ETNOLOGIJA/ANTROPOLOGIJA

Leontije Pavlović (1914–1997), doktor istorijskih nauka, viši naučni savetnik, bogoslov, istoričar umetnosti i publicista. Svoju doktorsku  disertaciju „Kultovi lica kod Srba i Makedonaca. Istorijsko-etnografska rasprava“ objavio je 1965. godine u izdanju Muzeja u Smederevu. Vremenom je ova jedinstvena interdisciplinarna studija, postala nezaobilazna i često korišćena u delima istoričara, istoričara umetnosti, etnologa i drugih proučavalaca kulture.

Studije:Tihomir R. Đorđević, Arhivska građa za naselјa u Srbiji u vreme prve vlade kneza Miloša (1926), Stanovništvo u Srbiji posle Velike seobe 1690. godine (1927), Naselјavanje Srbije za vreme prve vlade kneza Miloša Obrenovića (1921), Selo kao društvena zajednica za vreme prve vlade kneza Miloša (1922), Zbijanje kuća i ušoravanje sela pod knezom Milošem (1914), Varoši u Srbiji za vreme prve vlade kneza Miloša Obrenovića (1921) Milenko S. Filipović, Selo u Srbiji krajem 18. i početkom 19. veka (1954) Borivoje M. Drobnjaković, Stanovništvo u Srbiji za vreme Prvog ustanka (1954), O naselјavanju Crnogoraca po Srbiji u periodu 1847. do 1869. godine (1924) Radoje M. Uskoković, Iselјeni Nikšići (1924) Radoslav Lj. Pavlović, Kulize (poreklo i starina) (1952) Ljubomir Durković Jakšić, Doselјavanja u Kneževinu Srbiju (1957)Pogovor: B. Čeliković, Uz građu i studije o naselјavanju Srbije'

Ivan Stepanovič Jastrebov(autor)birke i studije, zasnovane na ličnom i temeljnom uvidu u srpsku usmenu tradiciju na Kosovu i Metohiji i u Staroj Srbiji, ne može se integralno predstaviti meritum srpske usmene kulture, pregled varijanata, opis običaja i obreda, te uobličiti slika prohujale i zaboravljene prošlosti.Knjiga Običaji i pesme Srba u Turskoj jeste obimna zbirka, ali i etnološka studija, pisana starijim jezikom i specifičnom leksikom. U prevodu na srpski jezik bilo je veoma važno sačuvati arhaična značenja pojmova iz narodne kulture, ali i ukazati na zanimljiv jezik i ritam Jastrebovljeve rečenice.Posle toliko vremena, Jastrebovljeva knjiga, kao nekim čudom, izranja iz zaboravljene prošlosti, sjajna i moćna, uzbuđujuća i blistava, predstavljajući nam danas ceo jedan izgubljeni svet, koji još uvek živi u nama.

U prvoj knjizi nove Glasnikove edicije „Mali leksikoni srpske kulture" nalazi se sedamdeset izabranih osnovnih pojmova iz etnologije i antropologije, čime se daje pregled istorijskog razvoja etnologije kao nauke (retrospektiva) i ukazuje na novepristupe (perspektiva) ove nauke i njoj bliskih disciplina.

Hrana se pokazuje kao fenomen na kome se reflektuju sva duhovna i misaona kretanja današnjice – od globalizacije (pod firmom univerzalno zdravog) i elitizma priznatih svetskih kuhinja, do svojevrsnog kulinarskog nacionalizma i lokalizma (zdravo je jesti samo ono što uspeva u našem podneblju); od kulinarskog tradicionalizma (po receptu naših baka), do multikulturalizma...

Stoga je za formu ove knjige odabran dijalog, dijalog sopstvenog glasa s odjecima glasova autora pročitanih knjiga, glasova budućih čitalaca, glasova prijatelja i ostalih bližnjih, ali i onih udaljenih a bučnih glasova reprezenata reklamne industrije s prizvukom histerije i pomodarstva (hrana koja ubija, zdrava hrana, nemojte jesti...! jedite...! najnovija naučna istraživanja pokazala su da...), glasova ekološki nastrojenih protivnika genetski modifikovane hrane ili tradicionalističkih protivnika fast fuda.

Dokumenti svedoče: da, na srpskim dvorovima, za trpezama zastrtim belim platnom, zlatnim i srebrnim priborom jeli su se kavijar od dunavske morune, sveža riba iz Jadranskog mora, pečenje začinjeno belim lukom. Na svakom dvoru postojao je veliki podrumar a vino su služili peharnici. Običan narod, pak, hranio se skromno: najčešće hlebom, lukom i vodom. Za trpezu se sedalo dva puta dnevno, u deset pre podne i uveče, a meso se jelo jedino o slavljima.

I tada je, kao što to i sada čini, čovek sebi svakoga dana postavljao isto pitanje: šta ćemo danas jesti? Bio potaknut obiljem ili oskudicom, ovo je pitanje ponavljao u svakom vremenu i u svim kulturama. Tom pitanju, večnom, nova su vremena dodala jedno novo: kako se hraniti zdravo (a ne potrošiti previše novca)? Oba pitanja, ponovljena nebrojeno puta na svakoj zemljinoj tački, iziskuju svakodnevni dijalog.

Enigma smrti i misterija rođenja najizraženije ocrtavaju pitanje o tome šta sledi nakon života i šta prethodi dolasku na svet. Tajanstvenost odgovora iskazana u shvatanjima o mogućnosti predsveta i postsveta, sažima predstava o htonskom kao potpuno suprotnom ovozemaljskom svetu. Život i smrt kao suprotstavljeni pojmovi potvrđuju se međusobnom negacijom i uslovljenošću. Ovozemaljski i onozemaljski svet potpuno su različiti, suprotni i međusobno isključivi. Mogućnost komunikacije između njih postoji jedino prilikom dolaska na ovaj ili odlaska na onaj svet. U tom smislu je od posebnog značaja identitet prostornovremenskog segmenta međusveta, segmenta u kome se i odvija proces prelaza i međusobne komunikacije između htonskog i ovozemaljskog. Određen početkom i krajem, život pojedinca upravo u ovim graničnim tačkama dostiže najveću dramatičnu neizvesnost. Smrt je povod obredu kojim se pojedinac ispraća sa ovog sveta i uvodi u drugi svet. Predstava o kraju ovozemaljskog otvorila je i mogućnost verovanja u jedan novi početak.

Kosovski kulturološki mit, kao kulturna činjenica proistekla iz simbioze raznorodnih duhovnih iskustava i pamćenja, odražava jednu vrstu virtuelnog kulturnog pejzaža zabeleženog u jeziku i usmenom zaveštanju.Pred nama je pokušaj jednog drugačijeg čitanja kulturnog nasleđa i u okviru njega jedinstvene kulturološke činjenice kao što je mit o Kosovu. Posebno nas je zanimalo da ustanovimo mesto nastanka, ili mesto duhovnog porekla Kosovskog mita, zatim da odredimo njegovu prirodu, kao i ulogu u stvaranju i očuvanju kulturnog i kolektivnog identiteta Srba.
Kosovski kulturološki mit se pojavljuje kao jedna od duhovnih konstanti u odnosu na koju se svako vreme i svaka generacija određuju. Bilo bi zanimljivo saznati šta je to što uslovljava i nameće pokolenjima takvu vrstu određenja i u kojoj meri se mentalna karta Kosovskog mita podudara sa istorijskom geografijom srpskog naroda. U vremenu poljuljanog identiteta i zamagljenih istorijskih smernica, možda nije loše zaći u strukture kolektivne svesti i podsvesti, koje nam reflektuje kosovska kulturna zaostavština, ne bismo li bolje spoznali sami sebe i pesmu koja, ispevana, već vekovima peva o nama...

Nema toga ko nije zapazio da se među svakih tridesetak često viđanih i otuda običnih prezimena javi i poneko kao krojeno da iznenadi ili zabavi. Sreću se svuda – u školi, na poslu, na radiju i TV. Mora se priznati da nije isto kada se čuju prezimena Petrović ili Jovanović, ili neka od onih koja vrcaju humorom, poput Ćulibrk, Tresigaća ili Krkobabić, ili pretećih, poput Koljivratić i Palikuća, ili ona puna poželjnih nagoveštaja, kao Mileusnić. Očito nas nešto goni da verbalni žongleraj skriven u neobičnim prezimenima doživljavamo kao malo čudo i da na njega reagujemo iz dubine estetskog i jezičkog bića, snagom urođene ljubavi za raznovrsnost, iznenađenja i misteriju. Prolaze decenije, a pojavi novih zanimljivih prezimena kao da nema kraja! Možda srpskih prezimena ima više nego Srba, možda je njihov broj beskonačan, ili bar ravan broju zvezda na vedrom noćnom nebu nad zemljom Srbijom. Sastavljen isključivo od izvorne jezičke građe koja je odležala na istorijskoj i jezičkoj vetrometini dva ili više stoleća, ovaj prezimenik je i sadržajno i koloraturno narodna tvorevina, poput epsko-lirske pesme. Jedino iza forme „strofa“, u koje su svrstana naša najzanimljivija prezimena, stoje, kao ispod melografskog zapisa, ime i trud skromnog potpisnika ovih redova. (Srpko Leštarić)

Jednostran i pojednostavljen pristup sadržaju predanja o ubijanju starih povod je preispitivanju naučno neprihvatljivih, ali do danas važećih tumačenja. Potreba je, dakle, da se ovo predanje celovito, kompleksno i dubinski razmotri i kritički analiziraju izvori na osnovu kojih je izvođen pogrešan stav o lapotu. Ukoliko se sa naučnog stanovišta postavi pitanje ubijanja starih, onda je nužno utvrditi kontekst u kome je to praktikovano, kao i pouzdanost izvora na osnovu kojih se dokazuje postojanje ove obredne prakse. Smeštanje obreda u daleku i neproverljivu prošlost otvara pitanje dokaza, odnosno dosadašnje argumentacije koja se nastoji pronaći u reliktima u poznatoj običajnoj praksi i folklornom stvaralaštvu. Govoriti o preistorijskim ritualima sa sigurnošću i smatrati ih realnim, znači zanemariti rezultate dosadašnjeg istraživanja u oblasti praistorijske mitologije i religije.