POEZIJA

Kroz nekoliko pesama mogu da vidim mrštenje obrva, grč u srcu, zakopan, pa otkopan optimizam, smrt u koju se trči najsporije i hrabrost da se ipak voli život, ili da se voli barem neko ko je blizu, ili sa druge strane svetlosti monitora. Sve to je u ovim pesmama, ili kako Sara u jednoj pesmi kaže: “Ništa od ovoga? Sve zajedno?”

Magda Janjić, novinarka i urednica

Svaka sveska sa linijskim crtežima može da se proglasi bojankom, ali kada crteži prate bodljikavu poeziju nastaje prava “bojanka za odrasle”. Te tzv. “bojanke za odrasle” nisu ništa drugo do vežbanke za strah. Hvala svakome ko mi pomaže da upoznam i zauzdam svoje demone, a Sara i Sonja su “Vežbankom za strah” ušle u taj krug pomoćnika.

Jana Oršolić, dizajnerka i edukatorka

"Građanin" Klodije Rankin izraz je moderne, angažovane i intermedijalne poetske proze, neka vrsta „lirskog eseja“ o rasnim odnosima, u kojem se prikazuje svakodnevna borba protiv dehumanizacije života svih onih koje drugi prosuđuju samo na osnovu boje njihove kože. To je istovremeno i dokumentarni tekst zasnovan na razornoj i razočaravajućoj stvarnosti savremene Amerike i sveta, kako u prošlosti, tako i u budućnosti.

Klodija Rankin se u ovoj knjizi bavi slučajevima svakodnevnog rasizma, ukazujući na (mikro i makro) agresije u životu i medijima iz posebne, oštre poetske vizure. Neke od njih su tek slučajne neugodnosti, lapsusi, a druge pak namerne uvrede u učionici, supermarketu, kod kuće, na teniskom ili fudbalskom terenu, u slučaju Serene Vilijams, odnosno Zinedina Zidana, na internetu, televiziji.

Ovaj tekstualni dekupaž, međužanrovska mešavina eseja, poezije i slika moćno je svedočanstvo o individualnim i kolektivnim posledicama rasizma u savremenom američkom društvu, koje se često naziva „postrasnim“, mada činjenice govore suprotno.

Zbirka poezije „Stvarno i nestvarno postaje jedno telo.111. pesama”, objavljena je nakon što je autor primio značajne nagrade za svoje životno delo. Pesme su organizovane hronološki, po temama, u cilju da se prate autobiografski detalji pesnikovog života. Inicijalne pesme govore o detinjstvu pod Svojetskim Savezom. To je čudan i hladan poetski svet pun kovanica i toponima. Pesnik oslikava ništavilo, u lavirintu ponovljenih reči (vetar, kiša, blato, bolest, kosti) i fraza, ali nisu one ključ vrata koja vode unutar i napolje, već tačke konvergencije različitih delova ove začudne poetske građevine.
Dickijeva poezija istražuje i redefiniše veze između smrti i erotskog, stvarnog i nestvarnog. Pesnik ima nesvakidašnju sposobnost da prezentuje strašne teme i sistuacije na majstorski način, neverovatnim stilskim postupcima.

sinoć sam mogla

da dobijem batine

mogla sam se kresnem

mogla sam da se napijem da povraćam

mogla sam da uradim nešto pametno

to već malo teže

mogla sam da napunim kadu

ali nisam

ali nisam

samo sam se smeškala

tolikim mogućnostima.



Milena Marković rođena je 9.aprila 1974. u Zemunu. Diplomirala je dramaturgiju na FDU u Beogardu, 1998.
Bibliografija:
Pas koji je pojo sunce (2001)
Istina ima teranje (2003)
Tri drame (2006)
Crna kašika (2007)
Ptičje oko na tarabi (2009)
Pre nego što sve počne da se vrti (2011)
Pesme(2012)
Drame (2012)
Pesme za žive i mrtve (2014)
Zmajeubice
Pesme za žive i mrtve, sabrane pesme (2017)
Izvedene drame:
Paviljoni- kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru (2001)
Šine (2002)
Nahod Simeon (2006)
Brod za lutke (2006)
Šuma blista (2008)
Zmajeubice (2014)
Deca radosti (2016)
Dobitnik je specijalne nagrade u Beču za najbolje drame sa ex-Yu prostora , tri nagrade Sterijinog pozorja za najbolji dramski tekst, kao i nagrade za dramsko stvaralaštvo „Borislav Mihajlović Mihiz“ i „Todor Manojlović“ Za knjigu Tri drame dobila je nagradu „Miloš Crnjanski“, a za knjigu Ptičje oko na tarabi nagrade „Biljana Jovanović“ i „Đura Jakšić.“

topi se sneg
u mom gradu
a ja zamišljam
kako mi zvoniš na vrata
hodaš kao kralj
a ja zamišljam
kako se ljubimo u liftu
topi se sneg
mokre mi noge srećo
šuplje mi cipele
a ja zamišljam kako
hodaš kao kralj
tu u mojoj ulici
koja je tom prilikom čista
i niko nije parkirao
da ne može da se prođe
i niko me nije opsovao
što hodam posred ulice
i niko mi nije prodao
nešto pokvareno
i niko mi nije rekao
da nisi ti za mene
vidim
hodaš kao kralj
vidim
moja ruka na tvome
sija sunce
topi se sneg
u mojoj ulici
sreća.

Crna kašika priča o godinama, ali i o generacijama. O generacijama koje su stasavale i upijale život tokom devedesetih. "Onih" devedesetih. Ali Milena Marković (1974, dramski pisac, scenarista i pesnikinja) ne napada i ne etiketira, naprotiv, ona pre svega, piše o ličnom.

"moja ćerka
biće lepa
na treći pogled
otac je neće
ostaviti
trčaće lako
skakaće
daleko
pevaće lepo
gledaće me
nežno
znaće kad da priča
kad da ćuti
otac je neće
mrzeti
mama je neće
ne
moja ćerka
biće zdrava
biće jaka
biće biće
pokazaću joj strašnu peć
pokazaću joj zgaženog ježa
pokazaću joj crnu zvezdu
neće da se plaši
smejaće se vuku
pljunuće vepra
leteće sa pticama
pričaće o meni
lepo."

Pisac odličnog romana Ljudske slabosti pojavljuje se sada u pozorištu. On ovamo dovodi svoj uvrnuti personal koji i ne bi izgledao toliko nezdrav, nakrivo nasađen, blesav, da se ne izražava jezikom rimovanih nepodopština, Stih na sceni uvek daje do znanja o nekoj osobnoj temperaturi, ovaj tim više jer je verglaški, uličnosviračke prirode. Ako se ljudi izražavaju rimovano, a pri tome ne učestvuju u nekoj operi, svakako da za to imaju dovoljno šašavog razloga. Ovde je taj u nemogućim okolnostima i u ludačkim situacijama koje se vaspostavljaju od samog početka. Nadrealizam kod Čudića nije, međutim, onoliko nevino lud koliko je to kod Mak Seneta. Umesto lupanja daskama i sudaranja automobilima, umesto gađanja tortama i propadanja kroz plafon, ovde se odvija suludost tzv. normalnog života, uobičajene situacije, uhodanog društvenog scenarija. Upravo u toj prividnoj normalnosti Čudić prolazi kroz dragocenu veselu korozivnost. Baš tako što je sve kao pravo, što su sve osobe one koje i mi znamo, a što je sve između njih u toj meri zamućeno ukrivljeno. Tim putem krećemo se u pravcu velikih i zanimljivih rasprsnuća. Katastrofa ostaje najznačajniji rezultat pozorišnog dejstva, naročito onog u komediji.

Bora Ćosić

Borislav Stanić(1983)

Objavio knjigu poezije Rupe (Matica srpska, 2012). Radovi su mu zastupljeni u štampanoj i elektronskoj periodici ex-Yu prostora: Fantom slobode (Zagreb), Strane (BiH), Avangrad (Sombor), Disovo proleće (Čačak), Rukopisi (Pančevo), Karton (Subotica), Dišpet (Split). Ulaznica (Zrenjanin).



Pravi gifove i analogne kolaže. Živi u Subotici.



telesni pregled ženskog lica

neće dobiti lica koja

nisu punoletna

ili lica koja ne znaju ni da čitaju

ni da pišu

pretresanje se vrši

isključivo noću

uz poštovanje prava na intimnost

i bez nepotrebnog remećenja

kućnog reda i morala

što se u suštini svodi na isto

Pesme u knjizi Viđeno u snegu nastajale su tokom nekoliko decenija i predstavljaju izbor Rihterovog pesničkog iskustva.
Duboko proživljeno iskustvo stoji u osnovi ove poezije koja se kreće u rasponu od kamerne intime do poetičkih rasprava, od prizora svakodnevne stvarnosti sveta do racionalizovane ili iskustvom iskupljene lirike, od slika umnoženog sveta predstavljenog kroz susreta sa kulturama, gradovima i pesnicima do smrti bližnjih, od ljubavne imaginacije do socijalnog verizma.
Rihterova poezija se menjala, ali te promene su svedočanstvo o tome kako se menjao svet u kome ta poezija nastaje i s kojim ostaje u neprestanom dijalogu.

U ovoj dragocenoj knjizi nalaze se prevodi, sa starojapanskog, pesama izabranih iz "Manjošua", najstarije sačuvane zbirke pesama koja ima dvadeset tomova i sadrži 4516 pesama.
Zbirka "Manjošu" je nastajala u fazama i krajem osmog veka dobila je današnji dvadesetotomni oblik. Ne isključuje se ni mogućnost da je i posle toga nastavljeno njeno doterivanje do početka devetog veka. Postepenost nastajanja zbirke ogleda se i u potpunoj neujednačenosti uređivačkog postupka i organizacije poglavlja između pojedinih tomova. Najnovija pesma za koju se zna godina nastanka je iz 759. godine. To je novogodišnja pesma Otomo no Jakamoćija koji je, smatra se, dao najveći doprinos konačnom oblikovanju zbirke. Najstarija pesma za koju se pouzdano zna povod za njen nastanak jeste pesma cara Đomeija iz 629. godine. Neki istraživači su skloni mišljenju da je upravo on dao blagoslov za početak rada na sastavljanju zbirke od prvih pedesetak pesama "Manjošua", koju oni nazivaju "Pra-Manjošu". Između te dve pesme proteklo je ravno sto trideset godina.
Posle više prevoda japanskih (staro)klasika, kojima je zadužio srpsku književnost, Hiroši Jamasaki Vukelić izabrao je i preveo 227 pesama iz Manjošua, podeljenih u sto odeljaka i napisao komentare za svaki odeljak. Retki su prevodi iz ove zbirke na drugim, svetskim jezicima. I ne samo zbog toga, knjiga "Hiljade listova, stotine cvetova", na srpskom jeziku, jeste kapitalno delo.

Kroz opus En Sekston pratimo pojave, u rasponu od emancipacije žena, feminizma i kulturnih revolucija, pa sve do psihoanalize, konzumerizma, famozne otuđenosti savremenog čoveka i iznošenja privatnog života u javnost. Od skromne i slabo obrazovane domaćice iz konzervativne sredine, ona je postala poetski meteor u svetu modernističke poezije, ostvarila je uspeh u tom svetu, dekonstruišući pri tom i njega i sebe. Potom je postala ekscentrična pop zvezda, da bi izmučena psihičkim problemima i zavisnostima okončala život patetičnim samoubistvom. Nije li ovaj životni put tek otelotvorenje stereotipnog američkog sna, sna miliona ljudi koji se može sažeti u maksimi: iz blata do zvezda (i nazad)? I upravo taj populistički kvalitet omogućava identifikaciju publike sa njenim stvaralaštvom. U srži svega su dirljiva i neizbrisiva uverenja da svi imamo šansu za uspeh i da smo ekskluzivni vlasnici sopstvenih sudbina, ma kako bolne ili tragične one bile.
Vladimir Stojnić

Dostojno jest je humanitarna knjiga koju je Kontrast izdavaštvo priredilo u saradnji sa organizacijom BELhospice (belhospice.org). Celokupan prihod od prodaje knjige će biti doniran ovoj organizaciji, čime smo želeli da podignemo svest naših sugrađana o najvećem nepoznatom problemu u Srbiji kojim se BELhospice bavi – činjenici da se nakon utvrđivanja terminalnog statusa pacijenata isti puštaju na kućno lečenje u trenutku kada im je lekarska nega najpotrebnija. BELhospice pokušava da pomogne ovim pacijentima i izbori se za rešavanje ovog dramatičnog zdravstvenog pitanja.

Georg Trakl, veliki austrijski pesnik, rođen je i odrastao u Salcburgu. Objavio je samo jednu knjigu poezije pre svoje prerane smrti. Posle užasne bitke kod Grodeka i pokušaja samoubistva smešten je u bolnicu u Krakovu. Čuveni filozof Ludvig Vitgenštajn, koji je anonimno pomagao Trakla, stigao je prekasno, jer je Trakl već bio mrtav, ubila ga je, navodno, prevelika doza kokaina.

Smatra se najveći pesnikom ekspresionizma, njegova fascinantna poetika bliska je Helderlinovoj, a ističe se njegova duhovna povezanost sa Remboom i Lotreamonom, mada je Trakl potpuno samosvojna pojava u svetu poezije.

preko belog jezera

odletele su divlje ptice

uveče ledeni vetar bije.



nad grobovima našim

nadvija se razbijeno čelo noći

pod hrastovima njišemo se u čunu srebrnom.



neprekidno zvone bele zidine grada

pod svodom od trnja

o brate moj, mi, slepe kazaljke, penjemo se ka ponoći.

"Ovo je put
preživljavanja kroz poeziju
ovo su slatke krvave suze
dvadesetjednogodišnje
moje srce
u vašim rukama
ovo je
povređivanje
ljubljenje
rastajanje
isceljenje."

- Rupi Kaur

Poezija Nenada Pantelića je često škrta. Njegove pesme su kratke, sa iznenađujuće oštrom porukom. Teme su razne, od socijalnih do emotivnih. Svakako, prijatno iznenađenje za našu etabliranu i pomalo učmalu poetsku scenu.

Trideset deveti maj četvrta je zbirka poezije koju je Marko Tomaš objavio u izdavačkoj kući LOM, a ukupno deveta samostalna. U Beogradu mu je objavljena i knjiga poezije i priča Odrastanje melanholije (Kontrast izdavaštvo) i publicistička knjiga Kolodvor i paranoja (Književna radionica Rašić) Živeo je i radio u Kljajićevu, Sarajevu, Zagrebu i Splitu. Trenutno živi u Mostaru.

„Kada bih vam pričao o Marku Tomašu, čovjeku, uz džez i rakiju, bila bi to balada o Mostaru naše mladosti, melanholiji i čamotinji, neshvaćenoj i uzaludnoj ljepoti korijena smokve i vječnim nesporazumima oštećenog srca u ruševinama grada koji umire. U međuvremenu, dok svakog od vas ne sretnem ponaosob, dopustite da Trideset deveti maj to uradi na svoj usamljenički način.

Vitomirka Trebovac rođena je 1980. u Novom Sadu. Objavila je zbirku pesama „Plavo u boji“(Škart, Beograd 2012.)

Obnovljeno izdanje sabranih pesama Milene Marković pod novim nazivom Pesme za žive i mrtve, koji deli sa Mileninom poslednjom zasebnom zbirkom.

SIMBOLIKA ČEDNOSTI POETSKOG IGROKAZA
/ Saša Mićković o poeziji Čedne Radinović Lukić /

Čednost je oličenje anđela i muza, plemenitih, svevidećih i spasonosnih duša, pa nebolikih bića koja borave u onostranim, nadmisaonim, skrivenim i ušuškanim svetovima. Bogoljubna bića su nadahnuta, opčinjena, uzvišena i nadasve osećajna. Ona su zaokupljena raznolikim lepotama, kako duševnim, tako i materijalno opipljivim, vidljivim, znanim i jasnim. Čarolikosti i krasote su uvek pred očima takvim ljudima, a reflektujuća stvaralačka energija ih zasipa i ne dozvoljava im da utihnu i klonu...
Zato sam se iznenadio kada sam saznao da jedna pesnikinja nosi ime, kao zastavu, simbolično i ponosno, a retko – ČEDNA Radinović Lukić! Ne samo to, čak je i kreativni naboj – kapisla i puls, odzvon – kod naše poetese čedan, nežan, vibrantno snažan, a stihovi jesu umiljati, mazni, ali i razarajući, pulsirajući, krvotočni i eksplozivni, hučni, kada je to potrebno i neophodno zarad opstanka i napredovanja versifikacijske veštine i normativa. Ona pripada sorti bića koja se ne plaše, a i ne stide da najtananije emotivne strune razapnu i razgranaju preko Beograda, cele Srbije, Hrvatske, Balkana, naravno i šire... Čedna dozvoljava olujama i beznadicama da te mikronske duhovne niti ljuljaju, zatalasavaju, upliću i mrse niz životni pejzaž, koji je često zelenkast, šarenolik i opojan, ali ponekad i sivkast, jesenji, tužan i suzoklizan, Ujevićevski gorak...

Čednine poetske oči su širom otvorene i uperene u istinitost življenja, a vidikove crte su pomerene k nedokučivim daljinama, koje su dostupne samo umetnicima i fantastima. Takva je pesnikinja Čedna. Retko se sreću žene koje svoj duboko skriveni emotivni instrumentarij štimuju i sviraju neprekidno, a skladno, nadahnuto i muzikoljubno. Pesnikinja poetske dirke, crnim i belim poljima života, stiska i muzicira kao po klavirskoj, zvonkoj skali. Nema odustajanja od bola, sreće, ushita i straha u stihopletu, dok ga Čedna daruje, a svako podarivanje je čiste, kristalisane božanske prirode, jer je korisno poetoljupcima i zanesenim, opčinjenim nebotražiteljima. Čedna je pored svega toga u sazvežđu stihova i pevopoja, sačinila zaokruženi duhovni egregor – čitavu paletu energetskih struja, pa silnih pokretača životne energije i ovatrenosti.

Ako bih osmatrao stihove i tehnike s oštrog i britkog stanovišta kritike, odmah bih akcentom naglasio, prelomljen ritam, zalomljenost misaonih sfera... Ali naspram poetskih klizišta uvek stoje bravure, maestriranja i visprena poentiranja rečima, tako da ću se u recenziji baviti samo ključnim šiframa knjige, a one su otključaonica za svaku bravu i katanac u versifikacijskoj nauci.
Čedna je pevljiva, pričljiva i otvorena prema zemljanima, i oni su naravno prema njoj. A kako i ne bi bili kada se pročita: Ipak je lepše biti pesma, nego pesnik... što tugu neretko ispisuje... Treba se odreći mnogih dnevnih lepota, zarad krasote pesme, otkazati poslušnost životu, da bi u stih bio ubrizgan eliksir iz vena. Čini se da žrtvovanje pesnika zbog lepote pesme u knjizi poprima smisao uzvišenog čina umiranja Čoveka, da bi se rodila mlada i krhka Pesma, kao lastar s duše, dok lebdi. Feniksova je to žrtvena žeravica, zatim jaka vatra, koja svakako pročišćava i oslobađa pesnikinju. Jasno je da se dobra poezija rađa iz pakleno vrelog bola, pa zato i Čedna oscilira u bolno misaonom procesu, koji je stvaralački zarobljava, pa raskiva sve lance nakon vaskrsavanja slobodnog stiha. Konzumiranje ovakve poezije preporučujem u malim količinama, a svakodnevno. Na takav način čitanje će biti lekovito, blagotvorno i melemno.

Razgledajući prvu Čedninu knjigu „Refleksija jednog tanga”, uočio sam da je njen stihoplet duboko zašao u sve životne tokove, dešavanja i protoke, ali je pesnikinja fino i odmereno koristila i filosofska načela, koja nisu napadna, opterećujuća, već lakoletna, prihvatljiva i svima dostupna, razumljiva. U ovoj knjizi Čedna se rukovodi sopstvenim filosofskim zamislima i proračunima, a njena druga knjiga je ostvarila napredak na svim poetskim poljima: versifikacija, sintaksa, ovladavanje mislima, kontrolisanje energije reči, stišavanje emotivnih oluja, upotreba metafora i novih stilskih figura... Tako nas naizgled neprimetno poetesa uvodi u svet reči i misaonu centrifugu:

Misli moje bune se, s puta skreću,
nerazumljiv razlog, nepotpun,
verovanje u privid,
bledom istinom predstavljen...
(Iz pesme Misli moje)

Da, promišljaji u knjizi koja će čitaoce oplemeniti i privući, jesu buntovni, mada stranputica nema i nisu naznačene u mom osvrtogledu, ali prividi, često dubokosežno uklesani u ovoj pesmi, pa i u celokupnoj poetskoj građi – japiji, pažljiv posmatrač, analitičar i slovobrižnik, moraće dobro da prouči, do tančina razvrsta i razdeli, kako bi pravedno i precizno na kraju opusa dao i konačan sud… Poetesa je nošena novim talasom i stilom, slobodnim stihom, koji je oslobođen od mnogih strogih pravila, zakona i potreba, tako da ona pripada novonastaloj pesničkoj struji. Nadam se da će lirika u novim tokovima uspeti da se zadrži, ojača i rasplamsa. Što se tiče poetesine lirične note, ona je prozno komforna, a lirski zastupljena u tačnoj meri koju slobodan stih i iziskuje. Mnogi će joj zameriti na slobodoumnom ponašanju prema starokovnoj poeziji, ali ja kao recenzent i sonetista, ljubitelj stroge forme, neću, jer verujem da se iz svakog poetskog eksperimenta stvaraju oličenja nove lepote i tehnike. Zar to i nije svrha uvođenja noviteta? Odgovor će dati knjiga čitaocu kada je pročita u celosti. Oslušnimo:

Znaš li da samo tvoje ruke
dlanove užarene imaju,
dok na njima moje uče da snivaju?
Znaš li da kroz moje pore
tragovi tvoje sete se čuvaju?
Oni me čudnim mirom uspavljuju...
Znaš li da mi koža tvojim mirisom odiše?
Ni kiše hladne ne mogu joj ništa više!
(Iz pesme Znaš li)

Usred slobodnog stiha Čedna na veoma fin način provlači rimovanu skalu, nenametljivu, pitku, a muzikalnu i dopadljivu. U nekim slučajevima nije dobro nasilno umetati rimovan sistem kroz pesmu, ali poetesa zadnje slogove u stihu naslanja jedan na drugi, treći... tako da se stiče utisak koji širi himnični prizvuk prilikom čitanja. Neruda je lirsku poeziju slogotvorno stvarao, a bez rimovanih bravura, dok Čedna slobodan stih u nekim segmentima ozaruje rimom, i na taj način daje do znanja da veoma dobro vlada, a i sve bolje, raznim tehničkim tajnama i sistemima. Iz pesme u pesmu, iz knjige u knjigu, stvoriteljka ovog vrednog poetskog dela napreduje, ostvaruje se, uzleće i postaje zaista vredna pažnje, razmatranja i čitanja!

Mnogo knjiga poezije se tokom jedne godine odštampa. Neke završe u knjižarama i tu skupljaju prašinu na rafovima. Neke zbirke se poklone i razdele uz nadu da će ih neko odškrinuti, a tek mali broj knjiga, onih dobrih, zaluta baš do sladokusaca i ljubopitkih snevača o lepoti stiha. Ova knjiga neka doluta do vaših ruku, poštovani čitaoci, jer će vam prekratiti patnje, a doneće fine osećaje, dobronamerne stihove i uzvišene krasote umetničkih cvetova! Čedna je veoma brzo napredovala, ostvarujući se kao pesnikinja, neka joj je na čast. A vi, koji sada ovu knjigu držite u rukama i čitate recenziju, odmah napustite moj osvrt na poeziju, i preusmerite se na početak knjige i stihovez, jer lepota se tu krije i oblistava!

Kragujevac, 30. 09. 2017.
Saša MIĆKOVIĆ

Iako je poznatiji kao pisac priča, koji je presudno uticao na novu američku književnost, ova zbirka ga prikazuje kao jednako velikog pesnika iza koga ostaje čist, nepatvoren osećaj i naboj koji se pamti i podseća nas da je potrebno živeti sporije da bi doživljaj sveta bio intenzivniji.

Sve prolazi osim ljubavi poručuje nam Miroslava Radojević zbirkom pjesama Naši dani. Od prve, naslovne pjesme, do poslednje posvećene veličanstvenoj junakinji Jeleni Trikić, sve su prožete više agapom nego erosom iako se i eros povremeno sluti.
Miroslava piše svježinom svojstvenom mladim djevojkama koje nisu, ili su tek pomalo okusile gorčinu života. Zadivljujuće je da ova dama, čija životna dob mi je poznata, mladalački razigrano veze vez ljubavi po bjelini papira i ne ostavlja mjesto sumnji da je tek u proljeću života.

Ljubav, ne ona holivudska kakvoj nas odavno uče američki filmovi i domaći mediji, pretvorena u robu, nego ljubav istinska i iskonska lijek su i od bolesti, kao i od starosti pa oni koji vole, vole i onda kad su mladi, ali onda kada su im je odavno kosa sijeda, a sokovi života nešto sporije kolaju kroz tijelo.
Premda u nekoliko pjesama slutimo gorčinu ostavljene žene, što Miroslava nije, ne susrećemo se sa kuknjavom koja je prisutna kod mnogih savremenih srpskih pjesnikinja, nego tek sa blagom sjetom sa kojom poraze podnose oni koji su spremni da praštaju.

Ljubav je snaga koja pokreće svijet, ubijeđena je Miroslava iako to ne kaže ovako direktno kroz svoje stihove, ali se između redova čita, da ljubav bila ona prema muškarcu, djetetu, unučadima, dječaku Nikoli sinu Jelene Trikić i na kraju prema čovjeku, jedino daje smisao našem bitisanju pod ovim nebom.

Ljubav koja je prirodna, nenametljiva i nije posesivna struji kroz stihove Miroslave Radojević. Njeni stihovi čitaoca neće ostaviti ravnodušnim baš zato što ljubav nije prenaglašena, zbog nje se ne umire niti sijeku vene, tek ako se prolije poneka suza.
Ljubav, valjda najveća i najčistija je ljubav prema djetetu koja se ogleda u pjesmama posvećenim Tanji i Kristini (kćerka i unuka)
Ljubav je i pjesma posvećena učiteljicama koje Miroslava doživljava kao bliske srodnike, brižne tetke ili čak majke.
Ljubav majke Jelene Trikić opisana u pjesmi “Zovem se Nikola” opisuje herojsko djelo žene koja se odrekla liječanja u korist rođenja djeteta. Za ovu pjesmu sam posebno zahvalan Miroslavi jer isticanje herojstva nam je neophodno u svakom vremenu, posebno ovom u kome herojstvo bilo koje vrste nije dovoljno cijenjeno.

Čitajući rukopis, a sada već knjigu, koju s neskrivenim ponosom zajedno sa autorkom Milicom Opačić svesrdno preporučujem za čitanje, jer, neodoljivo me navodi na pomisao da je poezija koju nam predstavlja “zrelija” od same autorke. U stvari to je mala fikcija, koja nas navodi na pogrešne zaključke kada upoznamo autorku i shvatimo da pred sobom imamo star-malu devojčicu, koju je Bog zna zbog čega zašto, naterao da bar u poeziji prebrzo odraste. I to je dobro za Milicu… a jednog dana će to biti dobro za srpsku poeziju, ako (sic! - ne sumnjam, samo kažem) Milica ustraje u pisanju.

Ljubavna poezija je apsolutno primerena njenim godinama i statusu u društvu, i, po njoj, ona je važna, lepa i nesebična…. Kroz Miličinu poeziju doživećete emociju koju i ona prezentuje da je, za razliku od većine vršnjakinja, za nju ona nije nešto prezreno, već božanstvena, čarobna i neobična… A opet u skladu s godinama i vremenom u kome živimo, taman onoliko izražena da pokaže da je autorka svesna svog okruženja i izazova.

Čitajući Milicu, čitate vrlo zanimljiva pesnička rešenja, suočavajući se sa poetskom prozom ne baš uobičajenom, pa joj se ne može “prikačiti” bilo koji uzor. Ako postoje “apsolutne istine” u pristupu koji nam autorka pruža onda bi lakonski mogli reći da su njene poruke utopističke.

Verovati u idelnu ljubav, motiv je samo pesnika u duši ili deteta zalutalog u poeziji. A ako bi verovali da je njena poruka “idealna ljubav” utopistička, polovina, možda i više pesničke populacije u svetu bi izgubila motiv za pisanje.
Ovde nećemo pobrkati žabe i babe, jer, da li to ikome uopšte pada na pamet, o čemu bi pisala devojčica od 23 godine? Strašnu bih grešku napravio da “ljubav” podvedem samo prema suprotnom polu, posebno iz razloga što su u ovoj predlošci knjige zastupljene i “muške” i “ženske” pesme…

Bez čitanja biografije, dobronamerni čitalac će, čitajući knjigu pronaći Miličinu ljubav prema svetu, životu, humanom odnosu naspram okoline… Potreba mlade osobe da svoje sučeljavanje sa realnim životom prikaže na način kako ga ona vidi.
Svet je onakav kakvim ga sami gledate, zar ne?! Milica ga gleda na svoj način, i čini mi se, nema uzora… I, niko joj ne brani! Gleda ga kroz ružičaste naočare gradeći sopstvenu sliku. Da li je to za zameriti? Dabome da nije.
Sa dvadeset i tri godine znati šta hoćeš, imati ambiciju, raditi na sebi je više, nego nas na to upućuje skromna biografija i prva odštampana knjiga.

Verujem, jer da ne verujem, ne bi ovo nikada napisao, Milica će i dalje pisati… Suočiće se hrabro sa izazovima… Raditi na sebi… Milica će i uspeti u svojim htenjima, naprosto, prosudio sam da sama to želi… A, ako nešto žarko želiš, to ćeš i ostvariti.

Pred Milicom je blistav put i treba je sada podržati poput Miroslave Radojević koja je našla načina omogućivši joj da postavi KOMADIĆ KOJI JE DOŠAO NA SVOJE MESTO.

Milici želim puno hrabrosti, jer, način kako je krenula u poeziju neće uvek biti dobronamerno prihvaćen. No sudbina pesnika je da piše i kada voli i kada pati, da kada se sreće sa dobronamernom a još pre zlonamernom kritikom prašta i pati, i što je najvažnije, ŽIVETI SVOJ ŽIVOT JE I SREĆA I PATNJA.

Verujem, naći će Milica rešenja, i, dragi prijatelji, ovo nije poslednja Miličina knjiga, ona je tek zagrebala površinu svog talenta… Bodrimo je, jer zaslužuje dobronamernu podršku…

Uživajte u ovim stihovima kao što smo moji saradnici iz KR Balkan i ja uživali dok smo radili ovu knjigu! - Stevan Krstec Sarčinski

Trogodišnje tugovanje koje je došlo sa smrću Bake, završilo se na obalama malog ostrva; iscrpljen težinom sopstvenih misli i raskomadan ugrizima samoće, on je ušetao u okean sa crnim kamenjem u džepu i sa rečima ispisanim na rukama. Tonuvši, život je provirio u obliku krika, koji je samo Devojka čula; ona, koja je rođena i poslata od strane plamena da izvaja svetove i posadi život, odvela ga je u svoj dom, duboko ispod okeana, gde su pričali sve dok se besmislenost nije rastvorila. Simultano, prošlost i sadašnjost teku romanom, prikazajući sve aspekte njegovog oporavka: pisanje, baštovanstvo, prihvatanje lepote i grozote sveta, pronalaženje mira među dvosmislenošću osećanja i postojanja, zaljubljivanje i plesanje uz zvuke koji samo najmiliji talasi mogu da proizvedu.

Originalno napisana na engleskom jeziku, novela je prevedena na srpski jezik od strane Draška Roganovića.