FILOZOFIJA

Zašto je danas teže odbiti nego poslušati? Otkrijte Odbiti poslušnost, hit knjigu Frederika Groa koja istražuje korene političkog otpora, etičke neposlušnosti i slobode u modernom svetu.

Zašto je neposlušnost postala vrlina?

U svetu gde se konformizam često nagrađuje, Frederik Gro, čuveni francuski filozof i urednik Mišela Fukoa, postavlja ključno pitanje: Zašto se pokoravamo? Knjiga Odbiti poslušnost je hirurški precizna analiza ljudske sklonosti ka podređivanju i poziv na ponovno otkrivanje lične odgovornosti.

Šta ćete naučiti iz ove knjige?

Kriza poslušnosti: Razlika između pasivnog prihvatanja i svesnog delovanja.
Istorija otpora: Kako su se kroz istoriju definisali građanska neposlušnost i etički bunt.
Savremeni kontekst: Zašto je u digitalnom dobu "ne" najmoćnija reč koju možemo izgovoriti.
Etika odgovornosti: Povratak autentičnom sebi kroz odbijanje nepravednih autoriteta.

Savremeno društvo oblikuje se u vremenu kada se racionalnost i humanost sve udaljenije jedna od druge. U središtu tog procesa stoji paradoks: što je društvo sposobnije da meri pojave i procese, sve je manje sposobno da ih razume. Nauka, tehnologija i politika razvile su sofisticirane mehanizme kvantifikacije i predikcije, ali su izgubile, moralnu i komunikativnu sposobnost da tumače značenje onoga što mere.

Adorno je bio fasciniran svojim snovima i zapisivao ih je tokom celog života. Ova knjiga obuhvata poslednjih dvadeset pet godina njegovog života. Čitaoci Adornovih dela koji su navikli na snažna razmišljanja o filozofiji, muzici i kulturi, mogu ih smatrati i uznemirujućim: oni pružaju neverovatno iskren i nesmetan prikaz njegovih unutrašnjih želja, osećanje krivicei anksioznosti. Istaknuti su veoma direktno i pružaju veoma konzistentnu sliku dimenzija i iskustva koja se obično ignorišu i koja produbljuju naša znanja o Adornu. On je želeo da pokaže kako se društvena nepravda, strah i politička represija uvlače u našu najdublju intimu. Za njega, snovi su bili produžetak svakodnevnog užasa kapitalističkog društva.

Bezvremeni vodič kroz stoičku filozofiju – „Meditacije“ Marka Aurelija

Meditacije ili Samom sebi je remek-delo praktične filozofije koje već vekovima inspiriše čitaoce širom sveta. Nastale kao lični zapisi Marko Aurelijea, ove meditacije nude sažete uvide o životu, vrlini, razumu i načinu kako voditi ispunjeno postojanje.

Kroz svoje misli o prirodi svemira, smislu života i vrednostima koje vode do unutrašnjeg mira, Marko Aurelije nas uči kako da ostanemo racionalni, pravedni i smireni pred izazovima svakodnevnog života. Bez obzira na spoljne okolnosti, njegovo filozofsko vođstvo naglašava da se sve događa prema prirodi i da je mudro prihvatiti život onakav kakav jeste, čuvajući sopstvenu čestitost i racionalnost.

Ovo izdanje dodatno obogaćuje predgovor Vladeta Janković, koji pruža istorijski i kulturološki kontekst, pomažući čitaocima da bolje razumeju postulate stoičke filozofije i primene ih u sopstvenom životu.

Zašto pročitati ovu knjigu:

praktični saveti za svakodnevni život i donošenje mudrih odluka

duboka etička i filozofska refleksija koja nadahnjuje lični razvoj

učenje kako sa smirenošću prihvatiti životne izazove

idealno za čitaoce zainteresovane za filozofiju, samopomoć i lični rast

Novo izdanje Đurićevog prevoda triju Platonovih dijaloga (Ijon, Gozba i Fedar) donosi današnjem čitaocu priliku da i sam doživi onu radost u čitanju o kojoj je čuo da pričaju stariji od njega. Gozba je, uz Odbranu Sokratovu, verovatno književno najuspeliji Platonov spis, a zanimljivi su u tom pogledu i Ijon i Fedar. Kako i ne bi bili, kada se u njima govori, redom, o temama nadahnuća, ljubavi i lepote. U podnaslovu Ijona, doduše, stoji da je to dijalog o Ilijadi, spevu koji se nalazi na početku grčke i evropske književnosti, i koji se pripisuje Homeru. Ali glavno pitanje dijaloga je pitanje o pesničkom nadahnuću, i ovde Platon formuliše prvu zaokruženu teoriju inspiracije u zapadnoj kulturi. Podnaslovi Gozbe (o ljubavi) i Fedra (o lepoti) odgovaraju onome što se zaista odvija pred okom i dušom čitaoca.

Iz pogovora Saše Radojčića

Nikomahova etika predstavlja prvu sasvim sačuvanu studiju iz oblasti Etike, i to baš helenske etike, jer se u njoj na pojmovan način izražava ono što je već delimično nesvesno živelo i važilo u helenskom narodu: njegov moral i navike, njegova praktička shvatanja, moralna načela, njegov moralni etos i moralna osećanja. Ona je, u isti mah, deo Aristotelovog univerzalnog sistema, koji „ostaje najčudesniji i najuticajniji misleni sistem što ga je ikad jedan čovek sastavio” (V. Durant), i koji predstavlja prvi i do sada „jedini pokušaj totalne sinteze ljudskog znanja” (Branislav Petronijević), jer je on u isti mah i filosofijski i naučni system.

U prvom delu knjige Antička filosofija obrađena je istorija kosmološkog perioda, počevši od jonske škole (Tales, Аnaksimen, Anaksimander), preko Heraklita i Pitagore, zatim elejaca, zaključno sa sofistima i Sokratom, kao začetnikom antropološkog perioda u razvoju helenske filosofske misli. U drugom delu Bogomolov se bavi klasičnim periodom koji je oličen u delima atomista, Platona i Aristotela, dok u trećem obrađuje helenistički period: epikurejce, stoike i skeptike. Antička filosofija III vodi čitaoca kroz tri ključne struje helenističke misli – epikurejstvo, stoicizam i skepticizam. Polazeći od života i učenja Epikura, kao i njegove radikalne ideje o nezavisnosti etike od religijskog i državnog autoriteta, Bogomolov pokazuje kako je jedan od najuticajnijih antičkih mislilaca oblikovao viziju moralnog društva bez bogova i gospodara. Prateći razvoj stoicizma od njegovih helenističkih početaka – od Zenona iz Kitiona, Kleanta i Hrisipa, do rimskih filosofa poput Seneke, Epikteta i Marka Aurelija – autor osvetljava kako se jedna teorijska doktrina postepeno preoblikovala u celovitu etiku života. Značajno mesto u knjizi zauzima i skepticizam. Bogomolov u svom tumačenju polazi od težnje ka saznanju, ali i od razočaranja koje proizlazi iz granica te težnje. Analitičkim i istorijski utemeljenim pristupom knjiga pokazuje kako su se ove tri filosofske tradicije razvijale, međusobno sukobljavale i prožimale, posebno ističući ulogu eklekticizma kao pokušaja pomirenja suprotstavljenih sistema i nagoveštaja prelaska antičke misli u novo doba. Bogomolov zaključuje da je baština ovih učenja postala trajni temelj evropske kulture i neiscrpan izvor ideja koje i danas oblikuju naše razumevanje sveta. One govore o tajnama čovekove prirode u procepima noći i dana, snova i jave; o onima skrhanim bolom zbog gubitaka bližnjih; o ljudima koji nisu uspeli da nađu svoje mesto u savremenom poretku stvari; o onima u potrazi za mestom mirnog sna, sreće, ispunjenja; o starijim generacijama koje svojim potomcima otvaraju vrata jednog magijskog sveta, gde je moguće pronaći odgovore i odagnati sumnje. Usmena tradicija i narodna kultura utkani su u samu srž ove knjige kroz pripovedanje o povratku korenima i održavanju bliskih veza s prirodom, zemljom i jezikom na kojem vekovima komuniciraju. Tematizujući vlaške običaje, rituale, kalendare, praznike, verovanja, mitove i legende, ova knjiga predstavlja ujedno i vodič kroz njihovo kulturno nasleđe.

Došaptavanja izražavaju istinska osećanja, nepoštovanje discipline upućuje na neslaganje s pretpostavljenima. Kada ljudi otkažu lojalnost svojim vojnim komandantima, vojnici iskreno razgovaraju jedni s drugima o svom neslaganju s pretpostavljenima. Kada se dodeljuje previše nagrada, to znači da su u ćorsokaku; kada neumereno kažnjavaju, to znači da su iscrpljeni. Kada nestane poleta, oni svaki čas dele nagrade kako bi se dodvorili svojim vojnicima i tako sprečili izbijanje masovnog nezadovoljstva. Kada su ljudi toliko iscrpljeni da više ne mogu da izvršavaju naređenja, bivaju kažnjavani radi ponovnog uspostavljanja autoriteta. Biti nasilan prema vojnicima u početku, a posle ih se plašiti, glavni je dokaz jedne nesposobnosti. Kineski general Sun Cu napisao je pre više od dva milenijuma delo koje je redefinisalo veštinu ratovanja. Umeće ratovanja je ključno delo strateške filozofije, koje postavlja tezu da je najviši oblik majstorstva pobeda bez borbe. Kroz trinaest poglavlja, tekst istražuje mogućnosti koje se dobijaju obmanom, važnost špijunaže i nužnost poznavanja sopstvene i protivnikove snage. Sun Cuova filozofija naglašava da stabilnost, planiranje i logika uvek nadmašuju čistu silu. Njegovi stavovi o vođenju konflikta i postizanju ciljeva bez iscrpljivanja resursa ostali su neizostavni temelji za vođe i stratege širom sveta, od bojnih polja do izvršnih odbora.

Diogen Laertije u svom kapitalnom delu prikuplja i prenosi u celosti više od osamdeset biografija najvažnijih antičkih mislilaca, od Talesa do Epikura. Ovo delo nije samo puka istorija: Laertije uvodi čitaoca u autentične priče o životu filozofā, beležeći njihove doktrine, anegdote iz života, testamentarne volje, pa čak i pesme. Kroz sistematski pregled deset filozofskih škola, čitalac dobija panoramski uvid u razvoj i suštinu čitave helenske filozofske tradicije. Neprocenjiva vrednost ove knjige leži u činjenici da su mnogi od izvornih tekstova, koje Diogen citira i prepisuje, u međuvremenu izgubljeni, a njen enciklopedijski karakter čini je primarnim izvorom za razumevanje antičke misli, odnosno samih početaka zapadne filozofije.

…Urošević Fukoa tretira kao riznicu ideja, neuređenu, nesistematiziranu, koja nam može pomoći u nošenju sa stvarnošću, i zajedno sa stvarnim obiljem aktuelnih čitalaca njegovog dela, pokušava da razume šta neoliberalizam, dominacija i otpor jesu ili bi mogli biti. Uroševićev obuhvatni pogled na ove teme sa drugima, s mnoštvom čitalaca samog Fukoa u njegovom mišljenju sa Fukoom, značajna je dimenzija njegovog nastojanja da položi račun o misliocu koji je u Srbiji čitan, iako se o njemu nedovoljno pisalo. (dr Adriana Zaharijević, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Univerzitet u Beogradu). Ponuđena reinterpretacija i reaktuelizacija Fukoa polazi od ispravne pretpostavke da je Fuko bio i ostao mnogo više od akademskog autora, čiji bi se značaj ograničavao na intelektualne rasprave u akademskoj „kuli od slonovače“: naprotiv, on je svojim idejama i publikacijama, kao i samom svojom ličnošću i svojim aktivističkim angažmanom, još za života postao bitan činilac širih javnih debata, u kojima se pretresa sama priroda savremenog društva i položaj čoveka u njemu, vidovi sistemske represije i porobljavanja, ali i mogućnosti slobode. Već više decenija Fukoovo ime funkcioniše kao „znak“ određenih intelektualnih tendencija koje se vide kao ključne za temelje krize koju i danas živimo, svejedno da li se prema tim tendencijama zauzima kritički stav, ili se one podržavaju i usvajaju. (prof. dr Ivana Spasić, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu). Iako ga krasi mikroinvazivni analitički postupak koji čuva integritet Fukoa kao autora, rukopis predstavlja nešto više od običnog naklona njegovom radu, budući da se potonji kritički propituje i umešno razvija u pravcu lakanovske psihoanalize, a sve kako bi se nešto zaključilo o mehanizmima potčinjavanja u savremenom svetu i mogućnostima za organizovani, neautoritarni otpor dominaciji. (doc. Dr Ana Birešev, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu).

Svako od nas je odgovoran za svaki rat zbog agresije u našim životima, zbog našeg nacionalizma, naše sebičnosti, naših bogova, naših predrasuda, naših ideala, jer nas sve to deli. Da li ste znali da postoji veza izmeđ­u neuronauke i slobodne volje? Iako ljudi imaju moć da donose svesne odluke, na njih snažno utiču društvene mreže, YouTube, vesti koje gledaju I čitaju, zajednica koja ih okružuje, ljudi s kojima se svakodnevno susreću, pa čak i mesta na kojima kupuju. Filozof, duhovna ličnost i autor Džidu Krišnamurti podseća nas: „Tražimo od nekoga da nam kaže šta je ispravno ili pogrešno ponašanje, šta je ispravna ili pogrešna misao, i prateći taj obrazac, naše ponašanje i naše mišljenje postaju mehanički, naši odgovori automatski.” Dobra vest je da možete birati sve što uslovljava vašu slobodu. Krišnamurtijeva knjiga Sloboda od poznatog pokazaće vam kako da se oslobodite tiranije očekivanog da biste otvorili vrata transformaciji društva i svojih odnosa. Otkrićete da je primarni uzrok poremećaja stvarnost koju nam je neko drugi obećao, umesto da sami budemo autoritet za sopstveni nacin života. Ako želite da preispitate način na koji gledate na svet, da produbite svoju duhovnu svesnost i otvorite svoj um i srce prema drugima, Sloboda od poznatog je knjiga za vas. Nakon čitanja, steći ćete dublje razumevanje života koje ce vam pomoći da: • poboljšate svoje postojeće i buduće odnose; • prepoznate i prevazđi­ete svoje strahove; • bolje razumete celovitost života; • unapredite svoje komunikacijske veštine; • povećate svoje samopouzdanje i sposobnost da volite sebe. Krišnamurti nas podseća: Razumeti sebe je početak mudrosti.

„Samoafekcija i transcendencija – o osnovama Kantove teorijske filozofije“ je studija koja za svoju noseću temu ima temeljni problem Kantove transcendentalne filozofije, njegovo zasnivanje teorijske, a time i filozofije u celini. Nju sačinjava interpretativni pokušaj da pokaže kako je poslednje osnove u Kantovoj filozofiji moguće razumeti kao ono što Kant označava kao „čisto“ na senzaciji, sintezi i apercepciji, te da bi se to „čisto“ moglo u idealističnom maniru, i samo u heurističke svrhe, pretumačiti kao Mnogo, povezivanje i Jedno. To što se u teorijsko-saznajnom aspektu raskriva kao „čisto“, međutim, istovremeno kao ono u svakoj predstavi uvek već predstavljeno ili principijelno predstavljivo fungira kao ontološka osnova svega postojećeg, kao bitak bića kao takvog i u celini.

Na osnovu svega dosadašnjeg izučavanja svi Platonovi spisi smatrani za autentične mogu se podeliti na četiri skupine, koje odgovaraju fazama u njegovu filosofskom razvitku. U prvu skupinu idu mladački spisi: Ijon, Odbrana, Kriton, Hipija manji, Lahet, Trasimah (nacrt iz koga će postati prva knjiga Države), Harmid,Eutifron, Lisid. U spisima ove, prve, faze Platon se kreće sasvim na zemljištu svoga učitelja, ali se svugde oseća ruka velikoga umetnika i jasno raspoznaje potonje stvaralaštvo velikoga filosofa. Sadržaj tih spisa je prikazivanje Sokratova života i sudbine i privrženičko iskivanje njegova učenja i metode. Glavni cilj Platonova filosofiranja u toj fazi jeste određivanje etičkih pojmova.

Sokratova filosofija je bila epistemološka i etička, i po tome uzorno učenje takozvanog antropološkog perioda starogrčke filosofije, perioda u kome se mislioci okreću od pitanja o prirodi, koja su dominirala u prethodnom („kosmološkom“) periodu, ka pitanjima o čoveku i njegovoj zajednici.
Saša Radojčić

Proseravanje je neizbežno kadgod okolnosti traže

od nekoga da govori, a da pri tome ne zna o

čemu govori. Tako je proizvodnja proseravanja stimulisana

svaki put kada obaveze ili prilike da čovek

govori o nekoj temi prevazilaze njegovo znanje

o činjenicama koje su relevantne za tu temu. Ovaj

raskorak je učestao u javnom životu, gde su ljudi

često podstaknuti – bilo sopstvenom željom, bilo

zahtevima drugih – da naširoko govore o stvarima

u kojima su do izvesnog stepena neznalice. Tome

veoma bliske situacije proizilaze iz vrlo rasprostranjenog

uverenja da svaki odgovorni građanin u

demokratiji mora da ima mišljenje o svemu, ili bar

o svemu što se odnosi na vođenje poslova njegove

zemlje. Nepostojanje bilo kakve važne veze između

mišljenja neke osobe i njenog poimanja stvarnosti

biće, ne moramo ni da naglašavamo, još ozbiljnije

kod nekoga ko veruje da je njegova dužnost, kao

savesnog moralnog faktora, da procenjuje događaje

i situacije u bilo kom delu sveta.

Propast Zapada je dvotomno delo Osvalda Špenglera objavljeno između 1918. i 1922. godine. Uprkos vremenskoj distanci, ono ostaje jedno od najuticajnijih i najkontroverznijih filozofskih dela o istoriji civilizacije. Špengler u ovoj knjizi nudi radikalnu interpretaciju istorije, odbacujući evrocentrični i linearni pogled na razvoj društava.
Inspirisan filozofijama Getea i Ničea, Špengler osporava ideju linearnog progresa i umesto toga zastupa cikličnu viziju istorije, u kojoj kultura niče iz određenog pejzaža i umire kada iscrpi sve mogućnosti. Smatrao je vojnu ekspanziju, preterano samopouzdanje i pad inovativnog duha znakom da civilizacija ulazi u završnu fazu – fazu ponavljanja, imitacije i duhovne iscrpljenosti.
Uprkos burnim kritikama, Propast Zapada ostaje nezaobilazno štivo za svakoga ko razmatra velike obrasce istorije i pokušava da razume sudbinu moderne civilizacije.

Propast Zapada je dvotomno delo Osvalda Špenglera objavljeno između 1918. i 1922. godine. Uprkos vremenskoj distanci, ono ostaje jedno od najuticajnijih i najkontroverznijih filozofskih dela o istoriji civilizacije. Špengler u ovoj knjizi nudi radikalnu interpretaciju istorije, odbacujući evrocentrični i linearni pogled na razvoj društava.
Inspirisan filozofijama Getea i Ničea, Špengler osporava ideju linearnog progresa i umesto toga zastupa cikličnu viziju istorije, u kojoj kultura niče iz određenog pejzaža i umire kada iscrpi sve mogućnosti. Smatrao je vojnu ekspanziju, preterano samopouzdanje i pad inovativnog duha znakom da civilizacija ulazi u završnu fazu – fazu ponavljanja, imitacije i duhovne iscrpljenosti.
Uprkos burnim kritikama, Propast Zapada ostaje nezaobilazno štivo za svakoga ko razmatra velike obrasce istorije i pokušava da razume sudbinu moderne civilizacije.

Duh utopije, ključni spis filozofije nade i moderne utopijske misli, pisan je u zanosu posle Prvog svetskog rata i traži put iz istorijske katastrofe ka novom smislu, ka budućnosti koja još nije ostvarena, ali je uvek prisutna kao mogućnost. Ne svodeći utopiju na politički projekat, Ernst Bloh okreće se ontološkoj i estetičkoj dimenziji ljudskog bića: čovek je biće koje još nije postalo ono što jeste.
U knjizi se susreću mistika, muzika, umetnost, religija i marksizam, spajajući se u filozofski pejzaž koji poziva na buđenje. Duh utopije oblikuje pojam „još-ne-svesnog“, otvarajući prostor za razumevanje čoveka ne kroz ono što jeste, već kroz ono što može i treba da postane. Blohova proza je poetska i hermetična, a njegova misao neprestano pulsira između metafizike i politike, podsećajući nas da ljudska istorija nije dovršena, odnosno da se tek piše u horizontu mogućeg, u upornom traganju za utopijskim ispunjenjem.
Kod Bloha, utopija prestaje da bude san i postaje metod. Njegova filozofija pokazuje da čovek nije zatvoren u sadašnjost, već da u sebi nosi iskru onoga što tek dolazi.
– Teodor Adorno
Iz istog žanra
Duh utopije, ključni spis filozofije nade i moderne utopijske misli, pisan je u zanosu posle Prvog svetskog rata i traži put iz istorijske katastrofe ka novom smislu, ka budućnosti koja još nije ostvarena, ali je uvek prisutna kao mogućnost. Ne svodeći utopiju na politički projekat, Ernst Bloh okreće se ontološkoj i estetičkoj dimenziji ljudskog bića: čovek je biće koje još nije postalo ono što jeste.
U knjizi se susreću mistika, muzika, umetnost, religija i marksizam, spajajući se u filozofski pejzaž koji poziva na buđenje. Duh utopije oblikuje pojam „još-ne-svesnog“, otvarajući prostor za razumevanje čoveka ne kroz ono što jeste, već kroz ono što može i treba da postane. Blohova proza je poetska i hermetična, a njegova misao neprestano pulsira između metafizike i politike, podsećajući nas da ljudska istorija nije dovršena, odnosno da se tek piše u horizontu mogućeg, u upornom traganju za utopijskim ispunjenjem.
Kod Bloha, utopija prestaje da bude san i postaje metod. Njegova filozofija pokazuje da čovek nije zatvoren u sadašnjost, već da u sebi nosi iskru onoga što tek dolazi.
– Teodor Adorno
Iz istog žanra

Dobro vaspitanje donosi pobedu, a pobeda ponekad donosi nevaspitanje i surovost.
Zakoni predstavljaju Platonovo poslednje i najobimnije delo, svojevrsnu krunu i zaokruženje celokupne filozofske misli. Za razliku od Države, gde idealna zajednica ostaje u carstvu ideja, u Zakonima antički filozof nudi realističniju, kompromisnu viziju uređenja polisa, u kojoj zakon postaje vrhovni čuvar reda i vrline. Dijalog vođen između atinskog stranca, Spartanca i Krićanina razvija promišljanje o tome kako zakoni oblikuju živote ljudi i kako država može podstaći građane da teže dobru, a ne da slede samo svoje strasti i interese. U središtu se nalazi potraga za poretkom koji usklađuje slobodu i disciplinu, običaj i racionalno uređenje, tradiciju i filozofski uvid.
Kombinujući političku teoriju, religiju, pravo i etiku, Platonovi Zakoni prevazilaze granicu traktata o zakonodavstvu, i nude istraživanje o ljudskoj prirodi i mogućnostima zajedničkog života. Drugim rečima, nude praktičnu utopiju – pokušaj da se most između ideala i stvarnosti konačno pređe, da se pravedno društvo ne zamišlja, već stvara.

Na raskršću između mita i racionalnog mišljenja, književne umetnosti i filozofske sistematičnosti stoji jedno od najuticajnijih i najkompleksnijih dela svetska filozofije – Platonova Država. U njoj se prvi put u istoriji ljudske misli u celini razmatraju temelji stvarnosti, smisao znanja, priroda vrline, pravednosti i društvenog poretka. U razgovorima Sokrata i njegovih sagovornika otvara se drama između individue i zajednice, tradicije i slobode, večnog sveta ideja i promenljivog sveta čulnog iskustva. Alegorija pećine, teorija ideja, pojam najvišeg dobra i vizija pravednog poretka predstavljaju stubove na kojima je izgrađena zapadna filozofija.
Država nije samo politički traktat niti utopijska slika idealne zajednice već istovremeno i metafizičko, etičko i estetičko istraživanje o tome šta znači živeti u skladu s istinom. Ona spaja filozofiju i književnost, spekulaciju i praksu, i tako postaje paradigmatsko delo u kojem filozofija stiče svoj „moderni” oblik. Zato se istorija mišljenja do danas može čitati kao trajni dijalog s Platonovim nasleđem: kako pronaći put iz senki u svetlost, kako povezati mudrost i delanje, kako učiniti da dobro pojedinca bude nerazdvojivo od dobra zajednice.

Briga se osniva u vremenitosti. U krugu vremenitosti, dakle, moramo da potražimo neko događanje koje egzistenciju određuje kao povesnu egzistenciju. Tako se interpretacija povesnosti tubitka u osnovi pokazuje samo kao jedna konkretna izrada vremenitosti.
Zašto se čovek povlači u anonimno, bezlično postojanje? Zbog toga, smatra Hajdeger, da bi izbegao da se suoči sa slobodom i konačnošću egzistencije. Stoga, cilj fundamentalne ontologije upravo se sastoji u tome da, polazeći od fakticiteta svakodnevnog života, razvije značenje egzistencijalija i pomoću njih otkrije smisao autentične, prave egzistencije, one koja prihvata čoveka kao prolazno, istorično biće i razume smrt kao najdublje i najvlastitije ljudsko određenje.
Tako se egzistencijalna analitika, koja se bavi oblicima ljudske egzistencije, i destrukcija metafizike, koja se bavi razlaganjem celokupne filozofske tradicije, presecaju u jednoj tački – u otkrivanju vremenitosti kao ontološkog smisla brige, odnosno zabrinutosti za opstanak kao izvorišta na kome počiva čovekova potreba za projektovanjem budućnosti. To je tačka od koje bi, prema Hajdegeru, trebalo ustanoviti novi početak nemetafizičke budućnosti, odnosno odakle bi bilo moguće pronaći izlaz iz savremene krize koju obeležava nihilizam kao stanje čovekovog nezavičajnog boravka u tehničkom svetu.

Jasnoća i preciznost upadljive su i u pedagoškoj dimenziji ove knjige. Ona ima odlike najkvalitetnijih inostranih udžbenika o epikurejstvu. Povrh toga što šira publika i studenti mogu mnogo da nauče iz nje, ona sadrži i originalnu interpretaciju veze između Epikurove teorijske i praktične filozofije koja zadovoljava najviše naučne standarde i biće od velike koristi stručnjacima i specijalistima u helenističkoj filozofiji.
Iz recenzije Mašana Bogdanovskog

Autor je na prijatan i zanimljiv način pokazao kako se materijalističko shvatanje univerzuma može postulirati kao bazično polazište iz kog, kasnije, proističe život vredan življenja, u racionalno odmerenom hedonizmu.
Iz recenzije Aleksandra Dobrijevića

Veliki deo rada posvećen je analogijama, paralelama, podzemnim ili nadzemnim strujanjima, opravdanim i neopravdanim „modernizovanjima“, ukratko, jednoj heuristici najčešće nepriznatih dugova koje moderna i savremenost duguju Epikuru.
Iz recenzije Predraga Krstića

O autoru:
Ivan Nišavić rođen je 1984. godine u Bijelom Polju. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Baru. Doktorirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na kome je prethodno završio osnovne i masterske studije. Zaposlen je kao naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu. rođen je 1984. godine u Bijelom Polju. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Baru. Doktorirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na kome je prethodno završio osnovne i masterske studije. Zaposlen je kao naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.

Klasične serije eseja poznatog filozofa Alana Votsa predstavljaju misao autora o zapanjujućim problemima uzrokovanim našim disfunkcionalnim odnosom prema materijanom okruženju.
Ovde se, uz karakterističnu dovitljivost, filozof najpoznatiji po svojim delima i predavanjima o misticizmu i istočnjačkoj filozofiji bavi suštisnkim problemima ekonomije, tehnologije, odevanja, kuvanja i domaćinstva.

„Logička dijagnoza argumenta“ Gorana Rujevića je štivo koje će biti korisno najširoj čitalačkoj publici. Onima koji se tek uvode u tematiku argumentovanja ili se bez prethodnog znanja interesuju za ovu oblast knjiga daje obilje objašnjenja i široko znanje, a može se koristiti i kao praktični priručnik. Onima koji su već upoznati sa teorijom argumentovanja ovo delo poslužiće kao sjajan podsetnik i, u mnogim slučajevima autentičnih doprinosa autora datim razmatranjima, kao prilika da svoja znanja uvećaju i prošire. - Prof. dr Una Popović

Autor upoređuje logičku dijagnozu argumenta sa medicinskom dijagnozom, gde logički principi služe kao alati za identifikaciju „zdravih“ i „patoloških“ aspekata argumenata. Knjiga ohrabruje čitaoce da prepoznaju logičke strukture u svakodnevnim raspravama i pruža temelje za kritičko razmišljanje i racionalno argumentovanje. Rujević ističe da je logika praktičan alat, ne samo u filozofiji i nauci, već i u svakodnevnoj komunikaciji. - Prof. dr Miloš Adžić

Ima li ičeg potrebnijeg u vremenu bujanja pseudonaučnih narativa, antinaučnih stavova i banalnog političkog populizma, od znanja i veštine racionalne argumentacije? Ima li ičeg važnijeg za obrazovni sistem i javni prostor jedne zemlje od toga da se svest mladih ljudi i građana oblikuje prema kriterijumima argumentovanog racionalnog mišljenja? U jednom vrlo prijemčivom i dopadljivom maniru u strukturiranju svoje knjige autor poseže za jednom ,,medicinskom metaforom“, ukazujući time posredno na ozbiljnost problema sa kojim se danas suočavamo. - Prof. dr Zoran Dimić

O autoru:

Goran Rujević (1988) je nastavnik na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Na istom mestu 2019. godine je odbranio doktorsku disertaciju o problemu prediktivnog jaza kod Njutna, Lajbnica i Kanta. U istraživačkom i nastavnom radu bavi se pitanjima teorije argumentacije i filozofije prirodnih nauka, kao i problemima popularizacije nauke i filozofije. Pored toga, bavi se prevođenjem filozofskih dela sa engleskog i nemačkog jezika.

Diskurs o nuklearnom uništenju sveta je - nalik svemu - hipertelijska proteza i hologramsko obećanje događaja, no kad višedecenijska tenzija preraste u entropijsko ubrzanje sveta, počnemo da maštamo da obećanje nije ludom radovanje i počne da nas progoni čudna nada, kudikamo zastrašujuća, da entropijski zakoni mogu da iznesu veličanstven poduhvat i fizičkim nestankom sveta prebrišu ostale oblike nestanka.

"Ekskluzivna kolekcija najnovijih eseja Slavoja Žižeka o aktuelnim društvenim i političkim pitanjima „Zato što samo čitajući knjige možemo postati svesni situacije – literatura je i dalje privilegovan medijum u kome postaje opipljiva duboka dvosmislenost i složenost naših neprilika.”

„Kada osnovni društveni dogovor koji održava jedno društvo na okupu počne da puca po svim šavovima, krenu da kruže najluđe glasine. Čak i kada su očigledno besmislene, takve glasine oživljavaju naše najdublje strahove i predrasude.”

„Opšta pouka svega toga je da, ukoliko zaista želimo da se suočimo s destruktivnim fenomenima koji su nas zadesili poslednjih decenija, od uspona novog populizma do novih oblika društvene kontrole, treba svoj kritičarski pogled da usmerimo ka samim filozofskim osnovima današnje liberalne demokratije, ka prosvetiteljskoj misli.”

„Nije dovoljno samo reći istinu – istina treba da bude saopštena u pravom trenutku kada će proizvesti efekat istine.” - Slavoj Žižek

Tako je govorio Zaratustra je najpoznatije, ali ne i najpopularnije, niti najintimnije delo Ničeovo. Njegova sestra, gospođa Jelisaveta Ferster, kaže, doduše, da je to „najličnije delo“ njenog brata, da ono sadrži „njegove najunutarnjije doživljaje“, itd. Niče je proživeo u duši sve što je pisao, i utoliko je svako njegovo delo lično. Pouzdano je Niče ovo delo pisao s najviše pretenzija, i u najodlučnijem tonu – on je hteo da mu ono bude najbolje.

Jer u tome se veoma varamo što smrt očekujemo kao nešto buduće: velik deo nje već je prošao; sve što od našega života leži za nama, to smrt drži u svojim rukama.

Pred kraj života, nakon što se povukao iz službe na dvoru rimskog cara, Seneka počinje prepisku sa svojim prijateljem i učenikom Lucilijem, sicilijanskim prokuratorom. Seneka razmatra fundamentalna pitanja ljudskog postojanja: kako se suočiti sa strahom od smrti, kako upravljati vremenom, kako prepoznati prave vrednosti u svetu privida i kako postići unutrašnji mir nezavisan od spoljnih okolnosti.

Iako zamišljena kao privatna prepiska, ova pisma postala su jedno od najčitanijih dela antičke filozofije. Svojom jasnoćom i direktnošću, ona nude konkretne savete primenjive i u savremenom kontekstu – od upravljanja emocijama i međuljudskim odnosima do razvijanja mentalne otpornosti u teškim vremenima. Ovo delo ostaje trajno svedočanstvo da filozofija, pre svega, mora biti praktična disciplina koja će nas učiti kako da živimo.

U prvom delu knjige Antička filosofija obrađena je istorija kosmološkog perioda, počevši od jonske škole (Tales, Аnaksimen, Anaksimander), preko Heraklita i Pitagore, zatim elejaca, zaključno sa sofistima i Sokratom, kao začetnikom antropološkog perioda u razvoju helenske filosofske misli. U drugom delu Bogomolov se bavi klasičnim periodom koji je oličen u delima atomista, Platona i Aristotela, dok u trećem obrađuje helenistički period: epikurejce, stoike i skeptike. Knjiga Antička filosofija II donosi autorovo promišljanje o nerešenim pitanjima istorijske misli. Oslanjajući se na obilje tekstualnih izvora i doksografskih svedočanstava, Bogomolov prikazuje svoju periodizaciju antičke filosofije, koja značajno odstupa od tradicionalne. Na jedinstven način analizira starogrčku filozofiju i njen vrhunac oličen u Sokratu, Platonu i Aristotelu, otkrivajući na koji način antička misao i danas ostaje izuzetno značajna i tesno povezana sa savremenom filosofijom. Njena snaga leži u univerzalnosti ideja i misli koje prevazilaze vreme: „Pravednost je kada svako radi ono za šta je prirodno
sposoban”, piše Platon u svom delu Država; „Svrha je ono zbog čega nešto postoji ili se radi”, kaže Aristotel. „Za nerazumne je bolje da se njima vlada nego da oni vladaju”, zaključuje Demokrit.
Šest godina kasnije, u Glazgovu, nakon majčine smrti i požara u kojem im je izgorela kuća, Ajris počinje da traži svoje mesto u svetu. Samostalni život nije joj doneo odgovore koje je tražila, već samo nova pitanja. Osnivanje benda s Rupertom i potencijalni pronalazak oca pomažu joj da bolje upozna sebe. Međutim, dok se ne reši duhova prošlosti, Ajris neće moći da se okrene budućnosti.
Posle velikog uspeha romana Sistem toliko blistav da zaslepljuje (Blum, 2020), Amanda Svenson u svojoj novoj knjizi ispituje kompleksnost porodičnih odnosa, prokletstvo ljubavi i misteriju porekla koje može suštinski odrediti ljudski život. U okolnostima ekonomske krize u Velikoj Britaniji devedesetih godina prošlog veka, švedska autorka nas vodi kroz intimnu priču sve do današnjih dana, zaokruživši je velikom pandemijom koja je zadesila svet 2020. godine.

Komantarisano tekst LaoCi. Ne toliko preispitivanje aktuelnosti taoizma u 21. veku koliko poziv savremenom čitaocu da se vrati osnovnim pitanjima o čoveku, , prirodi i kosmosu

Da li postoji iskustvo koje nije kontaminirano prošlošcu?

Sadržaj ove knjige prvobitno je bio predstavljen u vidu govora studentima, nastavnicima i roditeljima u Indiji, ali njegova pronicljivost i jednostavnost biće veoma značajni za misleće ljude širom sveta, svih uzrasta i zanimanja. Krišnamurti s karakterističnom objektivnošcu i uvidom razmatra ono što nazivamo našom kulturom, obrazovanjem, religijom, politikom i tradicijom, i fokusira se na osnovne ljudske emocije poput ambicije, pohlepe i zavisti, želje za sigurnošcu i žudnje za moći – za koje pokazuje da su faktori koji narušavaju ljudsko društvo. Iz napomene urednika „Krišnamurtijeva zapažanja i istraživanja o stanju savremenog čoveka su prodorna i duboka, a ipak iznesena s razoružavajućom jednostavnošcu i direktnošcu. Slušati ga ili čitati njegove misli znači suočiti se sa sobom i svetom sa zadivljujućom svežinom jutra. - En Marou Lindberg