DOMAĆI KLASICI

Nakon albanske golgote i tišine plavih grobnica, došao je trenutak završnog i odlučujućeg čina. Treći deo kultne Srpska trilogija, Kapija slobode, prati put srpske vojske od oporavka na Krfu, preko iscrpljujućih borbi na Kajmakčalanu, do veličanstvenog proboja Solunskog fronta 1918. godine.


Kroz perspektivu oficira, ali i običnih vojnika, Stevan Jakovljević donosi autentično i snažno svedočanstvo o generaciji koja je, uprkos nezamislivim gubicima i stradanju, pronašla snagu za poslednji juriš ka oslobođenju otadžbine. Ovo nije samo priča o ratnim pobedama — već o nepokolebljivoj volji naroda koji je odbio da nestane.


Autor ne prikazuje samo bitke i vojničke podvige, već maestralno oslikava duh ljudi koji su, noseći teret smrti, gladi i iscrpljenosti, sačuvali veru u slobodu. Upravo zato Kapija slobode predstavlja vrhunac epske sage o stradanju, istrajnosti i vaskrsu jednog naroda.


Ovo delo podseća da je sloboda jedna od najskupljih reči našeg jezika — plaćena životima mladih ljudi kojima je otadžbina bila važnija od sopstvenog opstanka.


Istovremeno, roman ostaje i dragocena hronika o podvigu koji je promenio tok istorije, o proboju Solunskog fronta koji je uzdrmao temelje tadašnjeg svetskog poretka i zauvek obeležio srpsku istoriju.

Drugi deo kultne Srpska trilogija donosi potresno svedočanstvo o najtežim danima Velikog rata — vremenu u kojem su se vojska i narod suočili sa iskušenjima koja prevazilaze granice ljudske izdržljivosti. U nastavku Pod krstom, Stevan Jakovljević bez patetike i senzacionalizma prikazuje surovu stvarnost povlačenja preko zaleđenih albanskih planina, ostavljajući veran zapis o stradanju, gladi, bolesti i iscrpljenosti.


Ovo nije priča samo o ratu, već o borbi protiv neprijatelja koji nema lice ni uniformu — protiv hladnoće, nemoći i smrti koja prati svaki korak. Ipak, uprkos svemu, vojnici ne odustaju, noseći u sebi poslednje ostatke nade, časti i vere u opstanak.


Kroz sudbine običnih ljudi autor gradi snažnu sliku kolektivne žrtve i dostojanstva koje ostaje nepokolebljivo čak i u trenucima najvećeg stradanja. Roman prati put od napuštanja rodnih pragova do spasonosnog Krfa, gde je gotovo uništena vojska pronašla snagu za novi početak i sopstveni preporod.


Sa nevidljivim krstom čitave otadžbine na iznurenim plećima, srpski narod je kroz patnju i stradanje koračao ka besmrtnosti, ostavljajući iza sebe jedno od najpotresnijih poglavlja nacionalne istorije.

Sredinom 1914. godine svakodnevni život u Srbiji nestaje gotovo preko noći — seljak postaje vojnik, a miris zemlje smenjuje miris baruta. Od prvih mobilizacija i iscrpljujućih marševa, preko bitaka na Ceru i Kolubari, roman donosi potresnu sliku ratne stvarnosti, ispunjene blatom, glađu i neizvesnošću.


Kroz iskrene razgovore vojnika između bitaka, autor ne govori o slavi i odlikovanjima, već o čežnji za domom, porodicom i izgubljenim mirom. Upravo u tim tihim trenucima nastaje snažno svedočanstvo o ljudima koji su, uprkos strahu i stradanju, ostali istrajni u borbi za opstanak i slobodu svoje zemlje.


Ovo delo predstavlja dragocenu hroniku vremena u kojem je Srbija, iscrpljena ratom, pokazala neverovatnu snagu i nepokolebljiv duh. Istovremeno, ono je i trajni podsetnik na žrtvu generacije koja je bez oklevanja položila sve na oltar otadžbine, ne očekujući ništa zauzvrat.


Devetsto četrnaesta nije samo uvod u čuvenu Srpska trilogija Stevan Jakovljević, već i jedno od najautentičnijih književnih svedočanstava o srpskom vojniku u Prvom svetskom ratu — nezaobilazno štivo za sve koji žele da razumeju korene nacionalnog identiteta, stradanja i nesalomivosti srpskog naroda.

Borisav Stanković je u svom literarnom stvaralaštvu, kao izvrstan hroničar Vranja na prelomu između 19. i 20. veka, prikazao patrijarhalnu kulturu i njene dogme, nevidljivu a postojanu granicu između muškog i ženskog sveta, porodične, rodne i društvene uloge, sukob prošlosti i sadašnjosti.

Ja sam proša sito i rešeto,
ovaj grdni svijet ispitao,
otrovi mu čašu iskapio,
poznao se s grkijem životom.
Sve što biva i što može biti,
meni ništa nije nepoznato;
što god dođe ja sam mu naredan.
Zla pod nebom što su svakolika
čovjeku su prćija na zemlju.

Gorski vijenac, jedno od najznačajnijih dela srpske književnosti, istoričesko sobitije kroz čije se stihove prostire ideja o nepokorenoj Crnoj Gori, poslednjem utočištu slobode, čija je sudbina da kao izviiskra raspali plamen borbe za oslobođenje od Turaka, nastao je iz pera poete, državnika, duhovnika, mislioca Petra II Petrovića Njegoša.

U ovom delu neprolazne vrednosti Njegoš je iskoristio epizodu iz prošlosti kako bi opevao ključne istorijske događaje s kraja XVII veka, prikazao herojsko poimanje života i moralna načela patrijarhalnog čoveka, opisao ondašnje prilike na geopolitičkoj sceni i svakodnevicu tadašnjeg stanovništva, to jest njegove običaje, kulturu, verovanja i tradiciju.

Petar II Petrović Njegoš napisao je izuzetnu tvorevinu, u koju se, prema rečima istoričara književnosti Jovana Deretića „sleglo svekoliko iskustvo, istorijsko, filosofsko i poetsko, čitavih epoha u životu pojedinih razdoblja i civilizacija“.

Al’ tirjanstvu stati nogom za vrat,
dovesti ga k poznaniju prava,
to je ljudska dužnost najsvetija!
Ako sablju poljubiš krvavu
i zaploviš u noćne valove,
sljeduje ti prahu svetkovanje.

Očarana Norveškom, Isidora Sekulić pre sto deset godina ispisuje Pisma iz Norveške, jedinstveno klasično delo, prvi moderan putopis u srpskoj književnosti 20. veka.

Hronika čuvenog mosta na Drini, glavnog junaka Andrićeve višegradske sage tokom četiri stoleća svog postojanja, od gradnje turske ćuprije u XVI veku do austrijskog bombardovanja i Sarajevskog atentata, književno je remek-delo oblikovano kao niz priča, sazdanih od legendi i stvarnih događaja, od predanja i kazivanja poput Šeherezadinih priča iz 1001 noći. Ovaj niz priča, ulančen u skladan i nezadrživ tok poput nemirne Drine, kao simbola granice između dva sveta, s mostom koji ih spaja, oživljava nezaboravne likove višegradskih žitelja i njihovih osvajača, od slavnog graditelja ćuprije rodom iz Sokolovića, hajduka Radisava, sejmena Plevljaka, vlasnice hotela Lotike, do Ćorkana, Tome Galusa, Alihodže, nesrećnog Glasinčanina i drugih protagonista Andrićevog bosanskog karakazana…

Andrićeve višegradske staze, kojima je prolazio kao dečak u vreme školovanja kod svojih rođaka, usađivale su u budućem piscu spoznaju nemirnog i čudnovatog podneblja svog zavičaja, gde su se mešale kulture, nacije i vere, smenjivali sukobi i vlastodršci u zagrljaju burne i maćehinske istorije.

Dokle se god budemo samo hvalili, slabosti i pogreške prikrivali, u povesnici učili koliko je ko od predaka naši junački glava odrubio, a ne i gdi je s puta sišao, donde ćemo ramati i ni za dlaku nećemo biti bolji; jer prostaci i mladi ljudi, koji se tako zapajaju, i ne misle da može biti i pogrešaka u nas, pak sve, što im se predlaže, za čistu istinu i dobrodetelj smatraju.

Jovan Sterija Popović, neprevaziđeni dramski autoritet i jedan od najvećih srpskih pisaca, doživljavao je teatar kao školu „za izobraženije i napredak naroda“, te je u svojim delima, posebno komedijama, nastojao da prikaže i razobliči poroke i mane, preterivanja i strasti smatrajući da je to najpotrebnije srpskom narodu.

Sterija je svoja literarna nastojanja najbolje prikazao kroz univerzalne komičke tipove pomažući publici da razvije kritički sud o samoj sebi, gde bi gledalac, po spuštanju zavese, ostao jedini koji istinu nosi sa sobom, nemoćan da izmeni ikoga na pozornici osim samoga sebe.

Šta tvoj otac, on je bio, da ti kažem, prostak, nije razumevao ni šta je špancir, ni šta je žurnal. Zato je bog stvorio pedintere da oni rade, a mi da držimo u jednoj ruci zvonce, a u drugoj lepezu.

Zora počela da sviće; narod ciči, vrišti, kreči, i kreči, pišti, dere se narod. Narod se veseli, usta otvorenih, okruglih očiju, sa rukama dignutim; a noge ljudima razigrane, grudi ječe od zvukova i napetosti kao bubnji; napuniše trbuhe masnom goveđinom, surutkom, lojem. Svatovi počeše da viču, gledali su se zabečenih očiju zelenih.

U romanu Burleska gospodina Peruna boga groma Rastko Petrović je stvorio sopstvenu viziju slovenskog panteona mešajući motive iz Biblije, mitologije, istorije, srednjovekovnih žitija, zbog čega je, odmah po objavljivanju 1921. godine, ovo delo dočekano sa neodobravanjem i nerazumevanjem unutar tadašnjih kritičarskih i književnih krugova.

Burleska nam prikazuje razuzdane bogove u slovenskom raju, neobuzdane i razvratne, neutoljivih seksualnih apetita, koji vreme provode u veselju, nadmetanju, pijančenju i zadovoljavanju nagona i strasti. Za njih granice, pravila i tabui ne postoje.

Rastko Petrović, kao avangardni pisac, u svojim ranim delima smisao traži u prekoračenju granica, koje se pre svega odnosi na oslobađanje od raznovrsnih kanona radi otkrivanja iskonskih slojeva bića.

O gosti moji, mili gosti. Da pijemo, da se opijemo, da poludimo. Znate li šta je život? Život, to sam ja, to si ti, i jedna užasna ljubav i mržnja između nas i nečega, i jedna ubava devojka.

Najveći problem čovekov, to je spokojstvo u životu. Spokojstvo je stoga jedino što je on večito tražio, i jedino što nikad nije našao. Sve velike vere i filozofije išle su za tim da čoveku najpre uliju u dušu spokojstvo. Drugim bićima je dovoljno da imaju hranu i prebivanje pa da budu spokojna, i čak radosna, a jedino čovek može postići i sva bogatstva i sve blagodeti, pa da ipak ostane nespokojan.

U Jutrima sa Leutara Jovan Dučić objašnjava različite pojave pa i apstraktne pojmove (mirnoću, mržnju, ples, ljubomoru, sujetu, strah, razočarenje, rodoljublje, karakter i uljudnost) pomoću grčke i rimske mitologije, istorijskih događaja, znamenitih ličnosti i narodnih umotvorina ne bi li čitaocu bili jasni i opipljivi.

Autor naglašava koliko je značajno svakodnevno produbljivati svoje znanje jer na taj način spoznajemo istinu koja vodi do slobode, to jest konačnog trijumfa nad slabostima. Dučić je svestan da je čovek odvajkada satkan od dobrih i loših osobina i ni u jednom trenutku njegova kritika nije zlonamerna, već puna saosećanja.

Čovek se mora odista izdvojiti iz gomile da bi mogao normalno misliti. Gomile poruše spomenike kojim su se i same do juče klanjale, i gradove koje su same – s teškom mukom izgrađivale.

Ne, nije više znao šta je dobro, a šta zlo, niti je znao zašto govore toliko o životu, nije se mešao u prepirke, i nije više verovao ni u šta, do u neke plave obale na Sumatri. Tamo je bila njegova sudbina. Osećao je da je njegov život samo rumene jedne biljke radi na Sumatri. I on se smešio mirno.

Dnevnik o Čarnojeviću, roman prvenac Miloša Crnjanskog, smatra se prvim ekspresionističkim romanom u srpskoj književnosti. Nastavši iz dnevnika koji je s vremenom dobio romanesknu formu, ovo lirsko delo, aktuelno i dan-danas zbog inovativnog stila pripovedanja, odabira tema i jedinstvenog jezičkog izraza, predstavlja sudbinu čoveka upletenog u besmisao rata i tragediju koju nose razaranje, bolest i smrt.

U podzemnim rovovima, među ranjenicima i poginulima, mladalačke iluzije i predratni ideali glavnog junaka urušavaju se pred neminovnošću ništavila. Pod naletom nemilosrdne stvarnosti, koja je poništila prošlost i budućnost, moralne i religijske norme, Petar Rajić se otiskuje iz ovog sveta pronalazeći pribežište u sumatraističkom egzistencijalnom idealu.

Ja nisam više željan da me ko voli, nego da svi zavole lišće.

Najposle meni nikog nije žao, najmanje sebe. Mi treba da nestanemo, mi nismo za život, mi smo za smrt. Za nama će doći bolje stoleće, ono uvek dolazi

„Moj humor izazivajući smeh na usnama ublažava surovost života.“

„Jedan načelnik, razume se sreski, iz doba cenzure, digao se iz publike jednom prilikom i na polovini prvog čina Sumnjivog lica zabranio dalje prikazivanje. Jednom narodnom poslaniku iz starih vremena, ne ja, nego njegova palanačka okolina sugerirala je misao da sam njega uzeo za model, te sam dobio jedno goropadno pismo. A jedna dama povodom jedne scene, ne sećam se u kom komadu, pisala mi je kako ona zna da mi je to njen muž servirao (...) a nijedna bivša ministarka nije htela da primi na sebe da je ona gospa Živka.“
– Branislav Nušić

„Aktuelnost Nušićevih komedija zasniva se i na preciznom uočavanju mentalitetskih odlika srpskog naroda. On je jasno sagledavao i uspelo komički oblikovao izopačene strasti, koje su prisutne kod nas Srba, ali i u ljudskom rodu uopšte: želja za gospodarenjem, apsolutnom vlašću, želja za lagodnim životom bez ili s najmanje rada i truda, a odatle i protekcija i korupcija, kao očekivane posledice takvog načina mišljenja i delanja. Nušić nije za komičke likove uzimao konkretne ličnosti javnog, političkog života i, između ostalog, zato su njegove komedije zadržale svoju svežinu sve do naših dana. Uspeo je da komički uverljivo, zanatski besprekorno prikaže šta se događa kada ’naš čovek’ iznenada dođe na vlast, kakve promene nastupaju kod njega, a naročito u njegovoj neposrednoj okolini (porodica, rođaci, prijatelji, poznanici).“ – Dr Aleksandar Pejčić

Generacije su se smejale, zabavljale i prepoznavale u ovim izvanrednim delima našeg najpoznatijeg i do današnjih dana neprevaziđenog komediografa Branislava Nušića. Vreme je da ih otkrijete, zajedno sa malo poznatim a vrlo dragocenim predgovorima samog autora. Naše naravi prikazane su bez zadrške, ulepšavanja i prikrivanja. Nušić je briljantno prikazao pravo lice i naličje nacije koju je neizmerno voleo i mnogo zadužio.

Izbor najpoznatijih narodnih epskih pesama koje je sakupio i u više knjiga objavio Vuk Stefanović Karadžić. One predstavljaju dragocenu riznicu srpske istorije, književne tradicije i narodne mudrosti. Svojom originalnošću, poetičnošću i skladom očarale su evropsku literarnu elitu Vukovog vremena, a danas su jedan od najvažnijih segmenata očuvanja i negovanja nacionalnog identiteta.

„Svi pokušaji klasifikacije srpske narodne poezije polaze od Vukove periodizacije i sistematizacije građe. Osnovni Vukovi kriterijumi za podelu vrsta narodne poezije jesu namena, način i okolnosti izvođenja pesama: ’Sve su naše narodne pjesme razdijeljene na pjesme junačke, koje ljudi pjevaju uz gusle, i na ženske, koje pjevaju ne samo žene i đevojke, nego i muškarci, osobito momčad, i to najviše po dvoje u jedan glas.’

Vuk Karadžić u osnovi razvrstava epsku građu prema tematsko-hronološkom kriterijumu na tri grupe: pesme junačke najstarije, do propasti srpske srednjovekovne države u 15. veku (Srpske narodne pjesme, II knjiga), pesme srednjih vremena, o hajdučkim i uskočkim četovanjima do 18. veka (III knjiga) i pesme novijih vremena, o ustaničkim događajima u Srbiji, kao i o crnogorskim borbama za oslobođenje u 18. i 19. veku (IV knjiga).

Osnovni je zadatak epske pesme, još od najstarijih epova čovečanstva, da sačuva spomen o velikim junacima i znamenitim događajima u vremenu i prostoru, i da ih ostavi potomstvu kao svetle primere ’čojstva i junaštva’, koji uz to imaju i agitacioni karakter u svim relevantnim nacionalnim zbivanjima.“

– Iz predgovora prof. dr Boška Suvajdžića

Artikli na akciji

1.199,00 din 971,19 din

800,00 din 648,00 din

299,99 din 242,99 din
2.298,99 din

1.862,18 din

Ušteda: 436,81 din

Ivkova slava • Zona Zamfirova • Pop Ćira i pop Spira • Limunacija na selu • Vukadin • Kir Geras

„Ono boemsko i istinsko ljudsko u Stevanu Sremcu instinktivno su ga vodili da u malograđanskom svetu voli ono što je životnije (Ivkovi kardaši, Mane iz Zone Zamfirove i drugi) ili se srdačno smeje ljudskim nastranostima, smešnim ambicijama i postupcima (Vukadin). Sremac, u tom svetu i životu, voli pre svega i najviše ono što pobuđuje na smeh, spontan, bučan, razdragan.“ Dimitrije Vučenov

Više od jednog veka romani i duže pripovetke Stevana Sremca zasmejavaju i razgaljuju čitaoce svojim likovima Ivka jorgandžije i njegovih pajtaša, Maneta i Zone Zamfirove, Vukadina, kir Gerasa, pop Ćire i pop Spire, Jule i Melanije, svih onih nezaboravnih karaktera kojima je ovaj pisac u svojim delima oživeo palanački mentalitet i smešne osobine svog naroda. Budući prevashodno humorista, Sremac se odvaja od dotadašnjih realista koji su pisali pripovetke iz seoskog života i daje široku sliku društva, pri čemu je do danas ostao jedinstven srpski pisac koji se uspešno oprobao u tri različita narečja srpskog jezika, obogatio njegovu leksiku i dočarao kako partijarhalnu i tradicionalnu tako i onu građansku Srbiju svoga doba.

Nekoliko Sremčevih pripovedaka, kao i romane Ivkova slava i Zona Zamfirova, karakteriše uspelo korišćenje dijalekatskih i lokalnih osobina niškog govora. U romanu Pop Ćira i pop Spira, najpopularnijem njegovom romanu o svađi i tuči dvojice popova Bačvana, takođe uspešno iskoristiće provincijalizme, varvarizme i kolikvijalni govor banatskih i bačkih žitelja da prikaže društvene prilike u Vojvodini onog vremena. Najzad, Beograd, šumadijsku palanku i govor koji je preovlađivao u građanskim sredinama u Srbiji s kraja XIX veka ovaj klasik srpske književnosti ovekovečio je u romanima i dužim pripovetkama Vukadin, Kir Geras, Buri i Englezi, Čiča Jordan i još nekima.

I pored svojih neprolaznih likova, glavni junak Sremčevih dela je atmosfera smeha. Smešne situacije, anegdote i zbivanja izašli su iz njegovih romana i zauzeli mesto u narodnom predanju i prepričavanju kao događaji koji su se stvarno odigrali. Zato su uvek bili pogodni za pozornicu, pa je još sam pisac dramatizovao svoj roman Ivkova slava, a do danas se brojne dramatizacije njegovih dela igraju u pozorištima i prenose na film i televiziju.

Gorski vijenac ● Luča mikrokozma ● Lažni car Šćepan Mali ● Svobodijada ● Kula Đurišića ● Čardak Aleksića


U ovoj knjizi čitalac će na jednom mestu naći četiri glavna speva pesnika, vladike i vladara Crne Gore Petra II Petrovića Njegoša, njegov opus magnum: Gorski vijenac, Luča mikrokozma, Lažni car Šćepan Mali i Svobodijada, kao i dva manja, Kula Đurišića i Čardak Aleksića, koji kao kakvi antipodi ilustruju Njegoševe romantičarske tematske preokupacije.

U prvom svom većem delu, filozofsko-religioznom spevu Luča mikrokozma, pesnik je biblijsku legendu o stvaranju sveta uzdigao do vasionskih razmera i dao priči o Bogu i Satani ne samo univerzalne, filozofske razmere nego ih obojio i svojim revolucionarnim idejama i slobodarskim težnjama. Pošto je u Luči izrazio viđenje da poreklo zla u svetu leži u metafizičkim, nadzemaljskim uzrocima, u Gorskom vijencu je te uzroke video u zemaljskim, istorijskim okvirima, u jednoj istrazi poturica s početka 18. veka u Crnoj Gori, a njihovo otklanjanje u neprestanoj borbi za slobodu protiv tiranije. Njegošev epski spev u deset pevanja, Svobodijada, u duhu Ilijade, opeva crnogorske pobede nad Turcima i Francuzima, a dramski spev Lažni car Šćepan Mali približava čitaocu epizodu o jednoj intrigantnoj ličnosti iz crnogorske istorije.

Ovom Njegoševom glavnom opusu prethodi ogled Ive Andrića Njegoš kao tragični junak kosovske misli, jedan od najrelevantnijih i istovremeno književno najupečatljivijih uvida u Njegošev život i delo, kao i istorijske i književne prilike u Crnoj Gori i na Balkanu u prvoj polovini 19. veka.

„Među pesnicma, Njegoš je gospodar koji suvereno vlada epohom i daje joj ton; među vladarima, on je politički vizionar zagledan u budućnost svog naroda.“ Miodrag Popović

„Njegoš je u poeziji postigao ono što je izgledalo nemoguće, da spoji staro s novim i poveže ono što je bilo razdvojeno i suprotstavljeno, tako da je u njegovom delu naša istorija i naša duhovnost dobila punoću izraza kakvu nije ostavio nijedan pisac ni pre ni posle njega.“ Jovan Deretić

Male priče iz Vukovog Rječnika i Srpskih narodnih poslovica.

Pojedine reči koje je uneo u svoja izdanja rečnika srpskog jezika, kao i poslovice i zagonetke koje je zapisivao i objavljivao, Vuk nije tumačio uobičajenim leksikografskim definicijama, nego uglavnom ilustrovao i odgonetao pravim malim proznim medaljonima, kratkim i zaokruženim „kažama“ sačuvanim u narodu. Na taj način ostavio nam je niz priča o rečima i izrazima (babini kozlići, vještica, grebenište, dembel, đavolak, zloguk, kuka i motika, mora, pričešalo, raskovnik, tamni vilajet, uprđeti, džaba i mnoge druge), koje se s punim pravom mogu smatrati kako dopunom narodnog blaga objedinjenog u njegovim narodnim pripovetkama, tako i još jednim dokazom Vukovog pripovedačkog dara.

„Knjiga Priče o rečima pokušaj je rekonstrukcije složenog puta stasavanja Vuka Karadžića kao pripovedača i sakupljača narodnih pripovedaka. U Srpskom rječniku iz 1818. godine nalazimo obilje narativnih zapisa koji pokazuju da se, još tada, Vuk uveliko učio kako da usmeno kazivanje pretoči u književno oblikovan zapis, kratak i efektan u meri prihvatljivoj za čitaoce.“ Miodrag Maticki

„Vuk je u Rječniku, a još više u svom izdanju poslovica, ponekad zabeležio i priču iz koje se poslovica izvela. Nije slučajno što su ove priče prevashodno s komičnom dimenzijom: smeh je tu uvek u ime pravila i zakona a na račun odmetnika i, uopšte, otpadništva od pravilnosti.“ Radomir Konstantinović

„Roman sam pisao u Finčliju, u predgrađu Londona 1946-47. Kada sam sa svojom ženom bio vrlo blizu samoubistva.“ Miloš Crnjanski

Pričom o sudbini ruskog emigranta i njegove žene u Londonu posle Drugog svetskog rata Crnjanski je uspostavio roman savremen onoliko koliko je aktuelno prinudno izmeštanje čoveka iz postojanja u kojem je ukorenjen.

Rjepnin i njegova supruga tumaraju gradom koji ih ne poznaje, pokušavaju da postoje u beznađu nepripadanja. A već na počeku njihove priče, pod žrvnjem svesti o tome šta znači ne biti niko, ukazuje se jezovit Rjepninov put ka izlazu iz očaja. Njegova neumitnost odrediće tok ovog epohalnog romana, opominjući modernog čoveka na njegovu sopstvenu bezdomnost u komešanju savremenog doba.

„Romanu o Londonu težnju daje moj glavni saradnik – očajanje. U romanu je prisutna – snaga očajanja.“ Miloš Crnjanski

U najkospmopolitskijem romanu u srpskoj književnosti Crnjanski sa fascinantnom uverljivošću oživljava paradoks posleratnog života u metropoli, u kojem iseljenik ima manje nade nego u okolnostima ogoljenog potiranja života. U ratu, smrt je nametnuta, u miru, ona je izbor. Da li je pobednik u borbi za opstanak postao poraženi u borbi za autentičnost?

Roman o Londonu vrhunske domete ostvaruje odsustvom zavodljivosti priče sa neizvesnim krajem, savremenog čitaoca okupira aktuelnošću, a gubitnika u romanu svojom literarnom snagom pretvara u junaka epohalne drame koja se i danas odvija.

Predvodnik epohe moderne srpske proze i psihološkog romana.

U priči o stradanju čuvene vranjanske lepotice Sofke, prvi put u našoj književnosti, spoljašnji svet se uspostavlja kao suptilni odraz čulne uznemirenosti, intimnih doživljaja, slutnji i podsvesnih zbivanja jedne žene – izuzetne koliko lepotom toliko i snažnom samosvešću. Prvi put žensko i muško telo, erotske žudnje i seksualna htenja dobijaju prvorazredni književni značaj, a likovi žestokog temperamenta, orijentalno egzotični, određeni arhaičnim jezikom i kulturom, rastrzani između svojih nagona i društveno nametnutog postojanja, postaju tragične univerzalne figure u kojima prepoznajemo večne protivrečnosti postojanja.

U toj čudesnoj književnoj formi koja je uspostavila harmoniju između lokalnog, zaboravljenog i specifičnog s jedne strane, i opšteg i u svim vremenima prepoznatljivog čovekovog stradanja s druge strane, treba tražiti odgovor na pitanje zašto Nečista krv, iako jedini završeni roman Borisava Stankovića, svom autoru i danas čuva status jednog od najvećih srpskih romanopisaca.

Beskrajan, plavi krug. U njemu, zvezda.

Negde mora biti lakšeg života, vedrine događaja, što se slivaju kao čisti i hladni, prijatni, penušavi slapovi. Odseliti se treba zato, otići nekuda, smiriti se negde, na nečem čistom, bistrom, glatkom kao što je površina dubokih, gorskih jezera. Živeti po svojoj volji, bez ove strašne zbrke, idući za svojim životom, za koji se beše rodio. Idući nečem vanrednom, što je, kao i nebo, osećao da sve pokriva.

Seobe pričaju o sudbinama srpskog oficira Vuka Isakoviča, njegove žene i njegovog puka tokom vojnog pohoda 1744. godine. Porodični roman tri lika i nacionalni roman o Srbima u Habzburškoj monarhiji u vreme Marije Terezije, ispričan poetskim jezikom bez premca u srpskoj prozi, razgranao se u povest o opštoj tragediji nepripadanja, o lutanju, potrazi za smislom i snovima o utočištu.

Odmah po objavljivanju roman dobija nagradu SANU, a tokom decenija postaje jedno od najznačajnijih dela u srpskoj književnosti. Dubina i univerzalnost priče o čovekovoj bezdomnosti nadilaze okvire nacionalnog koda i otvaraju Seobama put ka stranim čitaocima. U Francuskoj su proglašene inostranim romanom godine, doživele su brojne prevode i stekle status književnog dela koje se može meriti sa najvećim delima svetske literature.

Ljubavna priča uz koju sazrevaju generacije.

Zona Zamfirova je knjiga uz koju odrastaju generacije. Koja je tajna njene popularnosti? Zašto se i sto godina posle prvog izdanja priređuju pozorišne predstave, televizijske serije, igrani filmovi i mjuzikli i zašto su po pravilu hitovi svog vremena? Kako iz jedne konvencionalne fabule o dvoje mladih, razdvojenih staleškim razlikama, koji posle mnogobrojnih ljubavnih trzavica nalaze mir u bračnoj luci, nastalo je opšteprihvaćeno, nacionalno delo? Zato što delo ne čini tema nego način na koji je interpretirana.

A priča o Zoni, bogatoj mezimici ćerki, i za nju nepriličnom kujundžiji Manetu, iskazana zavodljivim staroniškim dijalektom, ispričana je tako da objedinjuje bajkovitost ljubavne priče i erotsku suptilnost, čaršijsko ogovaranje i etnografsku faktografiju, novinske paskvile i simboliku detalja, dobronamerni humor i britkost satire – i, što je posebno značajno, pripovedačku samoironiju i autoparodiju.

U Zonu Zamfirovu je tako usađen i njen sopstveni antiroman: ironični pripovedač razgrađuje idiličnost priče o mladima što se vole, uzdrmava značaj rodnih uloga, igra se kompleksima u kojima se naš čovek i danas prepoznaje – i gradi, književnim sredstvima modernog doba, ljubavnu priču za sva vremena.

Znakovi pored puta
Sveske
Omer-paša Latas
Kuća na osami

Književni dragulji koji krunišu Andrićev opus!

„Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta, čak ni preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika? Odgovor nije jednostavan. Ali čini mi se da je jedan od razloga odsustvo poštovanja čoveka, njegovog punog dostojanstva i pune unutarnje slobode, i to bezuslovnog i doslednog poštovanja.“

„Svi umru samo jednom, a veliki ljudi dva puta – jednom kad ih nestane sa zemlje, a drugi put kad propadne njihova zadužbina.“

„Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanja jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla u svetu oko sebe nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne štete.“

„Sve su Drine ovog sveta krive i nikad se one neće moći svekolike ni potpuno ispraviti, ali nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo.“

„Žena se zamori da bude čoveku prijatelj.“

U najznačajnije nedovršene prozne celine iz Andrićeve zaostavštine spadaju njegovi zapisi, zapažanja, romaneskne i pripovedačke zamisli, saveti za pisce i beleške o ljudima, pojavama, jeziku i književnosti koje je pisao celog života, od 20-ih godina XX veka, i sabirao ih u celinu koju je simbolično nazvao Znakovi pored puta.

Primer piščeve radionice i svojevrsnu dopunu Znakova pored puta predstavljaju ispisi, citati i zapisi iz brojnih piščevih beležnica čiji je izbor posthumno objavljen pod naslovom Sveske. Pritom, brojni Andrićevi ispisi iz svoje lektire na stranim jezicima (nemački, francuski, latinski, italijanski i španski) prvi put su prevedeni u ovom izdanju i utoliko je ovaj veliki segment iz njegove zaostavštine sada prvi put kompletan.

Najzad, nedovršeni roman Omer-paša Latas, o osmanskom paši srpskog porekla koji je u drugoj polovini XIX veka poslat u Sarajevo da uguši begovski ustanak protiv sultanovih reformi u Bosni, i nedovršena zbirka priča Kuća na osami – prava su kruna i sublimat Andrićevog pripovedačkog opusa.

Objedinjeni među koricama jedne knjige, ovi „usputni“ rukopisi neodvojiv su deo Andrićevog kapitalnog opusa i ključ za razumevanje njegovog književnog postupka i dela.

Sve Vukove narodne priče u jednoj knjizi.

Zašto u narodnim pripovetkama najmlađi sin uvek pobeđuje aždaju i osvaja princezu; kako nadmudriti đavola; otkud to da nekome sve polazi za rukom a neko nikad nema sreće; zbog čega ljudi nemaju ravan taban; zašto su prostaci siromašni; koji su lekovi od magija – odgovori na ovakva pitanja i druga čudesa iz narodne mašte kriju se u ovoj knjizi.

Prevedene na mnoge svetske jezike još u Vukovo doba, pripovetke Međedović, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Nemušti jezik, Zlatna jabuka i devet paunica, Baš-Čelik, Usud, Pepeljuga, Biberče, U cara Trojana kozje uši, Jarac živoderac, Sveti Sava i đavo, Krepao kotao i mnoge druge – pravi su biseri usmenog narodnog blaga. Pošto im je formu i stilski pečat dao sâm Vuk, one su istovremeno i „istočnik autentične srpske proze sa sredine XIX veka“ (Miodrag Maticki).

Obeležavajući jubilej Vukovog rođenja, Vukova zadužbina i „Laguna“ objavljuju sve narodne pripovetke koje je Vuk lično sakupio i zapisao, ukupno sto trinaest, a koje su do danas samo nekoliko puta objavljene u celini i u svom neizmenjenom obliku.

Povodom 230. godišnjice Vukovog rođenja.

Sve priče u jednoj knjizi.

Povodom 125. godišnjice rođenja.

„Ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča samo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika, da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja.“ Ivo Andrić

Od 1920. do kraja života, za više od pola veka svog plodnog stvaralačkog rada, Andrić je napisao više od sto priča koje se mogu uvrstiti u svaku antologiju svetske priče. Majstor kratke prozne forme, samo naizgled tradicionalan u naraciji i stilu pripovedanja, Andrić zapravo pripada onim velikanima savremene svetske priče koji se uvek čitaju sa novim uzbuđenjem, lako i u dahu. Štaviše, kako vreme prolazi, Andrić je sve moderniji.

Bilo da pripoveda o bosanskim Muslimanima, Turcima ili Jevrejima, o ženama, gradovima ili fratrima, o neobičnim likovima koje je upoznao ili zamislio u Sarajevu, Višegradu ili Beogradu, Andrić sa neodoljivom ironijom, prepoznatljivim i jedinstvenim stilom uspeva u svojim pričama da čitaoca uvek iznova, kako je sam umeo da kaže, „iznenadi nečim poznatim“.

U govoru pod nazivom „O priči i pričanju“, koji je održao prilikom primanja Nobelove nagrade u Stokholmu 1961. godine, Andrić će sam sublimirati svoj pripovedački kredo: „Pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj toga pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo.“

Seobe i Druga knjiga Seoba u jednoj knjizi.

Bilo je seoba i biće ih večno, kao i porođaja, koji će se nastaviti.
Ima seoba.
Smrti nema!

Seobe (1929) istovremeno predstavljaju porodični roman tri lika i nacionalni roman o Srbima u Habzburškoj monarhiji u vreme Marije Terezije. Poetičnim pripovedanjem bez premca u srpskoj prozi priča o sudbinama srpskog oficira Vuka Isakoviča, njegove žene i njegovog puka tokom vojnog pohoda 1744. godine razgranava se u povest o opštoj tragediji nepripadanja, o lutanju, potrazi za smislom i snovima o utočištu.

Odmah po objavljivanju roman dobija nagradu SANU, a tokom decenija postaje jedno od temeljnih dela u svakoj kućnoj biblioteci. Doživeo je brojna strana izdanja, a u Francuskoj je proglašen za inostrani roman godine.

Druga knjiga Seoba (1962) posvećena je seobi Srba iz Austrije u Rusiju 1752. godine. Kroz priču o oficirima Pavlu Isakoviču i njegovoj braći koji nastoje da se ukorene u novoj domovini uobličena je veličanstveno razuđena slika neostvarivosti sna o utočištu.

U preplitanju živopisnih likova, prizora i događaja i smenjivanju ironičnih, tragičnih, i grotesknih perspektiva ispisuju se najoriginalnije stranice u srpskoj pripovednoj književnosti.

„Ogromna istorijska freska u kojoj se pojedinačne sudbine uzdižu iznad kolektivnog života jednog naroda, epska poema u kojoj se smenjuju avantura i tragedija, pesma ljubavi upućena zemlji i mrtvima – Seobe su sve to istovremeno. Drugim rečima, to je izvanredno delo koje je u svojoj neaktuelnosti izuzetno aktuelno. “ Le Figaro, Pariz

„Najveće delo srpske proze koje se u celini može meriti sa najvećim delima svetske literature.“ Nikola Milošević

„Poput Tolstoja, Crnjanski ume da spoji individualnu sudbinu i mahnitanje istorije. Knjiga u kojoj nema nijedne rečenice koja ne očarava svojom tamnom, svetlucavom lepotom.“ La Quinzaine Littéraire, Pariz

Svi romani u jednoj knjizi: Travnička hronika, Na Drini ćuprija, Gospođica, Prokleta avlija

Prokleta avlija
Priča o vezirovom slonu
Zeko
Bife Titanik

Sve Andrićeve novele sabrane u dve knjige!

U Novele o mutnim vremenima ušle su duže pripovetke našeg nobelovca koje, na ovaj ili onaj način, govore o nesigurnim i nemirnim vremenima kada je ugrožen čovekov život ili narušeno njegovo dostojanstvo. Povesti o zloglasnoj carigradskoj tamnici („Prokleta avlija“), o obesti turskih silnika u Bosni („Priča o vezirovom slonu“), o progonu Jevreja („Bife Titanik“) i herojstvu malog čoveka u II svetskom ratu („Zeko“) u središtu su Andrićevog interesovanja za pojedinačne sudbine ljudi koji su živeli na strašnim mestima, gledali i na svojoj koži osećali opšte stradanje u nesrećnim okolnostima i u njima kovali i sopstvenu sudbinu. Te novele, svaka za sebe, prava su remek-dela ovog žanra, smeštena u Carigrad, Travnik, Sarajevo i Beograd – gradove obremenjene istorijom i nesrećama koje su ih često pohodile.

Sve Andrićeve novele sabrane u dve knjige!

Put Alije Đerzeleza
Mara Milosnica
Anikina vremena
Nemirna godina
Jelena, žena koje nema

Ciklus Novele o ženi predstavlja sublimaciju Andrićevog umetničkog sagledavanja i razumevanja žene kao teme u njegovom pripovedačkom opusu. U prvoj noveli iz davne 1920. godine književno se uobličava misao o tajnovitim i često neprohodnim putevima koji vode do ženskog srca („Put Alije Đerzeleza“). U tri novele iz kasnijeg piščevog stvaralaštva govori se o nesrećnoj ili predodređenoj sudbini žene u vreme turske uprave u bosanskom vilajetu („Mara milosnica“, „Anikina vremena“, “Nemirna godina“). Najzad, neobična priča „Jelena, žena koje nema“ zapravo je Andrićeva predstava o ženi kao metafori, projekciji čovekove potrage za smislom, himeri koju ne može da dosegne, ali za kojom večno čezne, u snu i na javi.