DOMAĆI AUTORI

Autor romana „Ukus straha“, „Boja straha“ i „Rizničar tajni“.

Neke uspavanke nisu stvorene da uspavaju. One su tek uvod u najstrašnije snove...

Treća knjiga serijala „Hronike straha“.

Koliko smo spremni da oprostimo onima koje najviše volimo – čak i kada nas upravo oni najdublje povrede?

Godine 2010, negde u Srbiji, jedan jezivi običaj zauvek će promeniti živote dvoje dece i njihovih porodica. Iako dečak i devojčica pokušavaju da se odupru sudbini, godine prolaze, a svet oko njih postaje sve mračniji.

Petnaest godina kasnije, Beograd potresa ubistvo supruge moćnog biznismena. Na mestu zločina istražitelji pronalaze razbijeni mobilni telefon žrtve i nekoliko SMS poruka. Među njima je i audio-zapis čiji sadržaj podseća na nešto naizgled bezazleno – uspavanku. Samo što je ova uspavanka daleko od bezazlene.

Dok istraga napreduje, prošlost počinje da se vraća, otkrivajući veze koje niko nije očekivao.

„Zvuk straha“ donosi novu priču iz serijala „Hronike straha“, u kojoj se istraga oslanja na metode FBI profajlinga i čuvenu formulu legendarnog Džona Daglasa:

Zašto + kako = ko.

Jer da bi pronašli ubicu, istražitelji prvo moraju da razumeju njegov um.

Vrata Ada su otvorena. Doba vatre je počelo.

Treći deo kultne trilogije Kosingas.

Posle bitke na Jastrebini slavi se pobeda, ali prave radosti ipak nema. Iz dubina Ada diže se Hromi Daba, gospodar tame, sa moćnim hordama kakve zemlja još nije videla.


Kosingas Gavrilo zna da ono zlo koje nadolazi nije samo još jedan boj u nizu. Da bi sprečio propast, mora da okupi vitezove Reda Zmaja sa svih strana sveta, a treba i da zadobije naklonost starih bogova i savlada iskušenja pred kojima su padali i najveći junaci. Uz njega stoje Marko, Ratnik iz Proročanstva, vukoljud Vučen, vile, zduhači i svi koji još svim srcem veruju da se mrak Ada može zaustaviti pre nego što pokrije zemlju i zauvek je proguta.


Put ih vodi pod Rtanj, u zaboravljene dvore čarobnjaka Rtnika, uz kletve, prevare, prolivenu krv i pronicanja u drevne tajne. Ali svaki korak ka spasenju ima visoku cenu: neko će izgubiti ljubav, neko veru, neko život, a neko sebe.



Mit i istorija sudaraju se u času kada se odlučuje sudbina sveta: treba skupiti snagu, stati pred tamu i hrabro joj se suprotstaviti.



„Zaboravljena slovenska mitologija je zahvaljujući Aleksandru Tešiću oživela pred našim očima u svom neverovatnom bogatstvu.“

– Dragana Kovačević



„Tešić je jedan od autora koji su, kao pravi barjaktari, utabali put savremenoj srpskoj epskoj fantastici i poveli nas nazad u sopstvenu prošlost. Kroz njegove romane ponovo otkrivamo burnu istoriju našeg naroda, bogatu običajima, predanjima i mitovima.“

– Petar Jelić



„Aleksandar Tešić bi mogao sve da nas uči kako se zapada u pripovedačku vatru kao što ratnici o kojima piše zapadaju u borilački zanos. Zavidim mu na toj moći, i kao pisac, i kao čitalac jer on donosi vatru dobre priče.“

– Oto Oltvanji

Radnja polazi od naučne hipoteze o postojanju bezbrojnih paralelnih univerzuma i vremenskih portala. Smeštena je u jednu od mogućih dimenzija u kojoj su drugačije istorijske okolnosti stvorile potpuno novu verziju stvarnosti.

Kroz ikonografiju naučne fantastike i prepoznatljiv crni humor, autor vodi svoje junake kroz alternativne verzije njihovih života. Knjiga istražuje šta smo kao društvo izgubili, kako bi svet izgledao da smo u presudnim istorijskim trenucima imali više sreće ili pameti, i na oštar način kritikuje potisnute gluposti, sujetu i propuštene šanse.

Delo funkcioniše i kao svojevrsni poziv na akciju i preispitivanje — „intervencija u prošlosti da bi se ispravila budućnost“.

„Srđan Dragojević satirično, maštovito, humorno, barokno uzbudljivo kroz mnoštvo situacija, zapleta, likova, u ikonografiji naučne fantastike sa multiverzumima, vremenskim portalima, ispisuje stvarnosnu prozu.“
– Tatjana Mandić Rigonat

„Dragojević je predugo i nepotrebno vjerovao da romanopisca čini nešto što on nema. Nakon što je sebi dokazao da se zeznuo, napisao je knjigu koja će budale zgroziti, a sve ostale zabaviti koliko i njegovi filmovi.“
– Emir Imamović Pirke

„Polazeći od naučne hipoteze o postojanju paralelnih univerzuma, Dragojević nas podseća šta smo izgubili. Pokazuje nam kako bi bilo i kako ne bi bilo samo da smo u presudnom času imali više sreće. Ili više pameti i hrabrosti.“
– Ljiljana Habjanović Đurović

„Autor se odmah potrudio da zafrkne svoje likove ne dajući im da se bave samo jednom prostorno-socijalnom dimenzijom. A onda ih je slikovito, duhovito, ironično i samoironično proveo kroz sve ono što oni jesu, ili bi mogli biti, u jednoj od paralelnih verzija stvarnosti.“
– Dragoljub Mićko Ljubičić

„Dragojevićev roman je intervencija u prošlosti da bi se ispravila budućnost. Ovo delo je poziv na akciju. Na akciju da budućnost ne bi izgledala kao sadašnjost.“
– Dubravka Stojanović

„Da je bilo sreće, Dragojević nikada ne bi napisao ovakvu knjigu. Da je bilo malo više sreće, ova knjiga ne bi morala da nosi ovoliko fantastike. A da bi bilo toliko sreće, moralo se imati bar malo pameti. A mi je nismo imali. Nimalo. Iz svakog pasusa izbija kao nož oštra kritika i zariva se u najranjiviji deo naših sećanja, sujeta, potisnutih gluposti i propuštenih šansi. Zato ovaj satirični roman čitam praveći da njegovi junaci i događaji nemaju veza sa nama. Ali mi ne uspeva. Jer to smo mi. Pljunuti. Pa obrisani.“
– Bojan Ljubenović

Autorka bestselera Grabljivica i Ljubav u doba kokaina.

– Čitala sam da monasi imaju mnogo veća iskušenja od nas mirjana, ali i mnogo veću snagu da se sa tim izbore.

– Ima istine – odgovorila je monahinja, zamislila se i nastavila: – Kada bi ljudi znali koliko je teško živeti u manastiru, niko ne bi došao, ali kada bi osetili tu ogromnu blagodat i radost, svi bi potrčali da se zamonaše. Teže je nego u svetu, ali je zato neuporedivo lepše nego u svetu. Mada… Nisam više ni sigurna da je teže. Kada se informišem o savremenim dešavanjima, često se pitam kako jadni ljudi uopšte izdržavaju da žive u ovakvom svetu, obezboženom i dehumanizovanom. U svetu koji je prvo ukinuo Boga, a zatim i Čoveka.

„Putovanje ka Bogu je priča o čoveku i njegovim ranama, o padovima koje skrivamo i od drugih i od sebe, ali pre svega o mogućnosti da nijedan pad ne mora biti poslednja reč o našem životu. Kroz sudbine svojih junaka Simonida Milojković govori o zavisnostima, strastima, krivici, opraštanju, pokajanju i dubokoj čovekovoj potrebi koju ne mogu ispuniti ni uspeh, ni uživanje, ni drugi čovek – potrebi za Bogom. Ovo je roman o povratku. O putu koji ponekad počinje tek onda kada se svi naši drugi putevi završe. I o istini koju tako lako zaboravljamo: čovek može biti teško ranjen, može daleko zalutati, može čak izgubiti sebe – ali dok god je živ, put ka Bogu ostaje otvoren.“ – Arhimandrit Vasilije Kostić

„Jelenu, ženu koje nema, Andrićevu zaumnu pletisanku, Simonida Milojković je prevela na mnoge mušte i nemušte jezike našeg vremena, pokazujući da na putu prema Bogu nije najgore upasti u bezdan nego i poverovati da nam je na dnu dom.“ – Akademik Matija Bećković

Roman autora bestselera Zavet heroja.

Ideja ne umire sa njenim tvorcem. Dolazi vreme Crne ruke.

U Solunskom procesu se ništa nije završilo. Tu je počelo. Pukovnik Apis nije streljan. Njegova smrt bila je samo prva u nizu obmana Organizacije. Prerušen u monaha, u pratnji vladike Nikolaja, otputovao je u Ameriku, gde ga je na dokovima sačekao Mihailo Pupin. Ujedinjenje ili smrt, poznatija kao Crna ruka, nije nestala. Samo je promenila adresu i nastavila da deluje iz senke.

Čitav vek kasnije mladi novinar Pavle Govedarica dobija koverat sa pečatom koji ne prepoznaje. Razotkrivanje zloupotreba u vrhu države donosi mu priču karijere, ali i metu na leđima. Bežeći od obračuna, primoran je da se skloni u Ameriku sa lažnim pasošem.

Nakon deset godina u njegov miran život stiže novo pismo. Uz poznati pečat, sada stoji i obredni krst organizacije Ujedinjenje ili smrt. U koverti ne nalazi dokaze o kriminalu, već ključ koji vodi do najveće tajne 20. veka. Pismo ga vraća u Beograd – pravo središte zavere koja traje decenijama. Pavle više nije njen svedok. Primoran je da postane i njen saučesnik.

„Preci su uvek tu, sa nama, i određuju naše živote, mnogo više nego što možemo da naslutimo i osetimo. Istorija je ovog puta došla po glavnog junaka, kojeg će podsetiti na smisao i cenu ljubavi prema istini, pravdi i otadžbini. Jesu li Srbi zaista prepušteni slepim silama istorije? Jedan od odgovora nalazi se u ovom uzbudljivom i nepredvidivom trileru, utemeljenom u srpskom oslobodilačkom etosu iz doba Velikog rata.“ – Prof. dr Miloš Ković

„U Apisovom apostolu istorija nije nešto što je prošlo, već mreža zavera koja samo menja imena, lica i uniforme, dok ista pitanja o moći, pravdi, izdaji i odanosti iznova otvaraju stara bojišta. Ono što smo mislili da je legenda – zastrašujuća je istina. Ovaj napeti triler pretvara čitaoca u nemog svedoka nevidljivog rata koji vodi organizacija u čije postojanje niko ne veruje.“ – Nenad Gugl

Nastavak serijala započetog romanom Duge noći i crne zastave

Čast se kuje u vatri, a čuva u senci sečiva

Jesen je 1386. godine. Nakon pobede u bici na Pločniku, kneževina Srbija ulazi u period krhkog i neizvesnog mira. Knez Lazar pokušava da izmiri zavađeno plemstvo i okupi ga pod jednom zastavom. Na jugu, međutim, moćno Osmansko carstvo prikuplja snagu. Sultan i njegovi vojskovođe već kuju planove za nove pohode.

U prestoni Kruševac stiže vojvoda Ivan Kosančić, vitez Reda Zmaja. Njegov zadatak je da postane učitelj mačevanja mladom i buntovnom kneževiću Stefanu.

Ali Kosančić zna da od kneževića ne treba načiniti samo dobrog ratnika. Jer nije dovoljno iskovati mač — potrebno ga je i naoštriti.

Zato Stefana ne uči samo kako da vlada sečivom. Uči ga časti, strpljenju i odgovornosti. Uči ga da razume ljude, svet i vreme u kojem živi. I, iznad svega, uči ga kako da stečene veštine jednog dana upotrebi kada na njegove pleće padne teret vladarske krune.

Dok se u Kruševcu odvija njihova neobična obuka, svet oko Srbije sve više tone u nemir.

U Ugarskoj počinje borba za upražnjeni presto. Severne granice kneževine su nemirne i neprestano izložene napadima, dok na istoku haraju akindžijske horde. Strah od Turaka širi se sve dalje, dopirući čak i do zaleđa Dubrovnika.

A onda iz Jedrena, evropske prestonice Osmanskog carstva, stiže nova i mnogo mračnija pretnja.

Pretnja čija priroda nije ljudska.

I čije posledice mogu biti smrtonosnije od bilo koje vojske.

Dobitnik Ninove nagrade

Andrićeva nagrada za najbolju zbirku pripovedaka

„Darko Tuševljaković stvara intrigantan i autentičan pripovedni svet, koji obnavlja književne tradicije srpske fantastike. Piščeve distopijske vizije prožete su elementima horora, naučne leksike i filmske tehnike, premda uveliko prevazilaze okvire žanrovske proze. Knjiga Hangar za snove ističe se po liričnosti i ekspresivnosti izraza, bogatstvu imaginacije, duhovitom poigravanju sa horizontom očekivanja čitalaca i smislu za savremenost.“ – Obrazloženje žirija Andrićeve nagrade

„Nakon nekoliko romana i zbirki priča, Darko Tuševljaković se predstavlja u jednom rubnom obliku savremene prozne produkcije, u pričama koje su najkraćeg mogućeg oblika. Bez viškova, bez preterivanja, bez okolišanja, ove sažete priče su – da pozajmimo opis Davida Albaharija – najupečatljiviji mogući pristup pisanju proze danas, a postojanje ovog oblika može se trasirati od Tomasa Bernharda i Danila Harmsa do Lidije Dejvis i Semezdina Mehmedinovića. Uz nekoliko blago obimnijih tekstova i jednu pesmu (!), Tuševljakovićevi sažeti narativi savršeno odgovaraju današnjem čitaocu jer daju najviše u najkraćem vremenu.“ – Dragan Babić

„U pitanju su, iz teksta u tekst, različite boje stranog koje padaju na poznate predmete i ljude dajući im drugačiji oblik, pa i funkciju. Sve to jeste strašno u poređenju sa normalnim, prirodnim, ali je utoliko strašnije što je put ka starom, ka okruženju na koje smo navikli, zauvek blokiran.“
– Branko Ćurčić

„Rečju, Hangar za snove je knjiga čiji dometi uveliko nadmašuju njen mali broj stranica i koja pruža uvid u niz zavodljivo začudnih svetova stvorenih u inventivnim uzletima autora u punom naponu kreativnih snaga.“ – Ilija Bakić

Uzbudljiva istorijska misterija koja spaja tajna društva, zaboravljene heroje i mračne početke nacizma.

Godina je 1926, a Beograd potresa jezivo ubistvo vlasnice jedne javne kuće. Slučaj preuzima inspektor Rade Popović, čiju pažnju odmah privlače zagonetni znakovi ostavljeni na telu žrtve i zidovima sobe. Tragovi ga vode do Ide Rozenštajn, nekadašnje učenice čuvenog doktora Rajsa, koja je sada zatvorena u duševnoj bolnici pod optužbom za višestruko ubistvo. Ida ga upozorava da je to tek početak: iza zločina stoji okultni red „Crni zodijak“, a krvavi niz odneće još jedanaest života.

Kako broj žrtava raste, na videlo izlaze mračne tajne koje povezuju bečke dvorove sa beogradskom elitom. Misterija se plete oko Idine prošlosti i njenog odnosa sa princezom Sofijom, ćerkom Franca Ferdinanda, ali i oko jedne zagonetne beležnice ispisane istim onim simbolima nađenim na mestima zločina. Ovu svesku očajnički pokušavaju da se dočepaju i Nemci, predvođeni austrijskim princom Ernstom, čiji motivi nagoveštavaju buđenje zla znatno drevnijeg od onog koje će doneti Hitlerov uspon.

Smeštajući radnju u prestonicu od pre jednog veka, autor Igor Pavlović maestralno oživljava duh starog Beograda. On vešto briše granice između fikcije i stvarnosti, uvodeći u ovu napetu slagalicu autentične istorijske ličnosti poput Milunke Savić, Ksenije Atanasijević, Milutina Milankovića i Dragutina Ilića. Kako primećuje Đorđe Bajić, Pavlović je savršeno izbalansirao vernu rekonstrukciju epohe sa vratolomnim ritmom trilera. Pred čitaocima je knjiga prepuna akcije, neočekivanih obrta i tenzije koja ne jenjava sve do poslednjeg reda.

Raskošan, višeglasan roman u kojem jedno zdanje prerasta u moćno ogledalo celokupnog društva.

Oproštaj od doajena Narodnog pozorišta i nekadašnjeg idola socijalističkih televizijskih serija označava mnogo više od kraja jedne velike glumačke karijere. Za Dinu, mladu ženu koja tek preuzima funkciju direktorke Drame, ovaj događaj otvara Pandorinu kutiju preispitivanja. Šta je zapravo ta institucija? Da li je Narodno pozorište samo puka građevina, nacionalni mit, glumačko utočište, instrument države, mračna grobnica ili pak živi entitet koji proždire sopstvene „stanare“?

U pokušajima da balansira između sujetnih glumačkih zvezda, proračunate upravnice, skrivenih centara moći i sopstvenih emotivnih iluzija, Dina sve dublje tone u lavirint teatra. Pred njom se otvara institucija u čijim su zidovima nataloženi tragovi minulih ratova, mrtvih ideologija, propalih sistema, beskrajne tranzicije, ali i intimnih lomova i brižljivo čuvanih tajni.

„U sukobu mlade direktorke sa institucijom koju je preuzela ogleda se čitava jugoslovenska istorija.“ – Frankfurter Allgemeine Zeitung

„Prava čitalačka poslastica – podseća i na jezičku virtuoznost Elfride Jelinek, kao i na onu slovensku književnu tradiciju u kojoj se realizam i groteska neprestano prepliću.“
– Österreichischer Rundfunk

„Narodno pozorište klopka je za čitatelja zato što je sve tu onako kako je bilo u takozvanoj stvarnosti: autorica je stvarno bila direktorka Drame, i to s jedva navršenih trideset; stvarno je tu bila i upravnica pozorišta i barem jedan prvak Drame, stvarno su tu bili neki ljudi koji neodoljivo podsjećaju na likove romana. A istovremeno, ovo nije zbilja, ovo je roman, uskovitlan do mahnitosti, magičan, šašav i duhovit, pametan roman o jednoj u sebe zatvorenoj zajednici, roman o teatru, o Srbiji i o jednoj zauvijek nedovršenoj tranziciji. Izvedena majstorskim stilom, ova knjiga pred protagoniste postavlja pitanje kad prestaje uloga, a kad počinje stvarnost. Nema odgovora! Da ga ima, ne bi bilo romana.“ – Miljenko Jergović

Potresna priča o ženi spremnoj da prekorači granice spasa i greha zarad onoga za čim joj duša žudi.

Bela Crkva, pred kraj 19. veka. Ana Rauh zarobljena je u hladnom braku bez ljubavi i razumevanja, dok njene nade da će se ostvariti kao majka polako ginu. Svesna da joj vreme izmiče, ona odlučuje da poveruje u legende o Vučjoj dolini – zaboravljenom i zagonetnom kutku skrivenom duboko u homoljskim šumama. Drevna predanja kažu da tamo obitava tajanstvena sila sposobna da usliši njenu najdublju želju. Prkosujući zimskoj surovosti i neizvesnosti, Ana kreće na rizično putovanje sa koga više nema lakog povratka.

Kada se konačno vrati u rodnu ravnicu, shvata da više ništa nije isto. Svedočanstvo onoga što je doživela u Homolju uzdrmalo je temelje njenog celokupnog sveta. Dok se krivica i strast, surova realnost i narodna verovanja nezaustavljivo prepliću, Ana uviđa gorku istinu: svako čudo ima svoju cenu.

„Vučja dolina je roman dubokih emocija koji deluje kao da je izrastao iz samog života. Preplićući složene porodične odnose sa motivima iz našeg folklora, Milena Sekulić Odalović proreže pravo do najosetljivijih kutaka ljudske duše, ostavljajući nas pred pitanjem: koliku bismo žrtvu sami podneli zarad sopstvenih snova?“
– Zoran Petrović

„Ova priča počinje tišinom nesrećne svakodnevice, a odvodi nas u svet u kom mit, snovi i potisnuta osećanja razotkrivaju ono najskrivenije u čoveku. Pred nama je mračna, intimna i opčinjavajuća drama o ženi koja je morala da izgubi sve poznato da bi konačno spoznala samu sebe.“
– Aleksandar Tešić

Šta je čovek? Odakle dolaze dobro i zlo? Koliko smo zaista slobodni i gde je naše mesto u svetu?

U Luči mikrokozma, jednom od najvažnijih dela srpske književnosti, Njegoš upravo kroz ova pitanja vodi čitaoca u veliku filozofsku i poetsku potragu za smislom. Čovek je prikazan kao biće rastrzano između svetlosti i tame, duha i materije, uzvišenih težnji i sopstvenih slabosti.

Iako je nastala u 19. veku, pitanja koja Njegoš postavlja nisu izgubila ništa od svoje snage. Potraga za identitetom, unutrašnji sukobi, izbor između dobra i zla i pokušaj da razumemo sopstveno postojanje teme su koje Luču mikrokozma čine iznenađujuće savremenom i danas.

Snažan jezik, upečatljivi simboli i velika idejna širina učinili su ovo delo jednim od najintrigantnijih ostvarenja naše književnosti – knjigom kojoj se čitaoci vraćaju i u kojoj svaka generacija pronalazi nova značenja.

„Mi smo iskra u smrtnu prašinu,
mi smo luča tamom obuzeta.“

Za čitaoce koji od književnosti očekuju više od priče – Luča mikrokozma je poziv na razmišljanje o čoveku, slobodi, veri i smislu postojanja.

Ponekad je dovoljan kratak razgovor sa nepoznatim čovekom da nam promeni pogled na svet.

U romanu Ljudi govore, Rastko Petrović beleži susrete sa običnim ljudima – ribarima, seljanima, putnicima i prolaznicima – i od njihovih glasova, tišina, radosti i tuge gradi neobično snažnu sliku života. Bez klasičnog zapleta i velikih događaja, pred čitaocem se otvaraju male ljudske priče u kojima se kriju pitanja o ljubavi, usamljenosti, prolaznosti i potrebi da budemo povezani sa drugima.

Upravo zato ovo delo, objavljeno 1931. godine, i danas deluje iznenađujuće blisko. U vremenu brzih poruka i površnih razgovora, Ljudi govore podseća koliko mnogo može da stane u nekoliko iskrenih rečenica i koliko svaki čovek nosi priču vrednu slušanja.

Spoj putopisa, poetske proze i intimnog razmišljanja čini ovaj kratki roman jednim od najoriginalnijih dela srpske književnosti. To je knjiga koja se čita brzo, ali ostaje dugo – ne zbog onoga što se dogodilo, već zbog onoga što je izgovoreno, prećutano i osetilo između reči.

Za čitaoce koji vole knjige o ljudima, susretima i onim tihim trenucima u kojima odjednom bolje razumemo i druge i sebe.

Najčitaniji roman srpske književnosti u XXI veku!

Fascinantnu priču o svom detinjstvu i odrastanju u Jugoslaviji pred Drugi svetski rat Đorđe Lebović (1928–2004) zaogrće očaravajućim književnim postupkom: povest o sudbini glavnog junaka iznosi kroz vizuru dečaka koji u času pripovedanja ima već više od sedamdeset godina. Zlokobna senka Holokausta, pritom, nadvija se nad svim stranicama ove knjige i pokreće temu Zla na umetnički do sada nedosegnut način, svojim neodoljivim stilom, humorom i mudrošću, svrstavajući roman Semper idem među remek-dela savremene srpske književnosti.

Objavljena posthumno, ova hronika jednog detinjstva u nevoljnim vremenima, koja između ostalog podseća na ono što poručuje latinski naslov knjige – „uvek isto“ – doživela je desetine izdanja u preko 100.000 primeraka i prevedena na nekoliko jezika.



„Genijalni romani počinju genijalnim naslovom. Mnogi od tih romana ostaju nedovršeni jer priče koje pričaju nemaju kraja. Takvim jednim naslovom - Semper idem – preuzetim sa pročelja neke somborske crkve, Đorđe Lebović je naslovio jedan od najznačajnijih romana srpske književnosti XX i XXI veka, a čija mi čitanost daje (verovatno varljivu) nadu da jednoga dana možda neće biti uvek isto.“

– Svetislav Basara

„Semper idem je velika knjiga ne toliko o detinjstvu, koliko o odrastanju usred suprotstavljenih iskustava: iskustva rata i iskustva porodičnog života u multikulturnoj zajednici. Kao što Prustov roman U potrazi za izgubljenim vremenom nije knjiga o detinjstvu nego o odrastanju, i Semper idem je portret iskustva koje oblikuje umetnika jer uspomene pretvara u tekst a dokument u literaturu.“

– Vladislava Gordić Petković

„Šta je tajna čitanosti ʼprvog remek-dela XXI veka u srpskoj književnostiʼ, kako je ovu knjigu opisao Teofil Pančić? Možda specifična vrsta praštajućeg i pomirljivog humora? Možda odistinska, virtuoznost u pripovijedanju? Možda to što on pričajući o sebi istovremeno priča priču o našim, mnogo kasnije formiranim svjetovima? A možda ono čega nam u današnje vrijeme najviše nedostaje: ljudska dobrota i ispravnost, beskrajna empatija i beskonačna tuga onoga koji je preživio. Ovaj roman nešto je najbolje i najplemenitije stvoreno od srpske kulture u našem vremenu.“

– Miljenko Jergović

„Vreme smrti“ je delo izuzetne snage, koje svedoči o tome gde je srpski narod zakoračio u 20. vek i kroz kakve je strahote i iskušenja prošao do njegovog kraja. Ovaj veliki roman predstavlja svojevrsni spomenik srpskom narodu stradalom u Velikom ratu, ali i snažno svedočanstvo o vremenu u kojem su se preplitale istorijske okolnosti, lične sudbine, ljubav, patnja, hrabrost i žrtva.

Knjiga I: Prerovo ide u rat
Prvi deo romana uvodi čitaoca u događaje koji su prethodili Prvom svetskom ratu, politička i vojna previranja u Evropi, kao i atmosferu koja je vladala u Srbiji uoči i nakon austrougarske objave rata. Kroz priču o porodici Katić iz Prerova, jednoj od centralnih porodica romana, Dobrica Ćosić prepliće privatne sudbine sa velikim istorijskim događajima. Mala Srbija, smeštena u središtu Balkana, suočava se sa ratnim vihorom koji će zauvek promeniti živote njenih stanovnika i ostaviti dubok trag u njenoj istoriji.

Knjiga II: Suvoborska bitka
Radnja drugog dela odvija se tokom 1914. godine, u vreme jedne od najvažnijih bitaka Velikog rata na srpskom ratištu. Suočena sa brojčano nadmoćnijim i bolje naoružanim neprijateljem, srpska vojska zapada u težak položaj i primorana je na povlačenje sa Suvoborskog fronta. General Živojin Mišić, komandant Prve armije, suprotstavlja se Vrhovnoj komandi i Prestolonasledniku, smatrajući da povlačenje treba iskoristiti za pregrupisavanje i pripremu odlučujućeg protivnapada. Ishod Kolubarske bitke, jednog od najvećih vojnih podviga srpske vojske, ostaje neizvestan sve do samog završetka.

Knjiga III: Valjevska bolnica
Treći deo romana donosi jednu od najupečatljivijih i najpotresnijih slika ratnog stradanja. U središtu priče nalazi se Valjevska bolnica, mesto koje postaje simbol požrtvovanosti, humanosti, ali i stravične patnje tokom Prvog svetskog rata. U njoj se susreću ranjeni i bolesni vojnici, izbeglice i zarobljenici, dok epidemija pegavog tifusa dodatno produbljuje već tešku ratnu tragediju. U tom prostoru, u kojem se svakodnevno suočavaju život i smrt, odvijaju se i neke od najpotresnijih ljubavnih priča srpske književnosti.

Knjiga IV: Izlazak
Završni deo romana predstavlja kulminaciju kolektivne tragedije srpskog naroda. Kroz priču o herojskoj odbrani i padu Beograda, razočaranju u saveznike i velikom povlačenju preko Albanije, Ćosić prikazuje jedan od najdramatičnijih egzodusa u srpskoj istoriji. Povlačenje preko surovih albanskih planina postaje simbol stradanja, izdržljivosti i vere u opstanak.

Kada je sve bilo izgubljeno, ostali su samo nada i vera da će se jednog dana vratiti u svoju otadžbinu.

Drugi deo kultne epske trilogije Kosingas.

U Bezdanju, nastavku velike i krajnje neizvesne avanture, otvara se fascinantan svet u kome se hrišćanski vitezovi, drevni bogovi i junaci iz narodnog predanja okupljaju pred nadolazećim Dobom vatre. Ad se svim silama sprema da provali na površinu, a Kraljević Marko pokušava da prihvati ono od čega strepi svaki heroj: da slava nije dar već breme i da se ono što je predskazano ispunjava pre svega krvlju, bolom i čvrstom odlukom da se ne skrene sa pravedničkog puta.

Posle bespoštedne bitke za Jastrebinu, dvojica odabranih — Kosingas i Kraljević — kreću putem koji vodi sve dublje u tamu starih predanja. Dok Hromi Daba okuplja podanike za poslednji, razorni udar na ljudski rod, u njegove ruke nikako ne smeju pasti ni Almanah, koji ima moć da mrtve vrati među žive, ni sveti kamen sa urezanim Drvetom sveta.

Od Jastrepca do Uomulja, kroz vilinske staze, zaboravljena svetilišta, močvare, pećine i podzemne bezdane, Gavrilo i Marko susreću jeziva i ubitačna bića iz najdubljih slojeva srpske mitologije: psoglave, vodenjake, divljane, veštice, zmajeve i stare bogove čija moć još nije potpuno iščilela.

Ali najveća opasnost ne preti im samo od čeljusti brojnih nemani i njihove moćne snage, već od saznanja da ih svaki naredni korak vodi ka sudbini — onoj koja se ne može pobeći, izmeniti niti umilostiviti.

„Iz pepela i senki zaboravljenih legendi, budeći demone i junake iz mraka naših predanja, Aleksandar Tešić je stvorio nove univerzume — divlje, surove i opasno stvarne. On otvara mitske svetove kao drevna vrata iza kojih još odjekuju koraci bogova i ratnika. U njegovim pričama mit nije uspomena već sila koja diše ispod kože ovog sveta.“ — Branislav Janković, pisac

U Beogradu osećate stalno da je život teži ali i skupoceniji nego u mnogim drugim gradovima, da čovek ovde živi sa većim ulogom i težim rizikom, i da svi, i oni koji gube i oni koji dobijaju, imaju srazmerno više od života.

(…)

Beograd je bar jednim delom bio i neposredni predmet mog književnog rada. A pogotovu je sigurno da su mnoge godine života u Beogradu uticale na moj rad ne samo u formalnom pogledu nego i suštinski. Koliki je i kakav taj uticaj, to ne bih mogao da kažem, i to nije moje da merim i određujem, ali da postoji, to je sigurno. Može se reći da sam veći deo svoga svesnog života proveo u Beogradu. U svakom slučaju, glavninu svojih književnih radova napisao sam u njemu.
– Ivo Andrić

Oduvek je selo, zajedno sa svima ovim visinskim krajevima, brinulo brigu i mučilo muku zbog te soli. Između soli i čoveka, skupe a neophodne soli i kletog čoveka kome uvek nešto treba, ubacuje se ko god može i ko god stigne, i hrišćanski vlastelin i ta nova turska vera i vojska, i trgovac Dubrovčanin i prekupci po gradovima, i skeledžija na vodi i haramija na putu, i carina i trošarina, i slučajna šteta i nezgoda... I tako čovek stoji na ovoj goloj i vetrovitoj visiji, ore i kopa planinsku zemlju, lebdi i kapa nad stokom, a osoliti se čestito nema čim, jer svak od njegovog dela pomalo krnji, a on ne može ni od čijeg.

(…)

Kad bude već jesen, odem malo u moje selo. I tamo je život! Jesi li ti slušao kad puca cerovina u peći, a napolju mraz srce steže?

(…)

Činilo mi se da sam odjednom prenesen u daleko planinsko selo na prisojnoj i pokošenoj strani proplanka, i da sam za vrelog letnjeg dana ušao u neku seosku ostavu koja je sva od smrčeva drveta, ispunjena medom, mlekom, raznim voćem i sasušenim travama.
– Ivo Andrić

U očima ljudi sa kojima je radio, on je izgledao kao osobenjak, bolešljiv i nedruževan čovek koji živi za svoju dužnost i svoj posao, a lišen je smisla za pun život i njegove radosti. Samo oni sa kojima je dolazio u bliži dodir mogli su da naslute kakav je to bolesnik i nesrećnik bio.

(…)

Sa strahom (i taštim stidom) odavno sam primetio da ne razlikujem lako ni brzo zle ljude i postupke od dobrih, ni pametne od ludih. Nije teško zamisliti kako je kobno i opasno bilo, sa takvim nedostatkom, živeti kao čovek među ljudima. Kad se to zna i uzme u obzir, ne treba se ničemu čuditi.

(…)

To je čovek ozbiljan i opšte uvažen, odmerenog držanja, sabran i ćutljiv. On malo govori, a i od onog što kaže polovinu ne razumeš. Toliko su njegove misli iznad onog što mi obični ljudi znamo i možemo da shvatimo. Kad čuješ neku njegovu reč, ostaje ti samo da ideš zbunjen i postiđen kući, i da žališ što ti priroda nije dala njegovu darovitost i što nisi imao prilike da učiš one škole koje je on učio.

– Ivo Andrić

Nismo mi stvoreni da putujemo daleko od svog kućnog praga, ni da živimo na moru. More nas privlači i očarava, ali se uvek, pre ili posle, pokaže da je za nas život na moru u stvari iskušenje kome nismo dorasli ni duhom ni telom. Taj je život slobodniji, lepši, pa možda i lakši od ovog našeg, ali tu razliku treba platiti skupom cenom koja je iznad naše moći. Zbog toga se, živeći na moru, osećamo stalno kao rđave platiše, uljezi, varalice. S vremenom, to osećanje raste i biva sve življe i sve mučnije, dok nas najposle ne otera sa morske obale i ne prisili da se vratimo svom tvrdom i oskudnom životu na kopnu.

(…)

Silazak na more veća je pustolovina nego što mi to u našoj lakomislenosti mislimo. U prvi mah izgleda nam da se nije mnogo izmenilo. Nešto malo oko nas, a gotovo ništa u nama. Rastinje našeg kraja pratilo nas je sve do nadomak morske obale; tu se doduše ono menja, ali zemlja i kamen ostaju isti. Tome treba samo još dodati more, veliku količinu slane vode, sa neobičnim ribama ispod glatke ili nemirne površine. I to je sve.

– Ivo Andrić

Čim pređeš turski prag, nađeš se odjednom – ali odjednom! – u posve novoj sredini koja u najmanjoj mogućoj meri zavisi od spoljnjeg sveta, okružen mirom i samopouzdanjem utvrđenog, odvojenog i izdvojenog porodičnog života koji nam svojom tišinom govori da se sve zna (sve što treba znati!) i da nema potrebe da se išta pita, kazuje i tumači.

(…)

Teško je naći na Orijentu građevinu koja je cela lepa, čista, i kojoj se ništa ne bi moglo prigovoriti. Ali, s druge strane, ne postoji na Istoku građevina koja, ma kako oronula i zapuštena bila, nema bar pedalj zelene bašte, ili česmu žive vode, ili samo jednu jedinu saksiju sa pažljivo negovanim cvećem minđušice ili ruže mesečarke.
– Ivo Andrić

Šta se događa kada se sudbine ljudi iz različitih epoha ukrste na mestu gde vreme više ne postoji? Roman Šta ako sam ja sledeći Predraga Mitrovića donosi nesvakidašnju priču koja spaja istoriju, savremeni život, medicinu i elemente fantastike u uzbudljivo i duboko promišljeno književno ostvarenje.

Kroz paralelno pripovedanje o Srbiji iz vremena Prvog svetskog rata i današnjoj Srbiji, autor otvara pitanja koja su jednako aktuelna nekada i danas. Kao lekar i kardiolog, Mitrović autentično prikazuje izazove zdravstvenog sistema, ali u središte romana stavlja univerzalnu ljudsku dilemu koja se javlja pred teškom bolešću – šta ako sam ja sledeći?

Vešto preplićući sudbine živopisnih likova, autor ih smešta u neobičan, vanvremenski prostor između života i zaborava, gde se suočavaju sa sopstvenim izborima, strahovima i nasleđem koje ostavljaju iza sebe. Uz dozu humora, ironije i fantastike, roman istražuje prolaznost, sećanje, odgovornost i smisao ljudskog postojanja.

Napisan pitkim stilom i sa nekoliko pažljivo isprepletenih pripovednih tokova, Šta ako sam ja sledeći predstavlja originalno i emotivno delo koje će podjednako privući ljubitelje savremene srpske književnosti, istorijskih motiva i romana sa psihološkom i filozofskom dubinom.

Petnaest priča koje oživljavaju duh narodne tradicije, legendi i zaboravljenih predanja.

U zbirci Priče uz ognjište, Vlada Arsić vodi čitaoce u svet u kojem se svakodnevni život prepliće sa narodnim verovanjima, tajanstvenim događajima i folklornom fantastikom. Kroz petnaest pažljivo ispričanih priča oživljava atmosferu starih vremena, kada su se najvažnije životne istine prenosile uz ognjište, u vodenicama, na prelu ili u planinskim isposnicama.

Junaci ovih priča obični su ljudi, ali njihove sudbine daleko su od običnih. Suočeni sa grehom, iskušenjima, ljubavlju, smrću i natprirodnim silama, oni otkrivaju da između stvarnosti i legendi često postoji tek neprimetna granica.

Pišući autentičnim narodskim jezikom, Vlada Arsić gradi upečatljivu atmosferu i podseća na bogatstvo usmene književnosti, dok istovremeno postavlja univerzalna pitanja o pravdi, odgovornosti, ljudskoj prirodi i večitoj borbi dobra i zla.

Priče uz ognjište namenjene su ljubiteljima domaće književnosti, folklora i priča koje spajaju istoriju, tradiciju i elemente fantastike, pružajući nezaboravno čitalačko iskustvo ispunjeno mudrošću, emocijama i tajnom.

„Vlada Arsić vešto prepliće istorijske događaje i predanja stvarajući viziju stvarnosti gde se briše granica jave i košmara.“ – Aleksandar Tešić

Sarajevo je oduvek znalo za takva vremena kad se obični građani, ljudi dobri i duševni, grešni i slabi

Od autorke knjiga Osmeh za svaki dan, Zovem se Mama, Od reči do reči i Priči nikad kraja, stiže nova zbirka priča koja pomera granice humora!

Ova knjiga nije klasičan roman, već slasna zbirka kratkih, životnih i izuzetno duhovitih priča u kojima Jelica Greganović secira našu svakodnevicu. Kroz svoj prepoznatljiv, šarmantan stil, autorka nas vodi kroz:

- Komandovanje na „kućnom frontu“: Urnebesne situacije iz porodičnog života, muško-ženski odnosi i preživljavanje svakodnevnog haosa sa decom, rodbinom i bračnim saputnicima.

- Degustativnu nostalgiju: Priče koje kroz mirise i ukuse detinjstva, stare recepte i uspomene bude najtoplija sećanja na neka jednostavnija vremena.

- Ženske sitne radosti i „kerefeke“: Duhoviti osvrti na modu, uređenje doma, kupovinu i sve one sitnice koje nam ulepšavaju (ili komplikuju) dan.

Poseban šarm ove zbirke leži u tome što su priče objavljene bez strogog uredničkog redosleda. Svako okretanje stranice je potpuno novo iznenađenje za čitaoca! Verni pratioci Jeličinog rada prepoznaće poreklo nekih od ovih priča i uživati u njihovom novom ruhu, dok će novi čitaoci otkriti novi omiljeni kutak za smeh. Za razliku od prethodnih zbirki gde bi humor povremeno usporio, ovde zabava pršti od prve do poslednje stranice bez smanjenja intenziteta. Ovo su kratke, dinamične i pitke priče koje možete čitati u autobusu, uz kafu ili pre spavanja – idealan lek protiv stresa.

„Taman kad sam pomislila da će me Jelica teško nasmejati više nego u prethodnim knjigama – desilo se čudo! Dešavalo mi se da se kikoćem i ranije, ali ovde smeh samo pršti i intenzitet mu se ne smanjuje. Ovo je knjiga u ritmu kakvom se nisam nadala, velika izjava literarne ljubavi i zbirka koja će vas iznova i iznova iznenađivati.“ – Srećna urednica

Novi roman Milice Vučković: Emotivna i oštra anatomija savremene usamljenosti

Nakon velikog uspeha i nagrađivanog bestselera "Smrtni ishod atletskih povreda", autorka Milica Vučković donosi nam novu, duboko dirljivu i duhovitu priču o ljudima koji su se izgubili u potrazi za smislom i bliskošću. Ovaj roman je ogledalo našeg vremena – precizna vivisekcija modernog života, napisan sa prepoznatljivom oštrinom, finom ironijom i neizmernom nežnošću prema svojim likovima.

Priča nas vodi kroz paralelne svetove dvoje junaka koji, iako naizgled različiti, dele istu prazninu:

Beni – Čovek koji noćima krstari auto-putevima istočne Evrope. Njegov posao je bizarni apsurd: obilazi pet-šopove i drži motivacione govore o sreći kućnih ljubimaca, dok istovremeno ne veruje ni u šta od onoga što prodaje. Njegov život se svodi na fluorescentno svetlo benzinskih pumpi, jeftine hotele i beskrajne, iscrpljujuće razgovore sa kolegama.

Marija (i njen suprug hirurg) – Žena koja je napustila domovinu u potrazi za boljim životom, ali je umesto smisla pronašla samo privid uspeha. Zarobljena je u braku sa uspešnim hirurgom koji svaku zajedničku večeru pretvara u sopstveni monodramski šou, dok ona pokušava da održi fasadu srećne i ostvarene žene.

Oko njih dvoje tka se mreža sporednih likova – ljudi koji su umorni od braka, karijernih ambicija i društvenih uloga, a koji iznad svega čeznu za iskrenim ljudskim kontaktom.

Milica Vučković u svom novom delu secira anomalije savremenog društva. Autorka prepoznaje bolne, a svima nama previše bliske istine:
- Roditeljsku ljubav bez razumevanja: Roditelji koji decu "vole najviše na svetu", ali nikada zapravo ne čuju njihove stvarne potrebe.
- Zamku toksične produktivnosti: Odrasle ljude koji su svoj identitet potpuno izgubili u floskulama o uspehu, biznisu i stalnom radu.
- Rutinu umesto ljubavi: Partnere koji su emocije zamenili zajedničkim rasporedima, obavezama i hobijima.
- Prerano odrastanje: Decu koja su suviše rano naučila da od sveta ne traže i ne očekuju apsolutno ništa.

"Slojevita i duboka, uzbudljiva i dinamična priča naseljena mnoštvom ubedljivo izvajanih likova do čijih nam je sudbina i te kako stalo... Život glavnog junaka Benija ispunjen je događajima i ispražnjen od smisla; pouzdana i finom ironijom obojena naracija vodi nas kroz njegova nastojanja da taj smisao pronađe, da bi nas na kraju neumoljivo navela da se suočimo sa pitanjem: kako smo dozvolili sebi da postanemo tako neizlečivo sami?" - Zoran Paunović o romanu

Autorka romana Buket žutih ruža. Roman satkan od ljubavi i uspomena

Pisanje sam otpočela sa osmehom na licu. Dobro raspoloženje me je držalo sve vreme tokom rada na ovom romanu u pričama, koji je prerastao u roman lika, roman jednog para koji stvara svoj mali svet. Neki će se u njemu prepoznati, drugi će se zamisliti nad napisanim, treći će se dobro zabaviti, što mi je sveukupno i bio cilj. – Lj. Š.

Ovo je roman o braku, o peripetijama koje prate njegovo ugovaranje, sklapanje, proslavljanje godišnjica... O familijama koje se upoznaju i nastavljaju združene istim putem. Obe strane Drine slavi život, porodicu, podmladak, kumstvo, druženje, običaje, narečja uz mnogo humora i opisa dirljivih trenutaka.

„Drina je osa simetrije u kojoj likovi sagledavaju međusobne sličnosti kao u kakvom ogledalu. Sklopivši posljednju stranicu ove knjige, prefinjene ljepote, prizivamo Andrićevo geslo kako je najveća radost u običnom danu i u svemu što on nosi.“ – Sanja Savić Milosavljević

„Prerastajući iz fragmentarnih priča u roman o jednom paru, ovaj rukopis svedoči o trenutku kada su likovi oživeli. Njeni junaci preko Drine ne prelaze samo sa pasošem i koferima, već sa srcem spremnim da primi novu melodiju, drugačije običaje i novi ritam života. Most koji su podigli počiva na čvrstim stubovima – razapet između ekavice i ijekavice. Ovo je roman o herojstvu svakodnevnog života, o nasleđu koje ostavljamo deci i dokaz da pravi mostovi ne spajaju samo dve obale, već i sudbine generacija.“ – Slavica Mastikosa

Dugoočekivani nastavak romana Krojač.

Život ima kraj.
Ljubav nema.

Posle romana Krojač, Jelena Bačić Alimpić donosi emotivan nastavak priče o porodici Bajer, u kojoj se prošlost i sadašnjost prepliću kroz tajne, gubitke i ljubav koja odoleva vremenu.

Nakon godina razdvojenosti, sestra i brat, Olgica i Jakob Bajer, ponovo se susreću. U miru raskošnog vrta otvaraju srca jedno drugom i započinju ispovest o životima koje su vodili daleko jedno od drugog. Dok Jakob pokušava da razume sve ono što je propustio, Olgica se priseća dana kada je, tek punoletna, zauvek napustila porodični dom i krenula putem koji će je odvesti sve do Jerusalima.

Na tom putovanju pronaći će novi dom, nove ljude i novu nadu, ali će se suočiti i sa iskušenjima koja će zauvek promeniti njen život. Svako novo sećanje otkriva delove porodične prošlosti, a istine koje godinama čekaju da budu izgovorene menjaju sudbine svih koji ih nose u sebi.

Krojačev sin je snažan roman o porodici, praštanju i iskupljenju, o ljubavi koja opstaje uprkos vremenu i udaljenosti, kao i o hrabrosti da se suočimo sa sopstvenim odlukama. Ovo je priča koja podseća da za sreću, pomirenje i novi početak nikada nije kasno.

Emotivna porodična saga ispunjena tajnama, ljubavlju i neočekivanim životnim obrtima.
Roman o snazi porodičnih veza, praštanju i potrazi za sopstvenim mestom u svetu.
Još jedno upečatljivo delo Jelene Bačić Alimpić koje osvaja iskrenim emocijama i nezaboravnim likovima.

Hteo sam samo da bude uredno i sređeno sve što sam slušao i sve o čemu smo pričali i ono što sam video.

„Bez velike mašte nema velike ljubavi.“

Jedno od najznačajnijih dela srpske putopisne književnosti, Gradovi i himere Jovana Dučića vodi čitaoca na putovanje kroz evropske gradove, ali i kroz istoriju, umetnost i ljudsku prirodu. U ovoj knjizi gradovi nisu samo mesta na mapi – oni postaju simboli civilizacija, nosioci kolektivnog pamćenja i pozornice na kojima se vekovima odvija ljudska drama.

Kroz zapise nastale u Ženevi, Rimu, Atini, Madridu i drugim evropskim centrima, Dučić spaja iskustvo diplomate, pesnika i vrhunskog esejiste. Njegova zapažanja prevazilaze okvir klasičnog putopisa i prerastaju u promišljanja o istoriji, kulturi, umetnosti i karakteru naroda, otkrivajući čitaocu dublja značenja prostora kroz koje prolazi.

Prepoznatljiv po elegantnom stilu i bogatom jeziku, Dučić gradi tekstove u kojima se činjenice i poezija prirodno prepliću. Svaka stranica donosi novu perspektivu, podstiče razmišljanje i pokazuje da pravo putovanje nije samo upoznavanje novih mesta, već i drugačiji pogled na svet i na čoveka.

Gradovi i himere ostaje bezvremensko delo koje će podjednako inspirisati ljubitelje putopisa, klasika srpske književnosti i čitaoce koji uživaju u knjigama o istoriji, umetnosti i evropskoj kulturi. To je knjiga kojoj se iznova vraćamo, jer nas podseća da su znatiželja, lepota i mašta neiscrpni izvori svakog istinskog putovanja.

„Borisa Dežulovića publika u našim krajevima skoro već četrdeset godina poznaje kao satiričara, humorista i pamfletista u nekom boljem smislu te riječi, kao anarhoidnog političkog analitičara i kao pjesnika mučilišta u splitskoj Lori 1991. Istovremeno, međutim, isti je Dežulović melankolični i mračni pisac srednjoeuropske provincije s kraja devetnaestog stoljeća, te vremena kada se u Njemačkoj rađao nacionalsocijalizam. Jedna opsesivna tema obilježava oba romana tog drugog Dežulovića, Christkind i Tko je taj čovjek?: Što se trebalo dogoditi da se izbjegne nastanak demona? Smisao tog pitanja nije u ispisivanju bolje, makar i alternativne prošlosti, niti u eskapizmu alternativnih historija. Smisao je u moralnoj odgovornosti, u nastojanju da ostanemo odgovorni. Ono što će čitatelja zasigurno opčiniti u ovom romanu jest njegova gotovo zastrašujuća autentičnost i uvjerljivost. Doista, pisac je, ili taj famozni pripovjedni subjekt, prisutan na licu mjesta. On je u vremenu, pa čak i u jeziku događaja. Ovo je veliki njemački roman, koji je napisao jedan europski autsajder, hrvatski vinar-amater, kućedomaćin iz dalmatinskog seoca Piska. Roman-bomba, koja nas budi iz dogmatskog drijemeža.“
– Miljenko Jergović

„Nije sasvim sigurno da li ove redove pišem ja, S. B. – istorija će o tome dati poslednju reč – sa Dežulovićem se nikad ne zna ko mu piše predgovore i blurbove. Pre neku godinu sam, recimo, pročitao neobično blagonaklon predgovor Borinoj knjizi Summa atheologiae iz pera jednog vatikanskog uglednika, da bih posle nekoliko meseci saznao da ga je napisao lično Dežulović, ali tako da je zvučao u dlaku kao da ga je napisao vatikanski monsinjor. I roman koji na način starinski preporučujem čitaocima zvuči kao da ga je napisao Dežulović, što znači da ga obavezno valja pročitati.“
– Svetislav Basara