FILOLOGIJA / LINGVISTIKA

U poetskom traktatu Gaza, jedno telo Malika Berak gradi pesničku mapu prostora u kojem se istorija i lično sećanje prepliću u jednu celinu. Gaza u ovim pesmama postaje metafora živog tela – tela koje pamti, trpi i opstaje uprkos razaranju. Kroz sažet i sugestivan pesnički izraz autorka promišlja pitanja pripadanja, gubitka, otpora i ljudskog dostojanstva, pokazujući kako poezija može da sačuva ono što istorija nastoji da izbriše.

„Sećanja moraju da budu kriva jer su ogledala kriva, jer su uglovi zakrivljeni, jer je pogled iskošen a svetlo nije uvek idealno.“ U toj rečenici iz zapisa „Sećači“ sažet je i naslov i postupak nove Glišićeve knjige: pred čitaocem je lirska proza u kratkim, aforistički zaoštrenim tekstovima-ogledalima u kojima se stvarnost vidi tačnije baš zato što je odraz iskrivljen. Knjiga je uokvirena prologom i epilogom, a njeno središte čine dva ciklusa: „odraz na usnama“ i „senke sa jezika“. U njima se smenjuju prizori isušene zemlje i betonskih dvorišta, laptop pred spavanje i fotografije „pretvorene u niz brojeva i šifri“, istorija koja se ponavlja kao telenovela i čovek koji „polako umire u lepoti“ dok se sve upreže za nova žrtvovanja. Glišićev otpor „invaziji digitalnih i korporativnih elemenata“, kako u pogovoru piše Vladimir B. Perić, „duhovito je i cinično artikulisan“: srž ove poezije je igra, homo ludens koji „urnebesno spaja insekta žižka sa posthegelijansko-frojdo-marksističkim filozofom sličnog imena“, a „aura vrcavog, vedrog smeha kruži ovim ostvarenjem“. Otud se knjiga, uza svu dijagnozu epohe, zatvara mirno i čisto, rečima posejanim „uzgred, kao na putu“: „Lepa reč je došla i izrekla cenu. Ako treba da se plati, onda nije lepa.“

Nemanja Radivojević je pozorišni glumac, reditelj i rep muzičar koji u „Ludaku na kiši“ spaja ulicu i scenu: njegov stih ima repersku rimu i ritam, a glumačko uho za rečenicu. Zbirka ide kroz tri kruga. „Gordost i sujeta“ je bunt: pesme o gradu koji te „polagano žvaće“, o poltronima, o rodama koje odlaze iz pustih mesta. „Tama i sećanje“ je razgovor sa smrću, s kojom se pesnik, kako sam kaže, sprijateljio: „Često pijemo zajedno. Ne plašim se ja nje a ni ona mene.“ A „Ljubav usamljenog dživdžana“ donosi ljubavne pesme bez holivudskih iluzija – od srednjoškolskih do današnjih – i završava „Besmrtnom“, pesmom o jedinom što prolaznosti odoleva. Poezija koja je oštra, iskrena i, uprkos svemu, emotivna.

„Ne znam kuda nas sve ovo vodi, / svud oko sebe mržnju sejemo, / zato bi moglo da se dogodi, / da zaboravimo da se smejemo.“ Tako počinje naslovna pesma ove zbirke i tako je najkraće opisana njena namera: protiv zaborava smeha, stih po stih, „bar jedno zrno vedrine“. Petrović piše u pravilnoj, zvonkoj rimi bliskoj narodnoj i pevanoj pesmi, a njegova se knjiga prirodno deli na dva raspoloženja. Jedno je satirično: tu bogataš bira koju će diplomu da kupi („šta volim, a nisam želeo da učim?“), Krizni štab objašnjava da je za sve kriva „čorba od šišmiša“, a redom prolaze poltroni, noćni žderači, taksisti, lažni profili i druge figure našeg doba. Drugo raspoloženje je lirsko i nostalgično: bagrem koji zamiriše kraj Morave, uspomene na čvarke ispred seoske prodavnice, na oca, rakiju i kućno vaspitanje – svet koji se pamti sa setom, ali bez gorčine. Između jednog i drugog stoji ista, jednostavna mera: da se o ozbiljnim stvarima može govoriti vedro, a o veselim s ljubavlju.

Ovo izdanje posvećeno je poeziji i esejistici Varlama Tihonoviča Šalamova (1907–1982), piscu čije je ime u našem kulturnom prostoru najčešće vezivano za prozu i kapitalno delo „Priče sa Kolime", dok je njegov pesnički opus ostao u senci, poznat tek užem krugu čitalaca. Knjiga ima za cilj da upravo taj manje istraženi deo Šalamovljevog stvaralaštva učini vidljivijim i dostupnijim domaćoj publici.

U njoj su sabrani autorovi osvrti na Šalamovljeve eseje i poeziju, kao i desetak pesama u prepevu. Ti prepevi ne pretenduju da budu konačni ili „kanonski" prevodi, već predstavljaju pokušaj dijaloga sa pesnikovom rečju, traženje izraza u srpskom jeziku koji bi, koliko je moguće, sačuvao ritam, ton i etičku strogost originala, bez ukrašavanja i bez ublažavanja. Posebna pažnja posvećena je upravo onoj strogosti i svedočanskoj snazi koja Šalamovljevu poeziju čini jedinstvenom u korpusu ruske književnosti XX veka.

„Istina“ je zbirka koja je u morala da se odživi: rani gubitak oba roditelja, baš kada je autorka ulazila u svet odraslih, ali i sve ono što drži kad se tlo izmakne, brat, uz koga ništa ne bi bilo isto, sestra, prijatelji koji se ne biraju, nego se stvore; muž, i dva sina koji je bude svakoga jutra. Ove pesme ne kriju ništa, o tome govori i sam naslov. Aleksandra Zdravković piše direktno, ispovedno, u rimi bliskoj govoru, a njene pesme nose imena stvarnih ljudi: tu su portreti majke i oca, zatim žene koja je godinama bila i mama i tata. Na kraju, ovo nije knjiga tuge nego knjiga zahvalnosti: svaka rana u njoj ima i svoju utehu, a zbirka se zatvara pesmom koja kaže da „posle duboke tuge, sigurno ide raj“.

„Gledaj me u oči“ pesnički je prvenac Aleksandre Ranđelović, zbirka od četrdeset pet lirskih zapisa u kojima se pesničko i stvarno „ja“ otvoreno podudaraju, bez maske i bez zadrške. Složene u pitke, rimovane katrene, pesme govore o ljubavi kao sili „iz koje se sve rađa“, ali i o svemu što uz nju ide: strepnji, sumnji, krivici, nežnosti i nadi. Svet ove knjige sazdan je od suprotnosti: svetlost i senka, gorko i slasno, ponor i visina, i svaka od njih poziva čitaoca da u tuđem iskustvu prepozna sopstveno putovanje. Iskrenost ovde nije tema nego čin hrabrosti, pogledati drugog u oči i reći: ma šta da se desi, gledaj me.

„Teško je pisati o srećnoj ljubavi“, priznaje Aleksandar Ilić Ilke na prvim stranicama ove knjige, a zatim upravo to čini, kroz šezdeset pet pesama posvećenih jednoj ženi. Ilić piše u pitkoj, pevljivoj rimi, svoje stihove, uostalom, i komponuje, i veruje jednostavnim rečima i postupcima: rukama oko vrata, osmehu koji podiže kad se greškom stigne na dno, sedim vlasima koje ljubavi ništa ne znače. Njegov lirski junak je nežan, ljubomoran, zahvalan i samoironičan; u istoj knjizi staju zavet do groba i priznanje da dragu voli „više od Lige šampiona“. Zbirku prate autorske ilustracije i pogovor Marije V. Ilić, koja o ovim pesmama piše: „I ovaj šal od svile greje, kroz nežno tkanje pesama među koricama […] jer pesnik ima moć da čistotom čestite reči razgali dušu čitaoca.“

Eksperimentalna zbirka poezije prof. Želimira Vukašinovića sa anatomijom reči (tj. znakovnim sistemom novog sveta) prof. Kornelije Ičin.

Nova zbirka pesama Velimira Kneževića.

Velimir Knežević rođen je 15. oktobra 1985. u Zemunu. Diplomirao je na Grupi za srpski jezik i književnost sa opštom lingvistikom na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je četiri knjige pesama: „Mrazovnik“ (Srpska knjiga, Ruma, 2008), „Dunav stanica“ (Povelja, Kraljevo, 2019), „Slušni aparat“ (Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, Beograd, 2021), „Lido“ (Povelja, Kraljevo 2024).
Dobitnik je književnih nagrada „Novica Tadić“ (2021) i „Pero despota Stefana Lazarevića“ (2025). Živi i radi u Zemunu.

Ka pešačkoj zoni

Tu je zvonki red kuća
Nanizanih na traku vetra
Čiji se slobodan kraj
U nevidljivim krošnjama
Gubi. Ciljaš centar u sebi
Uvek kad bližiš se gradu.
I sve je dobro u hodu,
Dok želje nisu reči –
Uznemirena šarena pera
Na zabodenom pikadu.

A sada,

i da me pitaš, šta li smo to
naučili, rekao bih to

da dobra vremena dolaze, da treba
verovati Danajcima, da naše su
najbolje dagnje

i da nismo naučili ništa.

Lazar Bukumirović, rođen 11. juna 2001. u Čačku. Od osnovne škole do doktorskih studija književnosti je živeo u Bresnici, Kragujevcu, Madridu i Novom Sadu. Istražuje špansku i srpsku književnost.

Objavio je zbirku pesama „Udžbenik svakodnevice“ (Matica srpska, 2021) za koju je ovenčan „Matićevim šalom“. Pesme su mu zastupljene u brojnim domaćim i stranim antologijama. Pored poezije, piše književnu kritiku i prevodi sa španskog jezika.

Naslovni motiv ove knjige provlači se kroz nju kao tihi refren: svetleći brojčanik sata javlja se u nesanim noćima, „usred dana“ kad se smrkne pred očima, na zglobu kao „roleks“ kojim se meri zadovoljstvo, pa i „u paklenoj mašini“, jer vreme je, u ovim pričama, i uteha i pretnja. Aleksić o njemu piše iz perspektive čoveka koji je „pronašao samoću“ ukraj Knjaževca: otud pogled koji podjednako pripada kafani i kosmosu, komšiluku i književnosti. Zbirku otvara antologijska priča „Kaspar i magnum crimen“ o dečaku zaustavljenog rasta koji kod penzionisane profesorke francuskog uči „pevajući i kotrljajući jezik“, a od nje dobija lekciju koja se ne zaboravlja, začinjenu okrutnom rimom: „Gospodine Kaspar, mudrače prinče… možda neko drugo veče!“ Slede meditacije nad bilijarskim stolom gde se kredom beleži „crta za još jedan dan od sto i više istih, kloniranih“; priče o dve smrti, o hrastu i konopcu, o govoru tela; autopoetički ogled, u kome se jedna reč iz timočkog kraja prati kroz smrt i povratak – „pozornica, koju nisam video već samo čuo – i završni ciklus „Nasumični razgovori: mala noćna prosvetljenja“, zapisi dijaloga koje autor noću „predaje svojim pesmama i pričama na milost i nemilost“. Proza pesnika u punom smislu: sažeta, čulna, samoironična i uvek sa uhom uz otkucaje.

Dok na ulicama ključa, gospodin Tihon je „tu negde, ni blizu ni daleko, sasvim svestan“. Penzionisani profesor, prefinjeni intelektualac, izbegava novinare, ponešto beleži, vodi nekakav dnevnik i sa margine posmatra ono što svi drugi žive iznutra: revoluciju. „Obziri gospodina Tihona“ književno-filozofski su zapisi o našem trenutku: o studentskim protestima započetim 2024. i njihovoj paraleli sa 1968, o revolucionarima i kontrarevolucionarima, o „minimalistima“ koji pokušavaju da razlike prevaziđu – i o pitanju koje nadživljava svaku pobunu: šta se menja promenom vlasti, a šta samo promenom nas samih? Siniša Mitrić, profesor filozofije, kroz lik Tihona Plamenca u razgovor uvodi Hobsa i njegovog „Levijatana“, Bibliju i Svetog Avgustina, ali i požar mladosti, zavičajne predele, Trebinje i Dunav – tražeći, kako sam kaže, „pravu meru“ u vremenu podela. Knjiga za čitaoce koji o uzavrelom dobu žele da misle staloženo – sa margine sa koje se, ponekad, najbolje vidi.

U studiji dr Kristine Stevanović preduzete su analize Petrovićevih eseja koji se bave slovenskom kulturom, iz jedne nove teorijske perspektive koja je zasnovana na ukrštanju naratoloških, imagoloških i postkolonijalnih metodoloških praksi. Prilikom istraživanja eseja koji se bave istorijom i kulturom Slovena, a koje je Petrović pisao tokom čitavog života, uočen je poetički kontinuitet o kome se, do nastanka ove studije, nije govorilo.
Prof. dr Bojana Stojanović Pantović

Povezujući na teorijsko-metodološki zasnovan i argumentovan način savremene postavke kulturnih studija usmerene ka pitanjima identiteta (marginalizacija, transgresija, liminalnost, nomadizam) sa proučavanjem poetike Rastka Petrovića, Kristina Stevanović kroz interdisciplinarna istraživanja u ovoj monografiji donosi originalan i redak pristup složenom i izazovnom Petrovićevom delu.
Dr Bojan Jović

Naučna monografija Kristine Stevanović Rastko Petrović – Kultura, identiteti i rod teorijski je dobro zasnovana i metodološki pažljivo izvedena knjiga koja pruža čitav niz novih uvida u opus našeg najznačajnijeg avangardnog autora, Rastka Petrovića. U isti mah ova knjiga predstavlja veliki doprinos da se rodni pristup i studije maskuliniteta legitimišu u okviru naše akademske kritike.

Prof. dr Predrag Petrović

O autoru:
Kristina Stevanović (Bačka Palanka, 1970), radi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bavi se istraživanjem srpske i ruske književnosti 19. i 20. veka, kritičkim studijama maskuliniteta i feminističkom kritikom. Književnokritičke tekstove, oglede i studije iz književnosti objavljuje od 2000. godine. Monografsku studiju Osvajanje modernog – kratka proza Rastka Petrovića i žanrovsko raslojavanje srpske avangarde objavila je 2011. godine.

Knjigu skoro svih pesama Bore Ćosića čine njegove pesme bilo da su ranije objavljene po časopisima pojedinačno ili kao zasebne zbirke, bilo da su nove iz rukopisa. Knjiga je autobiografskog karaktera jer je, u lirskoj formi, sabrala sve faze Ćosićevog lirskog izraza i stvaralačkog puta, od dečačkih pesama, preko futurističkih i angažovanih, do emigrantskih i kritičkih iz novijeg vremena. S obzirom na popularnost, svestranost i originalnost pisca, kao i narativnu prirodu njegovih pesama, ovom knjigom kruniše se Ćosićev samosvojan obiman i raznorodan književni opus.

„Ćosić je objavio nekoliko knjiga stihova, zasebnih zbirki. U slobodnom stihu su Zapisi iz mrtvog doma i Irenina soba, pa rimovane Profane, a između njih je stala zbirka Mrtvi objavljena u Italiji. Upravo za Profane prošlog je 2024. u Šibeniku dobio nagradu ’Stjepan Gulin’, te je napokon javnost mogla upoznati šta poznavala nije, pjesnika koji piše čudesne pjesme i do izraza dovodi sve što mu se hoće dovesti do izraza.“ – Sinan Gudžević (iz pogovora)

Na vrhu, kad tone dan i dok vetar oblikuje samo mene, raširenih ruku, kao na pramcu, plovim beskrajnim nebeskim tesnacem.

JOVICA IVANOVSKI (SKOPLJE, 1961)

Istaknuti makedonski pesnik. Objavio preko dvadeset knjiga poezije, zastupljen je u mnogim antologijama i preveden na petnaestak jezika.
„. . . pesnikovom poetikom dominira jedak i ubojit humor čije tamne nijanse samo dodatno upućuju na činjenicu da je lirika Jovice Ivanovskog pre svega lirika egzistencije. . .“ (iz osvrta Damira Šodana u knjizi Žena suvozač).

Lebdiš na vrhu nepregledne ležaljke. Iznad tebe stara planina hladi svoje noge lavoru mora.

Vetar je, kao dečja lopta, zaglavljen u gustoj krošnji drveta. Gađaš ga kamenjem, otresaš grane i ništa. Sparina i duboka mentalna siesta, zakrpljeni san u odrpanoj senci.
Ako akcija završava s posledicama, nepokretnost je rezultat unutrašnjeg mira – vadiš se. Teret poznatog nije ti težak i ne bi ga menjao ni za šta nepoznato. Letiš pogledom, naoružanim cvikerima za sunce, lakoćom leptira.

Ležeš s galamom u mislima, a budi te tišina.
Ovde i snovi imaju nevinost. Ne sanjaš da si opet dete,
već si dete koje sanja.

Marija Paunović
Niš, 1974.
„Manifest preživele romantičarke“ njen je prvi rukopis.

ponekad
osetiš miris nečijeg parfema u prolazu
i u trenu ti se ceo život sruči na glavu
sruči se kao grad u proleće
iznenada, bez upozorenja
bolno lupa u glavu i leđa
uspomene se vrate opipljive i žive
i džaba ti je da se štitiš rukama
boleće te još više
osetiš opet toplinu letnje večeri
sediš na keju i gledaš u reku
igraš na žurci znojava i srećna
di-džej siđe na podijum i zaigra sa tobom
a ti si obučena kako Pipi i imaš žice u kikama ležiš na steni i gledaš more naglavačke preživiš buru nasred zaliva u gumenom čamcu dok sevaju munje i uleću u vodu
[ . . . ]

ponekad
osetiš miris nečijeg parfema u prolazu
i setiš se svega što je bilo
svega što je trebalo a nije bilo
setiš se svega što nije ni sad
onoga što neće biti nikad
pitaš se koji je smisao svega
i od mirisa tog parfema
grunu ti suze na oči
pogledaš u telefon, a znaš
znaš da ti poruka nije stigla.

Srpski bukvar nije klasičan leksikon niti suvoparna istorijska enciklopedija, već velika priča o Srbiji napisana kroz pripovesti o ljudima, gradovima, običajima, umetnosti, ratovima, kafanama, muzici, festivalima i svakodnevnom životu. U njemu se susreću Sveti Sava i turbofolk, Crnjanski i mečka Božana, manastiri i soliteri, ćevapi i zenitisti, Radio Beograd i hajduci, avangarda i vašarske pevačice – sve ono
što je vekovima oblikovalo prostor današnje Srbije.

Kroz gotovo 300 odrednica, knjiga prikazuje društvo rastrzano između tradicije i modernosti, ali i mita i stvarnosti. U isto vreme, to je i prostor izuzetne kulturne energije i pamćenja. Srpski bukvar ne donosi samo činjenice, već pokušava da sačuva atmosferu epoha, zaboravljene ljude, nestale gradove i tragove života koji su izgradili identitet Srbije.

Dobitnik četiri Emi nagrade, nagrade Pibodi i dva priznanja Udruženja scenarista otkriva svoj proces pisanja komedije - bez gubljenja razuma.

Zaboravite čekanje inspiracije. Poznati komediograf Eliot Kalen tvrdi da moramo prestati da piljimo kroz prozor čekajući da gotova fora ušeta u naš um. Umesto toga, potrebno nam je "Gajenje viceva - pouzdan proces u kom sadimo premise, negujemo strukturu i na kraju žanjemo čist humor..

Pojam kvantne poetike u ovom radu ne podrazumeva mehaničko prenošenje pojmova iz kvantne fizike u polje književnosti, već ukazuje na strukturnu srodnost između načina na koji moderna nauka i moderna književnost misle stvarnost. Od barokne alegorijske fragmentacije koju analizira Valter Benjamin, preko nadrealističkog raskida sa kauzalnom logikom u manifestima Andrea Bretona i radikalne metaforičke eksplozije u delu Lotreamona, pa do skorašnjih narativnih eksperimenata i metafizičkih tekstualnih struktura uočava se postepeno napuštanje kontinuirane, stabilne i jedinstvene slike sveta. Ova poetička evolucija pokazuje izrazitu homologiju sa konceptima koje formulišu Verner Hajzenberg i Nils Bor – neodređenost, komplementarnost i nemogućnost jedinstvenog opisa sistema – kao i sa dinamičkim modelima koje predlaže Ričard Fajnman. Kvantna poetika je hermeneutički model koji polazi od pretpostavke da se tekst ne može redukovati na jedno značenje, već funkcioniše kao polje mogućnosti u kojem se smisao pojavljuje u zavisnosti od pozicije čitanja. To je imenovanje poetike nestabilnosti, superpozicije i prekida, u kojoj se književni tekst uspostavlja kao dinamički sistem, bliži kvantnom nego klasičnom modelu stvarnosti.
O autoru:
Aleksandra Mančić radila je kao predavač na Filološkom fakultetu u Beogradu i na Autonomnom univerzitetu u Madridu. Osnovala je i uređivala Biblioteku „Prevođenje i mišljenje“. U Institutu za književnost i umetnost radila je kao naučni istraživač. Bavi se istraživanjem transkulturnih teorija, prevođenja, misli o prevođenju i njegovog odnosa prema filozofiji; međukulturne komunikacije; etike i poetike književnog prevoda; razvoja prevođenja i misli o prevođenju u srpskoj kulturi; prevođenjem između srpske i mediteranskih (španske, francuske, italijanske) i hispanoameričkih književnosti. Prevela je stotinak knjiga sa španskog, francuskog, italijanskog i engleskog jezika. Od književnosti do slikarstva ili filma, Aleksandra Mančić kreće se duž imaginarnih linija koje povezuju dve strane sveta, Balkan i Latinsku Ameriku, dve kulturne konstelacije koje jedna drugu prevode, i povezuju se tananim spregama. Taj proces ih neprestano menja, a u njegovom središtu je, nepostojana i teško uhvatljiva, figura prevodioca. Objavila je knjige: Mistika i opresija (2020), Egzotizam i kanibalizam (2017), Đordano Bruno i komunikacija. Prevođenje ideja (2015), Stvari koje nas prevazilaze. Uvod u prevođenje ideja (2013), Prevod i kritika (2010), Prstom anđela po snegu. Ogled iz mistike (2010), Moje telo nije obmana mašte. Servantesove veštice (2009), Vetrenjače na jezik. Dnevnik prevođenja Don Kihota (2005, 2012), Preverzije. Ogledi o španskim prevodima iz srpske književnosti (1999). Dobitnik je Nagrade Doma kulture Studentski grad za knjigu Mistika i opresija (2020) i Nagrade „Nikola Milošević“ za knjigu Đordano Bruno i komunikacija. Prevođenje ideja (2015).

Studija Aleksandre Vukotić prikazuje kontinuitet irskog teksta kroz antinomije doma, odnosno sveprisutan odnos neprestanog privlačenja i odbijanja, odlaska i vraćanja, odbacivanja i ispunjenosti irskim simbolima, magijom i nacijom. Kroz odnos prema domu studija predstavlja prolaz kroz društvene i kulturne politike Irske, navike, tradiciju, vrednosti, pejzaž, kroz individualnu i kolektivnu traumu i breme života u Irskoj, te kroz poetičke i simboličke figuracije doma u irskoj književnosti.

Prof. dr Aleksandra Jovanović

Studija Antinomije doma u modernoj irskoj priči primjer je rijetke ravnoteže između teorijske apstrakcije i tekstualne konkretizacije u kojoj Vukotić predstavlja kako se antinomije doma reflektuju u književnom narativu, kulturnom kontekstu i društvenoj stvarnosti Irske. Njena sposobnost da poveže mikro i makro perspektive, istorijske, kulturne i rodne dimenzije, te različite načine izražavanja (prozu, film, teoriju), čini ovu studiju izuzetnim doprinosom irskoj književnoj kritici i relevantnim teorijskim tekstom za šira humanistička istraživanja. - Prof. dr Aleksandra Nikčević Batrićević

O autoru:
Aleksandra Vukotić rođena je 1984. Godine u Beogradu. Radi kao docent na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je diplomirala i doktorirala. Na Katedri za anglistiku predaje savremenu englesku, američku i irsku književnost. Autorka je knjige Don DeLilo i poetika istorije.

Kako izgledaju veliki pisci kada siđu sa stranica svojih knjiga i postanu ljudi od krvi i mesa? U ovoj neobičnoj knjizi uspomena, Jasna Šamić vodi čitaoce kroz gradove nekadašnje Jugoslavije, ali i kroz susrete sa njenim najznačajnijim književnicima i umetnicima. Pred nama se nalaze Ivo Andrić, Meša Selimović, Mirko Kovač, Vasko Popa, Danilo Kiš, Kolja Mićević, Milan Kundera i mnogi drugi, ali ne kao kulturne ikone, već kao sagovornici, prijatelji, komšije i ljudi sa svojim vrlinama, slabostima i protivrečnostima.

Ovo nisu književnoistorijski portreti, već dragocena svedočanstva iz privatnog života jednog vremena. Kroz anegdote, pisma, razgovore i lična sećanja oživljavaju književni krugovi Sarajeva, Beograda, Pariza i Dubrovnika, dok se pred čitaocem istovremeno pojavljuje i svet koji je nestao – Jugoslavija sa svojom kulturom, gradovima i ljudima.

O autoru:
Jasna Šamić, bosansko-jugoslovenska i francuska spisateljica, piše i objavljuje na francuskom i jezicima regiona, autorica je tridesetak djela različitih žanrova i dobitnica brojnih literarnih nagrada. Prevodila je djela s evropskih i orijentalnih jezika na jezike regiona, i sa srpsko-hrvatskog i osmanskog na francuski jezik. Autorica je i dokumentarnih filmova i pozorišnih komada koje je postavljala u Parizu i Sarajevu, te glavna urednica časopisa Književna sehara, koji izlazi na jezicima regiona, francuskom i engleskom jeziku (www.balkan-sehara.com). Djela su joj prevedena na desetak jezika.

Reči kao da se više ne povezuju s onim na šta referišu, zato što je sigurnost značenja razneta; reči su postale slične valuti pod inflacijom – prazne, uvredljivo bezvredne. Reči onda moraju da budu korišćene drugačije, možda sa manje izvesnosti i samosvesnije: samosvesna poteškoća. Reči, kao recimo kod Beketa, možda čak moraju da umru, da propadnu u tišinu.
U knjizi Kako se gradi priča, književni kritičar Džejms Vud vodi čitaoce kroz mehanizme pripovedanja. Ovo nije priručnik sa gotovim receptima za pisanje, već dubinska analiza postupaka koji fikciju čine uverljivom i živom. Vud objašnjava temeljne tehnike proze pomoću kojih se grade uverljivi, slojeviti i duboki junaci, ali i atmosferični i opipljivi književni svetovi.
Strastvenim čitaocima ova knjiga nudi novu prizmu kroz koju će posmatrati omiljena dela, otkrivajući skrivenu arhitekturu iza priča koje vole. Za autore, ova knjiga predstavlja neprocenjiv alat za razumevanje sopstvenog zanata i podizanje svesti o pripovedačkim odlukama.
Pronicljivo podsećanje na temeljne principe koji garantuju trajnost izmaštanom delu.

...Najnovija, jedanaesta zbirka pesnikinje, dramske autorke i kritičarke Milunike Mitrović karakterističnog i prepoznatljivog naziva „Tečno vreme“ sažima osnovne tematske preokupacije i njenih prethodnih zbirki...

Dvadeset priča koje podsećaju da iza svake dijagnoze stoji čovek

Rende je zbirka od dvadeset priča nastalih iz višedecenijskog iskustva autorke kao lekarke u Savetovalištu za HIV i sidu Studentske poliklinike u Beogradu. Inspirisane stvarnim događajima, ove priče vešto spajaju dokumentarnu osnovu i književnu fikciju, uz potpuno očuvanu anonimnost ljudi čije su sudbine poslužile kao inspiracija.

Kroz dirljive ispovesti i životne situacije koje se mogu dogoditi svakome, knjiga prati gotovo četvrt veka borbe protiv stigme, straha i predrasuda – od vremena kada je HIV bio gotovo sinonim za smrtnu presudu do savremenog doba, u kojem zahvaljujući terapiji ljudi sa HIV infekcijom mogu da vode dug i kvalitetan život.

Svaka priča donosi drugačiju ljudsku sudbinu, ali ih povezuju univerzalne teme ljubavi, gubitka, poverenja, krivice, prihvatanja i nade. U središtu svih ispovesti nalazi se savetnica koja sa velikom empatijom sluša, razume i pomaže ljudima u njihovim najtežim trenucima, pokazujući koliko su saosećanje i razgovor važni u procesu izlečenja i prihvatanja.

Napisana jednostavnim, neposrednim stilom i bogata autentičnim dijalozima, Rende istovremeno je uzbudljiva zbirka priča, dragoceno svedočanstvo jednog vremena i knjiga koja podstiče razmišljanje o ljudskosti, toleranciji i odgovornosti. Ovo je delo koje ruši predrasude, razvija empatiju i podseća da razumevanje često predstavlja prvi korak ka promeni.

Rende će posebno zainteresovati čitaoce koji vole istinite životne priče, društveno angažovanu književnost i knjige koje ostavljaju snažan emotivni utisak i dugo ostaju u sećanju.

Agonija književnosti Slobodana Grubačića pretresa ključna pitanja savremene teorije književnosti: Šta se, u vremenu koje nazivamo svojim, događa s temeljnim pojmovima književnog sveta? Propitujući radikalne poremećaje i duboku relativizaciju pet oslonaca umetnosti proze ‒ autora, naratora, junaka, čitaoca i teksta ‒ ona osvetljava ne samo složene odnose između pisca i njegovog junaka, naratora i čitaoca već i neizvesnu sudbinu samog teksta: žive pesničke reči okovane slovima.

Da li književnost, onakva kakvu smo nekada poznavali, nestaje u neodređenosti romana, u žanrovskoj neizvesnosti poezije...? Da li se njen smisao rasipa u višeznačju, u odbacivanju jezičkih stega, u eksperimentu i inovaciji koji književnost izbacuju u orbitu iskonske neizvesnosti, neprestano dovodeći u pitanje sve što je vekovima verovala o sebi ‒ svoje postojanje, svoju svrhu, sopstveni razlog trajanja?

Ili je upravo ta agonija znak njene najdublje vitalnosti? Znak neprestanog preispitivanja, obnove i razvoja? Jer, kako je tvrdio Fridrih Niče, stanje borbe jeste stanje najvišeg reda ‒ prostor iz kog se rađaju nove vrednosti.

Autof(r)ikcija, intrigantno naslovljena zbirka nagrađivane pjesnikinje Marije Vujošević iščitava se kao prigušeni neofeministički poetski „psiho-triler“ koji uvelike izlazi izvan frivolnih okvira svijesti milenijalske generacije, budući da zorno razotkriva do kakvih sve začudnih kognitivnih „distorzija“ potencijalno dolazi kada oslobođeni lirski subjekt usmjeri sve svoje analitičke i jezične moći na dekonstrukciju svog građanskog Ja.
Marijina lirska junakinja „ne uzima zarobljenike“ već se drsko i duhovito obračunava sa složenom utvrdom Ega kreirajući sugestivne mikro narative u tranzicijskom prostoru sudaranja subjektivnog i objektivnog (unutarnjeg i vanjskog svijeta), koji je ujedno i procjep u kojem se smješta autentično Sebstvo, baš kako to naslućuje na samom početku ove vrlo posebne pjesničke knjige psihoanalitičar Donald Winnicott.
Nesputani i osviješteni pjesnički glas Marije Vujošević zaista je osvježenje ne samo u korpusu suvremene crnogorske poezije, već također i unutar pjesničkog multiverzuma takozvanog Regiona.

- Damir Šodan



Poeziju Marije Vujošević karakteriše hrabar, ironičan i duhovit izraz koji vješto detektuje i literarno transponuje različite društvene anomalije i apsurde savremenog doba. Originalnost njene poezije ogleda se u načinu na koji to postiže: glasom koji ne traži definicije već zahtijeva prisutnost i prisustvo, koji teži potpunoj humanoj cjelovitosti (prauzrok i ishod, korijen i plod) na svim nivoima ljudskog postojanja. Odatle pjesnikinja gradi poetiku koja odbija dihotomije: tijelo/duh, grijeh/svetost, muško/žensko, stvarno/virtuelno, već se sve taloži u jedinstveno polje životne vrijednosti.
U najširem, ove pjesme ocrtavaju karakteristike sve dehumanizovanijeg svijeta u kojem pojedinac pokušava da ostane svjestan simulacije koju živi, ali i da preživi igru – da nastavi da živi preispitujući mogućnost da se očuva sposobnost kritičkog mišljenja i zdrav razum.

- Valentina Knežević

Miodrag Lekić, po svom ukupnom intelektualnom zalaganju predstavlja
osobenu ličnost u Crnoj Gori, šarmom, obrazovanjem, načinom mišljenja
i ponašanja, ali i smislom za produbljene analize različitih fenomena, od
političkih do kulturnih i duhovnih.
Posebno je u ovoj knjizi dragocjeno svjedočanstvo o Borislavu Pekiću u
kojem Lekić minuciozno oslikava portret velikog pisca, dat i kroz prizmu
lične komunikacije i neposrednih susreta.
Sve u svemu Miodrag Lekić, koji je zapažen na našoj kulturnoj i političkoj
sceni, daje nam na uvid obilje zanimljivih dešavanja, situacija i događaja,
odmjereno, promišljeno, na njemu svojstven gospodstveni način.
— Prof. dr Sonja Tomović-Šundić
Privilegija je čitati tekstove Miodrag Lekića, i to višestruka. Autor ovih tekstova
je intelektualac renesansnog obrazovanja, elitini diplomata, tvorac
jedne ozbiljne „Istorije Italije“, pisac sjajnih tekstova koje, jednostavno rečeno,
ne bi mogao napisati niko drugi. Ovi tekstovi donose njegovo znanje,
razgranato i široko, koliko se god on trudio da sve to saopšti nepretenciozno,
ali i jednu starinsku otmenost koja svemu daje dodatnu dimenziju,
narativnu i intelektualnu.
— Balša Brković, književnik
Autor u analizama uspeva da sačuva svu neophodnu širinu, dubinu i nadu
za moguću i neophodnu alternativu. Sadržaj, jezik i stil Miodraga Lekića,
u ovoj, kao i u njegovim drugim knjigama i tekstovima, odlikuje danas isto
tako retka simbioza i sinteza erudicije i elegancije. U svakom slučaju, još
jedan razlog, da ovu knjigu svakako pročitate.
— Prof. dr Milan Popović

Pisana znanjem i stilom profesora međunarodnih odnosa i diplomatije,
knjiga Saše Kneževića nastaje u periodu velikog sloma međunarodnog
sistema. Dakle, u vremenu kada je stari svjetski poredak zamijenjen
„novim svjetskim neredom“, koji kao tranzicioni dominantno
karakteriše haotičnost i neizvjesnost. Između ostalog, zato ovi vrlo
analitički ogledi profesora Saše Kneževića predstavljaju korisno i zanimljivo
štivo, kako za stručne krugove, tako i za sve one koji žele da
razumiju savremene međunarodne odnose i aktuelne događaje u svijetu.
Miodrag Lekić
Knjiga „Pravo sile: trendovi međunarodnih odnosa“ profesora Saše
Kneževića predstavlja slojevitu naučnu studiju međunarodnih odnosa
koja, polazeći od klasičnih teorijskih okvira, analizira savremene geopolitičke
procese kroz prizmu odnosa moći i legitimnosti. Knjiga je
podjednako namijenjena stručnjacima iz oblasti međunarodnih odnosa,
kao i široj publici koja će pronaći i brojne reference na književnost,
istoriju i film koje dodatno produbljuju njenu interpretativnu dimenziju.
Snažno akademski utemeljeno, ovo djelo nosi i jak autorski pečat, nudeći
originalne uvide i kritički odmak od dominantnih narativa o globalnom
poretku.
Boris Vukićević

Tatjana Vrećo, spisateljica i pesnik, posle četiri romana najzad se oglašava i zbirkom pesa¬ma.Nekako je postalo uobičajeno u našoj književ¬noj praksi da se pisci najpre pojavljuju sa zbirka¬ma pesama, kao svojevrsnim pilot-projektima, če¬sto u obliku prvih nesigurnih koraka u bojažlji¬vom opipavanju književnog terena (što je pomalo apsurdno, s obzirom na neospornu činjenicu da je poezija „kraljica pisane reči“).Utoliko je ne¬uobičajena situacija sa ovoliko „okasnelim“ po-javljivanjem Tatjaninog poetskog prvenca, imajući u vidu da se ona već uveliko profilisala kao vrs¬ni pesnik na mnogim književnim tribinama, kao i na društvenim mrežama.