ISTORIJA

Svedok velikih događaja i prećutanih istina piše o ljudima i političkim procesima, koji su odredili sudbinu Jugoslavije.

Istina je jedina obaveza.

Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i posleratni šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SK, svedok je i protagonista mnogih dramatičnih događaja u dvadesetom veku; Brionskog plenuma, „seče“ srpsko-crnogorskih generala nakon primene doktrine o „naoružanom narodu“ kao budućem jezgru paravojnih formacija s kojima je i počelo razbijanje SFRJ.

Kada je podignut Kremlj? Zašto su cara Ivana prozvali „Grozni“? Koje su osobenosti ruskih ikona? Zašto se Petar Veliki smatra jednim od najvećih careva Rusije? Ko je osnovao Sankt Peterburg? Kako je Moskva postala prestonica Ruskog carstva? Ko su kozaci? Zašto je izbila revolucija 1917. godine? Šta simbolizuju srp i čekić na sovjetskoj zastavi?

Ova mala knjiga, obogaćena starinskim ilustracijama, predstavlja deset vekova ruske istorije, od rađanja ruskog naroda u 9. veku, do formiranja SSSR-a.

Rad Sećanje i Drugi svetski rat – (P)ogledi istoričarke i književnice Danijele Jovanović može se odrediti kao istorijska esejistika budući da je uobličen u književnu formu uz oslonac i pozivanje na istorijske podatke i izvore. Upravo to ga čini prijemčivim široj čitalačkoj publici, a ne isključivo stručnom krugu. U „Uvodnim napomenama“ autorka nas podseća da se svako od nas susreo sa saznanjem o krhkosti sopstvenog pamćenja i nestalnosti svojih sećanja na sopstvenu pro-šlost, kao i sa svešću o tome da ponekad namerno menja-mo slike iz svoje prošlosti, da ih „doterujemo“ tako da izgledaju lepše u našim, a neretko i u tuđim očima. Autorka potom kaže da je knjiga otud potekla, da je krenula od pojedinačnog/ličnog i stigla do opšteg/kolektivnog pamćenja, sećanja, zaborava, kao i znanja… Rad je u mnogim segmentima saznajno nov budući da je autorka koristila veoma raznovrsnu građu, ne bežeći ni od književnih radova, što nije uobičajeno za domaću istoriografiju, a što je veoma osvežavajuće. Tema je postavljena na veoma široku osnovu, što bi, u većini slučajeva, običnom čitaocu otežalo praćenje teksta. Ipak, to ovde nije slučaj, jer rad poseduje odličnu istorijsku vertikalu. Važno je istaći i da je tekst iskren i da upravo iskrenošću poziva čitaoca na dalja promišljanja.

Na osnovu temeljnih arhivskih istraživanja Milan Terzić na dokumentovan način osvetljava ;realnost na kraju rata s obzirom na spoljnopolitičke interese, unutrašnje faktore i njihovo (ne)razumevanje opštih okolnosti koje su rešavale sudbinu jugoslovenskog pitanja. Reč je o interesnoj logici velikih sila u svoj njenoj ogoljenosti u međunarodnim vojnim i političkim odnosima“. Nastala na bogatoj dokumentarnoj osnovi koju je autor sakupio i hronološki predstavio čitaocu, knjiga pruža uvid u tokove i preokrete savezničke podrške, koja se menjala tokom Drugog svetskog rata utičući na političku i vojnu situaciju u Jugoslaviji. Milan V. Terzić ovim delom, koje se nadovezuje na prethodno delo Radio-veze i depeše Jugoslovenske kraljevske vlade i Draže Mihajlovića 1941–1944. (Službeni glasnik, 2022), zaokružio je, istražio i sistematizovao obimnu građu pohranjenu u Vojnom arhivu i Arhivu Jugoslavije koja se odnosi na jugoslovensko-britanske odnose, savezničke misije, pregovore... Rasvetljavanje događaja kroz autentične dokumente omogućava da sagledamo šire prelamanje međunarodnih odnosa na jugoslovensku ratnu situaciju, a razrešenjem pojedinih pitanja upotpunjava se jugoslovenski ratni mozaik.

U nadahnutom opisu Svete Gore srednjovekovni autor Nićifor Grigora za nju kaže da „većinu vremena prebiva u čistim zracima sunca“. Svetlost koja dolazi iz nebeskog carstva iznad sunca čini Svetu Goru onim što u duhovnom smislu jeste, Zemaljski vrt Presvete Bogorodice, dok sunčeva svetlost obasjava Svetu Goru kao nigde drugo i prirodno određuje ritam monaške svakodnevice, danas isto kao i vekovima pre. Usklađenost monaškog života s ritmovima sunca ogleda se dvojako, vremenski – rasporedom dnevnih monaških aktivnosti tokom godine i prostorno – aksijalnom orijentacijom crkava kao ključnih manastirskih objekata, sa zalascima i izlascima sunca kao ključnim orijentirima. U tom smislu shvaćen „svetlopis“ Hilandara i Svete Gore tema je ove knjige.

Ovo je briljantna istoriografska studija o jednom od ključnih aspekata izbijanja Prvog svetskog rata. Još od Dedijerovog Puta u Sarajevo 1967. nismo videli knjigu o ovom pitanju uporedive snage i autoriteta.(Profesor ser Hju Stron)'

Nobelovac Peter Handke bavio se bivšom Jugoslavijom u više svojih proznih dela, ali nijedno od njih nije naišlo na tako burne reakcije kao Zimsko putovanje na reke Dunav, Savu, Moravu i Drinu ili Pravda za Srbiju. U ovom nevelikom spisu objavljenom početkom 1996, Handke prenosi putopisne impresije sa boravka u Srbiji prethodne godine i podiže glas protiv jednostranog izveštavanja zapadnih medija o ratnim sukobima tokom raspada Jugoslavije. Otvoreno antisrpski sentimenti koji su provejavali u stanovištu većine zapadnoevropskih listova, kao i mnogih javnih delatnika, vodili su, po mišljenju austrijskog pisca, ka kriminalizaciji čitavog naroda bez bilo kakvog pokušaja razumevanja srpske pozicije u datom istorijskom trenutku.'

Kristofer Katervud dokumentovano brani i dokazuje ispravnost jedne od najvažnijih Čerčilovih odluka u Drugom svetskom ratu, koja je značajno uticala na dalji tok istorijskih događaja, za razliku od drugih istoričara koji smatraju da je takva odluka bila ništa drugo do tragična greška.'

Monografija predstavlja svojevrstan istorijski pregled borbe srpskih despota i vlastele za očuvanje državnog suvereniteta tokom prve polovine XV veka, pod pritiscima Turske sa istoka i jugoistoka i Ugarske države sa severa.'

Akademik Božidar Ferjančić (1929–1998) ostavio je iza sebe izuzetno vredno naučno delo, rasuto po različitim zbornicima i časopisima, koje do sada nije bilo dostupno široj čitalačkoj publici.

i. Knjiga predstavlja izbor njegovih studija iz istorije srpsko-vizantijskih odnosa, od stvaranja srpske države pod Stefanom Nemanjom pa do pada Vizantije i Srbije pod tursku vlast. U studijama koje čine jedinstvenu celinu prikazan je kontinuitet tih odnosa kroz ratove i srpska osvajanja, opisani su pregovori koji su potvrđivani sa uspostavljanjem bračnih veza između dva dvora, ekonomija, crkveni i kulturni uticaji. Posebno izdvajamo poglavlja o brakovima: kralja Stefana Prvovenčanog sa Evdokijom i kralja Milutina sa Simonidom, zatim ona o srpskoj vlasti u Epiru, Tesaliji i Serskoj oblasti, kao i o autokefalnosti srpske crkve čijih osam vekova obeležavamo ove godine (1219–2019).

Autor čitaoce vodi na uzbudljivo i dramatično putovanje graničnim predelima između strateške zbilje i nuklearne fi kcije druge polovine XX veka – putovanje u jednakoj meri edukativno, koliko i zabavno i zastrašujuće. - Prof. dr Zoran Jeftić

Doktor Ajzenhamer je u knjizi koja je pred vama postavio dva cilja: da pokaže kako je kinematografija posvećena nuklearnom ratu i MAD doktrini doprinela tome da se nuklearni rat i međusobno nuklearno uništenje nikada ne dogode; te da ponudi opšti istraživački model povratne sprege nuklearnog odvraćanja i popularne kulture. - Prof. dr Marta Zorko

Secirajući narativ uzbune na primeru Kjubrikovog Doktora Strejndžlava, autor nam ukazuje na činjenicu da samo tanka linija deli satirični prikaz politike nuklearnog zastrašivanja od njene mračne realnosti iz šezdesetih godina XX veka. U analizi Kramerovog filma Na plaži autor se bavi narativom uništenja unutar konteksta svakodnevice potrošačkog društva i pitanjem kako se ono suočava sa nepodnošljivom teskobom psihološke atmosfere iščekivanja nadolazeće smrti i kraja civilizacije.

ŠafnerovaPlaneta majmuna pak daje autoru priliku da postapokaliptični narativ sagleda u svetlu mračne fantazije, koja gledaoca stavlja pred ogledalo sa pitanjem: da li nas ljude nemoralnost borbe za nadmoć čini gorim bićima od životinja, te kako bi to izgledalo kada bi one mogle da nam uzvrate inteligencijom poput naše. - Dr Srđan Korać

Osnovne karakteristike suprotstavljenih intelektualnih tabora u Francuskoj u „pozicionom ratu“ povodom interpretacije ratova za jugoslovensko nasleđe gotovo se savršeno preklapaju ne samo kada je reč o napadu na Irak, ili s rascepima koji su tada postojali povodom evropske konstrukcije, nego npr. i kada je reč o podržavaocima i protivnicima „Žipeovog plana“, koji je bio udar na francusku „državu blagostanja“. Glavni „ulozi u igri“ nalazili su se, dakle, pre svega u Evropi, i u samoj Francuskoj, a ne u Jugoslaviji, i bili su povezani s ključnim društvenim problemima koji su opterećivali francusko društvo 90-ih: od pitanja međunarodnog pozicioniranja Francuske, do debata o imigraciji i EU.

KONSTANTIN VLADIMIROVIČ NIKIFOROV (Peking, 1956) ruski je istoričar, stručnjak za noviju i savremenu istoriju Srbije i Balkana. Diplomirao je na Fakultetu za istoriju Moskovskog državnog univer-ziteta (1982), magistrirao s temom „Spoljašnja poli-tika Kneževine Srbije tokom 40-ih do početka 50-ih godina XIX veka“ (1987), dok je tema njegove doktorske disertacije bila „Bosanska kriza i pozicija Rusije 1992–1995“ (2000). Od 2004. direktor je Instituta za slovenske studije Ruske akademije nauka. Glavni je urednik Slovenskog almanaha. Predavao je na Fakul-tetu za istoriju Moskovskog državnog univerziteta na Katedri za istoriju Južnih i Zapadnih Slovena (2006–2020). Autor je 220 naučnih radova, među kojima su „Načertanije Ilije Garašanina“, „Između Kremlja i Republike Srpske“, „Srbija na Balkanu u XX veku“. Jedan je od autora kolektivnih monografija poput Istorija Balkana.Na prelomu epoha i Jugoslavija u XX veku. Radove objavljuje na ruskom, srpskom, engle-skom, nemačkom, francuskom, rumunskom, mađarskom, grčkom i kineskom jeziku.

Osnovne karakteristike suprotstavljenih intelektualnih tabora u Francuskoj u „pozicionom ratu“ povodom interpretacije ratova za jugoslovensko nasleđe gotovo se savršeno preklapaju ne samo kada je reč o napadu na Irak, ili s rascepima koji su tada postojali povodom evropske konstrukcije, nego npr. i kada je reč o podržavaocima i protivnicima „Žipeovog plana“, koji je bio udar na francusku „državu blagostanja“. Glavni „ulozi u igri“ nalazili su se, dakle, pre svega u Evropi, i u samoj Francuskoj, a ne u Jugoslaviji, i bili su povezani s ključnim društvenim problemima koji su opterećivali francusko društvo 90-ih: od pitanja međunarodnog pozicioniranja Francuske, do debata o imigraciji i EU. '

Istorija je dugo pamtila samo imena muškaraca koji su je gradili, uprkos tome što postoji i mnoštvo žena koje su je oblikovale. Kralјica od Sabe, Helena Trojanska, Kleopatra, Jovanka Orleanka, Lukrecija Bordžija, Marija Antoaneta, Žorž Sand, Sara Bernar, Marija Kiri, Amelija Erhart, Žozefina Bejker... One su bile književnice, vladarke, svetice, avijatičarke, naučnice, pevačice i svaka od njih igrala je važnu ulogu u društvu svoga vremena. Ova mala, bogato ilustrovana zbirka prikazuje gotovo 80 žena iz različitih epoha i društvenih slojeva koje su, svaka na svoj način, ostavile neizbrisiv trag u istoriji.

"Reč je o prvoj studiji o stradanju Roma na prostoru Nezavisne Države Hrvatske, i kao takva knjiga je jedinstvena monografija u svetskoj istoriografiji. Opisani rezultati istraživanja i povučena paralela sa svetski ozloglašenim Aušvicom imaju cilj pružanje nedvosmislenih dokaza da je Jasenovac bio najbrutalniji i najzloglasniji logor smrti od ukupno osam koliko ih je postojalo u Drugom svetskom ratu”istakao je Gideon Grajf, izraelski profesor i stručnjak za Holokaust.

Ovo je knjiga o jednom od najprotivrečnijih pisaca HH veka, Gabrijeleu D’Anunciju, čija su  književna dela, ali i strasti, politički stavovi i raspusni stil života plenili pažnju čitavog sveta. Tragajući za čovekom u dubokoj senci ličnosti koju je sam pesnik oblikovao, Mauricio Sera u ovoj impozantnoj biografiji otkriva da D’Anuncio zapravo nije bio  frivolni esteta koji se po potrebi pretvarao u pesnika, zavodnika, čoveka od akcije ili vojskovođu. Bez obzira na skandale i uspehe kojima je stremio kao manirista i razvratnik u punoj snazi, bez obzira na docnija podsmevanja i nepriznavanja koja je izazvao kao propali zapovednik i lažni diktator, uvek je „nezaustavlјivo sledio jedinstven cilј koji je sebi postavio: aktivnu, borbenu, raznovrsnu, nezasitu poetizaciju postojanja“.

U istoriji srpskih seoba posebno mesto zauzima seoba u Rusko carstvo početkom druge polovine XVIII veka‚ kako po sačuvanoj građi tako i po asimilaciji, odnosno inkorporiranju u ruski nacionalni entitet već u drugoj generaciji naselјenika. Ratne operacije koje se od sredine druge decenije ovog veka vode na širem prostoru Donbasa aktuelizovale su pitanja vezana za Srbe i njihova naselјa, formirana u ovim krajevima pre 270 godina.

U veku za koji nam se čini da je na putu da izrodi takav obim geopolitičkog nereda kakav niko nije mogao ni da pretpostavi u opojnim danima posle 1989. godine, iskustva jednog carstva koje je pregrmelo vekove promena i na čijem su tlu strateška pitanja tog vremena nepovratno isprepletana, čine se relevantnijim nego ikad. Pouke koje se mogu izvuci iz uspeha i neuspeha habzburške Austrije, ako ništa drugo, imaju veću vrednost u vreme kada posledice tradicionalnog geopolitičkog suparništva nisu ni najmanje umanjene udalјenošću, tehnologijom ili protokom vremena. Autor se nada da ova knjiga može da ponudi pomoć u ovladavanju ovim izazovima, mada možda nikada njihovom potpunom savladavanju, kako bi se zadržalo globalno vođstvo Amerike i kako bi se dobre strane veštog korišćenja geografskog položaja između pobočnih evroazijskih zemalјa u proteklih sedamdeset godina prenele budućim generacijama.

Samo nekoliko meseci posle Novosadskog dogovora – sastanka lingvista i književnika iz Beograda, Zagreba, Sarajeva i Novog Sada, koji su, decembra 1954. u Novom Sadu, zaključili da je književni jezik Srba, Hrvata i Crnogoraca jedinstven, da kao takav treba svuda slobodno da se razvija i koristi (s oba pisma, oba izgovora i nazivom srpskohrvatski/hrvatskosrpski), i da treba što pre izraditi njegov pravopis, književni rečnik i terminologiju – pokazalo se (već u aprilu 1955) da ni svi potpisnici tih zaključaka ne misle isto o njihovom značenju i načinu ostvarivanja.

Vremenom su se te razlike toliko povećale da se na kraju (odricanjem Matice hrvatske od Novosadskog dogovora, aprila 1971) stiglo do tačke s koje nije bio moguć povratak ni na kakav zajednički rad. Po Dogovoru je završen samo Pravopis srpskohrvatskoga jezika. Rad na terminološkim rečnicima zaustavljen je objavom Deklaracije o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika, a izrada Rečnika srpskohrvatskoga (hrvatskosrpskoga) književnog jezika prekinuta je posle objave dveju prvih knjiga; Matica srpska i Matica hrvatska nisu mogle da se dogovore kako da taj rad zajednički završe.

Radio-veze i depeše Jugoslovenske kraljevske vlade i Draže Mihailovića 1941-1944. Crvena nit ovog istraživanja su radio-veze i depeše između Jugoslovenske vlade i Draže Mihailovića tokom Drugog svetskog rata, pod britanskom i mimo britanske kontrole.

Autor Milan Terzić istražio je i sistematizovao obimnu građu pohranjenu u Vojnom arhivu i Arhivu Jugoslavije koja se odnosi na jugoslovensko-britanske prepiske oko radio-veza i depeša.

Rasvetljavanje ove važne komunikacije omogućava da sagledamo šire prelamanje međunarodnih odnosa na jugoslovensku ratnu situaciju, a razrešenjem pojedinih pitanja nadopunjava se jugoslovenski ratni mozaik.

Lenjin je bio veliki biciklista, filozof, putnik, šaljivdžija, sportista i kriptograf. Ako nešto nije bio, onda nije bio prijatan sagovornik, ali ako Bog tamo, na nebesima, poželi da uz partiju šaha pretrese politiku ili najnovije vesti, s kim bi osim s Lenjinom mogao da razgovara? Pripovedati o Lenjinu isto je što i pripovedati priče iz Hiljadu i jedne noći. Osim magije i tajni, u svim tim pričama postoji i logika: neumoljivo „ako... onda...“.

Ako verujemo da je Lenjin sam-samcat organizovao revoluciju u Rusiji, onda moramo verovati da je on sam-samcat okončao svetski rat. Ako smatramo Lenjina hakerom koji je srušio istoriju, onda moramo dopustiti da istorija nije savršena i da joj je potrebna stvaralačka de­strukcija. Ako se odričemo Lenjina iz istog razloga zbog kojeg neke profesore matematike ne puštaju u kazino – jer prečesto dobijaju, onda ni sami ne želimo da pobedimo, nego se još ispostavlja da smo na strani vlasnikâ kazina, a ne onih koji žele da pretvore njihove institucije u oblasne domove pionira. Srušite sve statue i zabranite pomen njegovog imena – istorija i geografija će same ponovo generisati „lenjina“.

KO JE TO LENJIN? On je vi. I kao što piše nad grobom arhitekte Kristofera Rena: „Čitaoče, ako tražiš spomenik – samo se osvrni oko sebe.“ U ovoj knjizi boljševički vođa pojavljuje se kao čudnovat čovek – veseo, histeričan, poetičan, sentimentalan, proračunat, pou­zdan, beskrupulozan, samouveren, brižan, samovlastan, kadar da bude autoironičan, samozaljubljen, oštrouman i harizmatičan; njegove životne navike ne izazivaju ni najmanju simpatiju – ali i takav je neverovatno atraktivan; neobičan je i egzotičan u svemu – čak i u svojoj vulgarnosti, čak i kada posmatrača šokira to što se ponaša kao kakav Foma Opiskin; Valentinov jasno prenosi tu distancu koja deli njegovog klijenta od darovitih, pametnih, skeptičnih – ali običnih ljudi.

Lenjin je baš poput bića iz nekakve više rase, koje vrši intelektualni presing na ljude oko sebe, čak i kada iznosi očigledne budalaštine. Ne libi se polemičkog pristupa koji bi se mogao pokazati i kao krajnje bezočan – pa tako pujda Vale­n­tinova na Plehanova, koristeći vrlo ličnu informaciju koju je od njega dobio, i to samo zato što okolnosti dozvoljavaju takvu prljavu borbu.

Do najsitnijih pojedinosti vidimo kako tačno funkcioniše mehanizam „ograđivanja“ od bli­skih, „svojih“ ljudi: Lenjinu je svojstven neprijatan manir da u privatni život prenosi političke, pa čak i filozofske, simpatije i idiosinkrazije i pošto maltene psihopatološki nije u stanju da prijateljski komunicira sa ljudi­ma koji ne dele njegove poglede na politiku i filozofiju, Lenjin se za dan-dva iz zani­mljivog sagovornika i dobrog druga pretvara u tipa koji u čoveku budi želju da ga udari.

Pred čitaocima se nalazi monografija o prvoj tajnoj političkoj policiji u komunističkoj Jugoslaviji – Odeljenju za zaštitu naroda (u izvorima se često koristi i izraz Odeljenje zaštite naroda). Ova organizacija u istoriji je ostala upamćena po skraćenici OZNA. Njen prvi načelnik i kasniji dugogodišnji simbol državne bezbednosti uopšte, bio je Aleksandar Ranković, član najužeg rukovodstva KPJ/SKJ do 1966. (...) Danas je teško, gotovo nemoguće, rekonstruisati dokumentaciju o institucijama represije i o događajima koji su iz toga proistekli u posleratnoj Jugoslaviji, kako u domenu njenog obima tako i sudbine. (Autor)

Istorija je kao pastorak religiozne svesti, određena je verom i neophodno joj je poslušanje. Činjenice ne stvaraju veru, već vera procenjuje činjenice. Ukoliko u svetu ne postoji univerzalna vera, onda nema ni univerzalne istorije. Viktor Jerofejev. Opisujući poznate događaje herojske odbrane smolenske tvrđave, čija je opsada trajala od 1609. do 1611. godine, Medinski vrlo profesionalno rešava detektivsku zagonetku: Pogodi ko je izdajnik? Roman pleni već nakon prvih pročitanih strana – u vrtlogu zavera i izdaja nije nimalo lako prepoznati glavnog neprijatelјa. Zaplet nije ograničen samo na Smolensk: on poprima međunarodne razmere, zadire u tajne moćne sekte, uzleće do razmi­šlјanja rimskog pape i misteriozne krstaške flote, spušta se u podrume krcate barutom i zlatom – što raspiruje maštu. A rat, utkan u intrigu izdaje, prikazan je iscrpno, od Sigi­smunda III Vase do ruskih bogatira – ratnika natoplјenih neprijatelјskom krvlјu, od razmetlјivih i nadmenih neprijatelјa do promišlјenog rodonačelnika sovjetskog NKVD, simpto­matičnog imena i patronima, sa svetlucavim naoča­rima, od evrop­skog bordela do pravoslavnih asketa i shimnika. Medinski oživlјava u Rusiji gotovo nepoznat žanr… Tri musketara su Francuska s početka XVII veka, legenda poznata čitavom svetu. Svoj avanturistički roman Medinski je smestio baš u tu epohu. Međutim, istorija je za njega nešto drugo u odnosu na Dimu. Ako je ona za velikog francuskog romansijera ekser na koji je kačio svoju sliku, za Medinskog je to nešto potpuno suprotno: istorija je slika, a ekser i ram su ostavlјeni mašti, mada ruska istorija obiluje tako fantastičnim zapletima da se zapravo ništa i ne mora izmišlјati. Ruska intriga bila je sve bliža raspletu. U Moskvi su novi saveznici već očekivali kralјa. A saveznici su mu bili glupost, pohlepa i izdaja, a ponajviše – kukavičluk. Oni koji su stajali iza Sigismunda Trećeg objasnili su mu u dugim i vrlo iskrenim pismima na latinskom jeziku da je Ruse lakše pokoriti bez sile oružja. „Visoki cilј vraćanja u civilizacijsko leno ogromnih prostranstava, danas naselјenih šizmaticima, primorava nas da se oslanjamo na one najgore osobine slabog lјudskog roda, prema kojima bismo u drugačijim okolnostima pokazali prezir. Finis sanctificat media“ – pisalo je u tim pismima. U njima su bili  otvoreno naznačeni kontakti: Saltikov, knez Rubec-Mosalski… Finalni deo spletke, koja je počivala pre svega na strahu razmažene bojarske elite da će doći novi Grozni, sam od sebe se složio u pasijans, najpovolјniji mogući za Sigismunda.

Jedina knjiga o gulagu koja će vas nasmejati Sveti mrak govori o sudbini grupe lјudi, građana Sovjetskog Saveza, koji su se obreli u neverovatnoj situaciji: oni su poslednji zatvorenici sovjetskih gulaga u doba perestrojke. Levan Berdzenišvili, rođen 1953. u crnomorskom gradu Batumiju, u Gruziji, 1983. dospeva u logor kao politički zatvorenik optužen za antisovjetsku agitaciju i propagandu. U logoru provodi tri godine i tamo sreće lјude koje u srećnijim okolnostima nikada ne bi upoznao: pisce, profesore, naučnike iz petnaestak država SSSR-a, umne lјude različitih nacionalnosti koji dele istu apsurdnu sudbinu. „To jesu bile najbolјe godine moga života“, kaže autor ironično, ali u tim rečima ima i dosta istine, „KGB se svojski potrudio da na jednom mestu okupi grupu izuzetnih lјudi“. Svako poglavlјe nazvano je po jednom od autorovih sapatnika, koji su za njega bili „svetlost u bezdnu“. Nјima treba da se oduži, njih treba da spase od zaborava. Ovo je priča o tome kako je Sovjetski Savez držao svoje najsvetlije umove u mraku i kako su oni u tom mraku iskovali veze jače od zatvorskih stega

Knjiga je posvećena izgnanstvima, proganjanjima i logorima. Reč je o monumentalnom, jedinstvenom, fascinantnom delu koje u istoriji srpske duhovnosti, kulture i umetničke prakse zauzima klјučno mesto. Gatanja po pepelu jeste delo jedinstveno po mnogo čemu i u znatno širem, evropskom kontekstu (dokumentarnost, strukturna složenost, istorijska utemelјenost, majstorstvo oblikovanja priče...), stvaralački projekat koji je obeležio srpsku književnu misao o zlu, stradanju i mučeništvu, o paklu logora u kojima su mnogi spasli svoju dušu bežeći u pisanje. Gatanja po pepelu jeste knjiga koja obeležava epohu, ali i delo koje je Aćinov nemerlјivi dar srpskoj književnosti i kulturi uopšte. - Gojko Tešić

Umesto saučesništva u zločinu, Aćinova ponuda je, s Gatanjima po pepelu, izgleda da se radije govori o onom drugom, o svojevrsnom, ako se tako sme reći, nemilosrdnom sa-učešću sa žrtvom. Preciznije, o tome da se uputi ili iznova uputi „izazov nemogućnosti opstanka“, da se piše iz onog unutrašnjeg iskustva zatočenika koje govori da izlaza neće biti, da je logorski svet jedini postojeći. „Pisanje je tu naučiti da se, bez ikakvog pribežišta, misli sam samcit, oči u oči s nemogućnošću da se bude sam i da se opstane.“

To pisanje možda i ne omogućava preživlјavanje, ali je jedino uporište života u carstvu smrti; možda i ne štiti od neposrednih opasnosti, ali nas, „budući i sâmo opasnost, podstiče da izdržimo u bezgraničnim mukama i na beznadežnost odgovaramo sopstvenim opitima, zagonetnom pozvanošću niotkuda, ponekad i s cinizmom, čak lakrdijanjem, uprkos tragičnosti lјudskog opstanka“. Pisanje je tu jedan neponovlјivi doživlјaj koji čitanje valјa stopu po stopu da ponovi: da se iznova „usred pune obuzetosti užasom, misli istina njegovih prizora“. Tu se pisanje o užasima logorskog sveta neminovno pretače u pisanje iz njih. - Predrag Krstić

Viđenje fašizma očima savremenika uverlјivo je prikazano na izvornoj građi. Zato je ova studija nužna korekcija svake naknadne pameti o fašizmu. Neostrašćena analiza bogatog materijala olakšava odgonetanje i uživlјavanje u hegemoni smisao jednog doba s visine. Postoje kolektivne samoobmane savremenika fašizma, ali i pripisivanja potonjih generacija analitičara fašizma. Sadržaj ove knjige neposredno i posredno koriguje jednostranost obeju generacija...U ekspanziji „patriotskih“ studija, pristup ove knjige je usamlјen. Onaj ko danas piše sa jugoslovenskog stanovišta izaziva podozrivost koju, međutim, treba shvatiti kao autentičnu pohvalu...

Iz recenzije prof. dr Todora Kulјića


Milan Ristović se opredelio za jedan savremen i višeslojan pristup temi... Sa stanovišta srpske istoriografije ovaj rad je važan zato što daje pregled kako se u pojedinim republikama, naslednicama Jugoslavije, danas gleda na ovu problematiku. Ovo je posebno značajno zbog preispitivanja stvarne uloge srpskog faktora nekada, najviših namera ondašnjih državnih rukovodilaca.

Iz recenzije dr Mileta Bjelajca



Iščitavajući i ukrštajući na nov način literaturu, objavlјene izvore, štampu i periodiku, autor je uspeo da pruži odgovore i zaokruži brojna istoriografski vrlo kompleksna pitanja... Jedno od obeležja ovog dela, pored autorove bogate erudicije, predstavlјa povezanost hronološkog sleda i problemskog pristupa u tumačenju istorijskih činjenica i procesa.

Iz recenzije dr Radmile Radić

O partizanskom pokretu u Srbiji do danas je napisano skoro 10.000 stručnih i memoarsko-publicističkih radova. I pored toga, mnoga pitanja iz ovog perioda ostala su otvorena. Kakav je bio sastav partizanskih odreda 1941. i kojim idejama su bili vođeni ljudi koji su im pristupali? U kakvom su odnosu bile oslobodilačka borba i revolucija na početku ustanka i koja je od tih ideja bila dominantna u vojnopolitičkoj praksi KPJ? Koji je bilans građanskog rata 1941. i koliko je žrtava izazvao do kraja okupacije? Koji je obim revolucionarnog terora u Srbiji 1941-1944? Kako su se partizani održali na terenu posle pada „Užičke republike“ i može li se govoriti o kontinuitetu njihovog delovanja u Srbiji? Šta znamo danas o narodnim herojima, ličnostima po kojima su u socijalističkoj Jugoslaviji nazivani gradovi, a i sada se zovu ustanove i ulice u svakom gradu? Knjiga koja je pred nama, proistekla iz doktorske disertacije autora i zasnovana na raznovrsnim izvorima i bogatom naučnom aparatu, odgovara na ova pitanja bez bojazni od tabu-tema. Ona nas oslobađa mnogih istorijskih mitova i približava istini o srpskim partizanima.

Džošua Sanborn u svojoj studiji, istražujući sudbine pojedinaca, uobličava i osvetlјava dešavanja u Rusiji i na Istočnom frontu tokom Prvog svetskog rata, ukazujući na globalne geopolitičke procese koji se protežu kroz čitav XX vek. Knji-ga namenjena kako stručnom tako i širokom čitalačkom auditorijumu pomoću ličnih istorija uobličava celovitu sliku rata, sledeći savremenu metodologiju istorijske nauke.

Monografija Despot Đurađ Branković i njegovo doba životno je delo akademika Momčila Spremića. Po mnogim ocenama, ovo je najbolja i najtemeljitija istoriografska monografija koja obrađuje srpski srednji vek. Njeno prvo izdanje objavljeno je 1994. drugo 1998, a treće 1999. godine. Nakon dve decenije pred nama je četvrto izdanje, luksuzno opremljeno i obogaćeno sa preko 80 reprodukcija, crkava, gradova − utvrđenja, portreta, fresaka, ikona, povelja, dokumenata, novčića i predmeta primenjene umetnosti koji reprezentuju epohu despota Đurađa Brankovića.