ROMAN

Roman Vrtlog kolumbijskog pisca Hosea Eustasija Rivere prati mučne avanture mladog pesnika Artura Kove i njegove ljubavnice Alisije dok beže iz Bogote i upućuju se u divlju i negostoljubivu unutrašnjost Kolumbije. Nakon što se razdvoji od Alisije, Arturo napušta visoke ravnice i odlazi u džunglu, gde iz prve ruke svedoči o stravičnim uslovima u kojima žive oni koji su prisiljeni ili prevarom naterani da sakupljaju kaučuk. U priči o prevarantima, gazdama plantaža kaučuka i surovim pejzažima, u Vrtlogu se istovremeno snažno osuđuje senzacionalno kršenje ljudskih prava koje se događalo tokom amazonskog „kaučukskog buma“. Roman vrvi od izvanrednih slika prirode džungle i smatra se jednim od najčuvenijih književnih prikaza prirodnog ambijenta u istoriji latinoameričke književnosti. Rivera je bio angažovan pisac, autentičan stvaralac i književni inovator koji je otvoreno zauzeo stav odbijanja i protesta protiv nemara vlada koje nisu učinile ništa da zaustave zloupotrebe, haos i razaranja izazvana delovanjem transnacionalnih kompanija, velikog kapitala i oligarhija.

Mlada žena stoji na železničkom peronu i čeka svoj zakasneli voz. Želi da putuje na istok, u Poljsku, u onaj grad koji su njeni baka i deda nekada napustili zajedno sa njenim ocem. Upušta se u potragu za prošlošću, u trenutku kada se očevo pamćenje i sećanja na davna vremena postepeno gube, s ciljem da pronađe odgovor – ali na šta? Na tom putovanju prate je brojni glasovi: glasovi iz prošlosti, iz njene unutrašnjosti, iz nepoznatog? Nad ovom pričom lebdi tajanstvena figura snežne sove…

Jul 2014. godine, Donbas. Iz Harkova se u rodno selo vraća osamnaestogodišnja studentkinja Žana kako bi negovala bolesnu majku. Istovremeno iz Moskve stiže njihov mladi sused po nadimku Valet i stariji visoki oficir po nadimku Korolj, oba sa zadatkom ruske vojne komande. Nazire se nešto strašno i nepopravljivo. Ali u malom rudarskom selu se, ne po prvi put, odvijaju veliki istorijski događaji. Na primer, svi njegovi žitelji godinama znaju ali ćute o čudovišnim zbivanjima od pre 70 godina.


Ruski pesnik, esejista i novinar Sergej Lebedev rođen je u Moskvi 1981. Sedam godina je proveo u geološkim ekspedicijama u severnim delovima Rusije i Srednjoj Aziji. Sergej Lebedev istražuje najstrašnije i najosetljivije epizode sovjetske i ruske istorije: ratove, revolucije, represije. Slučajno ili namerno zaboravljena imena, datume i dokumenta Lebedev pretvara u teme zanimljive ne samo ruskom čitaocu. Lebedev je jedan od savremenih ruskih pisaca koji su najviše prevođeni u svetu. Njegove knjige prevedene su na nekoliko desetina jezika i dospele su na najuže liste prestižnih ruskih i međunarodnih književnih nagrada. The New York Review of Books pozdravio je Lebedeva kao „najboljeg od ruskih pisaca mlađe generacije“. Trenutno živi u Berlinu.

Roman dobitnika Bukerove nagrade, preveden na preko 20 jezika
Jedna od 100 najboljih knjiga XX veka po izboru lista Le Monde

Dvadeset godina nakon završetka Drugog svetskog rata, u Albaniju dolazi italijanski general. Dobio je zadatak da iskopa tela vojnika poginulih tokom rata. Predstavljajući generalovo traganje za njihovim grobovima, Kadare u isto vreme daje nenadmašno napisanu sliku Albanije na vrhuncu vladavine Envera Hodže. Ipak, u središtu ovog romana, sastavljenog od niza snažnih poetskih slika i reskih dijaloga, nalaze se sudbine pripadnika „mrtve vojske“, bačenih u grotlo suludog rata. Suočavajući generala, baš kao i čitaoce, sa užasima potpuno besmislenog i nepojmljivog stradanja, Kadare ispisuje izuzetan roman, jednu od najvećih optužnica protiv ratnog ludila, ali i knjigu koja je postala klasik evropske literature XX veka.
Prvobitno albansko izdanje romana iz 1963. godine bilo je cenzurisano od strane režima Envera Hodže. U ovom izdanju donosimo knjigu koju je Kadare redigovao i u nju vratio cenzurisane delove.
* * *
„Na granici tri temperamenta, Grčke koja mu daje svoje melodije, Albanije koja mu daje svoje jasne ciljeve i Crne Gore koja mu na granici daje svoju čudnu divljinu – Ismail Kadare je glas na koga treba računati…“
Alen Boske
„Talentiran pisac, moderan roman i bit će jednako sa zanimanjem čitan u Rimu, kao i u Tokiju ili Londonu.“
Miroslav Krleža



Ismail Kadare rođen je 1936. godine u Đirokastri. Odrastao je u liberalnoj građanskoj porodici. Studirao je književnost u Tirani i Moskvi. Početkom šezdesetih počeo je da radi kao novinar u albanskim medijima. Debituje 1963. romanom General mrtve vojske. Roman je doživeo veliki uspeh u Albaniji, a ubrzo biva preveden na brojne svetske jezike. I danas je najtiražniji albanski roman svih vremena. Po motivima ove knjige snimljena su čak tri igrana filma. Najveći uspeh doživela je filmska adaptacija u kojoj glavnu ulogu tumači Marčelo Mastrojani. Sledi niz romana, drama, knjiga priča, eseja i poezije. Posebnu se ističu knjige Hronika u kamenu (1971), Most na tri luka (1978), Palata snova (1981), Piramida (1992), Razgovor o brilijantima jednog decembarskog popodneva (2013)... Odlazi iz Albanije 1990, dobijajući azil u Francuskoj. Preminuo je 2024. u Tirani. Dobitnik je niza prestižnih priznanja, među kojima su Međunarodna Bukerova nagrada (2004), Nagrada princa od Asturije (2009), Legija časti (2016), Međunarodna nagrada za književnost Nojštat (2020)... Bio je član Francuske akademije moralnih i političkih nauka, Berlinske akademije za umetnost i Albanske akademije. Smatra se jednim od najznačajnijih evropskih književnih stvaralaca XX i XXI veka.

Ima nešto manje od jednog veka kada se prvi put pojavila Neprijateljica, mali dragulj mlade romansijerke, još nepoznate čitalačkoj publici. Objavljenom pod pseudonimom Pjer Nerej, anagram Irena Nemirovski, pod plaštom fikcije u tom romanu analizira ambivalentnost svog odnosa sa majkom. Irena ovde postaje Gabri, buntovna sedamnaestogodišnjakinja, žestoka, konfuzna adolescentkinja, suprotstavljena jednoj indiferentnoj majci, staroj koketi čije vreme prolazi i koja se bori za svoju poslednju ljubav. Ova okrutna priča o ludim godinama u Parizu prati Gabrin ulazak u period izrastanja u ženu raspolućenu između nadolazeće želje i nepodnošljive samoće u kojoj lice omražene osobe mladoj devojci postaje još omraženije jer se njihove crte malo pomalo mešaju. Kao nova Elektra, Irena Nemirovski ne štedi tu majku koja besomučno liči na njenu, čiji portret predstavlja koketu, koliko beskorisnu toliko i okrutnu. Pod gorkim perom amblematične autorke, oživljava i čitavo jedno dezorijentisano društvo između dva svetska rata.

O autoru:

Rođena 1903. u Kijevu, Irena Nemirovski je sa roditeljima došla u Pariz 1919, izbegavši iz sve crvenijeg Sovjetskog Saveza. Otac, preduzimljiv ukrajinski bankar, vrlo brzo uspeo je da obnovi porodično bogatstvo. Irena je studirala na Sorboni, kretala se u mondenskim krugovima na relaciji Pariz – Bijaric – Azurna obala, govorila jezike, stekla veze i družila se sa umetničkim kremom, pored ostalih, sa Žanom Koktoom i Romenom Garijem. Objavljivanjem romana David Golder 1929. (Akademska knjiga, 2023) postala je mezimica pariskih salona. Napisala je još petnaest romana i biografsku knjigu o Čehovu. Roman Francuska svita završila je 1940, objavljen je posthumno tek 2004. i dobio je nagradu Renodo. Bila je udata za biznismena jevrejskog porekla Mihaila Epštajna. Dolazak Nemaca u Francusku i Petenov uspon nisu slutili na dobro, te je Irena Nemirovski sa ćerkama pobegla u burgundsko seoce Isi-l-Evek, gde joj se pridružio i muž jer je izgubio pravo na rad. Pred sve izglednijom deportacijom, uhvatila se za slamku spasa i preobratila u katoličanstvo. Svi napori da bude izuzeta iz sudbine svojih sunarodnika nisu pomogli i ona je već 1942. godine deportovana u Aušvic gde je umrla od tifusa.

Bufalo Bil, nekadašnji vojnik i lovac na bizone, postao je zabavljač. Njegov Wild West Show, koji je na turneju krenuo 1883, dao je priliku američkoj i evropskoj publici, među njima i publici u Velikom Bečkereku, da posmatra poslednje godine osvajanja Divljeg zapada. Bilo je tu i konjanika, i oružanih okršaja, i napada na poštanske kočije, ali i scenskog prikaza sukoba kauboja i Indijanaca. Jedini je problem što je sve to bila laž. Krivotvoreći američku istoriju, Wild West Show Bufala Bila je izgradio sliku Divljeg zapada kakvu i danas znamo. Ili kako bi to izrazio Erik Vijar: „Spektakl stvara svet.“ Da sve bude još tragičnije, Indijanci koji su preživeli masakre igrali su sami sebe, godinama obnavljajući scenski prikaz sopstvene propasti.
Erik Vijar otkriva detalje ovog u isto vreme i potresnog i grotesknog spektakla, ispisujući krajnje uzbudljivo književno delo o prepletu istine i laži, ali i o stvaranju istorije.

O autoru:
Erik Vijar (Éric Vuillard), francuski pisac, filmski scenarista i reditelj, rođen je u Lionu 1968. Živi u Francuskoj. Kao pisac, prvo pri¬znanje dobio je 2010. za epski roman Konkista-dori. Za svako naredno objavljeno delo, među kojima se ističu Tuga zemlje: Priča o Bafalo Bilu Kodiju i 14. jul, dobijao je književne nagrade, da bi mu 2017. bila dodeljena ona najprestižnija, nagrada ,,Gonkur” za knjigu Dnevni red (Aka¬demska knjiga, 2018). U najužem izboru za ,,Bukera” našla se knjiga Rat siromašnih (Aka¬demska knjiga, 2022).

Pomislio je da su sećanja nevidljiva kao i svetlo; i kao što je dim učinio svetlo vidljivim, morao bi postojati način da i sećanja postanu vidljiva.

U oktobru 2016. godine, kolumbijski režiser Serhio Kabrera prisustvuje retrospektivi svojih filmova u Barseloni, čije se održavanje podudara s prelomnim trenutkom u njegovom životu – upravo mu je umro otac, brak mu je u krizi, a vlada njegove zemlje odbacila je mirovne sporazume koji bi omogu ćili da se napokon okonča rat koji traje više od pedeset godina.

Tokom tih nekoliko dana, Serhio se priseća događaja koji su obeležili njegov, ali i život njegovog oca. Od Građanskog rata u Španiji do izgnanstva njegove republikanski orijentisane porodice u Ameriku, od Kulturne revolucije u Kini do oružanih pokreta šezdesetih, čitalac će biti svedok života koji je mnogo više od velike avanture: to je prikaz pola veka istorije koja je uzdrmala čitav svet. Kad pogledaš iza sebe je priča o stvarnim događajima i stvarnoj, poznatoj, živoj ličnosti, što je uvek rizičan izbor, budući da takvi tekstovi neretko zapadnu u banalnost ili čitaocima ne budu dovoljno atraktivni. Međutim, Huanu Gabrijelu Vaskesu je pošlo za rukom da prevaziđe tu zamku i donese nam dirljiv portret porodice uhvaćene u vihor istorijskih događaja. Roman je impresivna studija društvenog, političkog i ličnog života koju čitalac ne će zaboraviti.

O autoru:

Huan Gabrijel Vaskes (Juan Gabriel Vásquez Velandia, 1973), kolumbijski pisac, novinar i prevodilac. Smatra se jednim od najznačajnijih savremenih pripovedača u Latinskoj Americi i često ga nazivaju naslednikom Gabrijela Garsije Markesa. Završio je studije prava u Kolumbiji, a potom doktorirao latinoameričku književnost na Sorboni. Njegov književni opus, koji obuhvata eseje, kratke priče, osam romana i jednu zbirku poezije, objavljen je na šesnaest jezika.

Vaskes je već sa svojim debitantskim romanom Doušnici iz 2004. godine postigao međunarodni uspeh. Za Zvuk stvari koje padaju (Booka, 2017) dobio je Nagradu Alfagvara za najbolji roman, prestižnu Međunarodnu Dablinsku književnu nagradu IMPAC i Nagradu Gregor fon Recori. Gotovo u svakoj zemlji gde su njegova dela objavljiva¬na uručena mu je neka književna nagrada. Pomenimo još i Nagradu Španske kraljevske akademije, Nagradu Rože Kajoa, pre njega dodeljenu književnim velikanima poput Ljose, Karlosa Fuentesa i Roberta Bolanja, i Nagradu Mario Vargas Ljosa koju je dobio za najnoviji roman, Kad pogledaš iza sebe.

U svim svojim delima Huan Gabrijel Vaskes, koji vlastiti pripovedački stil određuje kao suprotnost magičnom realizmu, hvata se u koštac s turbulentnom istorijom Kolumbije prepunom nasilja, temama kao što su politički progoni tridesetih godina prošlog veka, trgovina drogom, život generacija oblikovanih ratom između kartela Pabla Eskobara i vlade, ubistvo liberala Horhea Elijesera Gajtana u Bogoti 1948. godine, koje je bilo okidač za deceniju dug građanski rat. Pored književnog rada, Vaskes se oprobao i u književnom prevođenju – preveo je autore kao što su Viktor Igo i Edvard Morgan Forster; pisao je eseje i kolumne za kolumbijski časopis El Espektador i bio gostujući profesor svetske književnosti u Bernu. Nakon mnogo godina rada u Evropi vratio se u domovinu i danas živi u Bogoti.

Kubanskim razgovornim i žargonskim jezikom, uz veliku dozu humora, Sto boca na zidu, anatomija dvostrukog ubistva, smešta nas u Havanu devedesetih godina, usred krize prouzrokovane slomom socijalističkog bloka. Zeta, pripovedačica i junakinja preživljava baveći se nedozvoljenim poslovima i priča o svojoj vezi sa Mojsesom, nekadašnjim sudijom Vrhovnog suda čija je priča opet povezana s „propašću jednog sveta i padom bogova“, to jest, sa slomom utopije. Sa Zetom i njenom prijateljicom Lindom, autorkom trilera, zalazimo u skrajnuti svet koga nema u turističkim vodičima za kubansku prestonicu.
Preko šarolikog popisa imena likova, Ena Lusija Portela nas uvodi u nedaće sveta književnosti, u nedostatak stremljenja, u sporo buđenje homoseksualnosti, u svet droge i seksa kao puteva za beg, u nevidljivo marginalizovanje i sve veće mentalno urušavanje izazvano propadanjem i bezvoljnošću.
Preveden na engleski, francuski, portugalski, holandski, poljski, italijanski, grčki i turski, ovo je najpoznatiji roman Ene Lusije Portele.

Decembar 2017, predgrađe Liona. Samuel Vidubl ponovo se susreće s članovima svoje porodice s majčine strane, na večeri za Hanuku, prepunoj meteža i živopisnih priča o njihovom Alžiru, od osvajanja Konstantina 1837. do egzodusa 1962. godine. Dok gleda kako gore sveće u menori, jedinom predmetu što je stajao uglavljen u nana Bajin kofer kad je stigla u Francusku, a predstavlja temu brojnih fantazija u porodičnom romanu – navodno je pripadao Kahini, jevrejskoj berberskoj kraljici – odlučuje da se otisne na putovanje, pa kreće avionom za Konstantin. Nada se i da će tamo pronaći Džemilu, koju je upoznao u Parizu, u noći nakon terorističkih napada, a koja je otišla da diže revoluciju kako bi se okončao Butflikin režim u Alžiru.
Prošlost i sadašnjost se prepliću dok Samuel luta po ulicama Konstantina, po Gelmi i Anabi, pronalazeći mesta gde mu se baba udala, gde mu se deda ubio, gde je rođena njegova majka, gde se njegova tetka ukrcala na brod za Marselj. Po povratku u Francusku, neumorno ispituje žene iz svoje porodice, čija je dužnost da pale devet sveća, ne bi li rasvetlio tajnu svećnjaka.
Kroz njihove uspomene shvata šta ga povezuje sa Alžirom i šta povezuje sve te generacije žena, koje bi istorija izbrisala da nije romana da to isprave. Iza višestrukih identiteta, legendarnih, stvarnih ili preuzetih – berberska prošlost, jevrejska vera, arapski jezik, francusko državljanstvo – ocrtava se pripadnost jednoj geografskoj zajednici: prava domovina tih Orijentalki jeste Mediteran, Mediteran nekadašnjih i sadašnjih izgnanika, Mediteran Homera i Alberta Koena, Ibn Halduna i Albera Kamija.
U ovoj velikoj knjizi smeha i suza, u kojoj ima nečeg od inicijacijske potrage, pripovesti o korenima, sage o jednoj porodici i ljubavnog romana istovremeno, Emanuel Ruben slavi zemlju svojih predaka i daje joj novo lice.

Roz ima pedesetak godina i za sobom život pun onoga što život inače sa sobom nosi – radosti, pehova, dece, a tu je i jedan razvod. I ljubavnici koji su je tukli – gotovo svi. Svake večeri na povratku s posla svrati u „Rojal”, bar u kojem se oseća kao kod kuće. I pije. S vremena na vreme tu se viđa sa svojom najboljom prijateljicom Mari-Žan. Zatim ode kući, pa sutradan sve ispočetka. Ali jedne noći u baru se pojavi Lik i Roz dopusti da poslednji put padne u zamku one farse koju nazivamo velika ljubav. Samo što se zaklela da je više nikad niko neće udariti.

O autoru:
Nikola Matje (Nicolas Mathieu) rođen je 1978. u Vogezima. Nakon studija istorije i filma nastanio se u Parizu, gde je radio razne poslove (novinar, scenarista, privatni profesor...). Svoj prvi roman, Aux animaux la guerre, za koji je dobio nekoliko nagrada, objavio je 2014. i adaptirao ga za televizijsku seriju sa Alenom Tasmom, a za drugu knjigu, Deca njihova za njima (Akademska knjiga, 2022), ovenčanu hvalospevima kritike, dobio je brojne nagrade, među kojima je najznačajnija Gonkurova nagrada za 2018. godinu. Danas živi u Nansiju.

„Zovem se Pjetro Paladini, imam četrdeset i tri godine i udovac sam.“ Tako sebe predstavlja glavni junak romana Tihi haos. Čovek naizgled uspešan, sa odličnim poslom, ženom koja ga voli, desetogodišnjom ćerkom. Ali jednog dana, dok spasava život nepoznatoj ženi, dogodi se nešto nepredvidljivo – i sve se menja.

Pjetro se povlači u svoj automobil, parkiran ispred škole njegove ćerke, i za njega počinje doba buđenja. Posmatrajući svet iz tačke u koju se zabio, on postepeno otkriva nepoznatu stranu drugih ljudi – svojih šefova, kolega, srodnika i ostalih znanih i neznanih koji, svako pod težinom sopstvenog bremena, hitaju k njemu, i kao po nekom pravilu padaju pred njegovom neshvatljivom smirenošću. Tako se Pjetrova priča širi, postaje velika, i sadrži ih sve, vodi ih, inspiriše.

Veronezijevo pripovedanje koje čitaoca u zamahu poduhvati i ponese, njegov neprekidni ples između intelekta i reči – jeste konopac kojim Pjetro Paladini polako i nemajući druge, povlači k sebi prepunu kofu sa dna bunara. Time se lagano pripremaju uslovi za jedno finale – izuzetno – pa ipak tako prirodno, u kojem se dolazi do najjednostavnije istine: prihvatanja ljudske prirode u njenoj banalnoj, herojskoj konfuziji snage i slabosti.

Sandro Veronezi (Sandro Veronesi), italijanski pisac i publicista, rođen je u Firenci 1959. Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u istom gradu. Jedan je od najznačajnijih pisaca svoje generacije u Italiji. Objavio je više proznih knjiga (romana, priča, eseja, putopisa). Dobitnik je nekoliko književnih nagrada u zemlji i inostranstvu. Romani Tihi haos i Kolibri (Akademska knjiga) nagrađeni su najvišom italijanskom književnom nagradom „Strega“.

Po oba romana su snimljeni filmovi. Književni nedeljnik La lettura – Corriere della sera izabrao je roman Kolibri za knjigu godine 2019. Dobitnik je „Velike nagrade Ivo Andrić“ za 2022. godinu, koju dodeljuje Andrićev institut iz Andrićgrada – Višegrada za životno delo, a povodom objavljivanja romana Kolibri na srpskom jeziku.

Sin holandskog tužioca Marten Landman sprijateljio se u mladosti sa Erolom, sinom iz jedne turske radničke porodice. Bio je tada upleten u tuču između dve turske porodice, posle koje je jedan mladić ostao invalid.

Kada se Marten, zajedno sa Sibil, svojom prvom ljubavi a sada Erolovom ženom, specijalnim povodom vraća u grad svoje mladosti, otkriva koliko je ta tuča obeležila njegov život. On ne može više da zanemaruje odgovor na pitanje o tome šta se tada zaista dogodilo.

Mladalačko remek-delo Karlosa Fuentesa Najprozračniji kraj uvodi nas u postrevolucionarni Meksiko na početku pedesetih godina 20. veka: krv koja je deset godina prolivana u građanskim ratovima, obuhvaćenim zajedničkim nazivom Meksička revolucija, odavno se osušila, ali još kola u sećanjima preživelih revolucionara i njihovih potomaka. Ideali su uvenuli, ali pobednici još imaju potrebu da pad u otuđenje, ugnjetavanje i pohlepu prikažu kao nastavak revolucionarnih snova o boljem društvu. U preraspodeli moći neki su ugrabili sva materijalna dobra i kupuju društveni ugled, neki su izgubili sve osim društvenog ugleda i sad žive od njegove rasprodaje, a neki – ogromna većina – ostali su ono što su uvek bili: nevidljivi, nevažni, potlačeni, večito praznih ruku i gladnih usta.

Sve njihove priče sustiču se u Gradu Meksiku, koji svojim vrhovima teži ka kosmopolitskoj modernosti novca, a svojim najdubljim korenjem upija mitove prekolumbovske prošlosti, i u njegovom živom ljudskom otelotvorenju Iški Sijenfuegosu, čijim rečima roman počinje i završava se. Ko je Iška? Čovek od krvi i mesa?

Arhetip Grada Meksika i njegovih protivrečnosti ili naslednik revolucionarnih ideala? Katalizator razdora i nesreće ili vesnik ozdravljenja? Intelektualac ili osvetnik? Sveprisutan i ćutljiv, on s lakoćom prelazi granice međusobno nedodirljivih društvenih krugova, prianja uz ostale junake kao senka, izvlači na površinu njihove priče, tajne i strasti, i pokreće dramatične događaje.

Namera da ne znam ništa bila je zapravo suština mog čitanja-u-hodu.“ Ovu rečenicu izgovara glavna junakinja romana Mlekadžija, srednja sestra iz mnogočlane katoličke porodice, koja odrasta i sazreva u hermetički zatvorenoj zajednici oštro polarizovanog društva Severne Irske sedamdesetih godina prošlog veka. U gradu bez imena, jer imena su iz ovog romana prognana kao nepoželjne izdajice ličnog i kolektivnog identiteta, ova osamnaestogodišnjakinja suočava se sa onim što se u njenoj sredini zove „političkim problemima“, a što je u novijoj istoriji podjednako eufemistički nazvano „nevoljama“, dok je zapravo reč o krvavim sukobima vezanim za borbu za otcepljenje Severne Irske od Velike Britanije. U sredini u kojoj nema nesvrstanih i neutralnih, u kojoj nema nijansi između crnog i belog, a nasilje je poželjno i prihvaćeno kada dolazi od „naših“ i sprovodi se protiv „njihovih“, onih koji pripadaju zajednici od „preko puta“ ili „preko bare“, srednja sestra brani se od stvarnosti zadubljena u knjigu dok hoda gradskim ulicama. Izuzetna knjiga u kojoj se prepliću užas i humor i brutalnost i nežnost i nerazumevanje i opraštanje, u kojoj bajkovita atmosfera kao nameran iskorak iz konkretnog hronotopa samo pojačava efekat životnosti, uveravajući čitaoca da se sve odigralo baš tako, da se sve ovo događalo i da se događa uvek i svuda.
O autoru:
Britanska književnica irskog porekla Ana Berns (Anna Burns, 1962) dobila je 2018. Bukerovu nagradu (Man Booker Award) za svoj treći roman Mlekadžija (Milkman), koji je ubrzo preveden na mnoge strane jezike. I u svoja dva prethodna romana: Bez kostiju (No Bones, 2001) i Male konstrukcije (Little Constructions, 2007), kao i u Mlekadžiji, tematizovala je vreme krvavih sukoba u Severnoj Irskoj, mestu njenog rođenja i odrastanja, događaje koji su obeležili period od tridesetak godina (od kraja šezdesetih do 1998), poznate pod eufemističkim nazivom „Nevolje“ (The Troubles). Posebnost njenog spisateljskog glasa donela joj je Bukerovu nagradu, kao prvom laureatu koji je došao iz Severne Irske. Mlekadžija je nagrađen i Orvelovom nagradom za političku fikciju (2019) i Međunarodnom dablinskom nagradom za književnost (2020).

Knjiga Benhamina Labatuta Kada prestanemo da razumemo svet jedinstvena je i fascinantna proza koja govori o velikim naučnim dostignućima i ispituje krupne promene u našem razumevanju sveta. U toj prozi zastrašujuće lepote i spontane ubedljivosti, simbiozi različitih svetova, književnost ispituje nauku, a nauka se pretvara u literaturu.

Čitajući stranice Labatutove proze susrećemo se sa istorijatom prvog modernog sintetičkog pigmenta, „pruskog plavetnila”, koji je nemački fizičar jevrejskog porekla Fric Haber iskoristio za stvaranje otrova korišćenog docnije u nacističkim logorima smrti; učestvujemo u matematičkim istraživanjima Aleksandra Grotendika koja će ga odvesti do socijalne otuđenosti, mističnog delirijuma i, najposle, do samog ludila; prisustvujemo čitanju pisma sa rešenjima jednačine relativiteta i prvim nagoveštajima pojma crne rupe koje iz rovova Velikog rata Ajnštajnu upućuje prijatelj na samrti; svedoci smo i rivalstva između osnivača kvantne mehanike – Ervina Šredingera i Vernera Hajzenberga, utemeljivača principa neizvesnosti, kao i čuvenog odgovora koji Ajnštajn upućuje Nilsu Boru: „Bog se ne kocka sa univerzumom!”

O autoru:

Čileanski pisac Benhamin Labatut (Benjamín Labatut, 1980) rođen je u Roterdamu, u Holandiji. Detinjstvo je proveo u Hagu, Buenos Ajresu i Limi, pre nego što se nastanio u Santjago de Čileu, gde trenutno živi i radi.

Za prvu knjigu kratkih priča, Antarktik počinje ovde, dobio je 2009. Nagradu „Caza de Letras” u Meksiku kao i Nagradu Opštine grada Santjaga u Čileu za najbolju zbirku pripovedaka (2013). Drugu knjigu, Posle svetlosti, objavio je 2016. godine.

Za knjigu Kada prestanemo da razumemo svet (2020) autor kaže da je „sastavljena od eseja (koji nije hemijski čist), dve priče koje pokušavaju da ne budu priče, kratkog romana i polubiografskog proznog komada”. Knjiga je doživela veliki međunarodni uspeh, prevedena je na više od dvadeset jezika, a njeno englesko izdanje bilo je 2021. godine u najužem izboru za internacionalnu Bukerovu nagradu i u najužem izboru za Nacionalnu književnu nagradu za prevedenu književnost

Rat u Indokini jedan je od najdužih ratova u savremenoj istoriji. Pa ipak, u školskim udžbenicima jedva da se pominje. S moćnim smislom za pripovedanje, Erik Vijar u Časnom izlazu govori o tome kako su u čudesnom preokretu istorije dve vodeće svetske sile izgubile od jednog malog naroda, vijetnamskog, i uranja nas u srce spleta interesa koji će ih dovesti do poraza.

Erik Vijar, francuski pisac, filmski scenarista i reditelj, rođen je u Lionu 1968. Živi u Francuskoj. Kao pisac, prvo priznanje dobio je 2010. za epski roman Konkistadori. Za svako naredno objavljeno delo, među kojima se ističu Tuga zemlje: Priča o Bafalo Bilu Kodiju i 14. jul, dobijao je književne nagrade, da bi mu 2017. bila dodeljena ona najprestižnija, nagrada Gonkur za knjigu Dnevni red. U najužem izboru za Bukera našla se knjiga Rat siromašnih (Akademska knjiga, 2022).

Ovo je priča o tri žene: o meni, koja pripovedam život junakinje romana od rođenja do odrastanja njene kćerke. Druga žena je moja majka, domaćica, koja bez odobrenja muža nije mogla da se zaposli ili otvori račun u banci. Treća je moja kći, ona mi je donela slobodu.”
„Ideju za ovaj roman dao mi je pokret MeToo. Želela sam dublje da proučim žensku sudbinu, položaj žene u društvu. Istraživala sam koji su to životni i moralni stavovi koje same žene prenose jedna drugoj iz generacije u generaciju.

„Kad danas razgovaram sa mladim ženama, vršnjakinjama moje kćerke, vidim da one potcenjuju doprinos feminističkih pokreta iz 70-ih. Smatraju ih prevaziđenim, a stečena prava prirodnim.” - Kamij Lorans

Kamij Lorans (Camille Laurens, 1957) diplomirala je i predavala savremenu književnost. Piše romane, pripovetke, eseje, književne kritike i bavi se pozorištem. Objavila je romane Index, Romance, Les travaux d’Hercule, L’Avenir, L’Amour, Ni toi ni moi, Romance nerveuse, Celle que vous croyez. Zbirkom priča Philippe započela je istraživanje odnosa književnosti i stvarnosti. Od tada često piše o sebi na literarno obrađen način. Za roman Dans ces bras-là dobila je Nagradu „Femina”. Dela su joj prevedena na tridesetak jezika.

Roman Škola za ludake jedan je od najznačajnijih fenomena ruske književnosti druge polovine XX veka. Po rečima samog autora, ovo je knjiga „o prefinjenom i neobičnom dečaku, obolelom od šizofrenije, koji ne može da se pomiri sa okolnom stvarnošću”, a koji, uključujući se u svet odraslih, otkriva prisustvo ljubavi i smrti u svetu.

Godine 1524. sirotinja s juga Nemačke diže bunu. Buna se širi, ubrzo zahvata Švajcarsku i Alzas. U nastalom haosu izdvaja se jedna figura, figura mladog teologa koji se bori uz ustanike. On se zove Tomas Mincer. Njegov strašni život nalik je romanu. A to znači da je bio vredan življenja; dakle, vredan je da se ispriča.
„Tako biva s rasrđenima, jednog lepog dana izbiju iz glave narodâ kao što duhovi izlaze iz zidova.“

Erik Vijar (Eric Vuillard), francuski pisac, filmski scenarista i reditelj, rođen je u Lionu 1968. Živi u Francuskoj. Kao pisac, prvo priznanje dobio je 2010. Za epski roman Konkistadori. Za svako naredno objavljeno delo, među kojima se ističu Tuga zemlje: Priča o Bafalo Bilu Kodiju i 14. jul, dobijao je književne nagrade, da bi mu 2017. bila dodeljena ona najprestižnija, nagrada ,,Gonkur” za knjigu Dnevni red (Akademska knjiga, 2018).

Avgust 1992. Dolina izgubljena negde na istoku Francuske, visoke peći koje više ne rade, jezero, vrelo popodne. Antoni ima četrnaest godina i, da bi razbio dosadu, sa rođakom odlučuje da ukrade kanu i ode da vidi šta se dešava sa druge strane, na čuvenoj nudističkoj plaži. Na kraju tog puta Antonija čekaju prva ljubav i prvo važno leto, ono koje odlučuje o svemu posle. Biće to drama života koji počinje.
Nikola Matje piše roman o jednoj dolini, jednoj epohi, tinejdžerskim godinama, ispisuje političku pripovest o omladini koja mora da pronađe svoj put u svetu na umoru. Četiri leta, četiri trenutka, od Smells Like Teen Spirit do Svetskog prvenstva 1998, sve da bi ispričao priču o životima koji se punom brzinom odvijaju u toj Francuskoj u sendviču između gradova srednje veličine i naselja sa kućama u nizu, i zabiti i betoniranih prigradskih naselja. U Francuskoj muškaraca potrošenih od rada i njihovih dragana uvelih sa dvadeset godina. U zemlji daleko od globalizacije, zaglavljenoj između nostalgije i propadanja, pristojnosti i gneva.
Roman je nagrađen Gonkurovom nagradom 2018. godine.

Nikola Matje (Nicolas Mathieu) rođen je 1978. u Vogezima. Nakon studija istorije i filma nastanio se u Parizu, gde je radio razne poslove (novinar, scenarista, privatni profesor...). Svoj prvi roman, Aux animaux la guerre, za koji je dobio nekoliko nagrada, objavio je 2014. i adaptirao ga za televizijsku seriju sa Alenom Tasmom, a za drugu knjigu, Deca njihova za njima, ovenčanu hvalospevima kritike, dobio je brojne nagrade, među kojima je najznačajnija Gonkurova nagrada za 2018. godinu.
Danas živi u Nansiju.

Marko Karera je „kolibri“, čovek sa gotovo natprirodnom sposobnošću da ostane miran sred haosa sveta koji se stalno menja. Iako u njegovom životu ima mnogo emocionalnih izazova – patnja zbog smrti sestre i odsustva brata, staranje o roditeljima, podizanje unuke, odanost jednoj ženi – Marko istrajava u plemenitom stoicizmu. Kako godine prolaze i luk njegovog života se savija, on se raduje budućnosti videći da štafeta prelazi sa njega na sledeću generaciju.
Čudesno i upečatljivo putovanje kroz vreme, ispričano kroz različite narativne i stilske forme, Kolibri je priča o patnji, sreći, gubitku, ljubavi i nadi – o čoveku koji simboliše tiho herojstvo mnogobrojnih običnih ljudi. Uzbudljiv roman o sposobnosti da se u budućnost gleda s nadom i živi intenzivno do samog kraja, Kolibri, remek-delo Sandra Veronezija – izuzetno čitljivo, bogato uvidima i ispunjeno zanimljivim obrtima i otkrićima – jeste slika našeg postojanja, kao i prepreka i hirova sudbine na koje nailazimo, a koji nas pokreću i konačno definišu.

Sandro Veronezi (Sandro Veronesi), italijanski pisac i publicista, rođen je u Firenci 1959. Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u istom gradu. Jedan je od najznačajnijih pisaca svoje generacije u Italiji. Objavio je više proznih knjiga (romana, priča, eseja, putopisa). Dobitnik je nekoliko književnih nagrada u zemlji i inostranstvu. Romani Tihi haos i Kolibri (Akademska knjiga) nagrađeni su najvišom italijanskom književnom nagradom „Strega“. Književni nedeljnik La lettura – Corriere della sera izabrao je roman Kolibri za knjigu godine 2019.

Dve su godine kako Pol Hansen služi zatvorsku kaznu u provincijskom zatvoru u Montrealu. Ćeliju deli s Hortonom, bajkerom Hels ejndželsa, koji robija zbog ubistva. U romanu otkrivamo Hansena pre zatvora – kao glavnog nastojnika stambene zgrade Ekscelzior, gde dolaze do izražaja njegovi talenti domara, čuvara, majstora svih zanata i, uz sve to, iscelitelja duša i utešitelja ojađenih. Kad nije zaokupljen brigom o stanarima ili održavanjem zgrade, vreme provodi s Vinonom, svojom suprugom. Ona ga svojim avionom vodi nebu pod oblake. No, odjednom se sve menja. U zgradu stiže novi upravnik, izbijaju sukobi… Dešava se ono neizbežno. Radnja ovog romana odvija se u okruženju koje čine crkva prekrivena peščanom dinom, rudnik azbesta pod otvorenim nebom, meandri reke srebrne boje, zvuci orgulja.

Životna priča Nije svima isto na ovom svetu jedna je od najlepših knjiga Žan-Pola Diboe. U njoj otkrivamo pisca s istančanim osećajem za druge ljude, osetljivog na sve oblike nepravde.

Žan-Pol Diboa rođen je 1950. u Tuluzu, gde živi i sada. Dobio je nagradu France Télévisions za roman Kennedy et moi (1996), nagrade Femina i Fnac za Une vie française (2004), kao i priznanje Vialatte za Le Cas Sneijder (2012). Njegovi romani dosad su u Francuskoj prodati u preko milion primeraka.

I ova knjiga vezana je za okupaciju, ali ne bukvalno. Koristio sam imena ljudi koje sam viđao u svom detinjstvu, ali su prikazani kao da sam ih sanjao. Neprekidno tapkam u blizini teme gubitka pamćenja, onakve kakvu su u francuskoj književnosti tretirali Žirodu ili Anuj i kakva me je oduševila u američkom crnom filmu. Da se bolje izrazim, upravo su mi Mankijevičevi filmovi dali podsticaj da je napišem…
(Patrik Modijano za list Liberasion)

Mladi pisac i književni kritičar Orlando Barone zabeležio je na magnetofonsku traku niz razgovora između dva velikana argentinske i svetske književnosti: Horhea Luisa Borhesa i Ernesta Sabata. Nakon dve decenije razdora zbog dubokih estetskih i političkih razlika, Borhes i Sabato su se između decembra 1974. i marta 1975. sedam puta susreli kako bi razgovarali o pitanjima vezanim za književnost, umetnost, život. Kroz njihove dijaloge prolaze Džejms, Stivenson, Konrad, Česterton, Šo, Melvil, Skot, Dikens, Hemingvej, Fokner, Džojs, Po, Dostojevski, Kafka, Šatobrijan, Malarme, Bergson, Flober, Žid, Volter, Gete, Helderlin, Servantes, Kevedo, veliki argentinski pisci, tango, milonga...

Knjiga Razgovori je svojevrstan testament dva intelektualca čiji je književni opus obeležio XX vek. Ovo je štivo o univerzumu i večnosti.

Panekov junak ume s užitkom i sarkazmom da kritikuje poredak savremenog sveta, položaj nauke, mentalitet češkog naroda, ksenofobiju i rasizam. On je odavno emigrirao iz Češke i ne zna više gde pripada. Srednja Evropa uopšte ne postoji, izjasniće se sporedna junakinja u romanu, koja nema postkomunističke traume.
U vremenu globalizacije i opštih migracija, pojmovi kao što su dom, nacija i rasa, Panekovom junaku deluju kao ostaci prošlosti koji više nemaju smisla. Uprkos tome, ili možda baš zbog toga, nedostaje mu ukorenjenost. Intenzivno će to osetiti došavši u indijski Bangalore, na naučnu konferenciju. Kulturni šok pojačaće usađene fobije i naglasiti predrasude koje neguju čak i najobrazovaniji ljudi.
Kroz ljubavni susret sa Indijkom, uzajamne ispovesti o životnim iskustvima boravka na Islandu, u Americi i Australiji, zaokružiće se priča, sirovim hrabalovskim stilom ispisana, o tome kako moderni nomad, otišavši daleko od svega što mu je poznato, susreće samoga sebe.

Pripovedajući o Lauri Dijas, svedokinji nacionalnih i internacionalnih događaja koji su obeležili
XX vek, Karlos Fuentes kroz intimni život jedne žene ispunjen strastima, različitim preprekama,
predrasudama, ljubavlju, radošću i bolom, na putu ka osvajanju slobode i kreativnosti, pripoveda
ličnu porodičnu sagu koja se odvija u Halapi, Verakrusu, u glavnom gradu Meksika, kao i u
Detroitu i Los Anđelesu.
Visokim proznim stilom, veran svojoj književnoj misiji da opiše i objasni ukrštanje životnih i
istorijskih puteva, Fuentes ispisuje kulturnu i političku povest turbulentnog Meksika, gde se kao
protagonisti pojavljuju Frida Kalo i Dijego Rivera, a kao usputni prolaznici mnogobrojne ličnosti
koje su obeležile živopisnu i trnovitu povest te latinoameričke zemlje.
Roman Godine s Laurom Dijas spada u najbolja dela svetske književnosti.

Radnja romana smeštena je u jesen godine 1905, u vreme previranja ruske društvene stvarnosti, kao uvertira za docniju Oktobarsku revoluciju. Mladi Nikolaj Apolonovič Ableuhov, po nalogu terorističke, revolucionarne organizacije, sprema atentat na svog oca, senatora, krutog carskog birokratu, tako što će u njegovu radnu sobu, u kutiji za sardine, postaviti bombu. U tom kratkom vremenu, grad živo pulsira, s neprekidnim tokom užurbane ljudske gomile. U žaru slućenog i rađajućeg revolucionarnog zanosa,
mešaju se svest i podsvest likova. Nikolaj Apolonovič, jedna verzija čoveka iz podzemlja Dostojevskog, neurotičan je i nesiguran mladić koji prihvata ideje revolucije kao zavodljivu igru.

Žaneta Đukić Perišić

Fascinantna knjiga. Uzbudljivo putovanje kroz vreme, prostor i kulture. Mešavina činjenica, poluistina i potpune fikcije objedinjena je piščevim diskretnim, ali stalno prisutnim smislom za humor. Zoran Gaši je erudita koga učenost ne sprečava da stvori tekst koji se sa neverovatnom lakoćom odmotava pred čitaocem.

Aleksandar Davić

… Dakle autor poziva sile načastive da snime strah u jednom kadru. Ako snimak uspe straha više neće biti. Ako ne uspe, sile nečastive postaće fotografi ovenčani večnom slavom. Šta će se stvarno dogoditi – ne zna se do kraja romana. A kraj njegov nastupiće ako ga neko pročita.

Mirko Sebić

Vladimir Fedorovski piše istinski roman o divu ruske književnosti: roman o čoveku koji je bio daleko ispred svog vremena, čoveku silovitog temperamenta, rastrzanom između svojih fizičkih želja i duhovnih težnji. Fedorovski na osnovu istraživanja dosada nepristupačnih arhiva, kao i nekih nepoznatih svedočanstava, dovodi u pitanje uvreženu predstavu o Tolstoju kao čoveku i piscu, a pritom otkriva i neke dugo prećutkivane tajne iz njegovog života.