PUTOPISI

Pred nama su vesele letnje slike. Nekad je to krš oblika brodova. Nekad su to restorani nad vodom. Tende i njihove senke, filtrirano sunce, čamci, oblaci i voda. Crvene, žute i oranž boje koje krvare na zapadu. Ljubičasto nebo nad silosima. Tu je plavet oblaka, odžaka, splavova, prelaznih mostova.

Vladimir Pištalo

O autoru:

Stanislas Pjere je rođen u Lilu. Nakon studija filozofije, književnosti i orijentalnih jezika, započinje izuzetnu diplomatsku karijeru u centralnoj i istočnoj Evropi kao diplomatski savetnik u Pragu, Budimpešti, Ankari, Istanbulu, Bukureštu, Varšavi, Valeti i Beogradu. Uporedo s diplomatskom karijerom, razvija strast prema crtežu i slikarstvu, istovremeno obogaćujući svoja dela putopisnim tekstovima.

Koja je žena poslužila kao model za Kip slobode? Zbog čega se njujorška berza zove Volstrit? Zašto je Brodvej jedina avenija koja dijagonalno preseca Menhetn? Koji je njujorški neboder prvi izgrađen u stilu ar dekoa? Koliko je radnika nastradalo tokom izgradnje Bruklinskog mosta? Koju je zgradu štampa prozvala Fletajron? Šta se dešava na Tajms skveru svake godine? Koliko knjiga se može pronaći u NJujorškoj javnoj biblioteci na Petoj aveniji? Koliko je trajala izgradnja Central parka? Gde se u NJujorku može otići na plažu?'

U prvom tomu knjige „Dalje od kraja sveta“ su reportaže iz Afrike, koji otvaraju reporterski zapisi iz Sahare 1963. godine, u kojoj se Mirko Bojić izgubio sa dvojicom svojih saputnika (na putu za jednu oazu). To nesvakidašnje i neočekivano iskustvo pretočio je u zaista majstorski napisanu seriju reportaža, koje imaju gotovo filmsku tenziju. Afrička strana knjige dočarava i jedno posebno vreme velikih građevinskih poduhvata jugoslovenskih kompanija i svedoči o brojnim nepoznatim junacima, koji su širom afričkog kontinenta pronosili slavu jugoslovenskih graditelja.

U drugom tomu knjige „Dalje od kraja sveta“ donosimo Bojićeve reportaže ponajviše iz Sovjetskog Saveza. S pravom u ovom delu knjige dominiraju napisi o ovoj velikoj zemlji, koju je Bojić pohodio mnogo puta i u njoj bio veoma poštovan (o čemu svedoče priznanja koja je dobijao od kolega iz nekad velikog njuzmagazina Aganjok).

I naziv knjige „Dalje od kraja sveta“ zapravo je naslov njegove reportaže iz 1976, gde je opisao boravak na plovećoj santi leda na Arktiku, udaljenoj 1.000 kilometara od obale. Jedinstvenost ovog iskustva pretočenog u sjajne reportaže, koje su često na granici najfinije literature, zapravo najbolje odslikava celokupan sadržaj knjige.

„Priče iz Jordana. Putopis 1981-1983“ ispisane su literarno slikovito i osećajno, pretvarajući putopis u štivo koje čitalac ne može da ostavi sve dok ne dođe do kraja, iako je njegov sadržaj tih i smiren. Autorka s lakoćom isprepliće beleške o ljudima i događajima iz svakodnevice sa pričama o Jordanu. Pri tome, ona je nepristrasni, temeljno obrazovani i radoznali posmatrač sklon minucioznim zapažanjima i pripovedač prijatnog glasa koji toplim bojama slika predele i ljude koje sreće i pažljivo prenosi čitaocu svoja saznanja o životu, kulturi, istoriji i podneblju koje upoznaje.

Život nije uživanje već neprestana borba. Od naše vere zavisi kako ćemo se nositi sa surovostima života. Ko uživa u životu i ne muči se i pri tom se gordi i nipodaštava ljude oko sebe, neka ne očekuje radost u večnosti. Koga Bog voli njemu priprema i drugačiji put spasenja...

Mihailo Petrović Alas bio je osnivač naše matematičke nauke, ali i vaspitač i učitelj čitavih naraštaja naših matematičara. Sa izvora velike nauke, francuske matematike s kraja XIX veka, on je usvojio mnoge nove ideje koje vode ka stvarnom napretku nauke. On je jedini srpski matematičar koji je ušao u krug sto najznamenitijih Srba.

Kosovo je tragični i uzvišeni pad našeg srednjovekovnog carstva. Sa njime bi se moglo završiti. Ali ono je i jedan od najlepših početaka. U beskrajnoj ravnoj širini mirnog kosovskog pejzaža Gračanica, sva u talasima lukova, svodova i kubeta, uzdiže se grandiozna, u oblake. Pahimer i Teodor Metohit, naš carostavnik i toliki letopisci pisali su o maloj vizantijskoj princezi Simonidi, detetu udatom od 9 godina, i o slavi i veličini vladara koji je stvorio Gračanicu, Nagoričane, Banjsku, Treskavicu i Kralјevu crkvu u Studenici.Ali je sve to slabo, sve to neznatno, sve to izbledi kada na svodu gračaničkom kao pod trijumfalnim lukom ugledamo Stefana Uroša Milutina – koji se potpisivao gordo: S Bogom samodržac vseh srpskih i pomorskih zemlј – u bisernoj bagrenici sa zadužbinom u ruci i malu Paleologinu nežnu, patetično lepu, izraza bojažlјivog i milog, očiju punih bolne detinje lјubavi, kraj čijeg lica padaju dve dragocene okrugle minđuše kao dva sunca

Prividno daleko od rata i zla, prividno oslobođen ograničenja koje nameće nestalnost jezika, putopis je ipak izazovno žanrovsko mesto ambivalentnosti: kako prepoznati sistem i trajnost mesta koja se samo nakratko posete, kako selektovati utiske, kako lutanje pretvoriti u pravilnost, kako biti presuditelj i arbitar mestima, situacijama, naravima i konceptima koje vidimo kratko, iz jedne perspektive? Kako tog Aleksandra Tišmu, koji je znamen Novog Sada, fukoovski autor-funkcija, premestiti u ulogu putnika-izveštača?

Osam Tišminih putopisa pred nama, i u njima izukrštani predeli Amerike i Indije, institucije Poljske, ulice Berlina i Budimpešte, višednevna vožnja biciklom prema jugu kroz mesta od Novog Sada, preko Stepojevca i Lazarevca, Guče, Kraljeva, Vrnjačke Banje, Raške i do krajnjeg odredišta Kosovske Mitrovice, sve ove avanture slažu se u mozaik reminiscencija, u poetičko i stilsko napredovanje prema sazvežđu iskustva. Pred svakim iskustvom pozicioniran kao radoznali stranac, Tišma razlaže drugost sve dok u njoj ne prepozna samosvojnost, originalnost, neponovljivost, i samo takva iskustva čuva.

(Iz predgovora)

„Čitanjem Arhitektonske beležnice Darka Veselinovića koja obuhvata 17 eseja od kojih je,važno je napomenuti, polovina posvećena danas pomalo skrajnutom arhitektonskom programu – stambenom, uranjate u svet manje poznate ali ne i manje uzbudljive arhitekture. Uzbudljivost je obezbeđena kako autorovim stručnim, iscrpnim i zanimljivim opisom samih dela tako i njegovim pronicljivim sagledavanjem društvenog konteksta njihovog nastanka i trajanja. Povezivanjem arhitektonskog dela i njegovog društvenog konteksta, on ne samo što iznova potvrđuje postulat o utisnutosti društvenih vrednosti i stremljenja u arhitektonsko delo, o arhitekturi kao projekciji društva u prostoru, već ide i korak dalje i osvetljava potencijal arhitekture otpora.“ – Svetlana Radović„Pored urođenog talenta da na svojim proputovanjima vešto pronađe neku zanimljivu i za našu sredinu gotovo neistraženu građevinu, Veselinović poseduje veoma stručan, jezgrovit i razumljiv način pisanja, kojim čitaoca iscrpno upoznaje sa tematikom. Čitajući neke tekstove, nakratko možemo doživeti osećaj kao da smo ponovo u 19. veku, kada su do naših predaka ovakve i slične informacije dolazile iz priča i fotografija malobrojnih političara, novinara i naučnika, jer o zdanjima koja su u ovoj knjizi opisana, najveći broj naših etabliranih stručnjaka istoričara arhitekture nema nekih značajnijih informacija…Izborom tema i literarnim stilom, ovo delo može se svrstati u značajnija istorijsko-arhitektonska ostvarenja, koja naučnim istraživačima otškrinjava vrata ka nekim novim, do sada neistraženim temama, a svim drugim poznavaocima i ljubiteljima arhitekture jedno vredno produbljivanje znanja koje su da sada imali o nekim gradovima, arhitektonskim stilovima i pojedinačnim objektima.“ – Marko Stojanović

Putovanje Zorana Šaponjića kroz predele prostrane i nikad dokučive Rusije je putešestvije jednog veoma darovitog novinara. Ali, ovo nisu novinarske reportaže, nego autentični putopisi, nadahnuti, zreli, sa talasima literarnih opservacija i zapisa. Nisu razglednice iz Rusije, nego koloritne freske njenih gradova i predela, ljudi i zbivanja.
Svuda gde stiže, a to su brojna mesta, hiljadama kilometara udaljena jedna od drugih, Šaponjić i perom i srcem otvara njihova vrata i uvodi nas u jedan delimično naslućivan svet, ali nikada dovoljno spoznat, upoznat, raskriljen. On to čini sa opipljivim činjenicama, ali i toplinom srca, zatrčanog zanosa, zbunjene ljubavi, istraživačke strasti.
Kao što je u pogovoru ovoj knjizi rekao slavni režiser Emir Kusturica, Šaponjićevi putopisi su ranjivi kao što je i njegova priroda, riječi birane svaki put, kao što Andrić napisa „težinom vlastitog tijela”:
- Drago mi je što pišem ove redove koje prilažem uz štampanje njegove knjige putopisa iz Rusije gdje se spomenuti talenat i jezik prepliću u ritmu putovanja i otkrivanja ruskog karaktera skrivenog u duhovnom pejsažu naše bratske zemlje.

Knjiga putopisa, eseja, geopolitičkih reportaža i priča o nepoznatim ili nedovoljno poznatim krajevima Rusije i Centralne Azije.
Kristijan Eker je veliki putnik koji godinama predano istražuje zemlje Kavkaza, Centralne Azije i malo poznate krajeve u dubinama Rusije.
U središtu njegovih interesovanja su „druga Rusija“, oličena u Sibiru, Kalmikiji, Čečeniji i oblasti Arhangelska, potom Jermenija, Azerbejdžan, Kazahstan i Kirgistan.
Iz Ekerovih putovanja i istraživanja nastala je ova uzbudljiva i otkrivajuća knjiga u kojoj nam pisac pokazuje složenu istoriju i ništa manje složenu stvarnost ovih prostora u kojima se prelamaju nasleđe komunizma i uopšte istorije druge polovine XX veka i slojevi novih istorijskih događaja, elementi starih kultura dugog trajanja i izazovi globalizacije našeg vremena koji, kako utvrđuje Eker, „u suštini, utvrđuju i pojačavaju“ razlike među narodima.
Sa Ekerom je uvek zanimljivo putovati, a njegovi putopisi i eseji pokazuju svet koji nedovoljno poznajemo i razumemo.
Nesvakidašnja knjiga u kojoj se predstavljaju „ni Zapad, ni Istok“, već uvek uzbudljiva granica svetova koja može biti mesto nove istorije ili plodnog susreta Evrope i „ni Zapada, ni Istoka“.


Kristijan Eker rođen je u Bazelu 1977. godine.
Diplomirao je italijansku književnost na Univerzitetu „La Sapienza” u Rimu, gde je i doktorirao. Radi kao docent za italijanski jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
U slobodno vreme se bavi novinarstvom i sarađuje sa uglednim domaćim i stranim časopisima (Danas, La Voce del Popolo, Il Caffè Geopolitico, Limes, Nova Misao Vojvodine, Putopis).
Napisao je brojne članke o pozorištu i geopolitici, najviše se baveći zemljama u kojima se kulture sreću, a narodi ponekad i sukobljavaju. Godine 2015. objavljena je njegova prva knjiga eseja, reportaža i putopisa Vetar sa kopna.

Pred vama je knjiga, koja po prvi put na našem jeziku, opisuje čuveno hodočašće u Santijago de Kompostelu, vekovni put Svetog Jakova, poznatiji kao El Kamino de Santijago.
Ovo je zabavan, uzbudljiv, duhovit i duhovan putopis, koji budućim tragačima može poslužiti i kao vodič, a onima koji se neće odvažiti na Put, približiti ga i doneti im utisak kao da su i sami hodali

Priče i putopisi iz Srbije i sa bivšeg jugoslovenskog prostora. Majstor naracije, bez obzira na to da li je reč o narativnim eksperimentima (s tim što su Priče koje su izgubile ravnotežu ostale u Ranim radovima), ili pak o putopisnim i reporterskim zapisima, Vinaver je u svakoj prilici majstor pričanja. U ovom korpusu izuzetno otkriće su putopisi pisani sa putovanja prostorima Mediterana.

Evropske su putopisne teme. Knjiga koju čine blistavi esejističko-narativni zapisi i reportaže sa putovanja po Rusiji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Češkoj, Poljskoj, Rumuniji i Bugarskoj.

Norveška priča je priča o Hiperboreji. I jednoj zemlji. O njenim fjordovima, šumama, jezerima i ljudima koji žive u njoj. O zemlji o kojoj možemo govoriti na različite načine. No, ima li iskrenijeg od onog kada literatura svedoči o njoj?

U Norveškoj priči se nalaze odabrani odlomci dela norveških pisaca objavljenih na srpskom jeziku, kao i nekoliko odlomaka na srpsko-hrvatskom (prevodi nastali u kontekstu jugoslovenske književnosti) i hrvatskom jeziku (Antologija norveške kratke priče koju je priredio Bekim Sejranović).

Odlomci zastupljeni u Norveškoj priči različite su dužine, različitih stilskih i žanrovskih određenja: od lirskih pesama, pripovedaka, romana, eseja, novinskih tekstova i stručne literature namenjenih literarnim znalcima, preko priča i bajki pisanih za decu do popularnih detektivskih, krimi priča. Sačuvan je autentičan jezik i pravopis prevoda, s tim što je u svim tekstovima pismo latinično.

putopisi i reportaže