prof. dr Igor Perišić

„Ovu knjigu čini nezaboravnom njen jezik, razigran i bridak: autor nije potegao leksičke fondove narodne književnosti da bi se gušio u njihovoj arhaičnosti već da bi ih otresao od buđi i, u svoj njihovoj semantičkoj silini, primenio ih na teme iz dvadesetog veka i svih ostalih vekova.“ – Vesna Trijić

„Inspirišući se jezikom i stilom našeg usmenog stvaralaštva, ove bajkolike parabole razgolićuju čoveka, dok se zaumnost okamenjenih floskula poput ʼbio jedan...ʼ pretvaraju u priču o surovosti, o pustinjskim zverima, prpošnim carevićima i odrtavelim carevima, o vlasti i njenim ulizicama, slikajući pagansku prirodu srpske duše svikle da se kamenom baca na sebi sličnog. Naizgled naivno, skaska sondira do dubina nesvesnog, tamnih ponora u kojima lični zlotvori čekaju svoj čas.“ – Ljubica Arsić

„Kroz sve cikluse ovih inventivnih priča pisac veoma duhovito gradi primarne životne situacije, ali o njima piše iz jednog svežeg (a opet tradicijski inspirisanog) jezičkog i oblikotvornog rakursa. Kratka i efektna knjiga završava se poskočicama tipa: ʼA jedan obećavao, obećavao, pa umro u dubokoj starosti. A jedan zaboravio za opšte dobro. A jedan se setio na samrti. A jedan se sam preporučio za vešanje. A jednog oplavili milom. A jedan neće da mu bude bolje… ʼ Neobične i atipične Mihailovićeve Kuke i verige potvrđuju snagu primarnih narativnih oblika i presudnu moć jezika u njima. Originalno i neponovljivo.“ – Vasa Pavković

100 Plakata / 100 Priča / 100 Dana

„Slavimir je fenomenalan grafički dizajner. Na tom prestolu sedi već 40 godina. Ali u dizajnu rešavate tuđ problem, a Slavimir ima i svoje zapitanosti. Zašto onda Slavimir od slika pravi priče? Zato što želi da komunicira. Da zajedno sa publikom rešava zagonetke koje ga muče. Umesto uobičajenog postupka gde tekst dobija svoju sliku kroz ilustracije, pozorišnu predstavu ili film, Slavimir čita sopstvene slike. U kratkim, začudnim, harmsovskim pričama njegovi likovi žive u nekoj paralelnoj realnosti poput onog polusprata u filmu Biti Džon Malkovič, pokazujući čitaocu da su ti svetovi zapravo u nama samima.“
– Mia David, kustos

„Ova knjiga je baš – FUTRO. Ja ne verujem u ljude koji imaju više talenata. Ili znaš da pevaš ili da pišeš. Dosta ti je. Ima i drugačijih primera, a oni uvek zasluže nadimak ili umetničko ime po kojem ih svi znaju. Kao Futro. I onda on piše knjigu koju najavljuje kao sto plakata i sto priča. Samo što to nije to. Merino Tigar je sto knjiga u jednoj! Plus jedna od najlepših knjiga izdatih na srpskom jeziku. Dakle, baš – FUTRO.“ – Veljko Lalić, glavni urednik Nedeljnika

„Sto kratkih priča mogle bi da vode samostalan život, da budu objavljene bez sto postera. Tada bi te priče, snolike, fantazmagorične, duhovite, enigmatične, apsurdne, začudne, poučne, ironične, katkad nežne, bile samo literatura, ali u kombinaciji sa posterima one postaju deo umetničkog dijaloga i kreativne igre. Višestruko nadareni autor postavlja pred čitaoca-gledaoca širi koncept putovanja kroz njegove imaginarne prostore, lavirinte iscrtane rečima, slikama, bojama, grafičkim znacima. Leva stranica na kojoj je priča, i desna na kojoj je poster, ujedinjuju se u jedinstven doživljaj kao reči i muzika u pesmi. Rokenrol u posterima i pričama.“
– Tatjana Mandić Rigonat, rediteljka

„Slavke nas u ovoj knjizi, inspirisan samim sobom, suočava s važnim i nevažnim istinama, naučnofantastičnim izjavama ljubavi, stavljanjem stvari na svoje mesto, s tajfunima, s njegovim Milančetom, jabukama, poplavama, i uopšte, kao što je to radio i na fudbalu, dribla nas na petoparcu.“
– Ivan Tokin, pisac

„Humor. Cinizam. Provokacija. Apsurd. Prst u oko. Prst na čelo. Futrovi plakati te remete, teraju da preispitaš to što vidiš. Izvrću uobičajene norme, očekivanja i percepciju stvarnosti. To je vizuelni domen. Koji je prerastao u njegovu potrebu da te kontradikcije ispita kroz narativ. Sto kratkih priča – flash fiction inspirisana plakatima – nadrastaju grafičke poruke. Dok se svojevoljno prepuštaš zavodljivom flertovanju s marketinškim trikovima uranjaš u svet u kojem je svakodnevica začudno nalik fantastici. Može i obrnuto, svakako, a poenta je u razotkrivanju antagonizama, licemerja ili besmisla u društvu, ljudskom ponašanju ili životu uopšte. I opet: prst u oko, prst na čelo. Manifest savremenog čoveka koji posmatra svet oko sebe, buni se, radi drugačije od ostalih, maše zastavicama, ukazuje, alarmira, viče a ponekad samo tiho živi svoj život pod zemljom. Jedinstven imerzivan spoj likovnog i narativnog u ograničenom tiražu posvećen je svima koji vide i čitaju drugačije. Za one koji ne prate tragove već ih ostavljaju.“
– Ivana Misirlić, urednica

Izvorne emigrantske priče, pri čemu emigranti potiču iz različitih naroda i sa različitih kontinenata, a pričaju o svetu koji je stvarniji u prozi nego sam po sebi.

„Čitalac, čitajući ove priče, privremeno prestaje da bude ’on’. Okrećući stranice, on postaje neko drugi i tako živi mnoge živote. Čitanje tako postaje prvo i najvažnije od svih putovanja.

Sa ruba anegdote, katkad nagnuti nad samom provalijom sveta, Pištalovi junaci (’ti uobličeni delovi ništavila’) pričaju o onim ličnim istinama koje ’greju krv’. Pripovedaju, zapravo, svaki, o najbitnijim tačkama vlastite emotivnosti. Iza svake povesti, iza kaskadnog niza događajnog, otkriva se emotivnost kao potka celine. Smisao se, tako, otkriva u doživljenom, koje se predstavlja kao najfundamentalniji sloj stvarnosti.

Sama tematska mondijalistička šarolikost, koja prati ovo ljuljanje duša u zamci usamljenosti, viđena kroz naočari ironije, često biva razotkrivena u optici egocentričnosti bića i etnocentričnosti naroda.“
– Nenad Šaponja, Politika

„U Pričama iz celog sveta Pištalo obilazi ovu kuglu od Nigerije do Beograda, od Las Vegasa do Kine. Rat je pohranjen u arhivi sećanja, ili ponegde neumoljivo stoji kao regulator odnosa, ali nije više središte. Ovoga puta, sa svešću onog koji je uvideo da se ’svugde svašta događa’, Pištalo obilazi svetsku galeriju likova, tu izložbu čudesa, i ne libi se da bude ciničan. Kao da je vreme tugovanja nad ništavilom prošlo, odnosno kao da se došlo do saznanja da ne vredi mnogo tugovati, da je svaka rezignacija jalova, pa onda dajte da se bar, gorko, nasmejemo.“
– Dragana Besara, Reč

„Srpski Džon Fante.“
– Momčilo Petrović, književnik

Beograd ima jednog Pobednika, a gubitnika je mnogo. Ima ih na svim tačkama grada, posađeni su i nasađeni svuda. Oni su junaci priča Branislava Bjelice, nikako junaci ili znamenite ličnosti Beograda.

Neki od njih praktično nikada nisu ni mrdali iz svog kraja. Tu su, kod lokalne samoposluge, gde loču pivo i bave se politikom. Za razliku od „lokalnih političara“, taksista Šone zuji po svim ulicama, zna svaku rupu na beogradskom asfaltu. Frizerka Ceca ne zuji baš toliko, ali je kao i Šoneta svi u gradu nerviraju. Najviše zato što su seljaci. Učiteljica Sneža neobična je Beograđanka, za nju su svi mladi divni – dok ne odrastu u mrzovoljne Beograđane. S druge strane, Duško Ciganin „sa Kalenić“ nije se mnogo školovao („pa, znaš kako, bato, nisu se Cigani mnogo školovali ni kad sam ja išo u školu“), ali je veći Beograđanin od svih Beograđana – osma generacija, malo li je?

Bjelica je sabrao u svojoj knjizi obične i neprimetne stanovnike naše prestonice, ali nepokolebljive u svom neslavnom postojanju. Beograd je njihov, iako nemaju nikakve ambicije da ga osvoje... Osim šnajderke Ivane, sada već u poodmaklim godinama, koja ima samo jednu želju: da se popne na čuveni balkon Gradske skupštine, tamo gde se penju pobednici, i svima pokaže srednji prst.

„Bane Bjelica me je učio književnosti, u ovoj knjizi sjajno se poigrao rečima i neobično opisao živote običnih ljudi.“
– Simonida Milojković, književnica

„Autor ove knjige je najpozitivniji ludak koga sam ja u svom životu sreo u Beogradu!“ – Aca Seltik, muzičar

Koja glupa tema, ne znam zapravo kako smo večeru završili baš na toj temi, možda zbog naših godina – sve četvero smo odavno u penziji – ili zbog toga jer se razgovor vodio oko bolesti, što jest, priznajem, pomalo degutantno dok jedeš s tekom i uz to piješ dobro vino, nekako nije pristojno, zastaje ti zalogaj u grlu, a vino postaje kiselkasto.


Na večeri s prijateljima tema testamenta upadne među tanjire i čaše – i svi se prave da im nije neprijatno. U kafani ispod brda stariji par se svađa zbog sitnice: ona bi kući pre mraka, njega vino još drži za stolom, ali u tišini između izgovorenih reči odjekuje sav teret zajedničkog života i propuštenih prilika. U bolničkoj sobi majka drži svoju ćerku za ruku, prisećajući se vremena kada je mogla sve, a sada može samo da bude prisutna.

Na Balkanu, gde se svakodnevno suočavamo s nečim što je možda gore i od sukoba – s prećutkivanjem – gde se reči često gutaju zbog stida, straha ili tuđih očekivanja, Slavenka Drakulić progovara o onome što nas istovremeno plaši i spaja: o gubicima koje ne priznajemo, ljubavi koja je prošla, o neproživljenom, nesigurnosti, suočavanju s vlastitom smrtnošću, o poslednjem trenutku bliskosti i o usamljenosti. Njene priče, suptilne i duboko pronicljive, istovremeno nas podstiču da se suočimo s onim što prećutkujemo i možda krijemo čak i od samih sebe.

„Ova fenomenalna knjiga ne govori o starosti, bolesti i bolnim temama od kojih svi bježimo dok nas ne zgrabe za vrat. Slavenka priča priče o teškim situacijama u našim životima o kojima ne govorimo jer mislimo da su samo naše. Potiskivanje nas čini osamljenima. Ovo je knjiga za sve nas osamljene i nesretne. Pročitajte je. Liječi.“
– Vedrana Rudan

Od dobitnika nagrada Ljubomir P. Nenadović i Despot Stefan Lazarević

U zbirci priča Da si dobra, i Bog bi te imao Branko Anđić se bavi porodičnim temama i sofisticirano i na trenutke izrazito vrcavo piše secirajući pojam porodice. Da li je ona kamen oko vrata u dubokoj vodi postojanja ili je zaista poslednja sigurna kuća na vetrometini života? Odgovor pokušava da dâ samim naslovom i idejom da se ne pita o svemu samo Bog, već i da đavo upliće svoje prste.

Porodica, ta najintimnija društvena ćelija, mikrokosmička je retorta u kojoj Anđić, svojim prepoznatljivim urbanim diskursom punim prefinjene ironije i humora, kuva glavne sastojke. Otuda su i ove priče ispunjene pinterovskim scenama malih užasa u vidu ljubavi, lojalnosti, straha od smrti i starosti, bolesti, praznoverja, rivalstva braće, roditelja i dece, žudnje za produžetkom vrste i porodičnog imena. Upravo u tim opisanim najličnijim odnosima, u isparenjima tog čarobnog napitka, lebdi pitanje da li je moguće sasvim razumeti i spoznati sebe.

Ovo delo je specifičan književni dragulj koji bi se najbolje mogao opisati kao literarni susret Lori Mur, E. M. Houms i Davida Albaharija na dorćolskoj kaldrmi.

„Anđić piše otmene priče. Čista inteligencija, baršunasti stil oštre a nimalo sladunjave osećajnosti, prefinjen humor i ironija zaštitni su znak njegove proze.“
– Ana Marija Šua

„Kao i obično, Branko Anđić ulazi bez kucanja u prostor naše mašte, ovoga puta sa pričama o takozvanom porodičnom životu. I postavlja nam pitanja koja su nam se vrzmala po glavi ali koja se nismo usudili da izreknemo. Duhovito, pronicljivo, ironično i dirljivo, pruža nam ruku u tom neočekivanom svetu sreće i bola, pokazujući nam da ipak nismo sami.“
– Prof. Ksenija Bilbija

Knjiga druga

Sedam godina pošto je prvi put prošetao beogradskim ulicama gledajući na njih kroz prizmu ljubavi, Nenad Novak Stefanović nas ponovo poziva na nezaboravno putovanje kroz vreme i sudbine. U ovom uzbudljivom nastavku čitamo o fascinantnim ljubavnim pričama beogradskih parova umetnika, filozofa i revolucionara, koje su oblikovale dušu grada. Kroz dokumenta i svedočenja o porodičnim tajnama, Stefanović nas uvodi u sentimentalnu povest Beograda, ne zaboravljajući značajne događaje i arhitektonske stilove.

U knjizi ćete upoznati ljubavne i životne priče slikarskog para Steve Todorovića i Poleksije Ban; saznaćete koga je i gde volela prva srpska doktorka filozofije Ksenija Atanasijević; šta je vezivalo Anicu Savić Rebac i Miloša Crnjanskog; ko je bio i gde je živeo prvi srpski seksolog; gde su i kako živeli najpoznatiji ljubavni parovi umetničke grupe Mediala i avangardnog pokreta zenitizam…

Takođe, kroz priče o prvoj operskoj divi Beograda, tajnom ljubavnom životu elite Kraljevine Jugoslavije, ali i kroz intrigantne skandale na Dedinju u vreme komunizma, Nenad Novak Stefanović će vas provesti kroz skrivene kutke beogradskih ulica i domova.
Pridružite se autoru u ovom literarnom vremeplovu i otkrijte ljubavne tajne naše prestonice!

Sastoji li se naša moć, ili naša slabost, i od knjiga koje smo čitali i voleli? Hoće li nešto od te moći i te slabosti preći i na one koji dolaze posle nas, ako otkriju ista vrela?

Kada bih samo u nekoliko redova morala da objasnim ovu hrestomatiju, iskoristila bih autorovu rečenicu kojom uvodi čitaoca u Sentimentalno vaspitanje: „Evo ti ova knjiga, napravljen sam iznutra od tih stvari.“
– Iz predgovora Ane Kapor

Sentimentalno vaspitanje će vas vratiti u godine kada ste prvi put pročitali neke od naslova koji čine ovu hrestomatiju. S druge strane, zbog vremena koje je od tada proteklo, sigurno ćete ih doživeti na sasvim nov način. Kaporov osvrt na ove citate pruža nam jedinstvenu priliku da otkrijemo knjige koje su ga formirale i izvršile uticaj na njega kao pisca.

Emotivni osvrt na sve što je ostavilo duboki trag na duši

Zbunjeni sam dečak kome je lako suze na oči naterati. Trag na prašnjavom šumskom putu i nalet jakog vetra u letnje predvečerje. Probušena sam vreća uspomena i emocija... Ja sam budućnost u telu sadašnjosti s mislima u prošlosti. Vojskovođa armije reči, nekad slabe, a nekad trijumfalne i okrutne.

„Prošlo je vreme kada je književna kritika čitaocima preko medija preporučivala dobre knjige. Došlo je doba kada se knjige Milana Ružića same nameću čitalačkim sladokuscima, i to ne reklamom, već onim što je u njima napisano. Tako da, ako tražite zaista dobru knjigu, čak sjajnu, znaćete da ste je našli ako je potpisana imenom i prezimenom Milana Ružića.“ – Matija Bećković

„Čitajući ovu Milanovu knjigu, setio sam se mnogih događaja iz sopstvenog života. Priče i ožiljci su sentimentalno putovanje u mladost kad smo upoznavali svet sa ubeđenjem da je život večan i da se nestajanje ljudi događa samo drugima. Neke priče iz ove knjige možete da potpišete kao svoje jer vam se ta ʼliteraturaʼ stvarno dogodila. Knjiga koja će se pominjati po osećanju da nam je bilo lepo dok smo je čitali.“ – Dušan Kovačević

„Velika je radost za porodicu i prijatelje kad se rodi dete. Kada se rodi pisac, radost je ogromna – narodna. Zavoleli smo ga čim smo čuli njegov prvi literarni plač i saznali da se zove Milan Ružić. Radoznalošću novorođenog deteta njuška po svim temama, od dnevnih, pa do istorije, gde sa knezom Lazarom raspravlja o našem pogubnom zaboravu istorije.“ – Hadži Petar Božović

Pisan kao lična ispovest, ovaj dragoceni uvid u svoje sopstveno iskustvo vladika Grigorije uobličio je u venac priča, promišljajući ona večna pitanja koja se postavljaju pred svakog čoveka, ne samo pred monahe i duhovnike, ali u koja se većina nerado upušta – pitanja vere, ljubavi, rata, mira, svetosti i slave, nade, bola, prijateljstva, pokajanja... Do kakvih sve otkrića i istina, samospoznaja i priznanja dolazi pisac ovih redova, saznaće i čitalac kroz njegove uzbudljive i zatajne susrete sa svojim sagovornikom, pustinjakom i duhovnim srodnikom, stanovnikom skrivene kolibe u šumi, svojevrsne šumske kelije, kroz njihove razgovore i suočavanja, neočekivana pitanja i još manje očekivane odgovore koji nalikuju na prave, bolne ali u svom metaforičnom značenju otrežnjujuće bokserske udarce.

„Često poražavajuće iskrena, na prvi pogled izrazito lična (i utoliko rizičnija), ova knjiga nosi i nesumnjiv pečat opštosti, ali ne zaobilazi ni krvavo živa pitanja naše sredine i trenutka. Sem toga, u jednoj svojoj dimenziji ona podseća na platonovske dijaloge, u čijem središtu kao da prebiva neka vrsta zagonetnog ukrštaja Sokrata, Ivana Karamazova i, možda, autorovog drugog ja.“
– Vladeta Janković

„U ono što piše, vladika Grigorije ulaže sav svoj dar i svu ozbiljnost. Za duhovnika i bogotražitelja takva je svesrdnost jednako važna kao i za pisca, pripovjedača. Ali usto još nešto će čitalac naći u ovoj knjizi: kako samoga sebe ne shvaćati pretjerano ozbiljno! Tragajući za svetošću, s dječjom znatiželjom ponekad zavirujući u vlastiti grob, s miloštom i dragošću nalazeći razumijevanja za ljude, veseleći se svakome svom manastirskom bratu, vladika Grigorije pripovijeda priču svog života i zajedničkog nam vremena. Ova knjiga, naročito njen stožerni dijalog, okrepljujuća je za dobronamjerne, a mogla bi biti zanimljiva i borbenim Grigorijevim neistomišljenicima, ako bi je nekom srećom čitali.“
– Miljenko Jergović

Pisan kao lična ispovest, ovaj dragoceni uvid u svoje sopstveno iskustvo vladika Grigorije uobličio je u venac priča, promišljajući ona večna pitanja koja se postavljaju pred svakog čoveka, ne samo pred monahe i duhovnike, ali u koja se većina nerado upušta – pitanja vere, ljubavi, rata, mira, svetosti i slave, nade, bola, prijateljstva, pokajanja... Do kakvih sve otkrića i istina, samospoznaja i priznanja dolazi pisac ovih redova, saznaće i čitalac kroz njegove uzbudljive i zatajne susrete sa svojim sagovornikom, pustinjakom i duhovnim srodnikom, stanovnikom skrivene kolibe u šumi, svojevrsne šumske kelije, kroz njihove razgovore i suočavanja, neočekivana pitanja i još manje očekivane odgovore koji nalikuju na prave, bolne ali u svom metaforičnom značenju otrežnjujuće bokserske udarce.

„Često poražavajuće iskrena, na prvi pogled izrazito lična (i utoliko rizičnija), ova knjiga nosi i nesumnjiv pečat opštosti, ali ne zaobilazi ni krvavo živa pitanja naše sredine i trenutka. Sem toga, u jednoj svojoj dimenziji ona podseća na platonovske dijaloge, u čijem središtu kao da prebiva neka vrsta zagonetnog ukrštaja Sokrata, Ivana Karamazova i, možda, autorovog drugog ja.“
– Vladeta Janković

„U ono što piše, vladika Grigorije ulaže sav svoj dar i svu ozbiljnost. Za duhovnika i bogotražitelja takva je svesrdnost jednako važna kao i za pisca, pripovjedača. Ali usto još nešto će čitalac naći u ovoj knjizi: kako samoga sebe ne shvaćati pretjerano ozbiljno! Tragajući za svetošću, s dječjom znatiželjom ponekad zavirujući u vlastiti grob, s miloštom i dragošću nalazeći razumijevanja za ljude, veseleći se svakome svom manastirskom bratu, vladika Grigorije pripovijeda priču svog života i zajedničkog nam vremena. Ova knjiga, naročito njen stožerni dijalog, okrepljujuća je za dobronamjerne, a mogla bi biti zanimljiva i borbenim Grigorijevim neistomišljenicima, ako bi je nekom srećom čitali.“
– Miljenko Jergović

Autor romana Himerina krv

Iz nepravde se rađaju heroji.

Kladovo 1982. godine. U rukama treće žrtve ubistva pronađena je identična poruka kao i kod prethodnih „Ne sudi da ti ne sude“. Mladi inspektor Avakum Milošević poslat je da pronađe ubicu. Tokom istrage zaključuje da je jedini osumnjičeni preminuo pre dve decenije.

Milan Rakić, pesnik i diplomata u Prištini, obavestio je kralja Petra da jedan turski trgovac prodaje crkveno zvono koje je zvonilo za početak Boja na Kosovu. Na predlog đenerala Putnika i majora Apisa, poslao je kapetana Tankosića i Mustafu Golubića da otkupe zvono. Ali svojeglavi kapetan smišlja drugačiji plan.

Šest pripovedaka Slaviše Pavlovića povezuje nesrećni društveno-istorijski kontekst. Osveta nagoni junake da se obračunaju s nepravdom, koju predstavljaju turske age, ustaše, zelenaši, članovi žirija književne nagrade... Na putu ka pravdi vrebaju ih zamke greha.

„Slaviša Pavlović ume da ispriča priču koja potiče iz naše bogate nacionalne istorije, ali i onu iz naše siromašne tranzicione stvarnosti. Nudi i storiju koja se sprda sa izvesnim pojavama iz našeg književnog života, a ako volite krimi priče, izvadiće iz svog pripovedačkog džepa jednu takvu. Na prvi pogled su potpuno različite, ali ih spaja ista životnost i pripovedački žar koji se podjednako dobro snalazi i u biblioteci i u kafani. I biće vam žao što ih nema više.“
– Slobodan Vladušić

„Pavlović je ’krao’ zanat od najboljih majstora kratke priče. Svakom novom rečenicom uvlači vas u svoj svet.“
– Ljubomir Radanov

„Sa intrigantnim zapletima, neočekivanim obrtima i besprekorno vođenim likovima, priče Slaviše Pavlovića govore o svetinji pravde i nužnosti zakona, o sukobu epskog i modernog morala, o osveti kao tragičkom etičkom činu, tvoreći tako pripovednu panoramu srpskog istorijskog življenja.“
– Dr Igor Perišić

Prošlost, Sadašnjost i Budućnost povezane su neraskidivom vezom, životom, uslovljavaju jedna drugu. Prošlost predodređuje sadašnjost, sadašnjost umnogome određuje budućnost. Stoga, ako vam se ne dopada sada i želite da budućnost bude posve drugačija, učinite nešto. Ali ne jednog lepog dana, već ovog trenutka.

Možete pustiti da vas reka nosi svojim pravcem, i možete biti bačeni u vir. Možete i zaplivati svojom putanjom, pravo do cvetne obale, belog peska, zlatnog ostrva. Sve što vam je potrebno su vera, hrabrost i Milost Gospodnja. Možda nikada ne stignete tamo gde ste želeli, možda vas umori put koji nikud ne vodi, a možda stignete na mesto lepše nego što ste mogli i da zamislite...

Pokušajte, verujte i uspećete! I živećete srećno do kraja života!

Zakasneli pubertet ili rani klimaks ̶ pitanje je sad.

Zašto muškarci u izvesnim godinama obavezno nakvase sportsku majicu vodom za pranje šoferšajbne kad se vraćaju s treninga kući; zašto plaču na koncertima kad naiđe sentiš blok; o čemu pričaju na moru dok satima stoje u plićaku; zašto se udvaraju kelnericama u lokalnoj birtiji; koga zovu u ponoć 31. decembra mobilnim telefonom kad ulete u ve-ce ili izlete na parking; zašto ne čitaju umrlice i koliko odlažu prvi odlazak u banju…

Ako neko nema smelosti da čita eseje o lepoti neizvesnih godina i tišini kad deca izađu iz kuće, od koje može da se ogluvi, neka se drži tekstova u kojima se Bulić, okupan mirisom pino silvestre i sa zviždukom Yesterday na usnama, pita da li muškarac u izvesnim godinama može da bude romantičan; šta dobija kao rođendanski poklon od školskih drugarica; kako reguliše saobraćaj u bračnom krevetu i da li uopšte babaribe i dedafrajeri vode ljubav.

Knjiga koja se rado čita, citira i poklanja osvežena i obogaćena novim vrcavim pričama.

Nove priče Filipa Davida, objavljene u ovoj kolekciji posle već poznatih zbirki Bunar u tamnoj šumi, Zapisi o stvarnom i nestvarnom i Princ vatre, stilski besprekorno ispripovedane u duhu hasidskih priča, unose elemente piscu svojstvene fantastike u istorijsku ravan, poigravajući se nekim istorijskim epizodama na balkanskom razmeđu Istoka i Zapada. Davidova fantastika okrenuta je pritom ka unutra, ka čovekovom shvatanju vremena i prostora, njegovoj mašti, snovima i doživljaju sveta, a ne ka spolja, ka nekoj dalekoj budućnosti ili izmišljenoj sadašnjosti. Paradoksalno, ove priče, kruna Davidove kratke proze, utoliko su više utemeljene u stvarnost i podneblje kojima pripadamo.

Sve više sam sklon vjerovati da piscu sa stanovitom magijom, a Filip je David neosporno posjeduje, neke stvari za kojima traga i koje ga opsjedaju gotovo same dolaze, Kafka je to nazivao „unutarnjom ponudom“, pa su tako i hasidske knjige pronašle još jednog svog pisca koji je i prije tih knjiga uporno njegovao ono što je karakteristika jidiš književnosti, a to je „prividna jednostavnost pripovijedanja, mnoštvo likova, sudbina, bizarnih događaja, te i elemenata fantastike“.
– Mirko Kovač

Nastavak bestselera Priči nikad kraja

Kada smo prvi put objavile našu knjigu Priči nikad kraja, to je bilo više za našu dušu, kako je Gorica tada rekla: „Da imamo umesto spomenara“. Ispostavilo se da je i drugi koriste za dušu, da se u njoj prepoznaju, da i njima dođe kao spomenar. Već tada mi je moja Najbolja Drugarica predložila da napišemo nastavak, drugi deo, prosto da potvrdimo da našoj priči stvarno nema kraja. Otada je knjiga Priči nikad kraja postala bestseler, na naše zaprepašćenje, doživela brojna reizdanja i dva nova, dopunjena izdanja. Prošle su godine odugovlačenja tipa: „Sad ćemo, priče i tako imamo, samo još ovo da uradim, nego sam baš nešto u gužvi, dođi da se ispričamo uz kafu...“. Onda je nenajavljeno naišla Tuga, neopisiva, šira od svih mora i od neba beskrajnija. Baš zbog nje, u inat da zna da našoj priči ni ona ne može da stavi tačku, napravljena je konačno ova knjiga. Uostalom, veliki Majstor Bulgakov napisao je da rukopisi ne gore. Baš tako ne umiru ni oni koje volimo i volećemo sve dok nas je, i dok je priča u nama. Bez kraja.

Jelica Greganović

Vrlo kratke priče o ljubavi i životu, uz mnogo ilustracija.

„Ako volite priče Mome Kapora, ovde ćete pronaći neke od onih koje su s vremenom postale njegov zaštitni znak i koje se danas prepričavaju bez imena autora, jer svi već znaju ko ih je napisao (…)“ – Iz predgovora Ane Kapor

Zbirka priča Off, prvi put objavljena 1983. godine, predstavlja nezaobilazno štivo za ljubitelje književnosti Mome Kapora. Ove „vrlo kratke priče“ ilustrovao je sam autor što daje dodatnu draž knjizi koja je položila ispit vremena i koja se i danas čita u jednom dahu.

Usamljenik i njegov život, tipični za savremeni svet, ne tvore dramu ma koliko zanimljivi bili. Tek dvoje ljudi stvaraju zaplet, naročito ako čine par, ako su dva različita a suštinski povezana postojanja.

Na velikom književnom platnu, nalik uzbudljivom filmu, nižu se neočekivane slike, razglednice i epifanije u pričama nove zbirke Ljubice Arsić. Epizode o parovima koje je sudbina spojila ili koje će razdvojiti mahom su obični ljudi u neobičnim okolnostima, ljubavnici, prijatelji, muževi i žene u braku što im izmiče, ali i poznate ličnosti, poput Pekića, Crnjanskog, Save Šumanovića, u kojima je autorka prepoznavala osobenosti zajedništva sa još jednim bićem i sagledala ih iz tog ugla, preispitujući fenomene ljubavi i potčinjenosti, zavisnosti i odanosti, zanosa i zablude… I zaodevajući ih pritom u svoj prepoznatljiv, barokni stil.

Među svima njima ženski likovi posebno su uzbudljivi kada su vlasnici tek dela svoje sudbine...

„Čitav život sakrivao sam se iza filmskih junaka. Živio njihove živote i pričajući njihove krio svoj. Neispričane priče ostajale su u režijskoj bilježnici kao u nekoj dobro začepljenoj boci. I odjednom, vjerojatno u nadi da ću time olakšati povratak, odlučio sam tu bocu otvoriti.“

Novo dopunjeno izdanje sa 23 neispričane priče i uvodnim tekstom Marine Vujčić.

„Preda mnom je bilo nešto drukčije od svega što sam dotad pročitala. Nije roman, nije autobiografija, nije drama, nisu memoari, nije leksikon, nije poezija, nije scenarij, nije zbirka priča – a opet je sve to. Jedinstven način na koji je Rajko Grlić pišući pronalazio dodirne točke filma i života, kombinirajući nepredvidivu dramaturgiju stvarnosti s fikcijom potencijalnih filmova, učinio ga je pripovjedačem koji je, nakon toliko filmova koji su obilježili hrvatsku kinematografiju, ovaj put ʼizrežiraoʼ sjajnu knjigu. Bila je to knjiga vrijedna na mnogo razina: i kao sjajna proza koja se čita kao napeta fikcija čak i kad je u pitanju autentična faktografija, i kao autobiografija čovjeka koji je itekako zadužio hrvatsku kulturu, i kao dokument vremena nekoliko generacija koje nas se tiču, i kao filmski leksikon koji sugerira da prave filmske i prozne priče ne treba tražiti dalje od života samog.“ – Iz Uvoda Marine Vujčić

Smešne naravi (i poneka suza) na pozornici frizerskog salona.

Frizerke i frizeri su majstori one vrste kojima neobavezno otvaramo dušu i koji umeju i da klupko života razmrse makazicama i mašinicama. Tako ulepšane i rasterećene, mušterije ponovo kreću u sudbinske avanture. I zato ne treba da se zaboravi da su frizerski saloni mesta gde se menjaju naši životi. Ovo su priče o tim promenama...

„Ova knjiga pripada žanru dokumentarne, verističke, recimo italijanske proze, ali koja je pobegla od francuskog naturalizma, pa je slobodno možemo nazvati 'srbijanska ujdurma'. Pokušao sam da nađem neku začkoljicu, neki razlog da ne predložim ovaj rukopis za štampu... Nisam ga našao! Ako ga, ipak, neko od vas čitalaca nađe, neka pročita naslov knjige: Ko vas šiša!“ – Ljubivoje Ršumović

„Oduvek su priče iz majstorskih radionica bile najbolje ogledalo društva. U neobaveznom razgovoru čovek kaže više nego kad bi smišljao umne odgovore. Irena Petrović ima divnu osobinu da ume da sluša ljude i potom zabeleži ono što je čula, dodavši blagu dozu humora. Tako je nastala ova, po svemu zarazna knjiga, jer napada čitaoca tako što mu navlači osmeh na lice.“ – Vanja Bulić

„Danas je u svetu veoma popularno 'emocionalno frizerajstvo'. Ljudi, preopterećeni tempom življenja, ne odlaze više samo kod psihoterapeuta već i u frizerske salone, gde osvežavaju svoje postojanje. Ova zbirka priča je ponuda svakodnevne realnosti u kojoj tražimo, a možda ćemo i naći spas. Lepota mora spasiti svet!“ – Božidar Mandić

Dobitnik Andrićeve i Vitalove nagrade.

Dvadeset sentimentalnih priča o dvadesetom veku.

Jedinstven vodič za razumevanje vremena u kojem živimo.

U ovoj knjizi nema ničega izmišljenog ili izmaštanog. Vule Žurić je sabrao i predstavio dvadeset uzbudljivih, dokumentarnih pripovesti o značajnim ljudima poput Bore Stankovića, Lava Trockog, Ivana Gorana Kovačića, Kriste Đorđević, braće Stojanovića, Pjera Paola Pazolinija i događajima u kojima su aktivno učestvovali i ostavili svoj neizbrisiv trag. Otkrio je brojne segmente njihovih života i skrajnute elemente specifičnih sudbina koji su se pokazali kao veoma važni i više nego upečatljivi. Neki od njih su usled protoka vremena ili zaboravljeni ili malo poznati ili su iz raznih razloga prikrivani, a često su dragoceni za razumevanje kako prošlosti, bliže i dalje, tako i sadašnjosti. Sve je odlično povezano i svaki od heroja ili gubitnika predstavljen je verodostojno sa svim ličnim dramama i životnim obrtima koji su često dostojni zapleta najboljih avanturističkih pa i kriminalističkih romana.

„Sentimentalnu povest XX veka Vule Žurić počinje kao u filmu Građanin Kejn – sećanjem na sanke iz detinjstva. A onda te sanke pojure niz padinu prostora i vremena, pa se pred čitaocem nižu prizori iz života Lava Trockog, Bore Stankovića, sovjetskih hokejaša, stanara jedne sarajevske ulice i svih ostalih Žurićevih heroja i gubitnika. Nismo do sada imali knjigu koja na ovakav način povezuje toliko različitih ljudskih sudbina.“ – Predrag J. Marković

Druga koještara za neočešljane misli

Istina je ono kako se sećamo prošlosti, kako se osećamo u sadašnjosti i kako razmišljamo o budućnosti!

Dakle – samovoljno!
Takoreći – bezobzirno.
Svakako – koještarski.
Ali – vrlo slobodno!
Možda čak – bezobrazno!
Najzad – neodgovorno!
Međutim – vrlo odgovorno!

Druga knjiga promišljanja o pesnicima, poreklu, porodici, prirodi, principima i – pegomantiji!

Nova neodoljiva zbirka priča autorke bestselera Osmeh za svaki dan, Zovem se Mama, Od reči do reči, Priči nikad kraja.

„Mnogo volim knjige Jelice Greganović. Kad mi je dopala u ruke jedna od njih, odmah sam morala da pročitam i sve ostale. I učinilo mi se da sam sve to ja napisala. A nisam. Jer ne umem. Ona ume. Ona piše život.

Sve toplo, osmehnuto, mangupski, a bez ruganja i soljenja pameti. Očuvane uspomene kao beskrajno važna stvar: i baba i vangla, i fil za tortu, kredenci i šustikle, mačke i kiselikupus...

Šta sve ona ne primećuje! Gde god se okrene, zbiva se nešto zanimljivo, nešto što zaslužuje da uđe u knjigu i da se zapamti. I nevolje treba zabeležiti, gubitnike i sirotane metnuti u knjigu, i rođenu familiju, i izgubljenu najbolju drugaricu. Sve je kod Jelice nekako tačno, pametno i duhovito komentarisano. Sve vam je blisko.

Da znaš, Jelice, da i ja čuvam drvenu pečurku za krpljenje čarapa. I je l' ti to opisuješ moju ili tvoju babu?“
– Gorica Popović, glumica

„Jeličin magični prtljag iz bivšeg i sadašnjeg života me je očarao. Neke priče su me podsetile na dobra stara vremena i nasmejale do suza.

Duhovite priče iz ovih vremena kao 'Domaća priča' ili 'Globalno selo' i priče iz bivših vremena, koje nam je poklonila zapravo su one koje mogu stati u srce a to znači život u lepoti, sreći, spokoju i istini. Možda neko neće poverovati da je postojalo i to vreme kada se razgovaralo, družilo, delilo sve…

Bez obzira na planetarne a i naše okolnosti u kojima smo u ovom nesrećnom 21. veku, ništa ne treba da pomuti radost, toplinu porodice, nežnost, to je ono što nas vraća u stanje velike radosti.“
– Bilja Krstić, umetnica (Bistrik)