ETNOLOGIJA/ANTROPOLOGIJA

Za Induse sveta knjiga, izvor duhovnosti i uporište nacionalnog identiteta, stvarana na sanskrtu, jeziku čija literatura je dva puta obimnija od one na latinskom i grčkom zajedno, ona je od neprocenjive vrednosti za svekoliku evropsku, pa i za slovensku i srpsku tradiciju.

Ovo je knjiga čoveka koji je postavio temelјe i u kojoj su postavlјeni temelјi kulturnoj antropologiji i animizmu. Naravno, na ovom mestu je teško ne setiti se našeg hroničnog kašnjenja za svetskim naučnim tokovima, neretko izazvanog nedostatkom upravo bazičnih knjiga kao što je Prvobitna kultura, ako ni zbog čega drugog, makar zbog činjenice da je i naša stara vera, kao što znamo, pretežno animistička.

Nova knjiga Bojana Jovanovića, Svetlo svetu napisana kao prilog antropologiji hrišćanstvo, plod je autorovog dosadašni proučavanja novozavetnog dela Svetog pisma. Za razliku od sagledavanja čoveka sa stanovišta hrišćanstva, što implicira hrišćansku antropologiju, antropološko razmatranje novozavetnih shvatanja čoveka čini osnovanom jednu antropologiju hrišćanstva. Budući da upravo antropološka znanja i omogućuju osvetljavanje bitnih hrišćanskih shvatanja o njemu, njegovoj veri, nadi i ljubavi, ona nesumnjivo mogu dopri neti adekvatnijem razumevanju njegovog aktuelnog duhovnog i egzistencijalnog stanja. U vreme kada tehnološki razvoj ne prati i čovekovo moralno usavršavanje i kada su tradicionalke vrednosti izgubile svoj nekadašnji značaj, principi hrišćanske duhovnosti su osnova za etičku univerzalizaciju humanističkih načela koja uvećavaju čovekove mogućnosti opstanka i njegovog potvrđivanja kao ljudskog bića - navodi se u predgovoru knjige Svetlo svetu, Bojana Jovanovića.

Knjiga Mit: Biografija verovanja Dejvida Liminga zasnovana je na seriji predavanja održanih u Interreligijskom centru u Njujorku 2000. godine. Autor istražuje tradicionalne mitove različitih kultura, njihovu strukturu i značenje, pružajući čitaocima dublji uvid u svet mitologije.

ČUVAR TRADICIJE - OBIČAJNIK - PODSETNIK NA VERSKE PRAZNIKE - RIZNICA NARODNIH IZREKA

U narodu se, tačno zna kad je čemu vreme, jer je celina življenja kalendarski usklađena i cela godina propraćena određenim radnjama – tačno se zna otkad i dokad se nešto radi, pesma peva, igra izvodi, i čemu sve to služi.

O TOM ŽIVOTU PO NARODNOM KALENDARU GOVORI KNJIGA GODIŠNJI OBIČAJI U SRBA.

• 110 prazničnih dana s pratećim običajima
• 16 vrsta obrednih povorki
• 5 vrsta slava

Na osnovu građe sakupljene sa svih prostora na kojima su Srbi živeli ili žive (Vojvodina, Mačva, Jasenica, Stari Vlah, Negotinska Krajina, Župa, Levač, Leskovačka Morava, Rudničko, Aleksinačko i Vranjsko Pomoravlje, Metohija..., Lika, Banija, Knin, Bosanska Krajina, Baranja, Semberija, Kuči, Vasojevići...). Ilustracije Marka Markovića, slike naivnih umetnika iz bogate zbirke Muzeja naivne i marginalne umetnosti u Jagodini, fotografije, ikone i freske – ukrašavaju ovu prelepu knjigu.

Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama, posthumno objavljen prvi put 1985. godine, predstavlja najiscrpniju i najsistematičniju studiju posvećenu lokalnim etnobotaničkim predstavama u srpskoj nauci do danas. O narodnim znanjima i verovanjima o magijskim i lekovitim svojstvima biljaka Čajkanović veli: „Religija biljaka i drveta bila je kod starih Srba jako razvijena. U tom pogledu Srbi, doduše, ne čine izuzetak prema ostalim narodima, kod kojih su biljke i drveta, u dalekoj starini, imale takođe visok ugled; ipak, od značaja je činjenica da se od te religije sačuvalo kod Srba i do današnjeg dana više ostataka, i jasnijih ostataka, nego kod mnogih drugih naroda...”

Problemi i zadaci rekonstrukcije slovenske duhovne kulture nalaze se u neposrednoj vezi s problemom etnogeneze Slovena ili su njegov sastavni deo. Ako bismo ove probleme razdvojili i smatrali ih nezavisnim ili autonomnim, morali bismo da priznamo kako je rešavanje pitanja etnogeneze Slovena u današnje vreme nemoguće bez evidentiranja činjenica i pokazatelja slovenske duhovne kulture, kao što se ni ta kultura ne može rekonstruisati bez dovoljno jasne predstave o praslovenskoj istorijskoj (teritorija, materijalna kultura, socijalna struktura, privredna delatnost i sl.) i jezičkoj prošlosti.
Nikita I. Tolstoj

O autoru:
Nikita I. Tolstoj (1923–1996) bio je jedan od vodećih slavista u svetu. Rođen je u Vršcu 1923. g. u porodici ruskih izbeglica, primljenih u Kraljevini Jugoslaviji nakon Oktobarske revolucije u Rusiji. Njegov otac, oficir carske Rusije, jedan je od unuka čuvenog pisca Lava Tolstoja i autor Srpsko-ruskog rečnika, koji je i danas u upotrebi. Za njegovo ime se vezuje poseban lingvistički pravac – etnolingvistika, koji su dalje razvijali njegova saradnica i životna saputnica, Svetlana Tolstoj, i mnogobrojni učenici. Bio je član više nacionalnih akademija nauka uključujući i SANU.

„Dinarski su ljudi živog duha i tanane inteligencije. Obdareni živom i raznovrsnom osećajnošću oni se često povode za svojom maštom, koja je vrlo živa i bogata, kao i za prvim impulsom oduševljenja i srdžbe. U svojim se akcijama obično inspirišu pobudama moralne i duhovne vrste; materijalni interesi imaju samo ulogu drugog reda. Da bi se izazvala najveća suma njihove snage, treba dirnuti u njihovu osećajnost, osetljivost, u njihov individualni i nacionalni ponos; treba istaći pitanje časti ili ideal pravde ili slobode. To su glavni uzroci strasti koji pokreću dinarske ljude kao i uzroci sukoba koji se među njima javljaju; otuda proizlazi srećan ili nesrećan tok njihova života, mnogo više nego što potiče od sebičnosti ili od lakomosti. Sa ovim se inspiracijama mešaju rasni instinkt, instinkt za životom i za razvijanjem, instinkt da se izvojuje svoje mesto u svetu i da se da svoja puna mera, instinkt čija je snaga ogromna. Dinarski čovek ne veruje da ima teškoća koje ne bi mogao savladati. Njegova je mera nepomućena, pouzdanje bezgranično.“

Leontije Pavlović (1914–1997), doktor istorijskih nauka, viši naučni savetnik, bogoslov, istoričar umetnosti i publicista. Svoju doktorsku  disertaciju „Kultovi lica kod Srba i Makedonaca. Istorijsko-etnografska rasprava“ objavio je 1965. godine u izdanju Muzeja u Smederevu. Vremenom je ova jedinstvena interdisciplinarna studija, postala nezaobilazna i često korišćena u delima istoričara, istoričara umetnosti, etnologa i drugih proučavalaca kulture.

Studije:Tihomir R. Đorđević, Arhivska građa za naselјa u Srbiji u vreme prve vlade kneza Miloša (1926), Stanovništvo u Srbiji posle Velike seobe 1690. godine (1927), Naselјavanje Srbije za vreme prve vlade kneza Miloša Obrenovića (1921), Selo kao društvena zajednica za vreme prve vlade kneza Miloša (1922), Zbijanje kuća i ušoravanje sela pod knezom Milošem (1914), Varoši u Srbiji za vreme prve vlade kneza Miloša Obrenovića (1921) Milenko S. Filipović, Selo u Srbiji krajem 18. i početkom 19. veka (1954) Borivoje M. Drobnjaković, Stanovništvo u Srbiji za vreme Prvog ustanka (1954), O naselјavanju Crnogoraca po Srbiji u periodu 1847. do 1869. godine (1924) Radoje M. Uskoković, Iselјeni Nikšići (1924) Radoslav Lj. Pavlović, Kulize (poreklo i starina) (1952) Ljubomir Durković Jakšić, Doselјavanja u Kneževinu Srbiju (1957)Pogovor: B. Čeliković, Uz građu i studije o naselјavanju Srbije'

Teorijski pomak u razlikovanju pola (sex) i roda (gender), unutar teorije rodnosti, ima dugu predistoriju. Osnovu teorijskog koncepta je ponudila Margaret Mid u knjizi „Pol i temperament u tri primitivna društva“ još 1935. godine. Ona je definisala pol kao biološku kategoriju, a rod kao društveni konstrukt.

Iz vremena kada je naš narod pripadao paganizmu nije nam o njegovoj religiji ostalo nikakvih pisanih spomenika, ni domaćih ni stranih.

Ta praznina nije bila ni naknadno popunjena: ni u docnijim vremenima dok su starinska verovanja, starinski kultovi i božanski mitovi mogli biti još u snazi, ili bar u svežoj uspomeni, nije se našao niko da ih zabeleži. Kako je stara vera zamenjena hrišćanstvom, koliko se to može kontrolisati ili naslućivati, manje borbom a više sporazumom, uskoro posle stvaranja prve srpske države, ne treba se mnogo čuditi što se za paganizam, u doba kada su se javili prvi naši pisci, nije više interesovao niko, ni u dobrom ni u rđavom smislu, ni da ga brani ni da ga napada, i što je prema tome ostao nezabeležen.

Najprodavanija knjiga u Hrvatskoj u 2021. godini!

Zašto se zaljubljujemo? Što je pozadina ljudske sposobnosti i potrebe za ljubavlju? Da li je ljubav jača od kulturnih normi ili je ona nešto što je u potpunosti oblikovalo društvo?

Nakon što su se Anđela i Davor venčali, otišli su na medeni mesec - godinu dana su putovali oko sveta i istraživali ljubav kroz razne kulture. Put ih je vodio preko šest kontinenata i 30 zemalja, od Bušmana iz afričke pustinje do urbanih parova najvećih svetskih metropola, od tradicionalnih poligamijskih harema do modernih poliamornih zajednica, od lovaca i sakupljača iz amazonske prašume do plemena sa dalekih rajskih obala Pacifika, od ljudi koji nikad nisu našli ljubav, do onih koji su u ljubavi našli sve. Razgovarali su i sa uglednim svetskim naučnicima, a putujući kroz brojne izazove analizirali su i svoj odnos, sve ne bi li saznali šta je zapravo ljubav i da li je ona univerzalna. Rezultat je, rečima urednika Krune Lokotara: ”Knjiga koja leči ljubavlju i koja pokušava ljubav da izleči.”

Na svojih 400 strana objedinjuje intimni esej, dnevnik putovanja i etnografsku studiju i kao takva predstavlja inspirativno istraživanje koje čitaoce vodi na putovanje kroz različite aspekte značenja koje ljubav ima u današnjoj kulturi. Od različitih naučnih pogleda na ljubav do intrigantnih ličnih priča, knjiga daje jedinstveni pogled na evoluciju, poreklo i razvoj koncepta ljubavi kroz istoriju, uzimajući u obzir njene različite forme, kao i društveni i lični značaj.

Proučavanje narodnog stvaralaštva navelo je Čajkanovića da se posveti istraživanju predhrišćanskih verovanja srpskog naroda. U vreme kada je započeo svoja istraživanja nije bilo pouzdanih izvora za proučavanje i rekonstrukciju predhrišćanske religije, a kao polazište su se nametnule narodne umotvorine i tradicionalna narodna verovanja. Čajkanović je koristeći komparativnu metodu i pažljivo analizirajući srpske običaje, umotvorine i tradiciju u velikoj meri uspešno rekonstruisao predhrišćansku religiju srpskog naroda. Njegova najznačajnija knjiga iz ove oblasti je O srpskom vrhovnom bogu, objavljena za njegova života 1941. godine.

Ivan Stepanovič Jastrebov(autor)birke i studije, zasnovane na ličnom i temeljnom uvidu u srpsku usmenu tradiciju na Kosovu i Metohiji i u Staroj Srbiji, ne može se integralno predstaviti meritum srpske usmene kulture, pregled varijanata, opis običaja i obreda, te uobličiti slika prohujale i zaboravljene prošlosti.Knjiga Običaji i pesme Srba u Turskoj jeste obimna zbirka, ali i etnološka studija, pisana starijim jezikom i specifičnom leksikom. U prevodu na srpski jezik bilo je veoma važno sačuvati arhaična značenja pojmova iz narodne kulture, ali i ukazati na zanimljiv jezik i ritam Jastrebovljeve rečenice.Posle toliko vremena, Jastrebovljeva knjiga, kao nekim čudom, izranja iz zaboravljene prošlosti, sjajna i moćna, uzbuđujuća i blistava, predstavljajući nam danas ceo jedan izgubljeni svet, koji još uvek živi u nama.

Studije o narodnim bajkama, običajima, pesmama

U tesktovima objedinjenim pod zajedničkim naslovom Skriveni čovek Bojan Jovanović se bavi različitim antropološkim fenomenima koji oblikuju čovekovu duhovnost, ali i svekoliku praksu. Kao istovremeno i racionalno i iracionalno biće, čovek je u nemogućnosti da razume i shvati svu kompleksnost sveta, doživljavao tajne prirodne realosti kao njihovo skrivanje pred njegovom znatiželjom.

Jovanović, piše o položaju štampe u Srbiji, o stanju u medijima, analizira javno mnjenje o najvažnijim zbivanjima, pokazujući svu širinu svojih interesovanja i predmeta njegovog nezadovoljstva tako da knjiga podseća na dnevnik jednog veoma obrazovanog i dobro informisnaog intelektualca.

U prvoj knjizi nove Glasnikove edicije „Mali leksikoni srpske kulture" nalazi se sedamdeset izabranih osnovnih pojmova iz etnologije i antropologije, čime se daje pregled istorijskog razvoja etnologije kao nauke (retrospektiva) i ukazuje na novepristupe (perspektiva) ove nauke i njoj bliskih disciplina.

Hrana se pokazuje kao fenomen na kome se reflektuju sva duhovna i misaona kretanja današnjice – od globalizacije (pod firmom univerzalno zdravog) i elitizma priznatih svetskih kuhinja, do svojevrsnog kulinarskog nacionalizma i lokalizma (zdravo je jesti samo ono što uspeva u našem podneblju); od kulinarskog tradicionalizma (po receptu naših baka), do multikulturalizma...

Stoga je za formu ove knjige odabran dijalog, dijalog sopstvenog glasa s odjecima glasova autora pročitanih knjiga, glasova budućih čitalaca, glasova prijatelja i ostalih bližnjih, ali i onih udaljenih a bučnih glasova reprezenata reklamne industrije s prizvukom histerije i pomodarstva (hrana koja ubija, zdrava hrana, nemojte jesti...! jedite...! najnovija naučna istraživanja pokazala su da...), glasova ekološki nastrojenih protivnika genetski modifikovane hrane ili tradicionalističkih protivnika fast fuda.

Dokumenti svedoče: da, na srpskim dvorovima, za trpezama zastrtim belim platnom, zlatnim i srebrnim priborom jeli su se kavijar od dunavske morune, sveža riba iz Jadranskog mora, pečenje začinjeno belim lukom. Na svakom dvoru postojao je veliki podrumar a vino su služili peharnici. Običan narod, pak, hranio se skromno: najčešće hlebom, lukom i vodom. Za trpezu se sedalo dva puta dnevno, u deset pre podne i uveče, a meso se jelo jedino o slavljima.

I tada je, kao što to i sada čini, čovek sebi svakoga dana postavljao isto pitanje: šta ćemo danas jesti? Bio potaknut obiljem ili oskudicom, ovo je pitanje ponavljao u svakom vremenu i u svim kulturama. Tom pitanju, večnom, nova su vremena dodala jedno novo: kako se hraniti zdravo (a ne potrošiti previše novca)? Oba pitanja, ponovljena nebrojeno puta na svakoj zemljinoj tački, iziskuju svakodnevni dijalog.

Enigma smrti i misterija rođenja najizraženije ocrtavaju pitanje o tome šta sledi nakon života i šta prethodi dolasku na svet. Tajanstvenost odgovora iskazana u shvatanjima o mogućnosti predsveta i postsveta, sažima predstava o htonskom kao potpuno suprotnom ovozemaljskom svetu. Život i smrt kao suprotstavljeni pojmovi potvrđuju se međusobnom negacijom i uslovljenošću. Ovozemaljski i onozemaljski svet potpuno su različiti, suprotni i međusobno isključivi. Mogućnost komunikacije između njih postoji jedino prilikom dolaska na ovaj ili odlaska na onaj svet. U tom smislu je od posebnog značaja identitet prostornovremenskog segmenta međusveta, segmenta u kome se i odvija proces prelaza i međusobne komunikacije između htonskog i ovozemaljskog. Određen početkom i krajem, život pojedinca upravo u ovim graničnim tačkama dostiže najveću dramatičnu neizvesnost. Smrt je povod obredu kojim se pojedinac ispraća sa ovog sveta i uvodi u drugi svet. Predstava o kraju ovozemaljskog otvorila je i mogućnost verovanja u jedan novi početak.

Lična imena se ubrajaju među najstarije civilizacijske reči, i po prirodi stvari to su veoma žive reči, življe od bilo koje druge imenske kategorije. Ovaj poseban rečnik u srpskoj leksikografskoj tradiciji, sadrži 33 000 imena. Autor je pored „svih“ savremenih imena obuhvatio i ona imena koja kao da su izašla iz upotrebe, ali svakako pripadaju bližoj i daljoj tradiciji i prošlosti srpskog naroda. Zanimljivo da Rečnik imena, na ilustrativan način svedoči o tome kako se uvode nova imena, ali u isti mah oživljavaju i ona stara. Već letimičan pregled ovog Rečnika pokazuje da su po broju najzastupljenija tradicionalna slovenska imena(nastala u slovenskoj pradomovini ili na prostoru južnoslovenske zajednice), a zatim imena koje je doneo hrišćanski identitet. U Rečniku su i imena koja nisu slovenska, kao ni ona koja su posledica primanja hrišćanske vere, ali i ona koje donela islamska vera na ove prostore. Posle znamenitog Rečnika ovakve vrste koji je odavno još priredila Milica Grković, pred čitaocima je delo koje tradicijom, savremenošću, sveobuhvatnošću, na neočekivan način i iz veoma posebnog ugla svedoči o našoj tradiciji, kulturi i srpskom nacionalnom identitetu.

Kosovski kulturološki mit, kao kulturna činjenica proistekla iz simbioze raznorodnih duhovnih iskustava i pamćenja, odražava jednu vrstu virtuelnog kulturnog pejzaža zabeleženog u jeziku i usmenom zaveštanju.Pred nama je pokušaj jednog drugačijeg čitanja kulturnog nasleđa i u okviru njega jedinstvene kulturološke činjenice kao što je mit o Kosovu. Posebno nas je zanimalo da ustanovimo mesto nastanka, ili mesto duhovnog porekla Kosovskog mita, zatim da odredimo njegovu prirodu, kao i ulogu u stvaranju i očuvanju kulturnog i kolektivnog identiteta Srba.
Kosovski kulturološki mit se pojavljuje kao jedna od duhovnih konstanti u odnosu na koju se svako vreme i svaka generacija određuju. Bilo bi zanimljivo saznati šta je to što uslovljava i nameće pokolenjima takvu vrstu određenja i u kojoj meri se mentalna karta Kosovskog mita podudara sa istorijskom geografijom srpskog naroda. U vremenu poljuljanog identiteta i zamagljenih istorijskih smernica, možda nije loše zaći u strukture kolektivne svesti i podsvesti, koje nam reflektuje kosovska kulturna zaostavština, ne bismo li bolje spoznali sami sebe i pesmu koja, ispevana, već vekovima peva o nama...

Nema toga ko nije zapazio da se među svakih tridesetak često viđanih i otuda običnih prezimena javi i poneko kao krojeno da iznenadi ili zabavi. Sreću se svuda – u školi, na poslu, na radiju i TV. Mora se priznati da nije isto kada se čuju prezimena Petrović ili Jovanović, ili neka od onih koja vrcaju humorom, poput Ćulibrk, Tresigaća ili Krkobabić, ili pretećih, poput Koljivratić i Palikuća, ili ona puna poželjnih nagoveštaja, kao Mileusnić. Očito nas nešto goni da verbalni žongleraj skriven u neobičnim prezimenima doživljavamo kao malo čudo i da na njega reagujemo iz dubine estetskog i jezičkog bića, snagom urođene ljubavi za raznovrsnost, iznenađenja i misteriju. Prolaze decenije, a pojavi novih zanimljivih prezimena kao da nema kraja! Možda srpskih prezimena ima više nego Srba, možda je njihov broj beskonačan, ili bar ravan broju zvezda na vedrom noćnom nebu nad zemljom Srbijom. Sastavljen isključivo od izvorne jezičke građe koja je odležala na istorijskoj i jezičkoj vetrometini dva ili više stoleća, ovaj prezimenik je i sadržajno i koloraturno narodna tvorevina, poput epsko-lirske pesme. Jedino iza forme „strofa“, u koje su svrstana naša najzanimljivija prezimena, stoje, kao ispod melografskog zapisa, ime i trud skromnog potpisnika ovih redova. (Srpko Leštarić)

"Moj glavni pojam je Kosmo-Psiho-Logos, što znači: tip lokalne prirode, čovekov karakter i nacionalni um u odnosu uzajamne podudarnosti i komplementarnosti. Rad‚i kultura tokom istorije dopunjavaju ono što priroda nije dala.KOSMOSOFIJA- tako bih ja nazvao svoj pristup." G.Gačev

„Već u jednostavnom i svakodnevnom činu uzajamnog pozdravljanja pripadnici različitih naroda izražavaju svoje „simbole vere“, ističu šta im je u životu dragoceno. Za Ruse je to zdravlje, celovitost, za Engleze i Amerikance rad, za Jevreje mir, za Italijane stabilnost, statika, vertikalna dimenzija Bića, za Francuze i Nemce – pokret, dinamika... Prema tome, već u svakodnevnom govoru mi razgovaramo jezikom vrhovnih ideja, koristimo filosofske ideje i principe, ali to i ne shvatamo, jer ih upotrebljavamo nesvesno. Zato vas pozivam da obratite pažnju na navike koje ispoljavamo u uobičajenoj upotrebi reči. Tu počivaju mnoge fundamentalne kategorije i pojmovi koji se naprosto podrazumevaju. Ako ih spoznamo, to će nam dati značajnu sposobnost prodiranja u arsenal arhetipova i principa, u skalu vrednosti koje formiraju nacionalni mentalitet datog naroda, njegovu kulturu. Koren reči poseduje glavni ključ za temeljne ideje, i njega bi trebalo pomno osluškivati, istraživati i proučavati.“

Gačev Georgi Dimitrievič

Srpske slave i praznici je leksikon svih praznika, koje srpski narod, njegova sela i gradovi i crkva slave, proslavljaju ili praznuju određenog dana u godini kao svoju krsnu slavu, zavetinu, crkvenu slavu, porodični praznik, slavu zanimanja...Ovaj azbučnik od 790 odrednica i 428 uputnica je do sada najpotpuniji spisak slava i praznika koji se uz slavu vezuju ili samostalno praznuju i namenjen je kao priručnik studentima, učenicima bogoslovije i veronauke, ali i čitaocima koji žele da upoznaju deo tradicije srpskog naroda. Leksikon je u boji i opremljen je sa 244 fotografije. U prilogu sadrži i Kalendar srpskih slava i praznika, vašara, panađura i sajmova.