FILOZOFIJA

Čovečanstvo 1939. zahvata razorni ratni uragan kojim upravlja nacistička revolucija i koji preti da pregazi Evropu. Pokreću se velike antihrišćanske sile i nastupa kr iza modernog humanizma. Ideja o iskušenjima kroz koja civilizacija prolazi neodvojiva je od ideje o novom humanizmu, koji se sprema u svetskoj agoniji, nagoveštavajući istovremeno obnovu civilizacije. Koji su uzroci njenog sutona, kako da se hrišćanin pred njim postavi i šta treba da činimo k ako bismo je spasli?'

Kajtez piše živim jezikom, jasno i jezgrovito, brižlјivo i smelo... provokativno... originalno... ne izbegavajući nedvosmislene odgovore, ocene i definicije... Kajtezove ideje su intrigantne u svetskim razmerama i pokazuju nam u kom duhu i pravcu treba da se razvija savremena filozofija. -Aleksej Pavlovič Kozirjev, dekan Filozofskog fakulteta Moskovskog državnog univerziteta M. V. Lomonosov

Razmatrajući opšte i specifične filozofske teme, Kajtez stimulativno, inspirativno i zanimlјivo ukršta impresivno širok opseg oblasti: od fizike, tehnologije, informatike i kibernetike, preko hemije, biologije, genetike, medicine, fiziologije i ekologije, do spontane organizacije, kreativnosti, formalnog jezika, deduktivnog i induktivnog rezonovanja, semantike, društva i društvene organizacije, ekonomije, civilizacije, kulture, „poslednjih stvari“...prof. dr Aris Drajsman (C. Aris Chatzidimitriou-Dreismann), Tehnički univerzitet u Berlinu Kajtezova filozofija je duboko i suštinski povezana sa radovima Bolcmana, Šredingera, Hajzenberga, Ajnštajna, Gedela, Prigožina, Maksvela, Cajlingera i drugih velikih istraživača prirode. Nikola Kajtez nedvosmisleno i nesumnjivo pripada ovom odabranom društvu. prof. dr Branko Kolarić, naučni savetnik,Univerzitet u Monsu, Institut za fiziku Univerziteta u Beogradu Tragajući za novim teorijskim konsekvencama klјučnih koncepata savremene nauke (poput entropije, strele vremena i informacija), Kajtez gradi jednu smelu i relevantnu filozofiju. prof. dr Iv Kudano (Yves Caudano), Univerzitet u Namuru.

Inspirativna i duboka teorijska razmišlјanja… argumentovana kritika… valјano dokumentovano… uzorna erudicija i filozofska kultura… bogati sadržaj i stil… produblјene i dobro organizovane refleksije... akademik Mihailo Marković Osoben sintetički pristup… lucidno, odmereno i ubedlјivim razlozima potkreplјeno… odnegovan, književno doteran jezik… jasno, logično, efektno… akademik Nikola Milošević. Kajtezova petotomna Enciklopedija filozofskih nauka je, koliko nam je poznato, prva u svetu integralna kritičko-sintetička studija filozofskih disciplina! prof. dr Mirko Zurovac, Univerzitet u Beogradu. Kajtezova Enciklopedija filozofskih nauka je knjiga kakva se pojavlјuje jednom u hilјadu godina. prof. dr Saša Radojčić, Univerzitet umetnosti u Beogradu

Kajtez piše živim jezikom, jasno i jezgrovito, brižlјivo i smelo... provokativno... originalno... ne izbegavajući nedvosmislene odgovore, ocene i definicije... Kajtezove ideje su intrigantne u svetskim razmerama i pokazuju nam u kom duhu i pravcu treba da se razvija savremena filozofija. Aleksej Pavlovič Kozirjev (Alekseй Pavlovič Kozыrev), dekan Filozofskog fakulteta Moskovskog državnog univerziteta M. V. Lomonosov Razmatrajući opšte i specifične filozofske teme, Kajtez stimulativno, inspirativno i zanimlјivo ukršta impresivno širok opseg oblasti: od fizike, tehnologije, informatike i kibernetike, preko hemije, biologije, genetike, medicine, fiziologije i ekologije, do spontane organizacije, kreativnosti, formalnog jezika, deduktivnog i induktivnog rezonovanja, semantike, društva i društvene organizacije, ekonomije, civilizacije, kulture, „poslednjih stvari“...prof. dr Aris Drajsman (C. Aris Chatzidimitriou-Dreismann), Tehnički univerzitet u Berlinu Kajtezova filozofija je duboko i suštinski povezana sa radovima Bolcmana, Šredingera, Hajzenberga, Ajnštajna, Gedela, Prigožina, Maksvela, Cajlingera i drugih velikih istraživača prirode. Nikola Kajtez nedvosmisleno i nesumnjivo pripada ovom odabranom društvu. prof. dr Branko Kolarić, naučni savetnik,Univerzitet u Monsu, Institut za fiziku Univerziteta u Beogradu Tragajući za novim teorijskim konsekvencama klјučnih koncepata savremene nauke (poput entropije, strele vremena i informacija), Kajtez gradi jednu smelu i relevantnu filozofiju. prof. dr Iv Kudano (Yves Caudano), Univerzitet u Namuru. Inspirativna i duboka teorijska razmišlјanja… argumentovana kritika… valјano dokumentovano… uzorna erudicija i filozofska kultura… bogati sadržaj i stil… produblјene i dobro organizovane refleksije... akademik Mihailo Marković Osoben sintetički pristup… lucidno, odmereno i ubedlјivim razlozima potkreplјeno… odnegovan, književno doteran jezik… jasno, logično, efektno… akademik Nikola Milošević. Kajtezova petotomna Enciklopedija filozofskih nauka je, koliko nam je poznato, prva u svetu integralna kritičko-sintetička studija filozofskih disciplina! prof. dr Mirko Zurovac, Univerzitet u Beogradu. Kajtezova Enciklopedija filozofskih nauka je knjiga kakva se pojavlјuje jednom u hilјadu godina. prof. dr Saša Radojčić, Univerzitet umetnosti u Beogradu

Kajtez piše živim jezikom, jasno i jezgrovito, brižlјivo i smelo... provokativno... originalno... ne izbegavajući nedvosmislene odgovore, ocene i definicije... Kajtezove ideje su intrigantne u svetskim razmerama i pokazuju nam u kom duhu i pravcu treba da se razvija savremena filozofija. Aleksej Pavlovič Kozirjev (Alekseй Pavlovič Kozыrev), dekan Filozofskog fakulteta Moskovskog državnog univerziteta M. V. Lomonosov Razmatrajući opšte i specifične filozofske teme, Kajtez stimulativno, inspirativno i zanimlјivo ukršta impresivno širok opseg oblasti: od fizike, tehnologije, informatike i kibernetike, preko hemije, biologije, genetike, medicine, fiziologije i ekologije, do spontane organizacije, kreativnosti, formalnog jezika, deduktivnog i induktivnog rezonovanja, semantike, društva i društvene organizacije, ekonomije, civilizacije, kulture, „poslednjih stvari“...prof. dr Aris Drajsman (C. Aris Chatzidimitriou-Dreismann), Tehnički univerzitet u Berlinu Kajtezova filozofija je duboko i suštinski povezana sa radovima Bolcmana, Šredingera, Hajzenberga, Ajnštajna, Gedela, Prigožina, Maksvela, Cajlingera i drugih velikih istraživača prirode. Nikola Kajtez nedvosmisleno i nesumnjivo pripada ovom odabranom društvu. prof. dr Branko Kolarić, naučni savetnik,Univerzitet u Monsu, Institut za fiziku Univerziteta u Beogradu Tragajući za novim teorijskim konsekvencama klјučnih koncepata savremene nauke (poput entropije, strele vremena i informacija), Kajtez gradi jednu smelu i relevantnu filozofiju. prof. dr Iv Kudano (Yves Caudano), Univerzitet u Namuru. Inspirativna i duboka teorijska razmišlјanja… argumentovana kritika… valјano dokumentovano… uzorna erudicija i filozofska kultura… bogati sadržaj i stil… produblјene i dobro organizovane refleksije... akademik Mihailo Marković Osoben sintetički pristup… lucidno, odmereno i ubedlјivim razlozima potkreplјeno… odnegovan, književno doteran jezik… jasno, logično, efektno… akademik Nikola Milošević. Kajtezova petotomna Enciklopedija filozofskih nauka je, koliko nam je poznato, prva u svetu integralna kritičko-sintetička studija filozofskih disciplina! prof. dr Mirko Zurovac, Univerzitet u Beogradu. Kajtezova Enciklopedija filozofskih nauka je knjiga kakva se pojavlјuje jednom u hilјadu godina. prof. dr Saša Radojčić, Univerzitet umetnosti u Beogradu

Kajtez piše živim jezikom, jasno i jezgrovito, brižlјivo i smelo... provokativno... originalno... ne izbegavajući nedvosmislene odgovore, ocene i definicije... Kajtezove ideje su intrigantne u svetskim razmerama i pokazuju nam u kom duhu i pravcu treba da se razvija savremena filozofija. Aleksej Pavlovič Kozirjev (Alekseй Pavlovič Kozыrev), dekan Filozofskog fakulteta Moskovskog državnog univerziteta M. V. Lomonosov Razmatrajući opšte i specifične filozofske teme, Kajtez stimulativno, inspirativno i zanimlјivo ukršta impresivno širok opseg oblasti: od fizike, tehnologije, informatike i kibernetike, preko hemije, biologije, genetike, medicine, fiziologije i ekologije, do spontane organizacije, kreativnosti, formalnog jezika, deduktivnog i induktivnog rezonovanja, semantike, društva i društvene organizacije, ekonomije, civilizacije, kulture, „poslednjih stvari“...prof. dr Aris Drajsman (C. Aris Chatzidimitriou-Dreismann), Tehnički univerzitet u Berlinu Kajtezova filozofija je duboko i suštinski povezana sa radovima Bolcmana, Šredingera, Hajzenberga, Ajnštajna, Gedela, Prigožina, Maksvela, Cajlingera i drugih velikih istraživača prirode. Nikola Kajtez nedvosmisleno i nesumnjivo pripada ovom odabranom društvu. prof. dr Branko Kolarić, naučni savetnik,Univerzitet u Monsu, Institut za fiziku Univerziteta u Beogradu Tragajući za novim teorijskim konsekvencama klјučnih koncepata savremene nauke (poput entropije, strele vremena i informacija), Kajtez gradi jednu smelu i relevantnu filozofiju. prof. dr Iv Kudano (Yves Caudano), Univerzitet u Namuru. Inspirativna i duboka teorijska razmišlјanja… argumentovana kritika… valјano dokumentovano… uzorna erudicija i filozofska kultura… bogati sadržaj i stil… produblјene i dobro organizovane refleksije... akademik Mihailo Marković Osoben sintetički pristup… lucidno, odmereno i ubedlјivim razlozima potkreplјeno… odnegovan, književno doteran jezik… jasno, logično, efektno… akademik Nikola Milošević. Kajtezova petotomna Enciklopedija filozofskih nauka je, koliko nam je poznato, prva u svetu integralna kritičko-sintetička studija filozofskih disciplina! prof. dr Mirko Zurovac, Univerzitet u Beogradu. Kajtezova Enciklopedija filozofskih nauka je knjiga kakva se pojavlјuje jednom u hilјadu godina. prof. dr Saša Radojčić, Univerzitet umetnosti u Beogradu

Ogledi sabrani u ovoj knjizi zalaze u razne oblasti filosofije, kao što su ontologija i epistemologija, antropologija i etika, filosofija istorije i istorija filosofije, filosofija religije i teorija mistike, poetika i hermeneutika. Razmatrani problemi su i tradicionalni i savremeni: samosaznanje i bogopoznanje, transcendencija i paradoksija, teodikeja i antropodikeja, žrtva, nasilje, svetost, odgovornost, odlučivanje, zlo, krivica, pokajanje, praštanje, pamćenje, kao i: mudrost, patnja, dobro, drugi, sloboda, sudbina, istorija, Balkan, rat, racionalnost, a takođe: čitanje, dijalog, pesništvo, metafizika svetlosti.

Putovanje kao neograničeno misaono kretanje kroz lavirinte umetničkih i filozofskih dela…

Nikola Kajtez: FILOZOFIJA STVARALAŠTVA

Knjiga se sastoji iz tri dela: Priroda koja stvara (sa poglavlјima Stvaralaštvo i neorganska priroda i Stvaralaštvo i organska priroda), Stvaralaštvo samosvesnih posmatrača (sa poglavlјima Stvaralaštvo i tehnika, Stvaralaštvo i nauka, Homo faber, Stvaralaštvo i društvo, Stvaralaštvo i kultura, Stvaralaštvo i umetnost, Homo ludens, Stvalaštvo i metafizika) i Vrednost i smisao stvaralaštva.
Knjiga je obima oko 12,5 autorskih tabaka (oko 200 stranica)

U knjizi se fenomen stvaralaštva istražuje na sveobuhvatan i kritički način, jedinstven u filozofskoj literaturi.
Sudu čitaoca prezentuje se integralna, holistička, višeslojna, sukcesivna definicija stvaralaštva, u preko pedeset detektovanih oblasti, u okviru deset širih celina u kojima stvaralaštvo deluje.

Iznosi se mnoštvo argumenata u prilog stvaralačkom potencijalu ne samo organske već i neorganske prirode.
Koriguju se i proširuju blagi, snažni i radikalni antropni princip u nauci i filozofiji, čime se daje novi zamah u razumevanju stvaralačkih procesa.
Detektuje se preko trideset protivrečnosti fenomena stvaralaštva, a zatim se iz tih protivrečnosti izvode ontološke, epistemološke, aksiološke i druge konsekvence.

Pozicioniraju se dva fizička fenomena — stvaralaštva i urušavanja — kao zajednički imenitelјi svih opservabilnih i neopservabilnih tvorevina. Iz opozicije entropija-negentropija, ekstrapolira se nužnost opozicije prirodno-natprirodno. Iz ove opozicije izvodi se filozofsko opravdanje stvaralaštva.

Po prvi put se prezentuju jednačine koje objašnjavaju suštinu stvaralaštva i definišu potencijale stvaralaštva (na nivou prirode, društva i čoveka).

Temeljnoj kritici izlaže se čitav niz teorijskih postulata (Paretov kriterijum blagostanja, Fermijev paradoks, skale civilizacija Nikolaja Kardašjova i Karla Sagana, Kunova teorija paradigmi, hipoteza o slučajnom nastanku univerzuma kvantnim fluktuacijama i večnom postojanju Prirode Stivena Hokinga, Šona Kerola, Rodžera Penrouza i drugih), a iz tih kritika izvlači se radikalno nova i drugačija vizija stvaralaštva od svih dosad poznatih.

Razvijeno društvo je kao zreo čovek: ne zadovolјava se više time da ceni vrednosti, ideale i cilјeve, već pita u kakvom savezu su ostvareni i na koji način se dolazi do želјene svrhe. Mladost obeležava mete, zrelo doba traži s kim će se udružiti, a starost vodi računa i o tome da put ne upropasti pravac i ne otuđi saputnike. U razmatranjima o moralu metodi imaju sve veću ulogu. Na tome se često razilaze oni koji se slažu u težnjama, pa i u izboru saradnika. Progres i jeste u tome da se neprestano usavršavaju i oplemenjuju sredstva kojima lјudi zadovolјavaju svoje potrebe.
To je odgovor na pitanje da li su se lјudi služili silom ili su koristili pravo u ovom ili onom obliku, najzad da li su drugima nešto nametali ili se obraćali njihovoj svesti, da ih uvere, pridobiju ili oduševe za ono što se njima čini dobro i ispravno.

Središnji deo svakog morala jeste odgovor na pitanje s kim. Odnosi među lјudima – to je upravo sadržina morala. Ona sadržina koje je najstarija i najmanje promenlјiva, da se ne kaže da je večna. Ako je skala odnosno skala vrednosti odgovor na pitanje šta – šta imamo, šta gradimo, šta želimo – onda je serija odnosa među pojedincima i među kolektivima samo nastavak i logična posledica prethodnih napora. Ti odnosi se samo proširuju, baš kao što skala vrednosti biva bogatija i složenija. Prvobitni lјudi imali su da se opredelјuju za neznatan broj nađenih blaga, da stvore nekoliko i da izmisle još manje novih blaga. Svako kasnije pokolenje proširivalo je tu oblast. Današnji lјudi raskošniji su od svih prethodnika, ali su siromašniji prema onima koji će doći. Isto važi za odnose u koje lјudi ulaze da bi živeli i da bi postizali onaj maksimum udobnosti, zadovolјstva i sreće kome teži svako lјudsko biće. Najraznovrsniji su odgovori na pitanje kako. Kako ostvarujemo svoje cilјeve, kakvim metodima se služimo, šta sve sebi dopuštamo?

Moral nije ni nešto utvrđeno ni stalno da se može popravlјati i kvariti, dobijati i gubiti. Time je u isti mah rečeno da čovek nije po prirodi dobar ni moralan, da to tek treba da postane. Ostaje da se vidi da li to važi samo za pojedinca u njegovom ličnom životu ili za čoveka uopšte – je li čovek popravlјiv, šta utiče na njegovo moralno ponašanje i da li u pogledu morala čovečanstvo napreduje ili nazaduje. Posle ovog načelnog pitanja dolazi jedno istorijsko pitanje: ko je sve pokušao da utiče na lјude da budu društveniji, humaniji, moralniji i kakvog uspeha su imali – u svoje vreme i na kasnije naraštaje – razni mislioci i praktičari koji su se time bavili? Najzad, kako se problem morala postavlјa danas – može li se i on obnoviti i usavršiti kao što biva s drugim žrtvama savremenih razaranja? Osobito je važno znati šta će biti s moralom u politici, u privrednom i društvenom životu, i kome pripada budućnost – moralnima ili „veštijima“.

Tragom poslednje velike i nezaboravne mističarke 20. veka, izvanredno istraživanje o tome šta danas znači mistika i kako se ona nosila s opresijom, koja je dominirala prošlim stolećem.

Aleksandra Mančić nesumnjivo je naš najupućeniji poznavalac mističke tradicije hrišćanstva. U pogledu mistike, ova joj je knjiga najuzbudljivija i najdalekosežnija.

Žan de la Brijer se svojim delom na kome je radio punih sedamnaest godina vešto nadovezao na Teofrastove ''Karaktere'' deleći svoja zapažanja o varijetetima ljudske prirode i društvenih normi.

Naslov originala: Les caracteres ou Les moeurs de ce siécle / Jean De La Bruyere

„Ako je poredak sveta mudar poredak, u njemu ponekad mora biti trenutaka u kojima je sa stanovišta zemaljskog razuma jedino ludilo ljubavi razumno. Ti trenuci ne mogu biti drugi nego oni u kojima je, kao ovo danas, čovečanstvo poludelo, zato što mu nedostaje ljubavi.“

(Simona Vejl)

Simona Vejl je u svom kratkom životu izgradila zastrašujuće lucidnu misao, grozničavo je zapisujući na hiljadama stranica, neumorno, tokom deset godina.

Danas je ona već postala legenda, a njeni pisani radovi se smatraju klasičnim dokumentom našeg doba. Bila je blistava, ali i paradoksna intelektualna figura. Njena proniknuća su suverena. Njeno pisanje nam nudi neverovatne životne, misaone i spiritualne uvide. U nju su se, prilikom primanja Nobelove nagrade, zaklinjali Alber Kami i Česlav Miloš. Ova knjiga sadrži najdublje meditacije o odnosu ljudskog života prema oblasti onoga što nas prevazilazi. Trajno delo čiji duhovni uticaj neće jenjavati ni u sledećim decenijama. Naprotiv, jošćerasti. U tom sudu pridružuju nam se, između mnogih drugih, i Emanuel Levinas, Emil Sioran, Vitold Gombrovič, Moris Blanšo, Suzan Zontag, Đorđo Agamben…, koji su i sami autori nezaobilaznih dela.

Jedan od najvažnijih i poslednjih Kirkegorovih radova, prvi put na srpskom jeziku, predstavlja duboko ispitivanje ljudskog srca u kojem „otac egzistencijalizma“ uvodi čitaoca u najskrovitije tajne ljubavi. Ona je za njega središnji aspekt čovekovog postojanja i kao takva ga spasava iz izolacije i povezuje sa drugima.

U ’’Delima ljubavi’’ Kirkegora je vodila sokratska svest o čitaocu, u želji da pobudi njegovo razumevanje, ali i da ga podstakne na akciju. Filozofski rad, napisan da bi bio čitan takoreći naglas, može biti izuzetan početak za proučavanje Kirkegorovih spisa i dočaranje specifičnog ideala ljubavi. Reč je o ljubavi prema Bogu i ljubavi prema bližnjima, i otuda se autor usredsređuje na pitanja odnosa između nas i drugih.

Sukob između vere i znanja odnosi se samo na detalje koji su pridodati na ta dva osnovna načela, dve teme koje se vazda javljaju u učenjima svih proroka, tj. osoba koje su Božji izabranici, i čija je istinitost poslanja očigledna kroz čuda koja su izvodili. Samo je nekolicina ljudi neodgovornih pogleda i nastrana uma poricala ta načela, ali se u ozbiljnom razgovoru takvim osobama ne može pridati nikakva važnost, niti ih na bilo koji način treba uzeti u obzir. Morali bi, takođe, biti žigosani i kao đavolje nastrani i glupo tvrdoglavi, kako bi njihov primer odvraćao ljude koji su skloni mišljenju da tašto preobraćanje u neizvorno krivoverje ukazuje na inteligenciju i zdrav razum.

U kritičnom trenutku moramo zaboraviti sopstvene razmirice. Jedna od najveštijih metoda kojoj pribegavaju filozofi jeste da, kada u raspravi naiđu na kakvu poteškoću, kažu: „Metafizička nauka je odveć istančana. Od svih nauka, nju je najteže obuhvatiti, to je tako čak i najinteligentnijem umu.“ Oni koji slede filozofe koriste se sličnim trikom kako bi rešili neprilike u kojima su se našli. Kada u radu svojih učitelja ne mogu nešto da objasne, i dalje ih slave, govoreći: „Bez sumnje se rešenje može pronaći negde u naukama koje su razvili drevni učitelji.“

Onaj ko se zadovoljava time da njegova zamisao o Bogu podrazumeva samo toliko slave, zapravo ga čini nižim od bilo kog drugog bića koje samo zna sâmo sebe i drugo, što nije ono sâmo. Jer će onaj ko zna Njega kao i sebe biti plemenitiji od Njega koji kao zaslugu ima samo samospoznaju.

U ranom dvadesetom veku, umetnost i njene institucije našle su se pred kritikom novog demokratskog i egalitarnog duha. Nestaje shvatanje umetničkih dela kao „svetih predmeta“ i ona se doživljavaju samo kao predmeti. To je značilo napad na realizam, kao i na tradicionalnu misiju očuvanja muzeja. Poznati teoretičar umetnosti Boris Grojs tvrdi da je to dovelo do razvoja „direktnog realizma“, umetnosti koja neće stvarati predmete, već prakse (od umetnosti performansa do relacione estetike), koje ne mogu da prežive. Ali već više od jednog veka svaki napredak u tom pravcu brzo je praćen novim sredstvima za očuvanje prepoznatljivosti umetnosti.

U knjizi U TOKU Grojs navodi paradokse nastale usled te tenzije i istražuje umetnost u doba novog medija – interneta, tvrdeći da ako su nam tehnike mehaničke reprodukcije dale predmete bez aure, digitalna proizvodnja stvara auru bez predmeta, pretvarajući sve svoje materijale u iščezavajuće markere prolazne sadašnjosti.

„Knjiga prati kroz čitav jedan vek, pa i duže, složeni dijalog između umetnosti i filozofije, politike, masovnih medija, stila života, muzeja i, odnedavno – interneta. Neki tokovi su poznati, ali većina nije: od avangarde ruske revolucije do staljinističke države kao totalnog umetničkog dela, od Klementa Grinberga do Gugla, od Martina Hajdegera do Džulijana Asanža. Prepuni neverovatnih provokacija, lepršavih asocijativnih skokova i produktivnih paradoksa, ovi eseji predstavljaju izazov i zadovoljstvo ih je pročitati.“

Teri Smit, autor knjige What Is Contemporary Art?

Kao što je u istoriji umetnosti Mona Liza jedinstvena, tako je Leonardo jedinstven u sveopštoj istoriji. Njegova proročanstva dragocena su već po sebi. A još su dragocenija s obzirom na to da ona koja su se obistinila posvedočavaju da će se i ostala, koja još nisu, možda sutra ili preksutra obistiniti. Neizmerna i svakovrsna imaginacija duha koji je umeo da misli i stvara, biva oplemenjena i njegovom čudesnom vidovitošću. U malim stvarima uočavao je velike.

Za sobom je, kad je umro 1519. godine, ostavio mnoštvo rukopisa, na hiljade stranica, često kriptovanih, koji otkrivaju dubine genijalnog duha. Ovde je manji izbor iz tog univerzuma moćnih i munjevitih analiza u kojima nema suvišnih reči, dovoljan da sa korišću uživamo u Leonardovoj krajnje ličnoj viziji sveta, podjednako dalekosežnoj danas kao i pre pola milenijuma.

U ovoj završnoj knjizi antičkih sofista nalazi se šest čuvenih govora jednog od najranijih grčkih retora Antifona, iz V veka pre n. e. O Antifonovom životu se samo nagađa, a ni kad je u pitanju njegov identitet stvari nisu najizvesnije. Ali, govori o kojima je reč sjajni su primeri atinskog zakona na delu i pravničkog besedništva. Svi se odnose na ubistva, od kojih su najmanje dva stvarna, a ostali su bili besedničke vežbe o hipotetičkim slučajevima.

Bilo da govore o realnim slučajevima ili izmišljenim, oni nam, svakako, otkrivaju ne samo kako se pred sudom raspravljalo o zločinima nego i način mišljenja koji su promovisali starogrčki sofisti; naime, kako misliti i zaključivati s dostojanstvom.

Antifona je, naposletku, demokratska stara Atina pogubila, baš kao i Sokrata, s kojim je, prema Ksenofonovim Uspomenama, Antifon vodio razgovor, jer država ne voli one koji ne veruju u njene bogove i podučavaju kritičkom mišljenju.

Centralna tema knjige koja je pred nama jeste odbrana u nekim od njenih mnogih razuđenih i različitih vidova. Razuđenost i raznolikost vidova odbrane odražava veličinu i složenost života koji predstavlja ogroman, potencijalno beskrajan, prostor za nastanak, razvoj i trajanje najrazličitijih vrednosti koje sve mogu postati cilj i predmet odbrane.

Život, kao delatnost postavljanja ciljeva i pokušaja njihovog ostvarenja, jeste dinamičan proces zasnovan na slobodi da se – mogućnošću da se ciljevi uopšte mogu postavljati (da se mogu hteti) i eventualno možda ostvariti – učini da u svetu postoji nešto čega inače ne bi bilo i što, onda, ako uspemo da ga ostvarimo nama ne samo pripada kao nešto „naše” nego i proizvodi kao „nas” koji su, u onom što stvarno jesu tako postali realni činioci u inventaru sveta.

Benjamin je nesumnjivo jedan od najvažnijih mislilaca našeg doba. Njegova tri čuvena teksta, sabrana u ovoj knjizi (pored naslovnog, 1933, još „Pripovedač“, 1936. i „Zadatak prevodioca“, 1923), s pridodatim zapisima „Iskustvo“ (1913) i „Maramica“ (1932), prožeta su promišljanjima o tome kako baštiniti prošlost. Počevši od kraja Prvog svetskog rata, iskustvo je izgubilo na svojoj vrednosti: ono što je neposredno življeno gotovo da više ne nalazi izraza u rečima i jedva da se prenosi iz naraštaja u naraštaj. Autor nam ovde nudi svoju dalekosežnu refleksiju o lepoti onoga što iščezava, o smislu istorije i našem dvosmislenom odnosu prema prošlosti.

Estetika je bila snažno osporavana još u bliskoj prošlosti. Pritom se govorilo: zašto razmišljati, kad se toliko ljudi nudi da to čini umesto vas? Zašto reagovati na umetnost na ličan način, pošto vam mnogi govore kako da to činite?

Zašto se vi, u krajnjem slučaju, uopšte interesujete za umetnost, kad vam nude milione na lutriji ili u televizijskim igrama, isplanirane odmore, stan prilagođen vašim finansijskim mogućnostima, pa sve do štiva prilagođenih vašoj „socio-profesionalnoj“ kategoriji? Ukratko, jedan život, vaš život, koji bi se mogao tako dobro ostvariti i bez vas. Konačno, dakle, zašto uopšte misliti? Ali i zašto uopšte živeti?

Ma kakve bile definicije koje odgovaraju rečima „lepota“ i „umetnost“, činjenica je da postoji naklonost ka lepoti (ukus), činjenica je da umetnost postoji.

Mirko Zurovac

ri veka moderne evropske istorije, koju obeležavaju kako ekonomski tako i misaoni usponi, počivaju na idejama prosvećenosti. Naporedo, međutim, prebivala je i jedna tradicija koja ih je kardinalno dovodila u pitanje i koja odnedavno glasno detektuje ili otvoreno priziva i upokojenje samog prosvetiteljskog projekta. Da li se istrošila koncepcija koja je pokretala evropski društveni model, da li je dospela do svog samoporicanja ili još nije rekla poslednju reč i obavezuje na dalja nastojanja na svom tragu, istražuju mnogi savremeni mislioci. Polazeći od Kantove definicije prosvetiteljstva, Krstić preispituje i objašnjava njegov vidokrug i delokrug u svojevrsnoj strukturalnoj analizi, sažimajući i povezujući vekove razmišljanja o mogućnosti i poželjnosti promene društvenog sveta, nenametljivo nas provodeći kroz razgranate lavirinte refleksija značajnih filozofa. Stilski prepoznatljiv rukopis zanimljiv je ne samo studentima i stručnoj javnosti nego i radoznalom čitaocu koji na jezgrovit i razumljiv način otkriva pojmovne orijentire i nedoumice zapadne civilizacije.

Za razliku od ostalih dela Pola Virilioa, koja naučna javnost često (i pogrešno) smatra teškim, nejasnim, pa čak i luckastim, Sumračno svitanje predstavlja retrospektivu najvažnijih Viriliovih pojmova u nešto popularnijem obliku.
Format intervjua, uprkos tome što ne doseže estetsku i poetsku vrednost drugih njegovih knjiga, dragocen je kao naknadno razmatranje Viriliovih predviđanja.
Svako poglavlje započinje spiskom ključnih pojmova, što predstavlja referentni alat koji čini lakšim pristup Viriliovim uvidima u stanje stvari modernog sveta.

U ovoj značajnoj studiji Feliks Raveson je uradio dragocen posao: pokazao je da se u Paskalovoj apologiji hrišćanstva um ne podređuje veri, niti se poriče filozofija, kako se inače smatralo. Naprotiv, kod Paskala otkrivamo postojanje, mada ne u sistematskom obliku, istinske filozofije, koja je u potpunom skladu s autorovim ličnim verovanjem izloženim u njegovim Mislima i drugim delima. Uz to, Raveson rečito, ubedljivo i energično raskrinkava izmišljenu ali veoma uticajnu dihotomiju prema kojoj Paskalov intuitizam predstavlja puku alternativu kartezijanskom racionalizmu. Paskalova filozofska misao predstavljena je kao integralna koncepcija u kojoj intuicija kao metod nikad ne isključuje racionalni pristup filozofskim problemima.

„Šta ako je sve na svetu nesporazum, šta ako je smeh zapravo plač?“

Ili-ili je prvo veće filozofsko delo Serena Kjerkegora, danskog mislioca i autora iz XIX veka čija nas originalnost i danas opčinjava. Poznat pre svega kao tvorac ključnih koncepata moderne misli i „otac egzistencijalizma“, ali i kao religiozni mislilac, Kjerkegor zahvata oblasti filozofije, teologije, psihologije, književne kritike, religiozne literature i književnosti, istovremeno ih obogaćujući mnogim originalnim doprinosima. Ta moćna mešavina služi mu, pre svega, kao temelj za društvenu kritiku, ali i za novo tumačenje i revitalizovanje hrišćanske vere. Predstavljajući stanovišta dve izrazite ličnosti oprečnih uverenja – mladog estete iz prvog dela Ili-ili, jednostavno nazvanog A, i etičara, sudskog savetnika Vilhelma iz drugog dela – Kjerkegor promišlja o traganju za životom ispunjenim značenjem, razmatrajući najrazličitije teme: od Mocarta i drame do dosade i ciničnog zavođenja i odbacivanja mlade devojke u čuvenom Dnevniku jednog zavodnika. Remek-delo dvojnosti, Ili-ili je brilijantno istraživanje konflikta između estetskog i etičkog duha u kome se ironično i zavodljivo promišlja o epikurejskim zadovoljstvima i elokventno izlažu plemenite vrline kreposnog života.

U naše vreme fundamentalizovanja religija u svetu, ovaj esej je više nego dragocen. Tolerancija je ključna kategorija Lokove političke filozofije. Protivstavljajući se pogledima koje je Tomas Hobs izneo u delu Levijatan, autor efikasno argumentuje u prilog novim odnosima između religije i vlasti, kao i između različitih religija, posebno između hrišćanskih crkava. Lokov odgovor na sukobe i raskole jeste tolerancija. Samo religija koja uključuje toleranciju može opstati. Isto važi i za državu.

Elokventan i inventivan komentar o Herodotu kao „ocu istorije“. Napisao ga je izvanredni Tomas de Kvinsi. Tekst je i danas značajan kao što je bio i u trenutku nastanka.

Među esejima sabranim u ovoj knjizi, prva četiri su napisana, ili izgovorena kao predavanja, u različitim prilikama u razmaku od trideset godina, te su u tematskom smislu raznolikiji nego što bi bili da su izvorno zamišljeni kao delovi jedinstvene celine. (...) Neki od ovih eseja nastali su u obliku predavanja namenjenih opštoj publici, koja nisu čitana iz pripremljenog teksta. Objavljene verzije temeljile su se na transkriptu izgovorenog, kao i na mojim beleškama, te mi je sasvim jasno da se takvo njihovo poreklo primećuje u stilu i strukturi. Originalni tekstovi suštinski nisu menjani: nisam ih doterivao radi usklađivanja s bilo kojim naknadno objavljenim izdanjima koja se dotiču istorije ideja u Rusiji u XIX veku, pošto se u toj (ne preterano plodnoj) oblasti, koliko znam, nije pojavilo ništa što bi osnovne teze ovih eseja dovelo u ozbiljnu sumnju. Ali moguće je da ovde grešim; ako je tako, uveravam čitaoca da to činim iz pukog neznanja, a ne usled nepokolebljivog uverenja u ispravnost sopstvenih stavova. Uistinu, jedina poruka ovih eseja, ukoliko se može reći da u njima postoji neka jedinstvena tendencija, odnosi se na nepoverenje prema svakoj tvrdnji o savršenom poznavanju činjenica ili načela u bilo kojoj oblasti ljudskog ponašanja. (Isaija Berlin)