FILOLOGIJA / LINGVISTIKA

Mafija nije samo priča o kriminalnom podzemlju. Njena istorija istovremeno je priča o novcu, moći, politici, državama i društvima koja su joj omogućila da nastane i opstane.

Mafija: Globalna istorija istoričar Rajan Džindžeras prati razvoj organizovanog kriminala kroz dva veka i pokazuje kako su se kriminalne organizacije menjale zajedno sa svetom oko njih. Od prvih mafijaških struktura do savremenih međunarodnih mreža trgovine drogom, autor istražuje kako nastaju, kako grade uticaj i zbog čega uspevaju da prežive uprkos naporima država da ih suzbiju.
Pred čitaocem se pojavljuju neke od najpoznatijih figura iz istorije organizovanog kriminala, među kojima su Al Kapone, Pablo Eskobar, El Čapo i Davud Ibrahim, ali knjiga ide mnogo dalje od njihovih biografija. Džindžeras mafiju posmatra u širem istorijskom kontekstu i istražuje njene veze sa policijom, politikom, tržištem, državnim institucijama, granicama i popularnom kulturom.
Posebno je zanimljivo pitanje gde prestaje organizovani kriminal, a počinju legalni biznis i politička moć. Kroz brojne istorijske primere autor pokazuje kako se kapital, uticaj i nasilje mogu preplitati i zašto mafija ne postoji izdvojeno od društva, već često koristi upravo njegove slabosti, promene i potrebe.
Mafija: Globalna istorija je temeljna, ali pristupačno napisana knjiga o istoriji mafije i organizovanog kriminala, koja iza poznatih imena i spektakularnih zločina otkriva mnogo širu priču o funkcionisanju moći u modernom svetu.

O autoru
Rajan Džindžeras je američki istoričar i profesor na Naval Postgraduate School. Bavi se savremenom istorijom Istočne Evrope i Bliskog istoka, sa posebnim interesovanjem za raspad carstava, nastanak modernih država, političko nasilje i organizovani kriminal.

Ova antologija čitaoca vodi, hronološkim redosledom i različitim stilovima, kroz tri perioda Čeovog života, u kojima je sadržana većina njegovih ideja i razmišljanja o Latinskoj Americi:

1950–1956: Susret s Latinskom Amerikom
1956–1965: Latinska Amerika iznutra
1965–1967: Ujedinjena Latinska Amerika: revolucionarni internacionalizam

Tokom svakog od ovih perioda, Če je sticao dragocena iskustva suočavajući se s raznim iskušenjima i neverovatnim izazovima koji ga nisu mogli pokolebati, uspevajući da, zahvaljujući svojoj čeličnoj volji, istraje u svojoj životnoj želji da, kako će se čitalac i sâm uveriti, osmisli način na koji bi bilo moguće poboljšati život naroda i Latinsku Ameriku
pretvoriti u Veliku Otadžbinu.
Čitalac će ovde prvi put upoznati Čeov život, počev od njegove najranije mladosti pa sve do njegovih poslednjih dana u Boliviji: njegovu viziju, ideje i teorije o Latinskoj Americi i njenim narodima, za koje je živeo i za koje će večno živeti.

U svetu koji danas ludilo gotovo isključivo posmatra kao bolest, stari Grci nudili su sasvim drugačiju perspektivu.

U ranoj Grčkoj ono nije bilo samo poremećaj već i način da se probiju granice duše i proširi ljudska ličnost – istovremeno opasnost i dar, poremećaj i nadahnuće. Ludilo je bilo deo religijskog iskustva, temelj delovanja proroka, pa čak i političara, nadahnjivalo je pesnike i pevače, a u ekstatičkim kultovima, poput Dionisovog, otvaralo prostor vizionarskim iskustvima.

Umesto da budu isključeni, „ludi” su u pojedinim epohama imali svoje mesto u zajednici, a društvo je znalo kako da tu silu prepozna, oblikuje i iskoristi.

Ko je, zapravo, lud i šta je bolest?

Đulio Gvidorici prati kako su se odgovori na ta pitanja menjali od arhaične do klasične Grčke, pokazujući da grčka kultura nije monolit, nego složen i promenljiv svet u kojem se mit i razum ne isključuju, već prožimaju.

U 5. veku pre nove ere rađa se pitanje „zašto?”, a s njim i nastojanje da se ludilo objasni prirodnim uzrocima. Hipokrat, lekar i filozof, govori o neravnoteži tečnosti u telu kao uzroku manije, nagoveštavajući racionalni pristup koji će obeležiti kasniju medicinu. Ipak, ludilo ostaje i prostor ekstaze, transa i znanja koje se daruje zajednici. Između nadahnuća i racionalnog mišljenja, u napetosti između mitosa i logosa, oblikuje se temelj zapadne civilizacije.

Na granicama duše: Grci i ludilo uzbudljivo je eruditsko putovanje u svet u kojem granice između božanskog i ljudskog, razuma i osećaja nikada nisu bile čvrsto povučene – i upravo zato su i danas presudne.

O čemu ova žena pije nova je zbirka poezije Kristine Simonović, autorke knjiga Nije bol prava linija i Reče ona umačući pomfrit u sladoled.

Otvoreno, britko i bez ulepšavanja, autorka piše o nevidljivim borbama, ranjivosti, ljubavi, porodici, prolaznosti i usamljenosti. Njene pesme zadiru u iskustva bolesti i oporavka, društvene predrasude i očekivanja, ali i u mukotrpan proces vraćanja sopstvenom identitetu.

U svetu Kristine Simonović bol nije apstraktna: ona ima miris bolnice, ukus kisele kafe, težinu neizgovorenih reči i tišinu ljudi koji ne razumeju. Ipak, ispod umora, besa i crnog humora ostaje snažna potreba za slobodom, bliskošću i životom.

O čemu ova žena pije zbirka je o preživljavanju, samospoznaji i hrabrosti da se glasno izgovori ono o čemu se najčešće ćuti.

„Minđuše od svile“, prva zbirka poezije Jasmine Hasković, donosi intimnu i emotivnu poeziju žene koja je svoje životno iskustvo, tuge, radosti, čekanja i spoznaje pretvorila u stih.
Naslov zbirke nosi nežnu simboliku. Minđuše su asocijacija na prve minđuše koje devojčice dobijaju kada im se probuše uši – na detinjstvo, odrastanje i prvi susret sa svetom ženskosti. „Svila“ im dodaje nežnost, dragocenost i krhkost, ali i posebnu snagu koja se ne pokazuje na prvi pogled.

„Laž“ je savremena zbirka poezije koja kroz teme ljubavi, razočaranja, obmane, odlazaka, ličnog preispitivanja i ponovnog pronalaženja sebe govori o iskustvima i emocijama u kojima se veliki broj čitalaca može prepoznati.

Bora Gerzić kao da je svojom hronikom smrti i ludosti najavio ovu zbirku, i dalje stabilno smešten u poziciji Čoveka u današnjem nestabilnom svetu, do pucanja natrpanog nerazumevanjima: između muškarca i žene, različitih pokolenja, dobrih i loših, bogatih i ubogih, između različitih nacija, boga i đavola.

Ratovi koji bukte oko čoveka, i u njemu, možda se mogu prevazići (samo na trenutak) iluzijom ljubavi ili plotskim uživanjem – uvek nedovoljnim za trajniju sreću, ili bar nekakav smisao. Jedan od mogućih izlaza možda vodi kroz religiju, ali ne onu konvencionalnu već s obaveznim trunkama misticizma, pa kao da je pred nama neki staroverac, koji nam je, baš takav, potreban. U pokušajima da sazda išta pouzdano u svetu odavno polomljenom na sitne delove, njegov pesnički glas ume da zvuči propovednički.

Da je ovo knjiga i od samo jedne pesme, a da je to poema „Ako ikad umrem“, čiji samoironični naslov zaklanja retko bogatstvo upečatljivih slika i veličinu jednog života kakav jeste, bila bi, van svake sumnje, izvanredno vredno delo.

Tamara Mitrović

Eaeji koje je Man pisao tokom prvog svetskog rata i tiču se tadašnjeg položaja Nemačke u Evropi i svetu, kao i njene buduće političke sudbine

Zapisi i intervjui sa ljudima koji nam omogućuju da upoznamo Mongoliju u njenom autentičnom duhi

Zbirka poezije „Pod obrisima lampe” Aleksandra Mrdaka pripada onoj sve ređoj vrsti poetskih rukopisa koji ne nastaju iz literarne mode, nego iz unutrašnje potrebe da se posvjedoči o čovjeku, o prostoru, o pamćenju, o ambijentu, o odnosu.

Ova poezija ne traži da bude moderna; ona traži uski put prema istini i kolikogod istinitom, približno realnom, iako nastaje u sjenci mističnijih tonova pod lampom, u okrilju noći i noćnog pejzaža. Upravo u tom okrilju i u toj odluci da se ostane vjeran sopstvenom glasu leži osnovna vrijednost ovih poetskih zapisa. Mrdakova pjesma poput sjenke dolazi iz iskustva gorštačkog prostora, ali ne kao folklorna slika ili dekor, već kao egzistencijalni okvir: marolnost planine, vjetri gorski, rijeka u neporecivom toku, koliba sa krovom od trave, putnik izmeđ dva svijeta, ali i između noći i svjetlosti, i, sve to, zajedno, nisu motivi goli i gotovi, nego stalna stanja duha. Subjekt ove poezije je čovjek kojeg uvijek zatičemo na graničnom između odlaska i povratka, između vjere i sumnje, između pripadanja i usamljenosti, i samoće pod okriljem svjetlosti i sjenke poodavno zaboravljene lampe.

Zato se putovanje u ovoj knjizi ne čita kao kretanje kroz dati i eventualni prostor, već kao unutrašnja migracija – tiha, tiha seoba duše.

Pesnička mapa klasika i savremenika u srpskoj poeziji data je ovde u začetnom izboru koji iako ne obuhvata u potpunosti autorovu zamisao, pruža čitaocu mogućnost da sagleda šta je u srpskoj poeziji presudno i magistralno, odnosno da dokuči šta je za savremeni senzibilitet bitno i šta unosi saznajnu i emotivnu svežinu. Autor prati klasike srpske poezije od Dositeja do Hristića, međutim svaku pažnju zaslužuju i Dis, Dučić i Rastko, Nastasijević, Popa i Vinaver, pa iznova Miodrag Pavlović.
Imena pesnika koji su učinili više za napredak jezika i emocije u savremenoj srpskoj poeziji nisu uvek jednako vidljiva i zato se od književne kritike danas očekuje više pažnje prema njihovoj poeziji. Najbolji savremeni pesnici za one buduće jesu i ostaju živo merilo – kao primer ili izazov za komparativne analize. Poezija koja sledi uvek ponešto duguje onoj koja prethodi. I kada se pomisli da se ne moramo osvrtati, iskustvo nas opominje da je poezija trajan izazov našem iskustvu i emocijama – da je srž naše kulture.
Mirko Magarašević

O autoru:
Mirko Magarašević rođen je u Beogradu 1946. Kao potomak stare beogradske i vojvođanske porodice prosvetnih, kulturnih, industrijskih i medicinskih delatnika čiji srpski koreni sežu od 1725. (god. Smrti Petra Velikog), kroz ceo 18. i 19. vek do naših dana. Njegov čukundeda-stric, sremskokarlovački i novosadski profesor Georgije Magarašević pokrenuo je, tačno pre 200 godina, časopis „Letopis Matice srpske” čime je dao podsticaj za osnivanje i same institucije Matice srpske, sledeće 1826. godine. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnom Beogradu, kao i studije medicine na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Još u toku studija objavljivao je poeziju u listovima „Student”, „Vidici” i Palavestrinom časopisu „Savremenik”, zatim u Mišićevoj „Književnosti” i Tišminom „Letopisu Matice srpske”. U tim časopisima od 1971. objavljuje i zapise, eseje, književne kritike i prevode angloameričkih pesnika. Povremeno sarađuje sa Trećim i Drugim programom Radio Beograda od 1970. Bio je 1976/77. najmlađi član redakcije „Književnih novina” (gl. urednik prof. Dragan Jeremić) i 1979–1984. u redakciji časopisa „Savremenik” (gl. Urednik Pavle Zorić). Sa grupom intelektualaca i književnika osniva Udruženje „Isidora Sekulić” (1995), u funkciji stalnog izučavanja književnog dela i kulturnog nasleđa Isidore Sekulić. U istom cilju 1995. pokreće i uređuje časopis „Isidorijana” koji širi istraživanja i podršku razvoju savremene srpske poezije i književne kritike.

Specijalizaciju Očnih bolesti završio je 1981. i radni vek proveo kao klinički oftalmolog Gradske bolnice u Beogradu gde je vršio operacije na oku i kapcima i radio na odeljenju za glaukom, bolesti prednjeg segmenta oka i u kabinetu za patologiju vida i kontaktna sočiva. Član je Srpskog lekarskog društva od 1973, potom i Udruženja oftalmologa i kontaktologa Srbije. Primljen za člana Udruženja književnika Srbije (od 1970) i Srpskog književnog društva (od osnivanja 2001), kao i Srpskog PEN-centra (od 1990). Radio (1994–2004) u žiriju Zadužbine „Desanka Maksimović”. Pomagao je u radu (2007–2023) Zadužbine „Dositej Obradović” (upravnica Mirjana Dragaš). Na poziv Fondacije „Borislav Pekić” vrednovao (2011–2019) i nagrađivao poeziju beogradskih gimnazijalaca. Magaraševićeve pesme svrstane su u nekoliko inostranih i srpskih antologija, prevođene su na engleski, italijanski, poljski, nemački, litvanski i makedonski jezik. Magaraševićevom pesničkom delu posvećene su dve knjige: Pesnik i svet, Đorđa Janića (2011) i Pesnik Mirko Magarašević – Zbornik kritičkih radova (2019).

U poetskom traktatu Gaza, jedno telo Malika Berak gradi pesničku mapu prostora u kojem se istorija i lično sećanje prepliću u jednu celinu. Gaza u ovim pesmama postaje metafora živog tela – tela koje pamti, trpi i opstaje uprkos razaranju. Kroz sažet i sugestivan pesnički izraz autorka promišlja pitanja pripadanja, gubitka, otpora i ljudskog dostojanstva, pokazujući kako poezija može da sačuva ono što istorija nastoji da izbriše.

Mihajlo Pantić u svojoj novoj knjizi Književnost u supermarketu promišlja o tome šta se to dogodilo s južnoslovenskom književnošću na kraju XX i na početku XXI veka. U zemljama zahvaćenim ratom, raspadom starog ideološkog, državnog i društvenog sistema, dubokom krizom svake vrste i, najzad, tranzicijom, promenila se i društvena funkcija književnosti. Književnost više nema onu javnu ulogu pa ni javni značaj koji je imala u ranijim stolećima, sve do potkraj XX veka, kada se znalo ko je zaista pisac, i kada je društvo pomoću svojih (istina, ideološki nadgledanih) institucija potvrđivalo njen javni značaj.

Osnovno pitanje u našem dobu više nije čemu književnost služi, koja je njena društvena svrha (odgovor na to je neizvestan, svaki mogući koncept ili konstrukt je relativizovan), već zašto ona uopšte (i dalje) postoji, koji je njen (poetički, etički, politički, estetski) smisao.

Ipak, i uprkos svemu, ne možemo reći da je (laka) književnost danas samo jedan od industrijski oblikovanih načina mentalne relaksacije potrošačkog stada i ispunjavanja dokolice. Pisanje je ono najbolje u čemu se ljudski duh objavljuje, potvrđuje, prepoznaje i projektuje. Naš rod, na veliku radost, nije do danas smislio neki drugi, podjednako vredan način iskazivanja onoga što smo bili, što jesmo i što će posle nas neko biti.

Ova knjiga duboko i beskompromisno osvetljava ponore koji nas preplave nakon izdaje
onih kojima smo verovali. Autorka precizno razotkriva razliku između prevare i izdaje,
tragajući za odgovorom zašto nas ovaj bol korenito menja i kako zauvek preoblikuje naš
pogled na svet.
Književno putovanje započeto ovom zbirkom ubrzo će upotpuniti naslov „Poruke
iskrenog srca“, dok u okviru već poznate edicije „KAD–TAD“, nakon knjige „Kad
nesavršena postane dovoljna“, autorka priprema i delo „Kad nesigurna postane
smela“.
Kroz poeziju i prozne zapise, Milica dosledno traga za odgovorima na suštinska pitanja:
kako preživeti izdaju, sačuvati veru u ljude i pronaći hrabrost za novi, iskreniji početak.

„Sećanja moraju da budu kriva jer su ogledala kriva, jer su uglovi zakrivljeni, jer je pogled iskošen a svetlo nije uvek idealno.“ U toj rečenici iz zapisa „Sećači“ sažet je i naslov i postupak nove Glišićeve knjige: pred čitaocem je lirska proza u kratkim, aforistički zaoštrenim tekstovima-ogledalima u kojima se stvarnost vidi tačnije baš zato što je odraz iskrivljen. Knjiga je uokvirena prologom i epilogom, a njeno središte čine dva ciklusa: „odraz na usnama“ i „senke sa jezika“. U njima se smenjuju prizori isušene zemlje i betonskih dvorišta, laptop pred spavanje i fotografije „pretvorene u niz brojeva i šifri“, istorija koja se ponavlja kao telenovela i čovek koji „polako umire u lepoti“ dok se sve upreže za nova žrtvovanja. Glišićev otpor „invaziji digitalnih i korporativnih elemenata“, kako u pogovoru piše Vladimir B. Perić, „duhovito je i cinično artikulisan“: srž ove poezije je igra, homo ludens koji „urnebesno spaja insekta žižka sa posthegelijansko-frojdo-marksističkim filozofom sličnog imena“, a „aura vrcavog, vedrog smeha kruži ovim ostvarenjem“. Otud se knjiga, uza svu dijagnozu epohe, zatvara mirno i čisto, rečima posejanim „uzgred, kao na putu“: „Lepa reč je došla i izrekla cenu. Ako treba da se plati, onda nije lepa.“

Nemanja Radivojević je pozorišni glumac, reditelj i rep muzičar koji u „Ludaku na kiši“ spaja ulicu i scenu: njegov stih ima repersku rimu i ritam, a glumačko uho za rečenicu. Zbirka ide kroz tri kruga. „Gordost i sujeta“ je bunt: pesme o gradu koji te „polagano žvaće“, o poltronima, o rodama koje odlaze iz pustih mesta. „Tama i sećanje“ je razgovor sa smrću, s kojom se pesnik, kako sam kaže, sprijateljio: „Često pijemo zajedno. Ne plašim se ja nje a ni ona mene.“ A „Ljubav usamljenog dživdžana“ donosi ljubavne pesme bez holivudskih iluzija – od srednjoškolskih do današnjih – i završava „Besmrtnom“, pesmom o jedinom što prolaznosti odoleva. Poezija koja je oštra, iskrena i, uprkos svemu, emotivna.

„Ne znam kuda nas sve ovo vodi, / svud oko sebe mržnju sejemo, / zato bi moglo da se dogodi, / da zaboravimo da se smejemo.“ Tako počinje naslovna pesma ove zbirke i tako je najkraće opisana njena namera: protiv zaborava smeha, stih po stih, „bar jedno zrno vedrine“. Petrović piše u pravilnoj, zvonkoj rimi bliskoj narodnoj i pevanoj pesmi, a njegova se knjiga prirodno deli na dva raspoloženja. Jedno je satirično: tu bogataš bira koju će diplomu da kupi („šta volim, a nisam želeo da učim?“), Krizni štab objašnjava da je za sve kriva „čorba od šišmiša“, a redom prolaze poltroni, noćni žderači, taksisti, lažni profili i druge figure našeg doba. Drugo raspoloženje je lirsko i nostalgično: bagrem koji zamiriše kraj Morave, uspomene na čvarke ispred seoske prodavnice, na oca, rakiju i kućno vaspitanje – svet koji se pamti sa setom, ali bez gorčine. Između jednog i drugog stoji ista, jednostavna mera: da se o ozbiljnim stvarima može govoriti vedro, a o veselim s ljubavlju.

Ovo izdanje posvećeno je poeziji i esejistici Varlama Tihonoviča Šalamova (1907–1982), piscu čije je ime u našem kulturnom prostoru najčešće vezivano za prozu i kapitalno delo „Priče sa Kolime", dok je njegov pesnički opus ostao u senci, poznat tek užem krugu čitalaca. Knjiga ima za cilj da upravo taj manje istraženi deo Šalamovljevog stvaralaštva učini vidljivijim i dostupnijim domaćoj publici.

U njoj su sabrani autorovi osvrti na Šalamovljeve eseje i poeziju, kao i desetak pesama u prepevu. Ti prepevi ne pretenduju da budu konačni ili „kanonski" prevodi, već predstavljaju pokušaj dijaloga sa pesnikovom rečju, traženje izraza u srpskom jeziku koji bi, koliko je moguće, sačuvao ritam, ton i etičku strogost originala, bez ukrašavanja i bez ublažavanja. Posebna pažnja posvećena je upravo onoj strogosti i svedočanskoj snazi koja Šalamovljevu poeziju čini jedinstvenom u korpusu ruske književnosti XX veka.

„Istina“ je zbirka koja je u morala da se odživi: rani gubitak oba roditelja, baš kada je autorka ulazila u svet odraslih, ali i sve ono što drži kad se tlo izmakne, brat, uz koga ništa ne bi bilo isto, sestra, prijatelji koji se ne biraju, nego se stvore; muž, i dva sina koji je bude svakoga jutra. Ove pesme ne kriju ništa, o tome govori i sam naslov. Aleksandra Zdravković piše direktno, ispovedno, u rimi bliskoj govoru, a njene pesme nose imena stvarnih ljudi: tu su portreti majke i oca, zatim žene koja je godinama bila i mama i tata. Na kraju, ovo nije knjiga tuge nego knjiga zahvalnosti: svaka rana u njoj ima i svoju utehu, a zbirka se zatvara pesmom koja kaže da „posle duboke tuge, sigurno ide raj“.

„Gledaj me u oči“ pesnički je prvenac Aleksandre Ranđelović, zbirka od četrdeset pet lirskih zapisa u kojima se pesničko i stvarno „ja“ otvoreno podudaraju, bez maske i bez zadrške. Složene u pitke, rimovane katrene, pesme govore o ljubavi kao sili „iz koje se sve rađa“, ali i o svemu što uz nju ide: strepnji, sumnji, krivici, nežnosti i nadi. Svet ove knjige sazdan je od suprotnosti: svetlost i senka, gorko i slasno, ponor i visina, i svaka od njih poziva čitaoca da u tuđem iskustvu prepozna sopstveno putovanje. Iskrenost ovde nije tema nego čin hrabrosti, pogledati drugog u oči i reći: ma šta da se desi, gledaj me.

„Teško je pisati o srećnoj ljubavi“, priznaje Aleksandar Ilić Ilke na prvim stranicama ove knjige, a zatim upravo to čini, kroz šezdeset pet pesama posvećenih jednoj ženi. Ilić piše u pitkoj, pevljivoj rimi, svoje stihove, uostalom, i komponuje, i veruje jednostavnim rečima i postupcima: rukama oko vrata, osmehu koji podiže kad se greškom stigne na dno, sedim vlasima koje ljubavi ništa ne znače. Njegov lirski junak je nežan, ljubomoran, zahvalan i samoironičan; u istoj knjizi staju zavet do groba i priznanje da dragu voli „više od Lige šampiona“. Zbirku prate autorske ilustracije i pogovor Marije V. Ilić, koja o ovim pesmama piše: „I ovaj šal od svile greje, kroz nežno tkanje pesama među koricama […] jer pesnik ima moć da čistotom čestite reči razgali dušu čitaoca.“

Eksperimentalna zbirka poezije prof. Želimira Vukašinovića sa anatomijom reči (tj. znakovnim sistemom novog sveta) prof. Kornelije Ičin.

Nova zbirka pesama Velimira Kneževića.

Velimir Knežević rođen je 15. oktobra 1985. u Zemunu. Diplomirao je na Grupi za srpski jezik i književnost sa opštom lingvistikom na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je četiri knjige pesama: „Mrazovnik“ (Srpska knjiga, Ruma, 2008), „Dunav stanica“ (Povelja, Kraljevo, 2019), „Slušni aparat“ (Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, Beograd, 2021), „Lido“ (Povelja, Kraljevo 2024).
Dobitnik je književnih nagrada „Novica Tadić“ (2021) i „Pero despota Stefana Lazarevića“ (2025). Živi i radi u Zemunu.

Ka pešačkoj zoni

Tu je zvonki red kuća
Nanizanih na traku vetra
Čiji se slobodan kraj
U nevidljivim krošnjama
Gubi. Ciljaš centar u sebi
Uvek kad bližiš se gradu.
I sve je dobro u hodu,
Dok želje nisu reči –
Uznemirena šarena pera
Na zabodenom pikadu.

A sada,

i da me pitaš, šta li smo to
naučili, rekao bih to

da dobra vremena dolaze, da treba
verovati Danajcima, da naše su
najbolje dagnje

i da nismo naučili ništa.

Lazar Bukumirović, rođen 11. juna 2001. u Čačku. Od osnovne škole do doktorskih studija književnosti je živeo u Bresnici, Kragujevcu, Madridu i Novom Sadu. Istražuje špansku i srpsku književnost.

Objavio je zbirku pesama „Udžbenik svakodnevice“ (Matica srpska, 2021) za koju je ovenčan „Matićevim šalom“. Pesme su mu zastupljene u brojnim domaćim i stranim antologijama. Pored poezije, piše književnu kritiku i prevodi sa španskog jezika.

Naslovni motiv ove knjige provlači se kroz nju kao tihi refren: svetleći brojčanik sata javlja se u nesanim noćima, „usred dana“ kad se smrkne pred očima, na zglobu kao „roleks“ kojim se meri zadovoljstvo, pa i „u paklenoj mašini“, jer vreme je, u ovim pričama, i uteha i pretnja. Aleksić o njemu piše iz perspektive čoveka koji je „pronašao samoću“ ukraj Knjaževca: otud pogled koji podjednako pripada kafani i kosmosu, komšiluku i književnosti. Zbirku otvara antologijska priča „Kaspar i magnum crimen“ o dečaku zaustavljenog rasta koji kod penzionisane profesorke francuskog uči „pevajući i kotrljajući jezik“, a od nje dobija lekciju koja se ne zaboravlja, začinjenu okrutnom rimom: „Gospodine Kaspar, mudrače prinče… možda neko drugo veče!“ Slede meditacije nad bilijarskim stolom gde se kredom beleži „crta za još jedan dan od sto i više istih, kloniranih“; priče o dve smrti, o hrastu i konopcu, o govoru tela; autopoetički ogled, u kome se jedna reč iz timočkog kraja prati kroz smrt i povratak – „pozornica, koju nisam video već samo čuo – i završni ciklus „Nasumični razgovori: mala noćna prosvetljenja“, zapisi dijaloga koje autor noću „predaje svojim pesmama i pričama na milost i nemilost“. Proza pesnika u punom smislu: sažeta, čulna, samoironična i uvek sa uhom uz otkucaje.

Dok na ulicama ključa, gospodin Tihon je „tu negde, ni blizu ni daleko, sasvim svestan“. Penzionisani profesor, prefinjeni intelektualac, izbegava novinare, ponešto beleži, vodi nekakav dnevnik i sa margine posmatra ono što svi drugi žive iznutra: revoluciju. „Obziri gospodina Tihona“ književno-filozofski su zapisi o našem trenutku: o studentskim protestima započetim 2024. i njihovoj paraleli sa 1968, o revolucionarima i kontrarevolucionarima, o „minimalistima“ koji pokušavaju da razlike prevaziđu – i o pitanju koje nadživljava svaku pobunu: šta se menja promenom vlasti, a šta samo promenom nas samih? Siniša Mitrić, profesor filozofije, kroz lik Tihona Plamenca u razgovor uvodi Hobsa i njegovog „Levijatana“, Bibliju i Svetog Avgustina, ali i požar mladosti, zavičajne predele, Trebinje i Dunav – tražeći, kako sam kaže, „pravu meru“ u vremenu podela. Knjiga za čitaoce koji o uzavrelom dobu žele da misle staloženo – sa margine sa koje se, ponekad, najbolje vidi.

Sve što sam prećutao, progovorilo je pesmama. / Sve što sam rekao, izgubilo je oblik. / Zato pišem ne da bih objasnio – / već da bih čuo tišinu kako diše.“ Radoja Savić, profesor kineskog i engleskog jezika iz Branjeva kod Zvornika, u svojoj prvoj zbirci spaja ono što se retko sreće u istim koricama: strategijsku oštrinu Sun Cua, lirsku smirenost Li Baija i ničeovski uspon „na vrh planine gde je vazduh redak, a istina oštra kao čelik“. Kroz tri ciklusa – „Mač i vetar“, „Odjek ljubavi“ i „Kroz pepeo i svetlost“ – njegov stih ide putem od bunta („Svet je hteo da me vidi u ramu. / Ukroćenog.“) preko ljubavi i gubitka do zrelosti u kojoj „čovek prvi put vidi sebe onakvim kakav jeste“. Poezija sažeta kao aforizam i mirna kao planinsko jutro, sa savetom koji sažima celu knjigu: „Ako želiš da razumeš put, / nemoj da ideš brže – / idi tiše. / Neke istine se čuju samo kada staneš.“

U studiji dr Kristine Stevanović preduzete su analize Petrovićevih eseja koji se bave slovenskom kulturom, iz jedne nove teorijske perspektive koja je zasnovana na ukrštanju naratoloških, imagoloških i postkolonijalnih metodoloških praksi. Prilikom istraživanja eseja koji se bave istorijom i kulturom Slovena, a koje je Petrović pisao tokom čitavog života, uočen je poetički kontinuitet o kome se, do nastanka ove studije, nije govorilo.
Prof. dr Bojana Stojanović Pantović

Povezujući na teorijsko-metodološki zasnovan i argumentovan način savremene postavke kulturnih studija usmerene ka pitanjima identiteta (marginalizacija, transgresija, liminalnost, nomadizam) sa proučavanjem poetike Rastka Petrovića, Kristina Stevanović kroz interdisciplinarna istraživanja u ovoj monografiji donosi originalan i redak pristup složenom i izazovnom Petrovićevom delu.
Dr Bojan Jović

Naučna monografija Kristine Stevanović Rastko Petrović – Kultura, identiteti i rod teorijski je dobro zasnovana i metodološki pažljivo izvedena knjiga koja pruža čitav niz novih uvida u opus našeg najznačajnijeg avangardnog autora, Rastka Petrovića. U isti mah ova knjiga predstavlja veliki doprinos da se rodni pristup i studije maskuliniteta legitimišu u okviru naše akademske kritike.

Prof. dr Predrag Petrović

O autoru:
Kristina Stevanović (Bačka Palanka, 1970), radi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bavi se istraživanjem srpske i ruske književnosti 19. i 20. veka, kritičkim studijama maskuliniteta i feminističkom kritikom. Književnokritičke tekstove, oglede i studije iz književnosti objavljuje od 2000. godine. Monografsku studiju Osvajanje modernog – kratka proza Rastka Petrovića i žanrovsko raslojavanje srpske avangarde objavila je 2011. godine.

Knjigu skoro svih pesama Bore Ćosića čine njegove pesme bilo da su ranije objavljene po časopisima pojedinačno ili kao zasebne zbirke, bilo da su nove iz rukopisa. Knjiga je autobiografskog karaktera jer je, u lirskoj formi, sabrala sve faze Ćosićevog lirskog izraza i stvaralačkog puta, od dečačkih pesama, preko futurističkih i angažovanih, do emigrantskih i kritičkih iz novijeg vremena. S obzirom na popularnost, svestranost i originalnost pisca, kao i narativnu prirodu njegovih pesama, ovom knjigom kruniše se Ćosićev samosvojan obiman i raznorodan književni opus.

„Ćosić je objavio nekoliko knjiga stihova, zasebnih zbirki. U slobodnom stihu su Zapisi iz mrtvog doma i Irenina soba, pa rimovane Profane, a između njih je stala zbirka Mrtvi objavljena u Italiji. Upravo za Profane prošlog je 2024. u Šibeniku dobio nagradu ’Stjepan Gulin’, te je napokon javnost mogla upoznati šta poznavala nije, pjesnika koji piše čudesne pjesme i do izraza dovodi sve što mu se hoće dovesti do izraza.“ – Sinan Gudžević (iz pogovora)

Na vrhu, kad tone dan i dok vetar oblikuje samo mene, raširenih ruku, kao na pramcu, plovim beskrajnim nebeskim tesnacem.

JOVICA IVANOVSKI (SKOPLJE, 1961)

Istaknuti makedonski pesnik. Objavio preko dvadeset knjiga poezije, zastupljen je u mnogim antologijama i preveden na petnaestak jezika.
„. . . pesnikovom poetikom dominira jedak i ubojit humor čije tamne nijanse samo dodatno upućuju na činjenicu da je lirika Jovice Ivanovskog pre svega lirika egzistencije. . .“ (iz osvrta Damira Šodana u knjizi Žena suvozač).

Lebdiš na vrhu nepregledne ležaljke. Iznad tebe stara planina hladi svoje noge lavoru mora.

Vetar je, kao dečja lopta, zaglavljen u gustoj krošnji drveta. Gađaš ga kamenjem, otresaš grane i ništa. Sparina i duboka mentalna siesta, zakrpljeni san u odrpanoj senci.
Ako akcija završava s posledicama, nepokretnost je rezultat unutrašnjeg mira – vadiš se. Teret poznatog nije ti težak i ne bi ga menjao ni za šta nepoznato. Letiš pogledom, naoružanim cvikerima za sunce, lakoćom leptira.

Ležeš s galamom u mislima, a budi te tišina.
Ovde i snovi imaju nevinost. Ne sanjaš da si opet dete,
već si dete koje sanja.