PSIHOLOGIJA

Udžbenik pod nazivom Anksiozni poremećaji: teorija i praksa delo je izuzetne važnosti za domaće stručne krugove, jer do sada nije bilo publikacija na srpskom jeziku koje su na ovakav način prezentovale osnovne psihopatološke fenomene anksioznih poremećaja, uputstva za dijagnostiku i diferencijalnu dijagnostiku i osnovne terapijske mogućnosti i preporuke za lečenje ovih poremećaja. Materijal je iznet sistematično i jasno, svestrano i sveobuhvatno, ali ne i preopširno. Naglašavaju se osnovni i najvažniji aspekti problematike, dok se zainteresovani čitaoci upućuju na to da kroz date reference prodube svoja saznanja i kritički se osvrnu na ovu oblast. Značaj ovakve knjige nije samo u tome što će zadovoljiti potrebu za znanjem iz oblasti anksioznih poremećaja kod profesionalaca već je i u tome što će i pacijenti i zainteresovani laici moći da nađu odgovore na razna pitanja vezana za psihopatologiju, etiologiju i terapiju anksioznih poremećaja.

Akademik prof. dr Dušica Lečić Toševski
Prof. dr Srđan Milovanović

Knjiga dr Milana Latasa Anksiozni poremećaji: teorija i praksa sveobuhvatna je i savremena. Ona predstavlja anksiozne poremećaje na način koji olakšava njihovo razumevanje, prepoznavanje, dijagnostikovanje i lečenje. Autorov pristup temi anksioznosti logičan je, koherentan i konzistentan. NJegov jezik je jasan i tok ideja se lako prati. Autorovi iskazi su utemeljeni na podacima iz literature i pokazuju njegovo veliko poznavanje anksioznih poremećaja i odgovarajućeg istraživačkog korpusa iz celog sveta. Posebnu vrednost knjige predstavlja autorov lični pečat, koji knjigu čini sasvim originalnom i još jednom pokazuje njegovo veliko iskustvo u radu s pacijentima koji boluju od anksioznih poremećaja. Osim toga, to iskustvo omogućava da se autor kritički odnosi prema dilemama, nedoumicama i dogmatskim stavovima. Sve ovo knjigu čini zanimljivom ne samo akademskoj zajednici nego i široj čitalačkoj publici.

Prof. dr Vladan Starčević

Milan Latas je za knjigu ANKSIOZNI POREMEĆAJI dobio godišnju nagradu Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu za unapređenje nastave za školsku 2016/2017.

O Jungovom delu, baš kao i o Frojdovom, postoji mnoštvo
neistina, poluistina i stereotipnih shvatanja, koja
otežavaju njegovo razumevanje. Postoji, međutim, bitna
razlika u iskrivljenoj recepciji Frojdove i Jungove teorije.
Dok je Frojdovo delo, u svesti široke publike često izopačeno
i krivotvoreno, uglavnom žrtva predrasuda, dotle je Jungovo,
uprošćeno i iskrivljeno, pretežno žrtva stereotipa.
Mada je poznato da se stereotipi teško i sporo menjaju,
nadamo se da će čitalac kome nije previše blisko
Jungovo delo, ali je dovoljno radoznao i otvorenog uma,

Pitanja jednog smrtnika su delo savremenog filozofa Tomasa Nejgela koji se bavi razmatranjem ljudskog nesavršenstva. On analizira pitanja spoznaje, morala i etike, smrti, a pre svega moći koja za svakog pojedinca predstavlja vrstu zadovoljstva koje, kako autor smatra, vuče korene iz naše infantilne faze. Moć predstavlja osnovnu formu individualnog izražavanja, bilo da je pojedinac svestan nje ili ne.

Analizirajući neka od suštinskih pitanja čovekovog postojanja Najgel ukazuje na ljudsku nesavršenost, mane i nedostignuća. Savremeni američki filozof istražuje teorijske probleme smrti, spoznaje, morala, etike, političke filozofije…vršenje moći, u ma kojoj ulozi, jeste jedna od najličnijih formi individualnog samoizražavanja, i bogat izvor čisto ličnog zadovoljstva. O zadovoljstvu koje daje moć se ne govori dovoljno otvoreno, ali to je jedno od najprimitivnijih ljudskih osećanja – koje verovatno ima infantilne korene. Uprkos njihovom ozbiljnom držanju, nepristrasnom govoru i uzdržanoj fizičkoj ekspresiji, oni sa javnom funkcijom su u velikoj meri lično investirani i verovatno beskrajno uživaju u svojoj ulozi. Ali bez obzira da li se u vršenju vlasti uživa svesno ili nesvesno, ono predstavlja osnovnu formu individualnog izražavanja, koje institucije i funkcije vlasti ne umanjuju već uvećavaju.“

Sada možemo da damo odgovor na vaše pitanje, i on glasi: smrt kao kraj ljudske egzistencije ne postoji, jer kraja nema. Ona je samo odlaganje fizičkog tela, kao nekog istrošenog odela, i nastavak puta naše žive duhovno-duševne suštine, našeg Ja u drugom pravcu, po zakonu nekoga ritma, što nikad umirit" se neće.

Pisma o Onome iz 1923. jeste Grodekova istinski popularna knjiga o psihoanalizi. Lako čitljiva i široko pristupačna, ona predstavlja jednu jedinstvenu varijaciju na temu da je čitavo telo, kako ono zdravo, tako i ono bolesno, oruđe duše.

„Tumačenje duševnih mapa, razrešavanje spletenih duševnih situacija nije toliko Grodekovo područje, koliko je to spoznavanje desne i leve seksualne orijentacije u duševnom životu. On se izražava iskreno, sa zlokobnim spokojstvom iskusnog lekara o bezbroj svakodnevnih stvari – priča bez kraja i konca. Pisma su upućena jednoj prijateljici; nepristojnost iščezava u šaljivosti i razboritosti njegovog karaktera.“

(Alfred Deblin)

„Naše doba treba da ima svoje Grodeke, a biće mu potrebni sve dok ne bude moglo da shvati svu uzvišenost i sav užas Onoga (Es), o čemu je u svojim knjigama, a posebno u ovom remek-delu, Grodek tako mnogo rekao.“

(Lorens Darel)

„On je umro 1934. u Švajcarskoj. Na lomačama u Nemačkoj gorele su njegove knjige. Grodek bi verovatno radije bio razgovarao sa pticama i ribama, ali mu nije preostalo ništa drugo do da svoju vedrinu i mudrost posveti komičnoj i zastrašujućoj vrsti zvanoj čovek.“

(Ingeborg Bahman).

Psihoanaliza, učenje o najdubljim zagonetkama ljudske duše, ni sama ništa manje nije jedna zagonetka. Šta je Frojd zaista tvrdio, oko toga se još uvek lome koplja. Ima mnogo toga što Frojd nikada nije rekao, ali mu se to, ipak, uporno pripisuje. Ova knjiga donosi tačnije razumevanje najznačajnijih psihoanalitičkih pojmova, hipoteza i teorija o neurozama, psihoterapiji, snovima, nesvesnom, potiskivanju, nagonima, seksualnosti, agresivnosti, idu, egu, superegu, mehanizmima odbrane. Predmet ove knjige su, dakle, raznolike zablude o Frojdovom učenju i njihovi motivi, svesni i nesvesni.

Pisati enciklopediju straha je, u izvesnom smislu, pretenciozno i to ga sam svestan od samog početka. Istovremeno, to je i svojevrsni izazov kojim sam želeo da završim svoje višedecenijsko interesovanje i nastojanje da razumem psihološka i psihijatrijska značenja straha u životu ljudi. Svestan sam da sam ovom projektu pristupio u saglasnosti sa svojom ličnom vizurom i profesijom psihijatra i psihoterapeuta psihoanalitičke orijentaci je, što, da kako, nije mera stvari, ali je pokušaj koji, bar kod nas, niko do sada nije učinio. Da li je to hrabrost ili, pored svega, nedostatak uvida – pokazaće vreme.

Vojin Matić je svojim ukupnim radom doprineo utemeljenju naše psihologije, psihijatrije i psihoterapije, njihovom osavremenjivanju i razvoju do svetskog nivoa, a među našim istraživačima kulture zauzima posebno mesto kao jedan od retkih naučnika koji je svoja tumačenja zasnovao na sopstvenim originalnim idejama i teorijskim pretpostavkama. Njegov izuzetan značaj ogleda se i u rezultatima koji su s paleopsihološkog teorijskog stanovišta osvetlili mitsku prošlost, skreće pažnju priređivač ove knjige Bojan Jovanović. Imajući u vidu relevantnost tih rezultata, moglo bi se reći da nakon Cvijićevih proučavanja balkanskih psihičkih tipova i Dvornikovićeve sintetičke karakterologije Jugoslovena, Matićevo delo predstavlja jedno od najdubljih i najozbiljnijih psiholoških proučavanja tradicije ukorenjene u davnom kulturnom iskustvu. Ovaj izbor iz Matićevih knjiga omogućava novo čitanje njegovih paleopsiholoških radova i tumačenja umetničkog i književnog stvaralaštva. Knjiga je podeljena je na četiri dela. U prvom se nalaze Matićevi tekstovi koji objašnjavaju njegova teorijska polazišta, u drugom ogledi posvećeni preistoriji i usmenom nasleđu, u trećem i najobimnijem delu su tekstovi posvećeni slovenskoj i srpskoj mitološkoj tradiciji, a u četvrtom članci o pojedinim pitanjima umetnosti i kulture.