DOMAĆI KLASICI

Vuk Karadžić (1787-1864), središnja ličnost srpske kulture i književnosti XIX veka i uopšte, izvršio je sam, kako reče Jovan Skerlić, nekoliko velikih poslova, „od kojih bi svaki za se bio dovoljan za život drugoga čoveka". U svim oblastima u kojima je delovao: kao originalan pisac u ustaničkoj prozi; kao antologičar narodne poezije i redaktor narodnih pripovedaka; kao prevodilac Novog zavjeta, kao sastavljač "Rječnika" Vuk je dao najvišu meru kreativnog, književnog, umetničkog, po čemu je jedan od najvećih pisaca sprske književnosti u celokupnom njenom trajanju, jedan od njenih svetionika, čija svetla zrače i u budućnost...

Roman Na Drini ćuprija je najpoznatije delo našeg nobelovca Ive Andrića. U romanu se radnja odigrava oko mosta na Drini u Višegradu. Na početku romana Andrić objašnjava kako su se ljudi snalazili dok mosta nije bilo, izgradnja most i kasnije životne priče ljudi koji su živeli oko njega. Most je u romanu simbol čvrste građevine koja je večno prisutna, dok su ljudski životi prolazni.

Ljudi govore je prozno književno delo srpskog avangardnog književnika Rastka Petrovića, objavljeno 1931. godine. Ljudi govore je ujedno i poslednje delo koje je ovaj pisac objavio za života.

Knjiga je nastala za vreme putovanja kada je pisac usredsredio svoju pažnju na ono što ljudi govore. Napisana je kao impresija o životu ljudi, koji žive na ograničenom i skučenom prostoru jednog ostrva.

Drugo telo je poslednji veliki roman našeg klasika postmodernizma, Milorada Pavića koji je svetsku slavu stekao Hazarskim rečnikom. Oba ova dela, imaju tri narativna centra, tri sižejne linije koje se razvijaju u okviru zadate fabule i predstavljaju varijaciju jedne teme – potrage za odgovorom na pitanje postojanja „drugog tela“ i mogućnosti njegovog sticanja. Ako je Hazarski rečnik zamišljen kao postmodernistički roman o Stvaranju, Drugo telo je post-postmodernistički roman o Vaskrsenju.
Čitalac ovo delo može da tretira kao roman-leksikon – izvor podataka iz istorije religije, kulture, književnosti koji se aktiviziraju čitanjem.

Dramski komad iz Vranjanskog života. Tema - fatalna ljubav. Delo koje je Jovan Skerlić okarakterisao kao jedno od najlepših, najpoetičnijih i najdubljih u našoj književnosti svoga vremena.

Instiktom izuzetno nadarenog i izvornog umetnika Laza Lazarević (1851-1891) je u svoje novele uneo neiscrpne zalihe za njihovo stalno podmlađivanje i priliv novih značenja. Tako ih je osposobio da sa obogaćenim smislom izlaze na površinu tekućeg i aktuelnog vremena i da se sa prilivom estetske sugesije susreću sa svim budućim naraštajima. Zato se Lazarevićevo književno delo, stvarano sedamdesetih i osamdesetih godina devetnaestoga veka, u celini prelilo u dvadeseti vek, i u njemu, pod okolnostima veće literarne konkurencije i strožih estetskih merila, stalno doživljavalo porast afirmacije.

Izbor i propratni tekstovi Slobodan Ž.Marković

U drami “Jelisaveta, kneginja crnogorska” Jakšić aktuelizuje već poznati model priče sa motivom proklete tuđinke, najčešće latinskog porekla, koja destruktivnim ponašanjem izaziva sukobe u sredini u koju stiže, dovodeći je do potpune propasti. U centar dramske fabule postavlja kćer venecijanskog dužda - Jelisavetu, koja udajom dospeva među ljude koji joj, vođeni naslednim iskustvom, običajima, saznanjima i mogućnostima, uskraćuju poverenje. Jelisaveta pomera središte dramskog sukoba u sferu privatnog, pa se tako prelazi tanka linija koja razdvaja istorijsku tragediju od istorijske drame.

Po naslovu ovog romana očekivalo bi se humorističko delo, lična istorija kakvog smešnog tipa i njegovi doživljaji; sve to besplodno trubadurstvo ovog „večitog Jude" ljubavi i braka Šamike Kirića, međutim, nije nimalo veselo. Propali ženidbeni pokušaji jednog malovaroškog „galantoma" proširili su se u veliku i mračnu sliku socijalne vrste; i roman je postao slika jedne obolele sredine, socijalni dokument višeg reda i većeg za-mašaja. Taj roman živo i živopisno opisuje propadanje građanskog staleža u Sent-Andreji, a može se reći i srpskog građanstva u Južnoj Ugarskoj, koje je nekad toliko značilo i koje je nacionalno i socijalno tako palo. Jakov Ignjatović (1822-1889) je najveća ličnost našeg realizma, kaže Miloš Crnjanski: njegovi romani bi trebalo da su na svakom stolu danas; davali bi dubok osećaj prolaznosti i videli bismo da imamo čitav jedan kraj gde smo izumrli.
Jakov Ignjatović je jedan od prvih i najplodnijih srpskih romanopisaca. U romanu "Veciti mladozenja" prikazan je uspon i propadanje bogatih srpskih porodica doseljenih u Sent Andreju u vreme velike seobe i veciti sukob generacija, odnosno vremena koje prolazi i nov

Poezija Miloša Crnjanskog (1893-1977) najviši je umetnički izraz posleratne duhovne klime razočaranja i klonuća, beznadežnog, nihilističkog nepristajanja na nepodnošljive okvire građanskog morala, ekstatičnog i panteističkog podavanja čulnim senzacijama i kosmičkim zanosima. U “Lirici Itake” a naročito u “Stražilovu”, susrela su se i divno uskladila dva veka srpske poezije: ona davnašnja, elegična i meka, raspevana i nežna melodija, potekla sa Brankovih izvora, i nova, složenija i nemirnija osećajnost modernog čoveka, utančana sluha za najskrivenije unutrašnje kretnje i sveopštu povezanost bića i stvari. Pesnik jednog novog „svetskog bola", Crnjanski nije raskinuo sa tradicijom, već je svoju „sumatrističku" viziju sveta prelio dahom rodnih vinograda i otkrio prisno naše rezonance za nemire svog veka. Zato je njegov uticaj ostao toliko snažan i opčinio čitav niz savremenih pesnika, koje glas naše epohe uzalud upućuje novim sadržajima.

Ivan (Dživo) Gundulić (1589-1638) najvažniji je predstavnik barokne književnosti stvarane u starom Dubrovniku. Svojim obimnim i višestruko vrednim delom zauzima najuglednije mesto u toj književnosti. Osman je njegovo najznačajnije delo, stvarano u vreme cvetanja baroka, kao izraz tog specifičnog načina predstavljanja poetskog sveta, izraz Gundulićevog hrišćanskog i „slovinskog" osećanja, izraz rodoljublja, njegovih ideja o vrlini i grehu, ali i izraz njegovih najdubljih misli o životu, svetu, čoveku i o samome sebi. Za sve to iznalazio je najbolje pesničke slike i organizovao ih u celinu, koja u književnom pogledu najpotpunije predstavlja baroknu epohu. Time je Osman zaslužio sud da je to najbolja epopeja ne samo dubrovačkog već i slovenskog baroka...

Pišući uglavnom u kratkim proznim formama i u ne baš mnogo širokom tematskom rasponu, Kočić (1877-1916) je stvorio nevelik, ali značajan literarni opus. U njegovim delima u relativno jednostavnoj umetničkoj strukturi, javlja se onaj, samo umetnosti svojstven, dragoceni magični spoj realnog i nadrealnog, i istančano i okrepljujuće umetničko osećanje ljudske prirodnosti i izvornosti, najzad oslobođene i odbranjene, makar samo u specifičnom prostoru, umetničke i jezičke invencije - u Kočićevoj priči o ljudima i događajima u doba smene turske i austrijske vladavine u Bosni. Ovim izborom obuhvaćene su sledeće Kočićeve pripovetke: “Tuba”, “Đurini zapisi”, “Mrguda”, “Kroz maglu”, “Kroz svjetlost”, “Mračajski proto”, “Rakijo majko”, “Pjesma mladosti”, “Kroz mećavu”, “Vukov gaj”.

U renesansnoj književnosti staroga Dubrovnika najvažnije mesto pripadalo je pesniku i raznovrsnom dramskom piscu Marinu Držiću (1508-1567)... Komedija Dundo Maroje predstavlja najvrednije Držićevo dramsko delo, a istovremeno i najbolje ostvarenje u svojoj vrsti u renesansnoj književnosti Dubrovnika. Iako nije sačuvana u celini (nedostaje joj kraj), ona je preživela sve epohe koje je dele od sredine XVI veka kada je nastala, i kada je izvedena, do povratka na scenu u četvrtoj deceniji XX stoleća. Životnost i duhovitost, kojima je plenila nekadašnje gledaoce, ostale su i njene savremene vrednosti. To je u svemu tipična renesansna eruditska (plautovska) komedija čija je fabula u skladu sa renesansnom poetikom, a čiji osnovi zaplet obuhvata traganje za mladim Marom - za kojim su se iz Dubrovnika u Rim uputili otac Dundo Maroje (tipičan starac tvrdica) i čitav niz drugih likova.

Delo Dositeja Obradovića (1739-1811) temelji se, s jedne strane, na njegovim ličnim iskustvima, na putničkim doživljajima i neposrednom poznavanju sveta, a s druge strane na njegovoj ogromnoj lektiri, poznavanju klasičnih i modernih jezika i na širokoj humanističkoj erudiciji. Njegov književni program čine sledeći elementi: raskid s tradicijom crkvenoslovenskog jezika, koreniti kulturni preobražaj naroda na osnovama zapad-ne prosvećenosti, stvaranje književnosti na narodnom jeziku a prema uzorima preuzetim iz zapadnoevropske i antičke tradicije. Taj program je on sažeto formulisao u svom manifestu “Pismo Haralampiju”, a široko ga obrazložio u svojoj autobiografiji -”Život i priključenija”."U svom vremenu Dositej je bio slobodouman i omiljen pisac jer je svojim idejama o slobodi vere, o pravu na demokratsko drustvo, o jedinstvu juznih Slovena ucinio mnogo za svoj narod. Sve to, uz opis svog zivotnog puta napisao je u ovoj knjizi.

Stevan Sremac, jedan od najvećih srpskih realističkih pisaca, oslikao je u Zoni Zamfirovoj egzotičnu ljubavnu priču kujundžije Maneta i čorbažijsle ćerke Zone i smetio je u ambijent starog Niša s kraja 19. veka. Veštim zapletima oslikan je južnjački mentalitet, duh i temperament kao i odnos prema ljubavi. Pisac je izuzetno uspešno oživeo arhaični niški govor i običaje.
Uspeh Zone Zamfirove potiče koliko od humorističkog nerva piščevog, toliko i od samog, živog govora, od načina na koji Sremčevi likovi misle i saopštavaju svoje misli.

Naslov je znak, ali svaki znak može biti pogrešno protumačen. Naslovi dva romana Miloša Crnjanskog, “Seobe” i “Druga knjiga seoba”, dovode se vrlo često u vezu koja je, suštinski, pogrešna i neodrživa. Srodnost se proglašava za istost, a to ne pomaže razumevanju. U velikom delu literature “Seobe” i “Druga knjiga seoba” tretiraju se kao dva dela jednog istog romana, nekih pretpostavljenih Seoba kakvih u opusu Crnjanskog uistinu nema, kao dva poglavlja jedne celine među kojim se, istina, isprečilo silno vreme u pisanju, ali ih dodatno povezuju Isakoviči. Reč je, međutim, o romanima koji postoje sami za sebe, svaki sa svojim konstituisanim smislom. Njihova srodnost ne sme da prekrije njihove razlike, ni u pogledu teme, ni u pogledu stila i jezika kojim su pisani. Možemo to reći čak i ovako: po tome kako su pisane, “Seobe” su bliže “Dnevniku o Čarnojeviću”, dok je “Druga knjiga seoba”, bliža “Romanu o Londonu”.

Naslov je znak, ali svaki znak može biti pogrešno protumačen. Naslovi dva romana Miloša Crnjanskog, “Seobe” i “Druga knjiga seoba”, dovode se vrlo često u vezu koja je, suštinski, pogrešna i neodrživa. Srodnost se proglašava za istost, a to ne pomaže razumevanju. U velikom delu literature “Seobe” i “Druga knjiga seoba” tretiraju se kao dva dela jednog istog romana, nekih pretpostavljenih Seoba kakvih u opusu Crnjanskog uistinu nema, kao dva poglavlja jedne celine među kojim se, istina, isprečilo silno vreme u pisanju, ali ih dodatno povezuju Isakoviči. Reč je, međutim, o romanima koji postoje sami za sebe, svaki sa svojim konstituisanim smislom. Njihova srodnost ne sme da prekrije njihove razlike, ni u pogledu teme, ni u pogledu stila i jezika kojim su pisani. Možemo to reći čak i ovako: po tome kako su pisane, “Seobe” su bliže “Dnevniku o Čarnojeviću”, dok je “Druga knjiga seoba”, bliža “Romanu o Londonu”.