DOMAĆI AUTORI

Anđela Bunoš u svom prvencu smelo i hrabro, kako mladosti priliči, razgrće koprene sa ovoga sveta, sebe, zaviruje u porodične relacijie tragajući za sobom ljubavavlju i smislom. Svetovi u meni imaju kolažnu kompoziciju, prepliću se priče sa ilustracijama i mislima autorke.

Na taj način čitalac putuje kroz piščeve svetove ne samo kroz priče, već i kroz određene poente koje ističe. Ova knjiga je morala biti napisana, jak naboj emocija ju je oblikovao, koji ni čitaoca ne ostavlja ravnodušnim. Prof. dr Jelena Panić Maraš

Žena kada jednom preda svoje srce, nikad ga više ne pronađe.

Roman, čiji se narativ odvija u tihom, ali nemirnom predgrađu Kopenhagena, donosi slojevitu i emotivno snažnu priču o ljubavi koja se neprekidno sudara sa tajnama i nedorečenostima.

Stil pisanja odlikuju metafore koje se nenametljivo pretaču u radnju, gradeći atmosferu stalne zagonetnosti. One čitaoca vode kroz niz psiholoških i emocionalnih slojeva, održavajući interesovanje sve do poslednje stranice. Priča se nastavlja u čitaočevom promišljanju o sopstvenim odnosima, izborima i istinama koje skrivamo, ponekad čak i od sebe samih. - prof. Jovana Lazović Ružičić"

Mnogi bi se radovali da mogu da učestvuju ili barem posmatraju borbu svetla i tame. Borbu koja se svakodnevno odvija među nama a da mi toga nismo svesni.
Aleksandar Kosančić je bio dugogodišnji novinar kriminalne hronike. Sada piše za privrednu rubriku i trudi se da mirno dočeka penziju. Ali borba između dobra i zla ne bira ni vreme ni mesto a ni učesnike. Tako je Aleksandar, zajedno sa svojom ćerkom Isidorom, kriminalističkim forenzičarem, svojevoljno uvučen u tu borbu. Borbu u kojoj cilj nije pobeda nego ravnoteža, jer pobeda bilo koje strane dovodi do propasti sveta koji poznajemo.
U ovoj naučno fantastičnoj priči prepliću se sadašnjost i prošlost, arhanđeli, duhovi, istorijske ličnosti, stari Beograd...

Ovaj roman je potresno svedočenje o jednom vremenu i životu, sudbini svih zaboravljenih, unesrećenih, obogaljenih, izgubljenih, onih koji još žive životom od trauma, uspomena, boli, ali i onih čije živote je uzeo bratoubilački rat 90-ih godina prošlog veka.
Upravo, taj rat i neposredan posleratni period doneli su mnogo tužnih sudbina i emotivnih priča na koje niko ne može ostati imun.
U suštini, ova knjiga je svojevrsni lek, terapija protiv ljudskog zla, pohlepe, neuračunljivosti, neuravnoteženosti i kolektivnog ludila, putokaz kako da zaboravimo, da ponovo volimo, kako da naučimo da preživimo život.
Roman je molitva, ali i kletva!
Ne daj, Bože, nikada više i nikome!
Neka svakome zastane reč mržnje u grlu pre nego je izgovori i neka se ruka oduzme pre nego potegne za oružjem, jer kad jednom krene zlo, ne zaustavlja se lako.
U ovoj knjizi ispričan je život, stradanje i rađanje. A sve to prate emocije, ljudi i događaji.

Priče o neobičnom ludilu je autofikcijski roman koji prati unutrašnji svet jednog muškarca dok balansira na ivici između psihoze, lucidnosti i telesne opsesije. Junak prolazi kroz ekstremne faze manije, boravka u psihijatrijskoj ustanovi, orgastičnih utopija i realnih poniženja. Radnja se seli između Beograda, Ozora festivala, ludnice i snova o holivudskom filmu i mirovnoj misiji kroz bodybuildere i kurve. Roman ogoljava muškarca bez filtera, pokazuje ga u patnji, snovima, stidu i smehu — bez pokušaja opravdanja. Ovo je roman o padu i volji. O telu koje popušta i duši koja još uvek diše. O tome kako se sramota i nada ponekad drže za isti zid na zgibovima u ludnici.

Jedan naizgled bezazleni poziv u ordinaciju dr Majkovskog pokreće lavinu događaja koji su trebali ostati zaključani duboko u mislima jednog od rezidenata psihijatrijske ustanove „Healthy Soul“. Na slobodu izlazi čovek sa misijom. Probuđen iz dugog sna manipulisanog lekovima i okovanog debelim zidinama i kožnim fiksatorima on sada ima samo jedan cilj. Oni svi moraju umreti. Prošlost je jedini njegov saputnik dok pokušava da pronađe one koji su mu od života napravili ambis u koji svakim korakom tone sve dublje.
Sa pojavom prvog leša u akciju kreće misteriozni i ćudljivi detektiv Hanter. Izmučen dugogodišnjim policijskim poslom i proganjan demonima koji čuče u njegovim nerešenim slučajevima, Hanter biva uvučen u oluju koja preti da potpuno rastrgne i ono malo zdravog razuma koji je ostao u njemu. Nevoljno prinuđen da sarađuje sa mladim kolegom, Hanter pokušava da reši slučaj koristeći svoje metode koje se direktno suprotstavljaju svemu što vas na akademiji uče. Dodatnu, otežavajuću notu u ovu mračnu noć unosi njegov nekadašnji partner Sven Stendal koji ima svoje motive i želje da se ubica pronađe. Sa njegovom pojavom otvaraju se pukotine iz kojih ističe mulj prošlosti u kojem su zakopane mnoge njihove tajne. Jedan nerešen slučaj, jedan zataškan slučaj i sada ovaj, novi, imaju nešto zajedničko, tamu koja ih spaja i preti da proguta sve pred sobom.
Hanter će morati da se vrati daleko u nazad, da protrese krošnje pune trulog granja ne bi li spojio nespojivo i zaustavio pomahnitalog ubicu koji ruši jednu po jednu figuru na tabli. Međutim, mora biti vrlo oprezan, neke stvari je bolje ostaviti u prošlosti jer sa sobom nose oštricu ogorčenosti i osvete koja vrlo lako može da poseče i one koji su mislili da su sigurni.
Svi imaju mračnu prošlost, može li Hanter da pobedi tuđu ako nije pronašao mir ni sa svojom?

Knjiga ‘Praznina peščanog sata’ je moderan roman koji se bavi savremenim društvenim i civilizacijskim pitanjima i predstavlja pokušaj da se razume komplikovan svet u kome živimo preplitanjem mašte i stvarnosti.

Ovo je zanimljiva priča o dve marginalne ličnosti koje neverovatnim slučajnostima ulaze u krug zatvorene svetske elite koja je nevidljivi vlasnik naših života i koja reguliše našu stvarnost.

Glavni likovi su Nik i Hubert, marginalci u društvu koji stvaraju neobično prijateljstvo. Nik je mali službenik na berzi, sklon alkoholu, poluobrazovan ali radoznao da razume svet oko sebe i da nauči nešto novo a lično je opsednut da razume pojam vremena. Nik je slučajno spasao život Hubertu koji je za naše pojmove retard i otada nastaje čudno prijateljstvo. Hubert ima čulo za vreme koje mu se vizuelizuje kao peščani sat i u stanju je da vidi prazninu peščanog sata kod drugih ljudi.

Sudbina i splet slučajnosti Nika i Huberta vode u nevidljivi svet savremene svetske političke elite gde se susreću sa raznim događajima iz finansija, politike, istorije, trgovine organima, pedofilije, satanizma, woke pokreta, nacizma, religije i sa novim tehnologijama koje oblikuju današnji svet.

U knjizi se dotiču filozofska i religiozna pitanja modernog čoveka kao i novi bogovi i nov čovek koje pokušava da stvori nova tehnologija u savremenom svetu.

Roman je dubok i višeslojan ali je zabavan i zanimljiv i kada se čita površno.

Suočena sa mogućnošću gubitka krova nad glavom, grupa disfunkcionalnih stanara mora da pronađe rešenje za problem zvani restitucija. Predratna buržujska vila, a sadašnja nacionalizovana zgradica, centralno je mesto dešavanja radnje ovog društvenog romana. Rešenje se teško nazire, najviše zbog toga što je svaki stanar uronjen u sopstvene životne poteškoće: od porodičnog nasilja, nemogućnosti dobijanja potomstva, samoće, pa sve do ljubavnih izazova.

Kroz istorijsku epohu dugu skoro ceo vek, ali i ličnu prošlost, pokazuje se kako svaki jučerašnji potez ima svoju posledicu danas.

Naglasak je na životima stanara ovog čudnog zdanja, ali njihove sudbine su univerzalne, pokazujući načine na koji ljubav pronalazi put uprkos preprekama kao što su politika, izdaja, otuđenost i nasilje.

»Laboratorijum« predstavlja jedan presek Đukanovićevog pripovedačkog stvaralaštva u prethodnoj deceniji. U desetogodišnjem razdoblju 2015–2025. autor je napisao nekoliko desetina priča, novela, noveleta, proza, crtica i drugih pripovednih zapisa i proznih oblika, a u ovom izdanju džepnog formata dat je izbor od 6 pripovedaka, novela i kraćih proza. Pojedine priče i proze publikovane su izvorno u književnoj periodici, u renomiranim književnim časopisima, zbornicima i na veb-portalima za kulturu, umetnost, književnost i društvena pitanja u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Sjedinjenim Američkim Državama i u dr. Đukanović je izrazito plodan stvaralac ne samo u pripovedačkoj i novelističkoj prozi već i u poeziji, kritici (književnoj, filmskoj, pozorišnoj), esejistici, etc., pa tako ove proze u najširoj kritičkoj recepciji nisu samo priče već i eseji, osvrti i temeljne kritičke opservacije na mnoge društvene, istorijske i religijske anomalije, ali to su i zanosne parodične i kozerske prozne tvorevine u kojima dominira suptilni gogoljevsko-hašekovski humor. Đukanovićeve novele i pripovetke u ovom izboru donose, ne samo tematske i imaginativne novitete na aktuelnoj postjugoslovenskoj književnoj sceni, već i jezičke. Autor je neke proze iz ovog izbora ponovo napisao, izvršivši njihovu sveobuhvatnu lingvističku a time i stilističku transformaciju, mešajući u ovoj knjizi jezičke varijete kako iz srpskog i hrvatskog govornog područja tako i iz ostalih delova postjugoslovenskih područja na kojima se govori jedan te isti jezik, ma kako ga nazivali.

Ljudi greše na milion načina, ali koliko moraš da pogrešiš da bi te porodica poslala u drugu državu?
Dve greške sam imala. Prva je što sam poveravala jednom divnom dečku da me voli i spavala sa njim. Nije tu bilo ništa spektakularno dok nije svanulo jutro i dok moje fotografije, kako ležim u njegovom krevetu, nisu počele da lete iz inboksa u inboks. Druga greška je ta što sam želela da mu se osvetim i iz čiste nepažnje se osvetila sama sebi na najgluplji mogući način pred masom ljudi. Moje dve drugarice nisu mogle da me sačuvaju od brata političara čija karijera je baš tad bila u usponu, a ni od vladarke naše porodice spasa nije bilo. Babe Ljeposave.
Tek tako i bez najave, poslali su me u Šušanj da se „dozovem u pamet“. Rođaka po babinoj liniji su zadužili za mene, a on je u sve upleo svoja dva druga od kojih je samo jedan imao razumevanja za mene i bio je uporan u svojim namerama. Ni sama ne znam kako je tu ispalo da mi budući dečko leči rane od bivšeg. Mada, on nikako nije mogao da mi bude zamena za Biljanu i Danijelu. Nas tri smo bile i ostale 3u1.
Kad je novi život doneo stare probleme, mi smo bile na okupu i spremne da ga rešimo! Međutim, još jedna greška nas strefila…

Pobednički rukopis konkursa izdavačke kuće Booka i OTP banke za najbolji neobjavljeni roman 2025.

Raskošan i nekonvencionalan roman o ženi na životnoj prekretnici, rešenoj da se otrgne od prošlosti i uloga koje je sputavaju. Obogaćen autorkinim ilustracijama, Arjačkinje barjačkinje, koga ćete je razigran roman koji se kreće kroz vreme, prostor i galeriju blago grotesknih likova, otkrivajući intimne predele žene koja traži vlastiti glas u svetu prepunom tuđih priča.

Nura Nuh nije junakinja, niti heroina, a ponekad joj se čini da nije čak ni glavni lik u romanu svog života. Toliko je toga što treba uraditi, toliko je onih koje treba opslužiti, nahraniti, utešiti. Za pola veka svoje intenzivne, ponekad grčevite, a uglavnom zbivanjima i impresijama bogate egzistencije ona je, stavljajući sebe u drugi plan, ispratila paradu živopisnih karaktera: obožavanog oca intelektualca, manipulativnu majku, trojicu muževa i pripadajuću decu, što svoju, što njihovu, pse mešance i galeriju epizodnih ličnosti istovremeno dosadno svakodnevnih i blago grotesknih.
Ali šta se dogodi kada više nema prostora za odlaganje sopstvenog života? Može li Nura da preseče, da se otrgne od prošlosti i uloga koje je sputavaju, da otkrije granicu između pripadanja i slobode, hrabro je pređe i najzad krene tamo kuda prethodno nije smela – prema sebi?
Arjačkinje barjačkinje, koga ćete nije običan roman. On je čas slagalica, čas kaleidoskop, čas lift koji vozi ne samo gore-dole već i levo-desno, kroz vreme i prostor. Razigran, emotivan i nepredvidljiv, otvoriće vam vrata u život žene koja pokušava da pronađe vlastiti glas u svetu prepunom tuđih priča.

Slavko Ilkić se nakon godina provedenih u Berlinu vraća u rodni Sombor, na porodičnu slavu. Iza sebe ostavlja propalu agenciju, neotplaćene dugove i pretnje zelenaša, a pred sobom zatiče grad i porodicu koji više ne liče na uspomene iz detinjstva. Put od autobuske stanice do kućnog praga pretvara se u lavirint prošlosti i sadašnjosti, u kome se smenjuju suprotstavljeni glasovi oca, majke, brata, bliskih prijatelja i uterivača duga koji nikada ne prestaju da prate. Slavko stoji između očevog autoriteta i sopstvene nemoći, nostalgije i paranoje, pokušaja da pronađe utočište i osećaja da bežanja više nema.

Kuća Ilkića se postepeno pretvara u kazamat, trpeza u žrtvenik Mamona, a slavlje u grotesknu gozbu bez izlaza. Berlin i Sombor stapaju se u jedan grad, noćni klub i slavska soba u jedno grotlo, a Slavko u ogledalu ne prepoznaje sebe, već zbir lica koja ga proždiru. Prozor na kući gleda u noć, ali zore nema: praskozorje su već pojela gladna usta tranzicijske prošlosti.

Glorijan je roman u kojem se porodica i identitet, sloboda i dug, telesna želja i krivica sabijaju u crnu liturgiju povratka – povratka koji znači poniranje u ličnu i kolektivnu traumu.

"Priča koja je pred vama je o likovima koji odrastaju, sazrevaju, razvijaju se i umiru, ali u pripovestima gde se samo retke povlastice preklapaju; naime, povlastice uglavnom ne postoje. To postojanje bez nas i pravi razliku u neočekivanom epilogu ovog romana zagonetnog, sabatovskog naslova.
"

Dječak iz vode Ksenije Popović je triler iz našeg života i iz naše svakodnevice.
U ovom uzbudljivom romanu događaju se i razrešavaju ubistva, vode privatne
istrage, pada iz sreće u nesreću i obrnuto, a ugledni ljudi iz javnog života pokazuju
se kao svirepi roditelji i surovi nasilnici.
Dječak iz vode, kao dobro vođen krimi triler sa elmentima psiho trilera, govori o
obijesti lokalnih moćnika, o licemerju institucija, o nevinim ljudima koji su bez
dijagnoze zatvoreni na psihijatrijskoj klinici, užasu svakodnevice.
Potresna knjiga o uništenim životima, knjiga u kojoj se prepoznajemo, knjiga
protiv ravnodušnosti.

epska fantastika sa elementima mitologije

Autor romana Sedef-magla

Da li u porodici totalnih gubitnika može da se pojavi pobednik?

Kosovo, 1998. Svetko Peš je na odsluženju vojnog roka. Ovaj talentovani pisac je toliko specifična i neobična jedinka da baš i nema prijatelje, ali je pred sam odlazak iz Beograda započeo vezu sa poštanskom službenicom, čiju privlačnu pozadinu sanja skoro svake noći. Na njegovu veliku žalost izbezumljujući vrtlog istorije nametnuo mu je da bude vojnik koji mora da se uklopi i da sluša objašnjenja oficira o tome kako su uslovi u kojima su se našli ratni, ali da zapravo rata nema.

„Optički nišan ludo je zabavna antiherojska priča, o jednom siromahu zaglavljenom u žrvnju ratne okrutnosti i apsurda, usporediva s najboljima pričama ove vrste. Stojkovićev Svetko Peš u zatvorskoj je ćeliji s Hašekovim dobrim vojnikom Švejkom, Helerovim kapetanom Josarijanom i Vojnovičevim Ivanom Čonkinom. Četvorica kukavica i dezertera mirno kartaju šnaps, čekajući da ih izvedu pred vojni sud, po kratkom postupku osude na smrt i jednog hladnog sivog praskozorja objese u dvorištu.“
– Ante Tomić

„Rat je stanje imanentno ljudskom rodu. Ali je i mir imanentan ljudskom rodu. Jasno je da su ljudi različiti. Oni kojima godi rat na one kojima godi mir gledaju kao na kukavice, oni kojima godi mir na one kojima godi rat gledaju kao na budale, a svi znaju da će poslije svakog rata doći do mirovnog sporazuma, isto kao što će i poslije svakog mirovnog sporazuma doći novi rat. Ko je od njih u pravu, teško je reći, i svako ima svoje posebno viđenje. Na kojoj ste strani, otkrijte u ovoj beskrajno duhovitoj, ali i gorkoj knjizi koja čitaocu ne dozvoljava da je lako ostavi.“
– Dr Nele Karajlić

Među ovim koricama upoznaćete Milu i Maru, dve komšinice, vršnjakinje, prijateljice, rođene na Baniji pedesetih godina prošlog veka. Njihovi putevi bili su kao i svaki: nekad brdoviti, nekad trnoviti, ponekad cvetni, relaksirajući, skoro uvek izukrštani i svi su vodili preko Banije!

Raspad države u kojoj su rođeni, stradanja u zavičaju, podudarili su se sa ličnim tragedijama koje su ih zadesile, ali su sve nevolje prebrodile oslanjajući se jedna na drugu – a obe na Baniju!

Izvrsno pripovedanje o keltskom Beogradu, o skrivenim i nedovoljno poznatim slojevima beogradske i evropske istorije.

Na osnovu temeljnih i dugogodišnjih istraživanja, Bajac je u romanu Druid iz Sindiduna uspostavio upečatljivu, razuđenu i moćnu pripovednu rekonstrukciju jednog davnog istorijskog vremena, pokazujući nam tragove tog vremena u našoj savremenosti.

Priča o velikom druidu iz plemena Sinda.

Priča o čudesnom prijateljstvu Aleksandra Makedonskog i Kelta druida Joana Brekliena. Istorija i fflozofija susreli su se u ovom romanu u kome se otkrivaju velike istorijske figure, poraženi ratnici, prijatelji i neprijatelji, Makedonci i Skordisci, Azija i Evropa, Sindidun i Beograd.

U novom romanu Nataše Smirnov „Kroz prozor“ pratimo Katarinu, ženu koja se suočava sa zrelom ljubavlju, bolnom prošlošću i sputanim osećanjima koja nikada neće biti ovaploćena. Transponujući nas kroz različite vremenske linije jednog odnosa, kroz prozorsko okno, taman toliko da vidimo iste prepreke različitog scenarija, autorka vodi Katarinu ka konačnom oproštaju i praštanju.

Ovde nije teško prepoznati rukopis: da, to jeste Dubravka Rebić iz prethodna dva romana. Ali su sklonost ka dekonstrukciji patologije porodičnih odnosa i patologije jedne odavno nestale države ovog puta ostale u blistavoj senci nezaboravne melahnolije jezika do kraja sraslog s autorkinim tematskim opsesijama. I zato će ova knjiga ostati. I to je jedino važno. – Srđan Srdić

Pored svih dosadašnjih romana Srđana Marjanovića, ovaj posebno treba pročitati. Mnogo je razloga za to i ostavljam čitaocu da ih sam otkrije. Neće se pokajati! ZAJEDNO je velika i snažna priča o nama koje su silom razdvojili i koji više nisu zajedno, jer su ih na to naterali loši ljudi. Srđan je to sjajno upakovao. Originalno. Priča je, poput njegovih pesama, sentimentalna i emotivna… Kroz ZAJEDNO se provlače i strah i predrasude, mržnja (ona međunacionalna, mnogo ružna) i ljubav koja nedostaje njegovim junacima. Ne erotska, već ona ljudska, bespolna. Zapravo za tu ljubav, među nama sa Balkana, Marjanović se uporno bori više od 50 godina svojom muzikom. Njegov „arsenal naoružanja” u tom ratu, koji vodi i u ovoj knjizi su dobrota, osmeh i emocije. U njegovo ime u ovoj priči „ratuje” Miki Popović, glavni junak i Marjanovićev alter ego.

„Švabica“ je jedna od najpotresnijih i najintimnijih pripovedaka Laze K. Lazarevića, utemeljivača srpske psihološke proze. Iako je pripovetka nastala u vreme piščevog boravka u Berlinu, i jako nosi autobiografske nagoveštaje, Lazarević je nije objavio za života. Prvi put je ugledala svetlost dana 1898. godine, sedam godina nakon njegove smrti.

BORA ĆOSIĆ

Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i da-nas živi. Objavio je preko 50 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim scenama.

„Stajalo je negde jedno tenisko igralište, vremenom se i na njemu pokazivala nekakva bolest, kuga toga prostora. Najpre je njegov nekadašnji crveni pesak bio unazađen običnom prašinom koja se onde slegala iz svojih kosmičkih ra-zloga, potom su fino iscrtane bele linije nestajale sa tla, kasnije ostala je samo mreža po sredini, opuštena i mlitava. Onamo uselila su se deca koja su šuti-rala krpenu loptu, Cigani sa svojim psima i kolicima punim stvari, skitnice koje sede na zemlji, sa strane, naslonjene na zid. Samo je ona žalosna mreža i da-lje visila tamo, označavajući dve strane sveta, dve istorije, dve civilizacije. Pa onda beskućnik koji se pored nje našao mogao je birati hoće li boraviti u zapadnoj hemisferi, ili onoj istočnoj, mada obe lagano su se pretvarale u sme-tlište."

Miš koji pegla

Nagrada Isidora Sekulić

Poslednji argonaut je živ, zanimljiv i uzbudljiv antropološki triler. - Petar Pijanović

U romanu Poslednji argonaut, u polifoniji sudbina, vremena, ideja, u vavilonskoj vrevi jezika, glasova, melodija, krika, tepanja, pokazana je sva nakaznost i lepota sveta. Onaj ko putujeka Itaki, kao Odisej, misli da je, videvši Troju, video sve. Potraga za Zlatnim runom je putovanje u suprotnom smeru. Argonauti idu ka neviđenom i slućenom. Duboko veruju da je njihova iluzija stvarnija od stvarnosti. Konstantin Kon, pisac i pripovedač u Poslednjem argonautu krenuo je njihovim tragom. - Ana Stišović Milovanović

Gatalica u Poslednjem argonautu evocira mit o piscu, o njegovom služenju kulturi sećanja, moći da rememoriše izgubljeno i povrati našu strast i naš život. - Jovan Zivlak

Poslednji argonaut je autobiografski roman. To je unutrašnja, intimna, moguća i sanjana biografija duše, mašte, biografija snova. Autor ne piše u prvom licu, ali čitalac, uvučen u vrtlog prostor-vremena kroz niz sjajnih priča, neminovno pomišlja da autor piše o sebi, kao što svako pravo umetničko delo govori prvo o onome ko ga je stvorio. - Velibor Žitarević

OD DOBITNICE POSEBNOG PRIZNANJA ŽIRIJA ZA EUPL NAGRADU

Kada je zatekne majčina poruka o kupovini porodičnog grobnog mjesta, Marina – duhovita autsajderka koja već godinama živi u Parizu – mora da se suoči s prošlošću i djetinjstvom provedenim u ratnoj Bosni i Hercegovini.

U potkrovlju pariske oronule zgrade, licem u lice sa svojom najvećom fobijom, Marina počinje da preispituje sve odnose koji su je oblikovali: sa Denisom, majkom, prijateljicom, sa ocem – kojeg se sve rjeđe prisjeća – i sa gradom koji je nikad nije u potpunosti prihvatio. Urnebesan roman o strahovima koji ne mogu ostati skriveni.

Na početku beše krvavo pačje meso i gnjecav kolač: sve posle toga je vrtoglava vožnja kroz veseli pakao snova, želja i slabih šansi za sreću. Drugi roman Slađane Nine Perković čitaoca uvodi u dobro poznati košmar komunikacije sa bliskim osobama, nespremnim da pojme usamljenost i različitost. Potresan i britak, ovaj roman je vrtlog frenetične stvarnosti koju svi znamo i trpimo. — Vladislava Gordić Petković

Ovaj neveliki ali intrigantan roman možemo čitati kao roman o raspadu braka, ali i raspadu svega onog što ovaj par, zgradu pa i cijeli kolektivitet drži na okupu. Autorica vrlo promišljeno i uvrnuto od tipskih situacija pravi originalne humoristične sekvence koje funkcionišu dvoznačno – smiješne su, ali ilustruju tragizam ili melanholiju, pomenutu u naslovu. — Tanja Stupar Trifunović

Slađana Nina Perković uspela je da kroz naizgled jednostavnu priču o Marini i Denisu, njihovom odnosu, donese slojevitu priču o jednom životu, nama bliskijem nego što to možemo, ili želimo, zamisliti. — Bojan Krivokapić

Moje sunce zauvek nije knjiga koja se čita u prolazu. Ona zahteva da se zastane, da se udahne i da se uđe u priču do kraja. To je roman koji potresa i ostavlja trag, jer se njegova suština ne nalazi u laganom bekstvu iz stvarnosti, već u suočavanju sa njom, u njenoj punoj snazi i bolnoj lepoti.

Naizgled obično letovanje prerasta u priču koja nosi daleko više od sunčanih dana i morskih pejzaža.

Pred čitaocem se otvara roman u kojem se iza spontanih odluka i slučajnih susreta kriju duboki lomovi, suočavanja i tiha pitanja koja ne dopuštaju lako bekstvo. Svaka emocija je snažna, svaka odluka nosi težinu, a u toj težini leži i istinska lepota romana.

Moje sunce zauvek nije knjiga koja se čita u prolazu. Ona zahteva da se zastane, da se udahne i da se uđe u priču do kraja.

To je roman koji potresa i ostavlja trag, jer se njegova suština ne nalazi u laganom bekstvu iz stvarnosti, već u suočavanju sa njom, u njenoj punoj snazi i bolnoj lepoti.

Na ivici slučajnosti je napet psihološki triler snažnog introspektivnog glasa, sa elementima autofikcije koji spajaju izgradnju tenzije sa emocionalnom autentičnošću.

Tatjana, dizajnerka enterijera u Barseloni, budi se posle poslovnog ručka bez ikakvog sećanja — i sa tajnom koja može da joj promeni život, skrivenom u satima kojih nema. Svaki korak ka istini uvlači je dublje u mrežu laži, manipulacije i opasne želje. Ništa nije onakvo kakvim izgleda, a nikome ne može u potpunosti da veruje — čak ni muškarcu kojem ne može da odoli.

Roman (57.000 reči) donosi višeslojnu introspektivnu naraciju, napetu radnju i neočekivane obrte. Privući će čitaoce koji vole Gone Girl Gillian Flynn i The Girl on the Train Paule Hawkins, dok njegov intimni pripovedački ton i kompleksna ženska protagonistkinja podsećaju na prozu Elene Ferrante.

Ova ljubav je takvom silinom iskrsla iznenada, pred svođenje računa jedne žene, pretvarajući onu prirodnu strepnju i neizvesnost na kraju puta u veličanstvenu mogućnost.

Šta je drugo mogla da uradi ako joj je život, umesto poslednje volje, ponudio poslednju strast nego da pokuša da opiše to poletanje, makar i sam zapis ustuknuo pred jednom čudesnom devojčicom koja ovaj poduhvat pamti kao „Mi dve”? - Jelica Zupanc

Unuka iz Praga je najnoviji roman Jelice Zupanc. Centralna tačka iz koje se zrakasto širi pripovedanje i upliću priče i sudbine iz prošlosti i sadašnjosti je globalno selo vrlog novog sveta – aerodrom. Sve se odvija u relativno kratkom vremenu dok kasni let iz Praga za Beograd. Svo pripovedanje po vertikali sećanja ukršta se sa horizontalom sadašnjosti dok dve glavne junakinje, unuka i baka, čekaju da uđu u avion. Roman se okončava kad putnice stignu na svoju destinaciju. Tu je cela vavilonska pometnja različitih jezika na kojima se govori, neprekidno se prepliću srpski, češki i engleski, ali one se pre svega sporazumevaju i najbolje razumeju na metajeziku međusobne privrženosti i neupitne naklonosti.

Babi, kako je unuka zove, u sudaru sa potpunom kompetencijom svoje unuke, koja je nosilac sadašnjosti, savremenosti, autentičnosti i istinitosti, preispituje sve svoje razu- mevanje sveta i života. Iz živog dijaloga iskrsavaju preispitivanja stavova i verovanja, otvaraju se sećanja koja zahvataju nekoliko generacija po vertikali, mešaju se pripovedanja, sudaraju se prošlost i sadašnjost.

Jelica Zupanc sa lakoćom i suverenom veštinom ukršta svetove bake i unuke, uvodi metafizičke dileme i razrešenja, ali povremeno ostavlja otvorena pitanja bez odgovora, pre- puštajući čitaocu da sam traga za pravdom, istinom, dobro- tom. Pripovedanje se komplikuje, umnožava i razasipa, tkanje se zgušnjava, ali se nit glavnog toka ne ispušta dok se ova naizgled jednostavna a bremenita značenjima i putokazima, priča ne okonča.

Ta tanka nit kojom je izatkano celo pripovedanje je nit koja premošćuje sve svetove, svaki nesporazum, sve jezike, svaki bol i svemu daje potpun i celovit smisao. To je nit bezuslovne ljubavi od koje je sačinjen roman Unuka iz Praga. - Ivana Dimić

Kralj Ugarske, Rima i Češke, Žigmund pokrenuo je 1428. godine veliku krstašku vojsku da protera Osmanlije iz utvrđenog grada Golupca i Evrope. Sa njime u boj krenuo je i prvi virez Evrope, pobednik najvećih viteških turnira tog vremena, Zaviša Crni od Grbova.

Krstaška vojska bila je rešena da osvoji tvrđavu. Osmanlije u tvrđavi bile su spremne da se bore do poslednjeg. Na desnoj obali Dunava ispred utvrđenog Golupca odigraće se dosta bojeva i dvoboja. Mnogo krvi će biti proliveno. Braniocima je pritekao u pomoć lično Sultan Murat II sa velikom vojskom. Da bi spasao krstašku vojsku i hrišćansku Evropu, Zaviša je morao dati i svoj život. Život i dušu predao je Hristu a telo monasima u manastiru Tumane.

Ovo je roman o veliko boju, hrišćanskoj veri, ženi, ljubavi, strasti, mladosti i starosti, životu i smrti.

Ovu knjigu napisala sam kao zahvalnost Gospodu, a posvećena je svima onima koji Ga traže.

U njoj ste čitali delove iz Svete Liturgije, citate iz Jevanjđelja i Psaltira, ono što je mene vodilo i podizalo na mom putu ka Hristu. Postoji razlog zašto se kroz moje priče prožimaju Svete knjige.

Mnogo je lepši osećaj kada stojite na Liturgiji, a prepoznajete reči Oče naš, Simbol vere, Prvu slavu, Sveti Bože. Kada čovek razume reči molitve – tada Bog više nije daleko.

Zajedno smo išli na ispovest, na Liturgije. Pripremali smo slave sa ocem, zajedno čistili, postavljali trpeze, pevali Gospodu… Smejali se, plakali, ćutali. Nosili jedni druge u molitvi. I nikada pre toga nisam osetila toliku ljubav, podršku i snagu u ljudima. To ostaje za večnost. Otac nas je učio da budemo blagi, bezazleni, ali jaki. Da ne bežimo od problema, već da ih rešavamo u molitvi i poverenju u Boga. Da volimo i poštujemo druge – ne zbog toga kakvi su, već jer su Božiji. Učio nas je da budemo Hristovi – uvek i svuda. Ne samo u Crkvi, već i na poslu, kod kuće, u trgovini, u najobičnijem danu. Da se radujemo i verujemo!

Zahvalna sam Gospodu na toj zajednici. Na tom trenutku u večnosti. Jer to i jeste bila večnost – ona večnost koja uđe u vreme i preobrazi ga. U Crkvi Preobraženja Gospodnjeg. Slava Tebi, Gospode!

„Gle kako je dobro i kako je krasno kad braća žive zajedno.” (Psalam 133, 1)

Zajedno u Hristu.
To je dom duše.
Pridvorica je bila takav dom.