KLASICI

Poznati američki pisac ČARLS BUKOVSKI (1920-1994) pojavio se u književnosti knjigom pesama Cvet, pesnica i zverski jauk (1960), da bi svetsku slavu stekao romanom Žene (1978). Živeo je i umro u Los Anđelesu.

TAKO MRTVI VOLE, antologija kratkih priča Čarlsa Bukovskog, izbor je iz obimnog opusa nastalog u periodu 1944-1994. Bukovski je počeo s kratkim pričama i nikada nije prestao da ih piše. Njegov talenat podjednako se ogleda u nekim ranim pričama (Ispovest kukavice), kao i u nekim od poslednjih (Zvezda). Ma koliko ovaj svet u pričama Bukovskog bio začudan, potresan, šokantan, ostao bi na nivou obične ispovesti da nije Bukovskog opsenara, obdarenog da u svemu vidi ono komično, da u svakodnevnom otkrije elemente fantastičnog, i najjednostavnijim jezikom ispriča nekad obične, a nekad neverovatne i dramatične događaje.

nisam spavao tri noći ili tri dana i crvenih očiju smejem se u ogledalu dok slušam kako sat otkucava a plin moje peći zaudara vrelim gustim teškim smradom isprekidan zvucima vozila, nanizanih kao ornamenti u mojoj glavi ali ja sam čitao klasike i na mom kauču opijena vinom spava kurva koja je prvi put čula Devetu Betovenovu i od dosade zaspala učtivo slušajući.

- slušaj, matori, rekla je, s tvojim vijugama bićeš možda prvi čovek koji će da jebe na Mesecu.

Novi prevod Danteovog "Novog života", prvi prevod Danteove "Gozbe" na srpski jezik, kao i prevod Danteovih pesama vezanih za "Novi život". Zajedno sa obimnim kritičkim aparatom i književno-istorijskim i društveno-istorijskim kontekstom koji oblikuju tekstovi prevodioca i priređivača Snežane Milinković, ovo je kapitalno delo koje srpskom čitaocu omogućuje susret s nekim od vrhova Danteovog pesništva.

Ljudi ambisa je potresno i dokumentarno svedočanstvo o najmračnijem licu industrijskog Londona s počatka 20. veka. Prerušivsi se u skitnicu autor silazi među beskućnike, radnike bez posla i stanovnike prenaseljenih prihvatilišta Istočnog Londona, beležeći njihove živote iz prve ruke – bez ulepšavanja i bez distance. Ova knjiga nije samo reportaža o bedi, već optužnica protiv društva koje dopušta da čitavi slojevi ljudi žive na ivici gladi i očaja. Grad se ovde ne pokazuje kao simbol napretka, već kao nemilosrdan mehanizam koje melje najslabije. Iskustva iz ovog dela snažno su uticala na kasniju književnost društvene kritike, posebno na Džordža Orvela, koji će decenijama kasnije, u sopstvenim londonskim lutanjima među siromašnima, razviti sličan pogled na nepravdu, eksploataciju i licemerje civilizacije i objaviti svoju prvu knjigu Niko i ništa u Parizu i Londonu. Poput Londona, i Orvel će shvatiti da se prava istina o društvu vidi tek na njegovom dnu.

Prosjak, kad se realno pogleda, zapravo je samo poslovni čovek, poput ostalih poslovnih ljudi, koji zarađuje onako kako može. Nije ništa više od većine savremenih ljudi prodao svoju čast, samo je izabrao zanat u kojem je nemoguće obogatiti se. Biti siromašan u Parizu i Londonu dvadesetih godina prošlog veka značilo je iskusiti život na najgorem zamislivom dnu. Ova knjiga predstavlja Orvelovo potresno svedočanstvo o onima koji nemaju drugog izbora nego da žive na njemu. U formi neobičnih, delimično fiktivnih memoara iz vremena kad se kretao među siromašnjim i očajnim stanovnicima ta dva velika grada ­– dok je spavao po štrokavim svratištima punim bubašvaba, prao sudove u gadnim kuhinjama, živeo među beskućnicima i skitnicama, preživljavao na ogriscima i opušcima – Orvel nam predstavlja svet nemilosrdnog dirinčenja i najgore bede koji se odvija pod nesvesnim nosom lagodnog života srednje klase, i iznova uspeva da čitaocima pruži fascinantan prikaz otrežnjujućih istina o nemaštini i društvu uopšte.

„Najsigurniji dokaz Nabokovljevog genija… izuzetan tour de force.“

– Harold Blum

Bleda vatra se često smatra Nabokovljevim vrhunskim delom i jednim od najblistavijih romana ikada napisanih, jer objedinjuje misteriju ubistva, neobuzdanu imaginaciju, promišljanje granica romana kao forme i vrhunsku komiku.


Ova briljantno koncipirana parodija detektivskog žanra, prožeta jezičkim igrama i skrivenim značenjima, pruža obilje književnih uživanja. Roman započinje poemom od 999 stihova, čiji je autor književni genije Džon Šejd, neposredno pre svoje smrti. Uz pesmu dolaze predgovor i komentari Čarlsa Kinbota – zbunjenog učenjaka, Šejdovog kolege, suseda i navodnog prijatelja – koji stihove tumači kroz prizmu sopstvenih fantastičnih doživljaja. Postepeno se otkriva da je Kinbotova rastrojenost ekstremna verzija onoga što svaki čitalac čini: unosi sopstveno iskustvo u tumačenje književnog dela.


Izuzetno promišljen i neiscrpno inventivan, ovaj Nabokovljev roman ostvaruje retku književnu ravnotežu između tragedije i komedije.

„Nabokov u ovom romanu nije pokušao da ponovi nijedan od obrazaca koji su mu prethodno doneli uspeh.“

– New York Times


„Čitanje Blede vatre, i romana i poeme, predstavlja gotovo opsceno senzualno zadovoljstvo. Preporučujemo.“

– Observer


„Snažno i inteligentno.“

– Baltimore Sun

Herman Hese u ovoj zbirci koristi formu bajke da bi ispričao najvažniju priču od svih - priču o potrazi za samim sobom.
Njegovi junaci nisu heroji iz legendi, oni su umetnici, sanjari, lutalice, rastrzani izmedju grubosti sveta i lepote duha. Kroz simbole cveća, planina i čarobnih preobražaja, Hese postavlja večna pitanja: Šta znači biti srećan? Koja je cena umetnosti? I da li je moguće vratiti se kući, ako smo se usput promenili?

Ova knjiga je melem za modernog čoveka izgubljenog u buci svakodnevnice. Ona je podsetnik da čuda nisu natprirodne pojave, već trenuci kada napokon razumemo sopstveno srce.

Knjiga kojoj ćete se vraćati svaki put kada vam zatreba uteha, razumevanje i putokaz ka unutrašnjem miru.

Jedan od najvećih ruskih pisaca i vizionara, neizmerno je uticao na razvoj moderne svetske književnosti. Roman Mladić, pretposlednje delo Dostojevskog, objavljen je 1875. u Petrogradu. Među velikim romanima Dostojevskog, Mladić je bio omiljena knjiga Kafke, Selindžera I Hamsuna, među brojnim velikim piscima kojima je Dostojevski bio uzor. Mladić je pre svega roman o odrastanju (kao što su „Kapetanova kći“ ili „Lovac u žitu“), s itm što je ovo odrastanje zgusnuto u samo dva-tri meseca u životu junaka. Mladi junak i Versilov, njegov otac, kao da su odrazi mladog Dostojevskog i Dostojevskog u vreme kad je pisao roman. Mladić je u tom aspektu jedno od najličnijih dela velikog pisca, psihološko istraživanje unutrašnjih sukoba junaka, s dubokim uvidima u izazove odrastanja i probleme ljudske slobode. Osim ova dva muška lika, tu su izuzetni ženski likovi: fatalna Katarina Nikolajevna –„carica zemaljska“, junakova majka Sofija –„anđeo nebeski“, fascinantna Tatjana Pavlovna, kontroverzna Ana Andrejevna. . . Ovo je i porodični roman, u kome je „slučajna porodica“ mladog junaka antiteza aristokratske porodice koju Tolstoj opisuje u „Ani Karenjini“. Uz sve to, ovo je priča o neuzvraćenim ljubavima i, povezano s tim, „ljudima istog bezumlja“. Sve se odvija kroz vizuru junaka, koji, u svojoj pobuni protiv društva, ima „ideju“ čijim ostvarenjem može da baci čitav svet pod svoje noge.„Ideja“ o kojoj je reč, postala je u naše vreme ideja miliona mladih ljudi širom planete, tako da je Mladić i u tome veoma aktuelno delo, knjiga u potrazi za smislom egzistencije u svetu koji se sve brže menja.

„Moj moto, kao i onaj mog prijatelja Megrea, uvek je bio da pokušam da shvatim, ne da osudim.“ Najpoznatiji belgijski pisac i jedan od najpopularnijih svetskih pisaca XX veka napisao je 193 romana, isto toliko kratkih priča i još 176 romana pod 27 pseudonima i po tome ga možemo nazvati „Balzak XX veka“. Napustio je školu u petnaestoj i postao novinar-reporter, da bi pre svoje tridesete objavio prvi roman o detektivu Megreu, što ga je ubrzo proslavilo širom sveta. Od 1931. do 1972. objavio je 75 romana o Megreu i 118 psiholoških romana. Napisao je i desetak autobiografskih knjiga, među kojima se posebno ističe jedinstveno Pismo majci, koje je pisao tokom poslednjih dana svoje majke, u pokušaju da rekonstruiše i objasni sebi njenu ličnost i njen život. Jedan od romana koji su ga proslavili je čuveno Pismo sudiji (Lettre à mon juge, 1947), po kome je 1952. snimljen film Zabranjeno voće. Roman je u Americi dobio naslov „Čin strasti“, jer govori o fatalnoj ljubavi i strasti koja proždire glavni lik u romanu. Nesvakidašnja priča o čoveku koji uvodi ljubavnicu u svoj dom ostavlja čitaoca bez daha. „A moja ljubomora, Gospode, kad sam upoznao Martinu, bila je sasvim druge vrste, i nikome ne želim da tako nešto spozna. Ne znam zašto mi je taj dan ostao u sećanju više od svih ostalih, kao dan svetlosti i senki. Bilo je kao da provodim vreme u prelaženju iz hladnog mraka ulice u svetlu toplotu doma. Gledajući spolja, video sam blago osvetljene prozore, pozlaćene zavese. Prelazio sam nekoliko metara po mraku, svlačio za trenutak mokri kaput, učestvovao, uzgred, u životu tuđeg ognjišta, i uvek bio svestan tame koja caruje iza prozorskih okana. . . [ . . . ] Mi smo otišli dokle smo mogli. Učinili smo sve što smo mogli. Hteli smo potpunu ljubav.“ Pismo sudiji Mnogi veliki pisci i umetnici divili su se Simenonu, između ostalih Hemingvej, T. S. Eliot, Fokner, Kami, Majler, Felini. . . Markes i Žid su izjavili da je on jedan od najznačajnijih pisaca XX veka, a Luj Ferdinand Selin je rekao: „Svakog dana treba govoriti o Simenonu“.

„Moj moto, kao i onaj mog prijatelja Megrea, uvek je bio da pokušam da shvatim, ne da osudim.“ Najpoznatiji belgijski pisac i jedan od najpopularnijih svetskih pisaca XX veka napisao je 193 romana, isto toliko kratkih priča i još 176 romana pod 27 pseudonima i po tome ga možemo nazvati „Balzak XX veka“. Napustio je školu u petnaestoj i postao novinar-reporter, da bi pre svoje tridesete objavio prvi roman o detektivu Megreu, što ga je ubrzo proslavilo širom sveta. Od 1931. do 1972. objavio je 75 romana o Megreu i 118 psiholoških romana. Napisao je i desetak autobiografskih knjiga, među kojima se posebno ističe jedinstveno Pismo majci (Lettre à ma mère, 1974), koje je pisao tokom njenih poslednjih dana, u pokušaju da rekonstruiše i objasni sebi njenu ličnost i njen život. „Još jedna nepoznanica: kako ste se moj otac i ti upoznali? U odeljenju u kojem si radila imala si koleginicu, Valeri, koja je bila sitna poput tebe, ali neprivlačnog lica. Bile ste veoma bliske. Kada je visoki Dezire prolazio pored izloga, ne znam da li vam se dešavalo, Valeri ili tebi, da kažete: ‘Lepog li hoda!’ Jer je moj otac, koji je bio visok metar i osamdeset pet centimetara, a uz to i vitak, hodao krupnim koracima, ravnomernim poput metronoma. Da li se kontakt između vas dvoje uspostavio preko tog izloga, i da li se tako rodilo ono što vas je navelo na ljubav? Kad sam bio mlad, pa čak i kasnije, kad sam već odrastao, roditelji o tim stvarima nikad nisu govorili. [ . . . ] Da li je Dezire, vraćajući se da ruča, namerno išao zaobilaznim putem, gubeći skoro pola sata ne bi li te ugledao kroz izlog robne kuće? Da li te je ranije zapazio? Da li se zaljubio u sasvim mladu devojku, plave, skoro bele kose?. . . “ Pismo majci Mnogi veliki pisci i umetnici divili su se Simenonu, između ostalih Hemingvej, T. S. Eliot, Fokner, Kami, Majler, Felini. . . Markes i Žid su izjavili da je on jedan od najznačajnijih pisaca XX veka, a Luj Ferdinand Selin je rekao: „Svakog dana treba govoriti o Simenonu“.

„Urnebesno duhovito, a istovremeno tužno.“ – ovim rečima je slavni Grejam Grin opisao Pnin, jedan od najčitanijih i najvoljenijih romana velikog Vladimira Nabokova.

U središtu radnje je profesor Timofej Pnin, ruski emigrant koji pedesetih godina prošlog veka pokušava da pronađe svoje mesto na prestižnom američkom univerzitetu. Pnin nije samo stranac u tuđoj zemlji; on je čovek koji se bori sa jezikom, modernim svetom i suptilnim podsmehom okoline.
Dok se nižu komični nesporazumi – od ulaska u pogrešne vozove do organizovanja zabava koje se završavaju otkazom – Nabokov vešto gradi portret junaka koji kroz svoj poraz dostiže moralnu pobedu.

Nabokovljev stil izaziva gromoglasan smeh, ali ostavlja čitaoca sa dubokim osećajem empatije. Ovo nije samo priča o ruskoj emigraciji, već o večitoj ljudskoj borbi za dostojanstvo u svetu koji nas često ne razume.

„Zabava i satira s početka romana samo nagoveštavaju blago skriveno u ovom romanu. Velikodušni i zbunjeni Pnin, najdobronamerniji i najnepraktičniji čovek na svetu, osvaja našu naklonost i poštovanje.“
– Chicago Tribune

„Nabokov vas može nasmejati onako kako to čine samo majstori – do smeha koji je na ivici suza.“ – Guardian

„Originalna i dirljivo duhovita knjiga.“ – New York Times

Dž. D. Selindžer (1919-2010), objavio je samo četiri knjige, koje se mogu odštampati u jednoj knjizi od 500 stranica, ali je njegovo ime duboko urezano u srce mlade Amerike. Prvi Selindžerov roman, „Lovac u žitu“ postao je jedna od najpopularnijih knjiga na planeti. Junak knjige, Holden Kolfild, postao je mitska ličnost, alter-ego za generacije izgubljenih tinejdžera u Americi i širom sveta, tako da je značaj samog dela daleko prešao granice književnosti. Devet priča sabranih u knjizi „Za Esme“, izvor su svih Selindžerovih traganja i uvod u sagu o porodici Glas, koju je nastavio romanom „Freni i Zui“ i knjigama „Visoko podignite krovnu gredu, tesari“ i „Simor: uvod“. U nekim od ovih priča junaci su prerano sazrela deca, čija je osetljivost u snažnom sukobu sa emotivno praznim i materijalističkim svetom odraslih, kome pripadaju njihovi roditelji. dela Dž. D. Selindžera LOVAC U ŽITU 1951. ZA ESME: DEVET PRIČA 1953. FRENI 1955. VISOKO PODIGNITE KROVNU GREDU, TESARI 1955. ZUI 1957. SIMOR: UVOD 1959.

Domišljata i mračno komična, knjiga 1985 u karakterističnom Berdžesovom stilu kombinuje oštar esejistički pogled na Orvelovu 1984 sa zastrašujućom vizijom budućnosti. Ovo delo predstavlja jedinstveni uvid u stvaralaštvo jednog od najtalentovanijih i najmaštovitijih pisaca XX veka.

U prvom delu, Berdžes kroz dijaloge, parodije i eseje baca novo svetlo na ono što naziva „apokaliptičnim kodeksom naših najgorih strahova“, stvarajući kritiku koja je sama po sebi književnost. Drugi deo nudi sopstvenu distopijsku viziju, u kojoj prepliće sadašnjost i budućnost, prikazujući društvo prožeto nemirima, gde ljudi postaju taoci tehnološkog razvoja, a život je nešto što treba podneti, a ne zaista živeti.

Zašto čitati ovu knjigu:

Pametna i provokativna distopija koja kombinuje esej i fikciju

Analiza slobode, moći i individualizma u modernom društvu

Karakteristična Berdžesova ironija i intelektualna dubina

Priznati komentari:
„Ovo nije tipična distopija; Berdžes koristi spoj eseja i fikcije kako bi čitatelja navodio na razmišljanje o problemima slobode, moći i individualizma.“ – Kirkus Reviews

Važne napomene:
Najpre esej o Orvelovom romanu 1984, a zatim Berdžesov pokušaj da proročanstvo iz Orvelove knjige prilagodi realističnijim i verovatnijim scenarijima.

Za radoznale čitaoce koji vole provokativne distopije, intelektualne polemike i pametan, ironičan pogled na budućnost društva.

O autoru:
Entoni Berdžes (John Anthony Burgess Wilson, 1917–1993) rođen je u Mančesteru, diplomirao je na lokalnom univerzitetu, a radni vek započeo u vojsci i obrazovanju. Postao je pisac sa punim radnim vremenom 1960. godine, i do danas je autor više od 50 knjiga, uključujući romane, eseje, kritike i knjige o lingvistici. Njegova dela kombinuju intelektualnu dubinu, humor i maštovitost. Najpoznatiji su Paklena pomorandža, Zemaljske sile, Seme želje, Ništa kao sunce, Urgentna vest i mnogi drugi.

Berdžes je umro u Londonu 22. novembra 1993. godine, ostavljajući trajni pečat u svetskoj književnosti.

Savremeni klasik, zastrašujuć i veličanstven, Paklena pomorandža pripoveda o Aleksu, nasilnom mladiću, i društvu koje cinično veruje da ga može „ispraviti“. Roman istražuje unutrašnju borbu sa idejom zla, granice slobodne volje i opasnosti pokušaja da se ljudska priroda preoblikuje spoljašnjim prisilama.

„U mnogo čemu, ova knjiga predstavlja mene: ono što pišemo govori o tome ko smo. Ona razotkriva unutrašnju borbu sa idejom zla – ne samo samog zla, već i opasnosti koje nastaju iz pokušaja da se ono ispravi. Veoma sam skeptičan prema upotrebi moći da se ljudi menjaju. Mi, kao ljudska bića, moramo sami da se suočimo sa dilemom dobra i zla, ispravnog i pogrešnog. Čak i kada više ne bi bilo ljudi, principi dobra i zla i dalje bi postojali.“
— Entoni Berdžes

Zašto čitati ovu knjigu:

Briljantan roman koji spaja provokativnu distopiju, filozofsku dubinu i mračnu satiru

Istražuje slobodnu volju, delinkvenciju i mehanizme društvene kontrole nad pojedincem

Kultni klasik koji je inspirisao kontroverznu filmsku adaptaciju Stenlija Kjubrika

Priznati komentari:

„Briljantan roman… Surova satira o izopačenosti individualnog i kolektivnog uma.“
— New York Times

Važne napomene:

Roman je adaptiran u kultni film Stenlija Kjubrika koji je, po izlasku, izazvao brojne kontroverze zbog prikaza nasilja. Film je kasnije stekao status kultnog klasika i dobio četiri nominacije za Oskara, uključujući i nominaciju za najbolji film.

Za čitaoce koji vole provokativne i kultne priče o ljudskoj prirodi, slobodnoj volji i mračnoj satiri.

O autoru:

Entoni Berdžes (John Anthony Burgess Wilson, 1917–1993) rođen je u Mančesteru, gde je i diplomirao na univerzitetu. Radio je u vojsci, kao instruktor, predavač fonetike i direktor škole, a između 1954. i 1960. bio je oficir za obrazovanje u kolonijalnoj službi na Malaji i u Bruneju. Profesionalni pisac postao je 1960. godine.

Berdžes je autor više od 50 knjiga, uključujući romane, eseje i kritičke radove. Među njegovim najpoznatijim delima su Paklena pomorandža, Doktor je bolestan, Unutar gospodina Enderbija, Ništa kao sunce, Seme želje, Zemaljske sile, Kraljevstvo opakih i mnoga druga. Umro je u Londonu 22. novembra 1993. godine, ostavljajući neizbrisiv trag u svetskoj književnosti.

Književni prvenac britanske spisateljice Mardžori Bouen, Milanska guja, priča je o borbi za vlast, o časti, ljubavi i izdaji, smeštena u Milano s kraja 14. veka. Đan Marija Galeaco Viskonti u svojim rukama već drži veliki deo Lombardije, i ne preza ni od čega kako bi utvrdio i ojačao svoju vlast, ne štedeći ni članove svoje porodice, a istovremeno pokušavajući da pronađe nekog ko će ga voleti radi njega samog, ako je ljubav za čoveka poput njega uopšte moguća…
Milanska guja je i priča o strašnoj ceni koju je jedan čovek platio jer se suprotstavio tom i takvom tiraninu, morajući pritom da otkrije je li mu čast važnija od pobede – i da li mu je ljubav važnija čak i od časti.

Strastvena, nežna, sumnjičava, duboko otkrivajuća, putena, čak i prilično skandalozna – sve se to može reći za pisma koja je Džejms Džojs uputio Nori Barnakl.

Pisana u nekoliko vremenskih intervala – u periodu upoznavanja, ali i kasnijih godina kada su njihov zajednički život ophrvali brojni problemi – ova pisma nam predstavljaju okolnosti turbulentnog odnosa Džejmsa i Nore, ali i bitne trenutke iz piščevog života. Tako ćemo u ovoj knjizi saznati šta je to Džojsa nagnalo da iz Irske pobegne i da se nastani u Trstu, kakvi su bili njegovi stavovi o pripadnosti religiji i naciji, kako je tekao njegov svakodnevni život, ali i kako su nastajala njegova najznačajnija dela i šta je to Džojsa inspirisalo.

Tu je i niz pisama koji su u prethodnih nekoliko decenija izazvali brojne kontroverze, čak i zabrane objavljivanja, u kojima je Džojs nesputano iznosio svoje seksualne fantazije.

Svejedno iz kog ugla se posmatraju – kao svedočenje iz prve ruke o piščevom životu, priče o jednom komplikovanom ljubavnom odnosu, brevijaru nenadmašno napisanih izraza nežnosti ili pak kao retko kad ogoljene seksualnosti – Pisma Nori Džejmsa Džojsa predstavljaju uzbudljivu prepisku koja će retko koga ostaviti ravnodušnim.

Gi de Mopasan
(5. avgust 1850 – 6. jul 1893)
Samo u jednoj deceniji, od 1880. do 1890. Gi de Mopasan napisao je šest romana i preko 300 kratkih priča i novela. Otac moderne kratke priče, uz Čehova, koji je u isto vreme stvarao u Rusiji, smatra se najvećim majstorom ovog žanra u svetskoj književnosti. Ova knjiga nastavak je izdanja „Strasti“ (LOM, 2020).

„. . . Najednom sam pod drvećem duž pruge, u senkama koje su sada bile već sasvim crne, video nešto nalik na zvezdanu kišu. Bilo je kao da kapljice svetlosti skakuću, lete, igraju se i jure među lišćem, neke zvezdice koje su popadale s neba, pa sad lebde po zemlji. To su bili svici, te plamene bubice, igrale su u mirisnom vazduhu neki čudan vatreni balet. Jedan od njih slučajno je uleteo u naš kupe i počeo da luta po njemu, isprekidano svetlucajući svojom svetlošću koja se gasila čim se upali. Prekrio sam našu lampu njenim plavim abažurom i posmatrao tu čudesnu bubicu kako leti tamo-amo po hiru svog plamenog leta. A onda je sletela u crnu kosu naše saputnice, koja je zadremala posle večere. Pol je bio u zanosu, zagledan u blistavu tačku koja je, kao živi nakit, svetlucala na čelu usnule devojke. . . “
Sestre Rondoli

Gi de Mopasan
(5. avgust 1850 – 6. jul 1893)
Samo u jednoj deceniji, od 1880. do 1890. Gi de Mopasan napisao je šest romana i preko 300 kratkih priča i novela. Otac moderne kratke priče, uz Čehova, koji je u isto vreme stvarao u Rusiji, smatra se najvećim majstorom ovog žanra u svetskoj književnosti. Ova knjiga nastavak je izdanja „Strasti“ (LOM, 2020).
„. . . Ne bih mogao tačno da objasnim šta sam sve osećao prema toj ženi. Maločas sam rekao kako ova zemlja, ova gola Afrika, gde nema umetnosti niti iskre neke duševne radosti, malo-pomalo osvaja naše telo nekom nemuštom ali pouzdanom čari, milovanjem svog vazduha, neprestanom milinom svoje zore i svoje večeri, slatkim blaženstvom u kome kupa sve naše organe. Eh, pa eto! Aluma me uhvatila na isti način, uhvatila me hiljadama svojih skrivenih draži, zanosnih i telesnih, ali nikako strasnom čari svojih poljubaca, jer ona je bila potpuno istočnjački lenja i nehajna. . . “
Aluma

Obučene u jedinstveni, lepo skrojeni šinjel, ove poznate priče počinju novi život, spremne da nasele peterburške snove svojih budućih čitalaca. Napisane tridesetih i četrdesetih godina XIX veka, ove pripovetke slikaju trubulentnu pozadinu gradskog života iza hladne i elegantne fasade carske prestonice iz perspektive različitih likova, malih, običnih ljudi koji tragaju za svojim snovima na ulicama grada prožetog pompeznošću i samovažnošću, koji postaje i groteskno okruženje i zlokobni lutkar koji pokreće konce. Gogolj nas vodi u svet pun neobičnih likova na granici između sna i stvarnosti, mešajući satiru sa fantazijom i saosećanje sa podsmevajućom ironijom i kritikujući birokratiju, društvenu nepravdu i ravnodušnost ljudi, stvorivši revolucionarnu književnu viziju koja će ostaviti dubok trag na brojne ruske i svetske autore.

„Puškin je bezvremeno čudo ruske književnosti.“
– Guardian

Nedugo po dolasku na vojnu službu u udaljenoj južnoj Rusiji, mladi plemić Petar Andrejič Grinjov zaljubljuje se u Mašu, lepu ćerku svog kapetana. Ali tvrđavu opkoljava Pugačov, vođa kozačke pobune, otima kapetanovu kći pa će hrabrost Petra Andrejiča biti na velikoj probi. Istovremeno bajka i uzbudljiv istorijski roman, Kapetanova kći je univerzalna priča o ljubavi i izdaji.

„Čistota i odsustvo pretvaranja u ovom romanu dovedeni su do takvog stepena da sama stvarnost, u poređenju s tim, deluje veštački i karikirano. Prvi put se pojavljuju pravi ruski karakteri: komandant tvrđave, njegova žena, poručnik, sama tvrđava sa svojim jedinim topom, apsurdnost epohe i jednostavna veličina običnih ljudi – sve to nije samo gola istina, već je istinitije od same istine.“
– Nikolaj Gogolj

*

U najslavnijoj ruskoj noveli sa elementima fantastike, pripovedač prenosi enigmatičnu storiju o vremešnoj grofici koja je vešto varala na kartama. Kada za to sazna strastveni kockar Herman, isplešće složenu klopku kako bi od nje izvukao tajnu. Grofičino priznanje će imati veliku cenu na kakvu lakomi Nemac nije bio spreman. Ova Puškinova priča uvodi urbane motive i snažnu psihološku portretizaciju, karakteristike koje će se kasnije razviti u ruskom realizmu, a naročito u delima Fjodora M. Dostojevskog.

„Bez Puškina ne bi se još dugo pojavili Gogolj, Turgenjev, Tolstoj, Dostojevski. Svi ti velikani ruske kulture prihvatili su Puškina kao svog duhovnog rodonačelnika.“
– Maksim Gorki

„Puškinove priče ne stare, i zaslužuju da im se iznova vraćamo.“
– Guardian

Isak Baševis Singer
1902-1991
Najveći pisac na jidišu i jedan od najistaknutijih pisaca u literaturi XX veka rođen je u 21. novembra 1902. u Radzi-minu, u Poljskoj, kao sin rabina. Od 1908. godine živeo je u Varšavi, u ulici Krohmalna br. 10, mitskom prostoru svojih priča i romana. Suočen sa Hitlerom, 1937. godine emigrirao je u Ameriku.
Prve četiri decenije svog života opisao je u knjigama U sudnici moga oca (1966), Dečak u potrazi za bogom (1976), Mladić u potrazi za ljubavlju (1978) i Izgubljen u Americi (1979). „Sve moje knjige su o meni. One su ja sâm“, govorio je Singer. Roman Mađioničar iz Lublina (1960) proslavio ga je kao pisca i označio početak perioda od dvadeset godina kada u neverovatnom izlivu stvaralačke energije piše stotinak priča (u tom žanru stao je rame uz rame sa Mopasanom, Čehovom, Kar-verom, Alis Manro) i desetak romana, među kojima su Neprijatelji: ljubavna priča (1972) i Kal (1991), da bi 1978. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost.
Šta bi bilo kada bih se pokajao, postao asketa, i zazidao sebe u ćeliju bez vrata kao onaj svetac u Litvaniji? Da li bi mi ostala verna? Da li bi mi davala hranu kroz rupu na zidu?“ Ester je rekla: „Nije potrebno zatvarati se u ćeliju da bi se čovek pokajao“. „Sve zavisi od toga kakvu strast neko pokušava da savlada“, rekao je. „Onda bih se zazidala s tobom“, rekla je. Sve se završilo novim milovanjima, nežnostima i izjavama o večnoj ljubavi. . .
. . . Zaspao je i usnio da leti. Podigao se iznad zemlje i vinuo se, vinuo. Pitao se zašto to nije po-kušao ranije – bilo je tako lako, tako lako. Sanjao je to skoro svake noći, i svaki put se budio s osećanjem da mu je otkrivena neka druga stvarnost. Često se pitao da li je to bio san ili samo niz misli. Godinama ga je opsedala ideja da stavi par krila i poleti. Ako ptica to može, zašto ne bi mogao i čovek? Krila bi morala biti dovoljno velika i napravljena od jake svile, poput one koja se koristi za balone. Trebalo bi da budu rebrasto šivena i da se sklapaju i rasklapaju kao kišobran. . .
. . . Zapanjujuće je bilo kad bi ta sramežljiva devojka postala tako strastvena, kao da je dibuk ušao u nju. Obasipala ga je poljupcima, predavala mu se na sve načine kojima ju je naučio – ali tiho, u strahu da se brat ili majka ne probude. Bilo je kao da izvode tajni paganski obred u slavu nekog noćnog idola. . . „Ako te slučajno ostavim, zapamti da ću se vratiti“, rekao je. „Budi mi verna.“ „Da, voljeni moj, do smrti!“ „Staviću ti krila, učiniću da letiš.“ „Da, gospodaru moj. . . ja sad letim.“
Mađioničar iz Lublina

Ovaj život kakva danas živimo! Nije to život, to je obična učmalost, živa smrt. Pogledaj samo sve ove proklete kuće, i sve te besmislene ljude u njima! Ponekad mislim da smo svi leševi. Samo trulimo uspravno.

Aspidistra je izdržljiva, dugovečna sobna biljka koja može da naraste do upečatljive, čak glamurozne veličine. U Engleskoj je bila naročito omiljena u viktorijansko doba, dobrim delom zato što je trpela ne samo slabu sunčevu svetlost već i loš vazduh zatvorenog prostora, koji je bio posledica korišćenja prvo petrolejki, a zatim gasnih lampi. Pala je u nemilost tek s uvođenjem električnog osvetljenja u 20. veku. S obzirom na to, naslov ovog Orvelovog romana može da se protumači kao sarkastičan podsticaj da se zavijore zastave srednje klase.

Kad se ovaj roman pojavio, kritika ga je nazvala okrutnom gorkom knjigom u kojoj auotr iznosi veoma neprijatne istine, potresnim i britkim prikazom života, pronicljivom studijom otuđenja i usamljeosti, s jedne strane dirljivom, s druge zastrašujućom.

Gordon Komstok se gnuša učmalog uglednog života srednje klase koja obožava boga novca. Napušta „dobar“ posao u reklamnoj agenciji zarad nimalo izglednog posla u knjižari, što bi trebalo da mu ostavi više vremena za pisanje pesama. Gordon se buni protiv sve većeg konzumerizma koji primećuje u društvu oko sebe, dok istovremeno oplakuje svoje siromaštvo i način na koji se to isto društvo odnosi prema njemu i siromaštvu uopšte.

Gazdarica je kratak roman, koji prati povučenog i usamljenog Vasilija Ordinova. Nakon što je izbačen iz stana, useljava se kod tajanstvene žene Katarine i njenog starijeg muža Murina. Vasilije ubrzo razvija osećanja prema Katarini, koja deluje potčinjeno i uplašeno. Međutim, postaje nejasno da li su njegova osećanja uzvraćena ili je žrtva iluzija i preosetljive psihe.

Pripovetke u ovom izboru slavnog američkog pisca Skarletnog slova prvi put su dostupne srpskoj publici u ovom pažljivo priređenom izdanju.
Originalno objavljene u zbirkama Mahovine sa starog župnog doma i Dvostruko ispričane priče, ove pripovetke obuhvataju rane primere naučne fantastike u svetskoj književnosti, ali i duboke psihološke uvide u unutrašnje svetove likova.
Glavne teme koje prožimaju ovu selekciju uključuju krivicu, greh, iskupljenje, kao i teret istorije koji oblikuje pojedinca i zajednicu.
Mnoge priče imaju alegorijski karakter, spajajući gotičku atmosferu sa filozofskom dubinom. Hotorn se suočava s granicama razuma, senkama puritanskog nasleđa i krhkom lepotom ljudske nesavršenosti.
Ova selekcija nikada ranije nije bila objavljena kod nas i čini ovo izdanje dragocenom prilikom da se otkrije puno bogatstvo njegovog pripovedačkog umeća.

Viktor Frankenšajn, vođen nezasitom željom da otkrije tajnu života, stvara biće koje prevazilazi sve šro je svet ikada video. Ali kada njegov eksperiment izmakne kontroli, Viktor shvata da je stvorio ne samo život, već i sopstvenu propast.

Napisan u jednom dahu između 1928. i 1929. godine, roman Zbogom oružje je priča o ljubavi i ratu koju je Hemingvej oduvek želeo da napiše. Inspiraciju je pronašao u sopstvenim iskustvima sa italijanskog fronta 1918, a posebno u ranjavanju u Fosalti i strasnoj ljubavi prema bolničarki Agnes fon Kurovski.
Teme rata, ljubavi i smrti, koje su na različite načine u osnovi celokupnog Hemingvejevog dela, u ovom romanu pronalaze poseban prostor i artikulaciju. Radnja nas direktno podstiče da osetimo i razmotrimo čari, ali i krajnju nesigurnost postojanja i glasno se pobunimo protiv večne nepravde masovnog prolivanja krvi.
Odluka koju mladi američki oficir donosi tokom povlačenja kod Kaporeta i njegovo ponovni susret sa voljenom ženom predstavljaju odlučnu osudu sve nečovečnosti koju rat nosi sa sobom. Pa ipak, čak i u ovoj priči o tragičnom porazu, ljubav ostaje ona težnja za kojom čovek očajnički traga, nemoćan pred tajanstvenim silama protiv kojih je svaka borba, čini se, uzaludna.

Pariz, dvadesete godine XX veka. Džejk Barns, američki novinar, ponovo sreće lepu i kapricioznu ledi Ešli, izgubljenu u mahnitoj potrazi za ljubavnicima. Pratimo ih kako se opijaju po pariskim barovima, španskim arenama i idiličnim pirinejskim šumama. Njihovi saputnici, Robert Kon i Majkl Kembel, takođe su ljudi prepušteni stihiji, zauvek obeleženi Prvim svetskim ratom.
Kristalno jasnim stilom, zastrašujuće efikasnim, Hemingvej slika Pariz umetnika u međuratnom periodu i čuvene svečanosti San Fermina. Njegovi junaci, koji se neprestano kolebaju da li da se prepuste buri egzistencijalnih nemira ili ushićenju uživanja u trenutku, postali su simboli generacije koju je Gertruda Stajn nazvala „izgubljenom”, ali nisu nimalo manje živi i dirljivi čak i čitav vek kasnije.

Uspomene devojke za uživanje