SAVREMENI ROMAN

Roman Vrtlog kolumbijskog pisca Hosea Eustasija Rivere prati mučne avanture mladog pesnika Artura Kove i njegove ljubavnice Alisije dok beže iz Bogote i upućuju se u divlju i negostoljubivu unutrašnjost Kolumbije. Nakon što se razdvoji od Alisije, Arturo napušta visoke ravnice i odlazi u džunglu, gde iz prve ruke svedoči o stravičnim uslovima u kojima žive oni koji su prisiljeni ili prevarom naterani da sakupljaju kaučuk. U priči o prevarantima, gazdama plantaža kaučuka i surovim pejzažima, u Vrtlogu se istovremeno snažno osuđuje senzacionalno kršenje ljudskih prava koje se događalo tokom amazonskog „kaučukskog buma“. Roman vrvi od izvanrednih slika prirode džungle i smatra se jednim od najčuvenijih književnih prikaza prirodnog ambijenta u istoriji latinoameričke književnosti. Rivera je bio angažovan pisac, autentičan stvaralac i književni inovator koji je otvoreno zauzeo stav odbijanja i protesta protiv nemara vlada koje nisu učinile ništa da zaustave zloupotrebe, haos i razaranja izazvana delovanjem transnacionalnih kompanija, velikog kapitala i oligarhija.

Mlada žena stoji na železničkom peronu i čeka svoj zakasneli voz. Želi da putuje na istok, u Poljsku, u onaj grad koji su njeni baka i deda nekada napustili zajedno sa njenim ocem. Upušta se u potragu za prošlošću, u trenutku kada se očevo pamćenje i sećanja na davna vremena postepeno gube, s ciljem da pronađe odgovor – ali na šta? Na tom putovanju prate je brojni glasovi: glasovi iz prošlosti, iz njene unutrašnjosti, iz nepoznatog? Nad ovom pričom lebdi tajanstvena figura snežne sove…

Jul 2014. godine, Donbas. Iz Harkova se u rodno selo vraća osamnaestogodišnja studentkinja Žana kako bi negovala bolesnu majku. Istovremeno iz Moskve stiže njihov mladi sused po nadimku Valet i stariji visoki oficir po nadimku Korolj, oba sa zadatkom ruske vojne komande. Nazire se nešto strašno i nepopravljivo. Ali u malom rudarskom selu se, ne po prvi put, odvijaju veliki istorijski događaji. Na primer, svi njegovi žitelji godinama znaju ali ćute o čudovišnim zbivanjima od pre 70 godina.


Ruski pesnik, esejista i novinar Sergej Lebedev rođen je u Moskvi 1981. Sedam godina je proveo u geološkim ekspedicijama u severnim delovima Rusije i Srednjoj Aziji. Sergej Lebedev istražuje najstrašnije i najosetljivije epizode sovjetske i ruske istorije: ratove, revolucije, represije. Slučajno ili namerno zaboravljena imena, datume i dokumenta Lebedev pretvara u teme zanimljive ne samo ruskom čitaocu. Lebedev je jedan od savremenih ruskih pisaca koji su najviše prevođeni u svetu. Njegove knjige prevedene su na nekoliko desetina jezika i dospele su na najuže liste prestižnih ruskih i međunarodnih književnih nagrada. The New York Review of Books pozdravio je Lebedeva kao „najboljeg od ruskih pisaca mlađe generacije“. Trenutno živi u Berlinu.

Roman dobitnika Bukerove nagrade, preveden na preko 20 jezika
Jedna od 100 najboljih knjiga XX veka po izboru lista Le Monde

Dvadeset godina nakon završetka Drugog svetskog rata, u Albaniju dolazi italijanski general. Dobio je zadatak da iskopa tela vojnika poginulih tokom rata. Predstavljajući generalovo traganje za njihovim grobovima, Kadare u isto vreme daje nenadmašno napisanu sliku Albanije na vrhuncu vladavine Envera Hodže. Ipak, u središtu ovog romana, sastavljenog od niza snažnih poetskih slika i reskih dijaloga, nalaze se sudbine pripadnika „mrtve vojske“, bačenih u grotlo suludog rata. Suočavajući generala, baš kao i čitaoce, sa užasima potpuno besmislenog i nepojmljivog stradanja, Kadare ispisuje izuzetan roman, jednu od najvećih optužnica protiv ratnog ludila, ali i knjigu koja je postala klasik evropske literature XX veka.
Prvobitno albansko izdanje romana iz 1963. godine bilo je cenzurisano od strane režima Envera Hodže. U ovom izdanju donosimo knjigu koju je Kadare redigovao i u nju vratio cenzurisane delove.
* * *
„Na granici tri temperamenta, Grčke koja mu daje svoje melodije, Albanije koja mu daje svoje jasne ciljeve i Crne Gore koja mu na granici daje svoju čudnu divljinu – Ismail Kadare je glas na koga treba računati…“
Alen Boske
„Talentiran pisac, moderan roman i bit će jednako sa zanimanjem čitan u Rimu, kao i u Tokiju ili Londonu.“
Miroslav Krleža



Ismail Kadare rođen je 1936. godine u Đirokastri. Odrastao je u liberalnoj građanskoj porodici. Studirao je književnost u Tirani i Moskvi. Početkom šezdesetih počeo je da radi kao novinar u albanskim medijima. Debituje 1963. romanom General mrtve vojske. Roman je doživeo veliki uspeh u Albaniji, a ubrzo biva preveden na brojne svetske jezike. I danas je najtiražniji albanski roman svih vremena. Po motivima ove knjige snimljena su čak tri igrana filma. Najveći uspeh doživela je filmska adaptacija u kojoj glavnu ulogu tumači Marčelo Mastrojani. Sledi niz romana, drama, knjiga priča, eseja i poezije. Posebnu se ističu knjige Hronika u kamenu (1971), Most na tri luka (1978), Palata snova (1981), Piramida (1992), Razgovor o brilijantima jednog decembarskog popodneva (2013)... Odlazi iz Albanije 1990, dobijajući azil u Francuskoj. Preminuo je 2024. u Tirani. Dobitnik je niza prestižnih priznanja, među kojima su Međunarodna Bukerova nagrada (2004), Nagrada princa od Asturije (2009), Legija časti (2016), Međunarodna nagrada za književnost Nojštat (2020)... Bio je član Francuske akademije moralnih i političkih nauka, Berlinske akademije za umetnost i Albanske akademije. Smatra se jednim od najznačajnijih evropskih književnih stvaralaca XX i XXI veka.

Ima nešto manje od jednog veka kada se prvi put pojavila Neprijateljica, mali dragulj mlade romansijerke, još nepoznate čitalačkoj publici. Objavljenom pod pseudonimom Pjer Nerej, anagram Irena Nemirovski, pod plaštom fikcije u tom romanu analizira ambivalentnost svog odnosa sa majkom. Irena ovde postaje Gabri, buntovna sedamnaestogodišnjakinja, žestoka, konfuzna adolescentkinja, suprotstavljena jednoj indiferentnoj majci, staroj koketi čije vreme prolazi i koja se bori za svoju poslednju ljubav. Ova okrutna priča o ludim godinama u Parizu prati Gabrin ulazak u period izrastanja u ženu raspolućenu između nadolazeće želje i nepodnošljive samoće u kojoj lice omražene osobe mladoj devojci postaje još omraženije jer se njihove crte malo pomalo mešaju. Kao nova Elektra, Irena Nemirovski ne štedi tu majku koja besomučno liči na njenu, čiji portret predstavlja koketu, koliko beskorisnu toliko i okrutnu. Pod gorkim perom amblematične autorke, oživljava i čitavo jedno dezorijentisano društvo između dva svetska rata.

O autoru:

Rođena 1903. u Kijevu, Irena Nemirovski je sa roditeljima došla u Pariz 1919, izbegavši iz sve crvenijeg Sovjetskog Saveza. Otac, preduzimljiv ukrajinski bankar, vrlo brzo uspeo je da obnovi porodično bogatstvo. Irena je studirala na Sorboni, kretala se u mondenskim krugovima na relaciji Pariz – Bijaric – Azurna obala, govorila jezike, stekla veze i družila se sa umetničkim kremom, pored ostalih, sa Žanom Koktoom i Romenom Garijem. Objavljivanjem romana David Golder 1929. (Akademska knjiga, 2023) postala je mezimica pariskih salona. Napisala je još petnaest romana i biografsku knjigu o Čehovu. Roman Francuska svita završila je 1940, objavljen je posthumno tek 2004. i dobio je nagradu Renodo. Bila je udata za biznismena jevrejskog porekla Mihaila Epštajna. Dolazak Nemaca u Francusku i Petenov uspon nisu slutili na dobro, te je Irena Nemirovski sa ćerkama pobegla u burgundsko seoce Isi-l-Evek, gde joj se pridružio i muž jer je izgubio pravo na rad. Pred sve izglednijom deportacijom, uhvatila se za slamku spasa i preobratila u katoličanstvo. Svi napori da bude izuzeta iz sudbine svojih sunarodnika nisu pomogli i ona je već 1942. godine deportovana u Aušvic gde je umrla od tifusa.

Pred nama su vesele letnje slike. Nekad je to krš oblika brodova. Nekad su to restorani nad vodom. Tende i njihove senke, filtrirano sunce, čamci, oblaci i voda. Crvene, žute i oranž boje koje krvare na zapadu. Ljubičasto nebo nad silosima. Tu je plavet oblaka, odžaka, splavova, prelaznih mostova.

Vladimir Pištalo

O autoru:

Stanislas Pjere je rođen u Lilu. Nakon studija filozofije, književnosti i orijentalnih jezika, započinje izuzetnu diplomatsku karijeru u centralnoj i istočnoj Evropi kao diplomatski savetnik u Pragu, Budimpešti, Ankari, Istanbulu, Bukureštu, Varšavi, Valeti i Beogradu. Uporedo s diplomatskom karijerom, razvija strast prema crtežu i slikarstvu, istovremeno obogaćujući svoja dela putopisnim tekstovima.

Bufalo Bil, nekadašnji vojnik i lovac na bizone, postao je zabavljač. Njegov Wild West Show, koji je na turneju krenuo 1883, dao je priliku američkoj i evropskoj publici, među njima i publici u Velikom Bečkereku, da posmatra poslednje godine osvajanja Divljeg zapada. Bilo je tu i konjanika, i oružanih okršaja, i napada na poštanske kočije, ali i scenskog prikaza sukoba kauboja i Indijanaca. Jedini je problem što je sve to bila laž. Krivotvoreći američku istoriju, Wild West Show Bufala Bila je izgradio sliku Divljeg zapada kakvu i danas znamo. Ili kako bi to izrazio Erik Vijar: „Spektakl stvara svet.“ Da sve bude još tragičnije, Indijanci koji su preživeli masakre igrali su sami sebe, godinama obnavljajući scenski prikaz sopstvene propasti.
Erik Vijar otkriva detalje ovog u isto vreme i potresnog i grotesknog spektakla, ispisujući krajnje uzbudljivo književno delo o prepletu istine i laži, ali i o stvaranju istorije.

O autoru:
Erik Vijar (Éric Vuillard), francuski pisac, filmski scenarista i reditelj, rođen je u Lionu 1968. Živi u Francuskoj. Kao pisac, prvo pri¬znanje dobio je 2010. za epski roman Konkista-dori. Za svako naredno objavljeno delo, među kojima se ističu Tuga zemlje: Priča o Bafalo Bilu Kodiju i 14. jul, dobijao je književne nagrade, da bi mu 2017. bila dodeljena ona najprestižnija, nagrada ,,Gonkur” za knjigu Dnevni red (Aka¬demska knjiga, 2018). U najužem izboru za ,,Bukera” našla se knjiga Rat siromašnih (Aka¬demska knjiga, 2022).

Pomislio je da su sećanja nevidljiva kao i svetlo; i kao što je dim učinio svetlo vidljivim, morao bi postojati način da i sećanja postanu vidljiva.

U oktobru 2016. godine, kolumbijski režiser Serhio Kabrera prisustvuje retrospektivi svojih filmova u Barseloni, čije se održavanje podudara s prelomnim trenutkom u njegovom životu – upravo mu je umro otac, brak mu je u krizi, a vlada njegove zemlje odbacila je mirovne sporazume koji bi omogu ćili da se napokon okonča rat koji traje više od pedeset godina.

Tokom tih nekoliko dana, Serhio se priseća događaja koji su obeležili njegov, ali i život njegovog oca. Od Građanskog rata u Španiji do izgnanstva njegove republikanski orijentisane porodice u Ameriku, od Kulturne revolucije u Kini do oružanih pokreta šezdesetih, čitalac će biti svedok života koji je mnogo više od velike avanture: to je prikaz pola veka istorije koja je uzdrmala čitav svet. Kad pogledaš iza sebe je priča o stvarnim događajima i stvarnoj, poznatoj, živoj ličnosti, što je uvek rizičan izbor, budući da takvi tekstovi neretko zapadnu u banalnost ili čitaocima ne budu dovoljno atraktivni. Međutim, Huanu Gabrijelu Vaskesu je pošlo za rukom da prevaziđe tu zamku i donese nam dirljiv portret porodice uhvaćene u vihor istorijskih događaja. Roman je impresivna studija društvenog, političkog i ličnog života koju čitalac ne će zaboraviti.

O autoru:

Huan Gabrijel Vaskes (Juan Gabriel Vásquez Velandia, 1973), kolumbijski pisac, novinar i prevodilac. Smatra se jednim od najznačajnijih savremenih pripovedača u Latinskoj Americi i često ga nazivaju naslednikom Gabrijela Garsije Markesa. Završio je studije prava u Kolumbiji, a potom doktorirao latinoameričku književnost na Sorboni. Njegov književni opus, koji obuhvata eseje, kratke priče, osam romana i jednu zbirku poezije, objavljen je na šesnaest jezika.

Vaskes je već sa svojim debitantskim romanom Doušnici iz 2004. godine postigao međunarodni uspeh. Za Zvuk stvari koje padaju (Booka, 2017) dobio je Nagradu Alfagvara za najbolji roman, prestižnu Međunarodnu Dablinsku književnu nagradu IMPAC i Nagradu Gregor fon Recori. Gotovo u svakoj zemlji gde su njegova dela objavljiva¬na uručena mu je neka književna nagrada. Pomenimo još i Nagradu Španske kraljevske akademije, Nagradu Rože Kajoa, pre njega dodeljenu književnim velikanima poput Ljose, Karlosa Fuentesa i Roberta Bolanja, i Nagradu Mario Vargas Ljosa koju je dobio za najnoviji roman, Kad pogledaš iza sebe.

U svim svojim delima Huan Gabrijel Vaskes, koji vlastiti pripovedački stil određuje kao suprotnost magičnom realizmu, hvata se u koštac s turbulentnom istorijom Kolumbije prepunom nasilja, temama kao što su politički progoni tridesetih godina prošlog veka, trgovina drogom, život generacija oblikovanih ratom između kartela Pabla Eskobara i vlade, ubistvo liberala Horhea Elijesera Gajtana u Bogoti 1948. godine, koje je bilo okidač za deceniju dug građanski rat. Pored književnog rada, Vaskes se oprobao i u književnom prevođenju – preveo je autore kao što su Viktor Igo i Edvard Morgan Forster; pisao je eseje i kolumne za kolumbijski časopis El Espektador i bio gostujući profesor svetske književnosti u Bernu. Nakon mnogo godina rada u Evropi vratio se u domovinu i danas živi u Bogoti.

Kubanskim razgovornim i žargonskim jezikom, uz veliku dozu humora, Sto boca na zidu, anatomija dvostrukog ubistva, smešta nas u Havanu devedesetih godina, usred krize prouzrokovane slomom socijalističkog bloka. Zeta, pripovedačica i junakinja preživljava baveći se nedozvoljenim poslovima i priča o svojoj vezi sa Mojsesom, nekadašnjim sudijom Vrhovnog suda čija je priča opet povezana s „propašću jednog sveta i padom bogova“, to jest, sa slomom utopije. Sa Zetom i njenom prijateljicom Lindom, autorkom trilera, zalazimo u skrajnuti svet koga nema u turističkim vodičima za kubansku prestonicu.
Preko šarolikog popisa imena likova, Ena Lusija Portela nas uvodi u nedaće sveta književnosti, u nedostatak stremljenja, u sporo buđenje homoseksualnosti, u svet droge i seksa kao puteva za beg, u nevidljivo marginalizovanje i sve veće mentalno urušavanje izazvano propadanjem i bezvoljnošću.
Preveden na engleski, francuski, portugalski, holandski, poljski, italijanski, grčki i turski, ovo je najpoznatiji roman Ene Lusije Portele.

Decembar 2017, predgrađe Liona. Samuel Vidubl ponovo se susreće s članovima svoje porodice s majčine strane, na večeri za Hanuku, prepunoj meteža i živopisnih priča o njihovom Alžiru, od osvajanja Konstantina 1837. do egzodusa 1962. godine. Dok gleda kako gore sveće u menori, jedinom predmetu što je stajao uglavljen u nana Bajin kofer kad je stigla u Francusku, a predstavlja temu brojnih fantazija u porodičnom romanu – navodno je pripadao Kahini, jevrejskoj berberskoj kraljici – odlučuje da se otisne na putovanje, pa kreće avionom za Konstantin. Nada se i da će tamo pronaći Džemilu, koju je upoznao u Parizu, u noći nakon terorističkih napada, a koja je otišla da diže revoluciju kako bi se okončao Butflikin režim u Alžiru.
Prošlost i sadašnjost se prepliću dok Samuel luta po ulicama Konstantina, po Gelmi i Anabi, pronalazeći mesta gde mu se baba udala, gde mu se deda ubio, gde je rođena njegova majka, gde se njegova tetka ukrcala na brod za Marselj. Po povratku u Francusku, neumorno ispituje žene iz svoje porodice, čija je dužnost da pale devet sveća, ne bi li rasvetlio tajnu svećnjaka.
Kroz njihove uspomene shvata šta ga povezuje sa Alžirom i šta povezuje sve te generacije žena, koje bi istorija izbrisala da nije romana da to isprave. Iza višestrukih identiteta, legendarnih, stvarnih ili preuzetih – berberska prošlost, jevrejska vera, arapski jezik, francusko državljanstvo – ocrtava se pripadnost jednoj geografskoj zajednici: prava domovina tih Orijentalki jeste Mediteran, Mediteran nekadašnjih i sadašnjih izgnanika, Mediteran Homera i Alberta Koena, Ibn Halduna i Albera Kamija.
U ovoj velikoj knjizi smeha i suza, u kojoj ima nečeg od inicijacijske potrage, pripovesti o korenima, sage o jednoj porodici i ljubavnog romana istovremeno, Emanuel Ruben slavi zemlju svojih predaka i daje joj novo lice.

Knjiga Tajna Helada Vasilija Domazeta, u najboljoj tradiciji putopisnog žanra, otkriva manje poznate aspekte drevne helenske kulture. Ona sjedinjuje autorovu ljubav i strast prema antičkoj starini, znanje i razumevanje stare Helade, kao i svojevrsni uvid u aktuelni trenutak savremene Grčke. Putopisni venac tekstova kao da izranja iz Dučićevog šinjela, pokazuje nam autentičnu autorovu inspiraciju grčkim antičkim svetom i neku vrstu povratka u mladost čovečanstva. To putovanje kroz prostor i vreme, u dubinu mitske i stvarne istorije, pokazuje nam da je Evropa naše zajedničko ognjište i uverava nas da veliki deo naše civilizacije počiva upravo na antičkoj grčkoj baštini. Stiče se utisak da je knjiga Tajna Helada pisana dugo i pažljivo, da je postepeno sazrevala, pokazujući nam zbog čega treba poštovati tu veliku, neprolaznu kulturu, učiti od nje i napajati se duhom drevne Arkadije naše civilizacije.

„To što je Petrović uspešan autor kratkih priča doprinelo je svežini stila kojim piše. - Ivan Ivanji

Predstavljajući istoriju prošlog veka preko portreta velikih slovenačkih pisaca, političara, obaveštajaca, vojskovođa, kompozitora, svetskih putnika, humanista, ali i jednog zločinca, direktno odgovornog za smrt skoro dva miliona ljudi, Vladimir Petrović u bogato ilustrovanoj knjizi Slovenački XX vek donosi istoriju nama bliske zemlje na jedinstven način.

Ova knjiga se može čitati na dva načina. Najpre, ona je prikaz krajnje zanimljivih biografija. Tako ćemo u njoj otkriti sudbinu legendarnog gradonačelnika Ljubljane koji je u smrt protestno krenuo sa jugoslovenskom zastavom, saznati kako je Vladimir Vauhnik uspeo da postane trostruki – možda čak i četvorostruki – špijun, ali i ko je bila druga Evropljanka koja je obišla sve kontinente i kako je izgledao njen susret sa ljudožderima. Otkrićemo i kakva je bila sudbina svetskog rekordera u broju napisanih državnih himni, saznaćemo kako je zbog neslane šale Vitomil Zupan dobio 18 godina robije, ali i kako je jedan oficir uspeo da bude i četnički komandant i partizanski general. Naposletku, ova knjiga nam otkriva i biografiju najstarijeg evropskog pisca, baš kao i okolnosti „dve“ smrti čuvenog frontmena Buldožera.
S druge strane, upravo preko biografija ljudi koji su menjali ovu zemlju, otkrićemo uzbudljivu istoriju slovenačkog XX veka.


„Početak i kraj ‘kratkog XX veka’ Erik Hobsbaum je u svojoj knjizi Doba ekstrema smestio u Sarajevo 1914. i 1992. godine, u začetak i raspad južnoslovenske države. Za svedoke ‘stoleća Jugoslavije’ Vladimir Petrović u svojoj knjizi uzima Slovence koji su svoj život na različite načine upisali u povest zemlje koje više nema – od Davorina Jenka do Marka Brecelja, od Borisa Pahora do Odila Globočnika, od Vladimira Vauhnika do Vitomila Zupana… Trideset godina nakon nestanka Jugoslavije, u zemljama nastalim na njenim razvalinama napisane su nove nacionalne istorije u kojima su veze između jugoslovenskih naroda i kultura, građene više od jednog veka, potiskivane i kidane, a junaci ove knjige uglavnom prećutkivani ili ostavljeni u njenim fusnotama. Smatrajući to nepravdom, Vladimir Petrović ih otima iz tmine. - Nebojša Grujičić

Knjiga Uljez među opsenama: Italija – gradovi i sudbine Blaža Popovića na najlepši način
pokazuje vrednost i izdržljivost putopisnog žanra. Pisati o istoriji, prirodi, čovekovim
postignućima i čudesima italijanske kulture, umetnosti i nauke, za toga autora veliki je izazov i
živa inspiracija. Popović bi se, nema sumnje, mogao složiti sa Henrikom Sjenkevičem da svaki
čovek ima dve domovine – jedna je ona u kojoj je rođen, a druga je Italija. Popović voli i u dušu
poznaje Italiju, i ne samo njenu bogatu političku istoriju, kulturu i umetnost, nego i njenu
savremenost – od hrane i vina do filma i mode – što mu omogućava da lako i lepo uočava
paralele i razlike, da čitaoca povede na uzbudljivo putovanje kroz prostor i vreme. Knjiga Uljez
među opsenama je neka vrsta modernog bedekera, živopisna slika Apeninskog poluostrva na
kojoj odzvanjaju glasovi na stotine ličnosti i događaja koji su odredili istoriju Bel Paese,
prikazujući je kao jedan od najsjajnijih dragulja zapadnoevropske kulture i civilizacije.

Žaneta Đukić Perišić

O autoru:
Blažo Popović rođen je 1965. godine u Beogradu. Završio je Vojnu akademiju Kopnene
vojske i radio kao finansijski oficir do rata devedesetih. U medijima je prisutan više od trideset
godina. Kao novinar Televizije Novi Sad bio je autor više stotina emisija raznih struktura. Jedno
vreme obavljao je i funkciju generalnog direktora pokrajinskog Javnog medijskog servisa RTV.
Autor je mnogobrojnih književnih kritika, prikaza i eseja iz oblasti kulture i umetnosti i više
dokumentarnih filmova iz oblasti likovne umetnosti o najznačajnijim srpskim slikarima (Uroš
Predić, Paja Jovanović) koje je radio u saradnji sa Galerijom Matice srpske. Prisutan je u
„Enciklopediji grada Novog Sada“ i knjizi „Ko je ko u Srbiji“ za 2012. Takođe, dobitnik je više
nagrada za svoj rad.
Poslednjih godina autor je putopisnih serijala „Bez aranžmana“ u kojima se prikazuju
kulturne, istorijske i umetničke posebnosti zemalja zapadne Evrope.
Težina
Godina izdanja 2024
Pismo latinica

Povez broš sa klapnama
Broj stranica 198 str.
ISBN 978-86-6263-554-9
Dimenzije 149 × 210

Roz ima pedesetak godina i za sobom život pun onoga što život inače sa sobom nosi – radosti, pehova, dece, a tu je i jedan razvod. I ljubavnici koji su je tukli – gotovo svi. Svake večeri na povratku s posla svrati u „Rojal”, bar u kojem se oseća kao kod kuće. I pije. S vremena na vreme tu se viđa sa svojom najboljom prijateljicom Mari-Žan. Zatim ode kući, pa sutradan sve ispočetka. Ali jedne noći u baru se pojavi Lik i Roz dopusti da poslednji put padne u zamku one farse koju nazivamo velika ljubav. Samo što se zaklela da je više nikad niko neće udariti.

O autoru:
Nikola Matje (Nicolas Mathieu) rođen je 1978. u Vogezima. Nakon studija istorije i filma nastanio se u Parizu, gde je radio razne poslove (novinar, scenarista, privatni profesor...). Svoj prvi roman, Aux animaux la guerre, za koji je dobio nekoliko nagrada, objavio je 2014. i adaptirao ga za televizijsku seriju sa Alenom Tasmom, a za drugu knjigu, Deca njihova za njima (Akademska knjiga, 2022), ovenčanu hvalospevima kritike, dobio je brojne nagrade, među kojima je najznačajnija Gonkurova nagrada za 2018. godinu. Danas živi u Nansiju.

Knjiga putopisa Vesne Aleksić Melodije Evrope vraća nam veru u zavodljivu moć putopisnog pripovedanja i u značaj putopisa kao književnog žanra. Već pomalo zaboravljen, potisnut vizuelnim svedočanstvima putovanja i modernim tehnologijama, velikom „demokratizacijom“ i otvorenošću procesa putovanja te dostupnošću različitih svetskih destinacija, putopis se kroz tekstove Vesne Aleksić vraća u srpsku književnost na velika vrata. Na tragu putopisa Ljubomira Nenadovića, Isidore Sekulić, Jovana Dučića, Rastka Petrovića, Miloša Crnjanskog i drugih, Vesna Aleksić nalazi svoj originalni put koji nam na stilski uverljiv, zanimljiv i superioran način otkriva tajne raznih tačaka Evrope.
Kada čitalac zaklopi korice putopisne knjige Vesne Aleksić, on teško može da odoli toj ubedljivoj i pozivajućoj prozi koja nas vabi da spakujemo kofere i otisnemo se u magični svet putovanja.

Žaneta Đukić Perišić
O autoru:
Vesna Aleksić je pisac za decu i tzv. odrasle (svakako osetljive). Za prvu i najvažniju profesiju odlučila se sa šest godina kad je postala strasni čitalac, što je i danas; za drugu profesiju morala je da diplomira na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a trećim, rezervnim zanimanjem pisca, počela je da se bavi nešto kasnije. Piše romane, pripovetke, slikovnice, pozorišne i radio-drame, putopise, prikaze... Piše za novine, za čitanke, đačku i studentsku lektiru. Za svoje knjige dobila je sve značajnije državne nagrade (i dve internacionalne). Od njih, najdraža su joj dva upresovana cveta Zmajevog „Nevena“, tri „Sigridruga“ za monodramu i „Beli gavran“ iz biblioteke u Minhenu. Najistinitijom nagradom joj se čini ona radost kad u nekoj biblioteci ugleda svoje pohabane i selotejpom krpljene knjige.

„Zovem se Pjetro Paladini, imam četrdeset i tri godine i udovac sam.“ Tako sebe predstavlja glavni junak romana Tihi haos. Čovek naizgled uspešan, sa odličnim poslom, ženom koja ga voli, desetogodišnjom ćerkom. Ali jednog dana, dok spasava život nepoznatoj ženi, dogodi se nešto nepredvidljivo – i sve se menja.

Pjetro se povlači u svoj automobil, parkiran ispred škole njegove ćerke, i za njega počinje doba buđenja. Posmatrajući svet iz tačke u koju se zabio, on postepeno otkriva nepoznatu stranu drugih ljudi – svojih šefova, kolega, srodnika i ostalih znanih i neznanih koji, svako pod težinom sopstvenog bremena, hitaju k njemu, i kao po nekom pravilu padaju pred njegovom neshvatljivom smirenošću. Tako se Pjetrova priča širi, postaje velika, i sadrži ih sve, vodi ih, inspiriše.

Veronezijevo pripovedanje koje čitaoca u zamahu poduhvati i ponese, njegov neprekidni ples između intelekta i reči – jeste konopac kojim Pjetro Paladini polako i nemajući druge, povlači k sebi prepunu kofu sa dna bunara. Time se lagano pripremaju uslovi za jedno finale – izuzetno – pa ipak tako prirodno, u kojem se dolazi do najjednostavnije istine: prihvatanja ljudske prirode u njenoj banalnoj, herojskoj konfuziji snage i slabosti.

Sandro Veronezi (Sandro Veronesi), italijanski pisac i publicista, rođen je u Firenci 1959. Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u istom gradu. Jedan je od najznačajnijih pisaca svoje generacije u Italiji. Objavio je više proznih knjiga (romana, priča, eseja, putopisa). Dobitnik je nekoliko književnih nagrada u zemlji i inostranstvu. Romani Tihi haos i Kolibri (Akademska knjiga) nagrađeni su najvišom italijanskom književnom nagradom „Strega“.

Po oba romana su snimljeni filmovi. Književni nedeljnik La lettura – Corriere della sera izabrao je roman Kolibri za knjigu godine 2019. Dobitnik je „Velike nagrade Ivo Andrić“ za 2022. godinu, koju dodeljuje Andrićev institut iz Andrićgrada – Višegrada za životno delo, a povodom objavljivanja romana Kolibri na srpskom jeziku.

Sin holandskog tužioca Marten Landman sprijateljio se u mladosti sa Erolom, sinom iz jedne turske radničke porodice. Bio je tada upleten u tuču između dve turske porodice, posle koje je jedan mladić ostao invalid.

Kada se Marten, zajedno sa Sibil, svojom prvom ljubavi a sada Erolovom ženom, specijalnim povodom vraća u grad svoje mladosti, otkriva koliko je ta tuča obeležila njegov život. On ne može više da zanemaruje odgovor na pitanje o tome šta se tada zaista dogodilo.

Mladalačko remek-delo Karlosa Fuentesa Najprozračniji kraj uvodi nas u postrevolucionarni Meksiko na početku pedesetih godina 20. veka: krv koja je deset godina prolivana u građanskim ratovima, obuhvaćenim zajedničkim nazivom Meksička revolucija, odavno se osušila, ali još kola u sećanjima preživelih revolucionara i njihovih potomaka. Ideali su uvenuli, ali pobednici još imaju potrebu da pad u otuđenje, ugnjetavanje i pohlepu prikažu kao nastavak revolucionarnih snova o boljem društvu. U preraspodeli moći neki su ugrabili sva materijalna dobra i kupuju društveni ugled, neki su izgubili sve osim društvenog ugleda i sad žive od njegove rasprodaje, a neki – ogromna većina – ostali su ono što su uvek bili: nevidljivi, nevažni, potlačeni, večito praznih ruku i gladnih usta.

Sve njihove priče sustiču se u Gradu Meksiku, koji svojim vrhovima teži ka kosmopolitskoj modernosti novca, a svojim najdubljim korenjem upija mitove prekolumbovske prošlosti, i u njegovom živom ljudskom otelotvorenju Iški Sijenfuegosu, čijim rečima roman počinje i završava se. Ko je Iška? Čovek od krvi i mesa?

Arhetip Grada Meksika i njegovih protivrečnosti ili naslednik revolucionarnih ideala? Katalizator razdora i nesreće ili vesnik ozdravljenja? Intelektualac ili osvetnik? Sveprisutan i ćutljiv, on s lakoćom prelazi granice međusobno nedodirljivih društvenih krugova, prianja uz ostale junake kao senka, izvlači na površinu njihove priče, tajne i strasti, i pokreće dramatične događaje.

Namera da ne znam ništa bila je zapravo suština mog čitanja-u-hodu.“ Ovu rečenicu izgovara glavna junakinja romana Mlekadžija, srednja sestra iz mnogočlane katoličke porodice, koja odrasta i sazreva u hermetički zatvorenoj zajednici oštro polarizovanog društva Severne Irske sedamdesetih godina prošlog veka. U gradu bez imena, jer imena su iz ovog romana prognana kao nepoželjne izdajice ličnog i kolektivnog identiteta, ova osamnaestogodišnjakinja suočava se sa onim što se u njenoj sredini zove „političkim problemima“, a što je u novijoj istoriji podjednako eufemistički nazvano „nevoljama“, dok je zapravo reč o krvavim sukobima vezanim za borbu za otcepljenje Severne Irske od Velike Britanije. U sredini u kojoj nema nesvrstanih i neutralnih, u kojoj nema nijansi između crnog i belog, a nasilje je poželjno i prihvaćeno kada dolazi od „naših“ i sprovodi se protiv „njihovih“, onih koji pripadaju zajednici od „preko puta“ ili „preko bare“, srednja sestra brani se od stvarnosti zadubljena u knjigu dok hoda gradskim ulicama. Izuzetna knjiga u kojoj se prepliću užas i humor i brutalnost i nežnost i nerazumevanje i opraštanje, u kojoj bajkovita atmosfera kao nameran iskorak iz konkretnog hronotopa samo pojačava efekat životnosti, uveravajući čitaoca da se sve odigralo baš tako, da se sve ovo događalo i da se događa uvek i svuda.
O autoru:
Britanska književnica irskog porekla Ana Berns (Anna Burns, 1962) dobila je 2018. Bukerovu nagradu (Man Booker Award) za svoj treći roman Mlekadžija (Milkman), koji je ubrzo preveden na mnoge strane jezike. I u svoja dva prethodna romana: Bez kostiju (No Bones, 2001) i Male konstrukcije (Little Constructions, 2007), kao i u Mlekadžiji, tematizovala je vreme krvavih sukoba u Severnoj Irskoj, mestu njenog rođenja i odrastanja, događaje koji su obeležili period od tridesetak godina (od kraja šezdesetih do 1998), poznate pod eufemističkim nazivom „Nevolje“ (The Troubles). Posebnost njenog spisateljskog glasa donela joj je Bukerovu nagradu, kao prvom laureatu koji je došao iz Severne Irske. Mlekadžija je nagrađen i Orvelovom nagradom za političku fikciju (2019) i Međunarodnom dablinskom nagradom za književnost (2020).

Avanturističko putovanje kroz moje sobe je dnevnik, istraživačko putovanje, sećanje na preminule prijatelje, krajnje lična odiseja kroz prostor i vreme koja prevazilazi književne i druge granice. Ko pročita ovu knjigu mogao bi gotovo naslepo da se snalazi po prostorijama stana nedaleko od salcburškog Zigmundstora: klimava drvena polica, zastakljen tekst pesme Alberta Erenštajna ispisan rukom pesnika pored ulaznih vrata, kosi plafon sobe na gornjem spratu. Mnogo je sveta u toj knjizi smešteno u stan srazmerno male kvadrature, a Gaus pravi asocijativna skretanja i ekskurzije, preskače epohe i granice i sa tog putovanja se vraća sa ogromnim prtljagom.

Volfgang Paterno

O autoru:
Karl-Markus Gaus (Karl-Markus Gauß, Salzburg, 1954), austrijski savremeni pisac, esejista i urednik. Živi u Salcburgu. Od 1991. Gaus je glavni urednik književnog časopisa Literatur und Kritik. Njegove knjige prevedene su na više stranih jezika i dobile su veliki broj nagrada, među kojima su: Nagrada „Šarl Vejon” (Prix Charles Veillon), Austrijska umetnička nagrada za književnost (Österreichischer Kunstpreis für Literatur), Nagrada „Johan Hajnrih Merk” (Johann-Heinrich-Merck-Preis), Nagrada „Žan Ameri” (Jean-Améry-Preis) i Lajpciška književna nagrada za evropsko razumevanje (Leipziger Buchpreis zur Europäischen Verständigung). Karl-Markus Gaus primljen je 2006. godine za člana Nemačke akademije za jezik i poeziju.

Knjiga Benhamina Labatuta Kada prestanemo da razumemo svet jedinstvena je i fascinantna proza koja govori o velikim naučnim dostignućima i ispituje krupne promene u našem razumevanju sveta. U toj prozi zastrašujuće lepote i spontane ubedljivosti, simbiozi različitih svetova, književnost ispituje nauku, a nauka se pretvara u literaturu.

Čitajući stranice Labatutove proze susrećemo se sa istorijatom prvog modernog sintetičkog pigmenta, „pruskog plavetnila”, koji je nemački fizičar jevrejskog porekla Fric Haber iskoristio za stvaranje otrova korišćenog docnije u nacističkim logorima smrti; učestvujemo u matematičkim istraživanjima Aleksandra Grotendika koja će ga odvesti do socijalne otuđenosti, mističnog delirijuma i, najposle, do samog ludila; prisustvujemo čitanju pisma sa rešenjima jednačine relativiteta i prvim nagoveštajima pojma crne rupe koje iz rovova Velikog rata Ajnštajnu upućuje prijatelj na samrti; svedoci smo i rivalstva između osnivača kvantne mehanike – Ervina Šredingera i Vernera Hajzenberga, utemeljivača principa neizvesnosti, kao i čuvenog odgovora koji Ajnštajn upućuje Nilsu Boru: „Bog se ne kocka sa univerzumom!”

O autoru:

Čileanski pisac Benhamin Labatut (Benjamín Labatut, 1980) rođen je u Roterdamu, u Holandiji. Detinjstvo je proveo u Hagu, Buenos Ajresu i Limi, pre nego što se nastanio u Santjago de Čileu, gde trenutno živi i radi.

Za prvu knjigu kratkih priča, Antarktik počinje ovde, dobio je 2009. Nagradu „Caza de Letras” u Meksiku kao i Nagradu Opštine grada Santjaga u Čileu za najbolju zbirku pripovedaka (2013). Drugu knjigu, Posle svetlosti, objavio je 2016. godine.

Za knjigu Kada prestanemo da razumemo svet (2020) autor kaže da je „sastavljena od eseja (koji nije hemijski čist), dve priče koje pokušavaju da ne budu priče, kratkog romana i polubiografskog proznog komada”. Knjiga je doživela veliki međunarodni uspeh, prevedena je na više od dvadeset jezika, a njeno englesko izdanje bilo je 2021. godine u najužem izboru za internacionalnu Bukerovu nagradu i u najužem izboru za Nacionalnu književnu nagradu za prevedenu književnost

Vremetron nije toliko poznat kao druga Rodžerova dela, ali u njegovoj srži je jedinstveno čudesan koncept: put koji se proteže kroz celu istoriju, čak i kroz alternativne vremenske linije, koji stalno raste i koji se stalno menja, put koji će vas odvesti bilo gde ako znate da ga pronađete.
Rodžer Zelazni je bio pesnik. Njegove reči su pevale.
Bio je pripovedač bez premca. Stvarao je živopisne, egzotične i nezaboravne svetove, kakve naš žanr nikada nije video. - Džordž Martin

Po motivima ovog romana u pripremi je igrana serija za HBO u adaptaciji Džordža Martina

U ovoj knjizi donosi se izbor novela i priča Aleksandra Solženjicina, ruskog nobelovca i jednog od najznačajnijih književnih stvaralaca dvadesetog veka. Među njima su remek-dela (Jedan dan Ivana Denisoviča, Matrjonino imanje, Slučaj na stanici Kočetovka…), ali i niz Mrvica u kojima Solženjicin pokazuje nenadmašnu poetsku snagu. Najveći deo priča prvi put se objavljuje u prevodu na srpski jezik.

Solženjicin je čovek velike sudbine, njen izabranik. Ova lestvica i činjenica da joj je on odgovarao, izdvajali su ga od mnogih. Ono što je genijalno u Solženjicinovom ponašanju je to što je on u vremenu Hruščovljevog otopljavanja i objavljivanja novele Jedan dan Ivana Denisoviča svoju privremenu slavu iskoristio da duboko kopa po arhivama, a ne da uživa u lovorikama. On postaje u apsolutnoj vrednosti – u matematičkom smislu – jednak temi o kojoj je pisao. Ako je postojao Staljin – onda je Solženjicin Antistaljin. On je znao da u potpuno drugačijem svetlu izrazi zlo od kog je stradao i kom je svedočio.
Andrej Bitov
Nisu ga svi razumeli, nisu ga svi prepoznali, on se izdvajao iz opšteg poretka građanina i pisca. Solženjicin je iza sebe ostavio toliko istine i života da ne može biti oproštaja, ni duhovnog ni pravedničkog.
Valentin Rasputin

Rat u Indokini jedan je od najdužih ratova u savremenoj istoriji. Pa ipak, u školskim udžbenicima jedva da se pominje. S moćnim smislom za pripovedanje, Erik Vijar u Časnom izlazu govori o tome kako su u čudesnom preokretu istorije dve vodeće svetske sile izgubile od jednog malog naroda, vijetnamskog, i uranja nas u srce spleta interesa koji će ih dovesti do poraza.

Erik Vijar, francuski pisac, filmski scenarista i reditelj, rođen je u Lionu 1968. Živi u Francuskoj. Kao pisac, prvo priznanje dobio je 2010. za epski roman Konkistadori. Za svako naredno objavljeno delo, među kojima se ističu Tuga zemlje: Priča o Bafalo Bilu Kodiju i 14. jul, dobijao je književne nagrade, da bi mu 2017. bila dodeljena ona najprestižnija, nagrada Gonkur za knjigu Dnevni red. U najužem izboru za Bukera našla se knjiga Rat siromašnih (Akademska knjiga, 2022).

Ovo je priča o tri žene: o meni, koja pripovedam život junakinje romana od rođenja do odrastanja njene kćerke. Druga žena je moja majka, domaćica, koja bez odobrenja muža nije mogla da se zaposli ili otvori račun u banci. Treća je moja kći, ona mi je donela slobodu.”
„Ideju za ovaj roman dao mi je pokret MeToo. Želela sam dublje da proučim žensku sudbinu, položaj žene u društvu. Istraživala sam koji su to životni i moralni stavovi koje same žene prenose jedna drugoj iz generacije u generaciju.

„Kad danas razgovaram sa mladim ženama, vršnjakinjama moje kćerke, vidim da one potcenjuju doprinos feminističkih pokreta iz 70-ih. Smatraju ih prevaziđenim, a stečena prava prirodnim.” - Kamij Lorans

Kamij Lorans (Camille Laurens, 1957) diplomirala je i predavala savremenu književnost. Piše romane, pripovetke, eseje, književne kritike i bavi se pozorištem. Objavila je romane Index, Romance, Les travaux d’Hercule, L’Avenir, L’Amour, Ni toi ni moi, Romance nerveuse, Celle que vous croyez. Zbirkom priča Philippe započela je istraživanje odnosa književnosti i stvarnosti. Od tada često piše o sebi na literarno obrađen način. Za roman Dans ces bras-là dobila je Nagradu „Femina”. Dela su joj prevedena na tridesetak jezika.

Vreme, vreme: korak (ne) na onu stranu koji se ne ostvaruje u vremenu, vodio bi izvan vremena, a da to izvan ne bude bezvremeno, na mesto gde bi se vreme obrušavalo, krhki pad, u skladu sa onim „izvan vremena u vremenu“ ka kome bi nas pisanje privlačilo, da nam je bilo dopušteno da, za sebe iščezli, pišemo pod okriljem tajne prastarog straha.
- Moris Blanšo

Roman Škola za ludake jedan je od najznačajnijih fenomena ruske književnosti druge polovine XX veka. Po rečima samog autora, ovo je knjiga „o prefinjenom i neobičnom dečaku, obolelom od šizofrenije, koji ne može da se pomiri sa okolnom stvarnošću”, a koji, uključujući se u svet odraslih, otkriva prisustvo ljubavi i smrti u svetu.

Milutin Mitrović je jedan od najboljih poznavalaca Italije koje poznajem“, zapisao je Damir Grubiša u svojoj knjizi Dnevnik diplomate: Riječanin u Rimu (Diario diplomatico: un fiumano a Roma, Rim, 2022, str. 172). A na početku ove knjige, Grubiša beleži: „Mitrović je pisac s velikim iskustvom svjetskog novinara koji o Italiji i njenom narodu piše otvoreno, iskreno a ujedno i nesmiljeno, uspijevajući svojom naracijom oživjeti široku paletu likova, ozbiljnih, tragičnih i grotesknih, o kojima piše sa suptilnom ironijom, ali uvijek duhovito i, na kraju krajeva, benigno i sa simpatijom (kada to zavrijeđuju).

Karl-Markus Gaus se ponovo otisnuo na putovanje po istočnoj Evropi i Balkanu. U Moldaviji, najsiromašnijoj zemlji evropskog kontinenta, zarazio se „čežnjom za Moldavijom”, zavoleo je njene predele i ljude. U Bugarskoj je otkrio zemlju drugačiju od one iz koje nam neprestano stižu loše političke vesti, a u Zagrebu neobičnu igru sećanja i zaborava svojstvenu nacionalnoj kulturi Hrvatske. Konačno, u Vojvodini, koja je nеkada bila Evropa u malom, pošao je tragom svoje majke i nasleđa Podunavskih Švaba. Gaus reportažu, istoriju i autobiografiju znalački kombinuje u putopisnu prozu kakvu niko drugi ne ume da piše.

Karl-Markus Gaus (Karl-Markus Gauß, Salzburg, 1954), austrijski savremeni pisac, esejista i urednik. Živi u Salcburgu. Od 1991. Gaus je glavni urednik književnog časopisa Literatur und Kritik. Njegove knjige prevedene su na više stranih jezika i dobile su veliki broj nagrada, među kojima su: Nagrada „Šarl Vejon“ (Prix Charles Veillon), Austrijska umetnička nagrada za književnost (Österreichischer Kunstpreis für Literatur), Nagrada „Johan Hajnrih Merk“ (Johann-Heinrich-Merck-Preis), Nagrada „Žan Ameri“ (Jean-Améry-Preis) i Lajpciška književna nagrada za evropsko razumevanje (Leipziger Buchpreis zur Europäischen Verständigung). Karl-Markus Gaus primljen je 2006. godine za člana Nemačke akademije za jezik i poeziju.