KULTUROLOGIJA

„Čujte Srbi! Čuvajte se sebe” jes politički i moralni testament švajcarskog forenzičara, kriminologa i iskrenog prijatelja srpskog naroda, dr Rudolfa Arčibalda Rajsa. Napisana 1928. godine na francuskom jeziku, ova knjiga predstavlja dobronamernu, ali izuzetno oštru i hirurški preciznu analizu srpskog društva između dva svetska rata.

Rajs je u Srbiju došao tokom Prvog svetskog rata kako bi istraživao zločine okupatora, ali je ostao opčinjen hrabrošću i duhom običnog naroda, pa je odlučio da u Srbiji ostane do kraja života. Knjigu je napisao pred kraj života sa željom da narodu koji je zavoleo ostavi upozorenje na opasnosti koje mu prete iznutra.

Knjiga se sastoji iz nekoliko ključnih celina u kojima Rajs balansira između dubokog divljenja i nepoštedne kritike:

Vrline srpskog naroda: Rajs sa velikim poštovanjem govori o srpskom seljaku i vojniku. Ističe njihovu neizmernu hrabrost, rodoljublje, gostoprimstvo, bistrinu, milosrđe i prirodni osećaj za pravdu koji ih je krasio u najtežim istorijskim trenucima.

Mane i slabosti: Ovaj deo čini okosnicu knjige i predstavlja autorovu glavnu brigu. Rajs ukazuje na površnost, sklonost improvizaciji, nerad, potcenjivanje sopstvenih stručnjaka, kao i na zavist i princip „da komšiji crkne krava”.

Kritika političke elite i korupcije: Posebno žestok udarac upućen je tadašnjoj političkoj klasi, strankama i birokratiji. Rajs detaljno opisuje korupciju, nepotizam, partijsko zapošljavanje, gramzivost i političarenje u kome se opšti interes žrtvuje radi lične koristi.

Omladina i budućnost: Autor izražava zabrinutost za omladinu koja odrasta u društvu bez jasnih moralnih uzora, gde se više ceni brz uspeh i poltronstvo nego rad, obrazovanje i poštenje.

Rajs u knjizi poručuje da najveća opasnost po opstanak i napredak Srbije ne dolazi spolja, već iznutra — iz sopstvenih grešaka, loših navika i nesposobnosti da se prepoznaju i uklone društvene pošasti. Njegov poziv „Čuvajte se sebe” jeste apel narodu da se vrati svojim izvornim vrlinama, poštenju i solidarnosti kako ne bi proćerdao slobodu izvojevanu velikim žrtvama.

Zbog svoje bezvremenske aktuelnosti, ovo delo se i danas smatra jednim od najvažnijih spisa o mentalitetu i društvenim izazovima na ovim prostorima..

Tekstove iz teorije kulture koje sam objavio nekoliko godina unazad, pretežno u beogradskom časopisu Kultura, sabrao sam u spisu Igra ili ništa. Kao što se iz naslova vidi, u središtu moje pažnje je igra. To je ona ista tema koja me je uzimala pod svoje od vremena kada sam napisao knjigu Metamorfoze igre, koja je objavljena 1972. godine, a koju sam, potom, nastavio da istražujem u ciklusu ogleda koje sam dvadesetak puta izgovorio na Trećem programu Radio Beograda. Oni su objavljeni u časopisu Treći program, u broju za jesen 1979. godine. Kasnije sam pripremio i rukopis pod naslovom Usud igre, koji je pre tridesetak godina ušao u izdavački plan velikog BIGZ-a. Onda se desilo nešto neobično. Dok sam, tokom noći, pregledao lektorske intervencije da bi rukopis mogao da uđe u štampu, ja sam ne samo zadremao nego i zaspao. To je za mene, ne baš malog Narcisa, bio znak i opomena. Shvatio sam da je i meni, kao autoru, rukopis dosadnjikav, da ne poseduje snagu, zanimljivost i Eros igre. Kako sam bio ubeđen da knjiga o igri ne bi smela da bude dosadna i daleka od njene snažne i kreativne pulsacije, rukopis sam ostavio da ga u tišini dokolice oživim. U međuvremenu se to nije dogodilo, ali sam se neprestano bavio važnim aspektima igre, obja-vljivao ih fragmentarno u mnoštvu svojih radova, a nešto celovitije u spisima Ludosti uma, Ram za sliku i Play – Fundation of Culture, koji je objavljen u Njujorku 2008. godine. I danas se pitam da li je teorijski i moguća koherentna teorija o igri. To mi nije smetalo da se usprotivim plitkim, stereotipnim i netvoračkim mišljenjima koja su bila daleko od toga da esencijalizuju ovu temeljnu kategoriju postojanja. Siguran sam, međutim, da bez čarobnice – igre, nema celovitijeg otkrivanja čovekove suštine i totaliteta njegovog postojanja. Nije najsrećnija okolnost to što živimo u civilizaciji u kojoj je igra u velikoj krizi. Ona možda deluje kao bučna i neukrotiva reka, ali su zamućeni njeni tokovi pa je zato više opasna nego životvorna. Zbog svega toga, ima razloga setiti se Johana Huizinge, koji je argumentovano dokazao da igra nema tako značajnu ulogu u kulturi našeg vremena kao što je imala u grčkoj i latinskoj tradiciji. Ipak, ne bi smeli zaboraviti da je odbrana igre u savremenoj kulturi isto što i odbrana čovekove složenosti i njegove slobode. Nadam se da su i ostali tekstovi, zastupljeni u ovoj knjizi, adekvatan pratilac ovde fokusirane teme o igri. U stvari, oni su deo njenog konteksta i totaliteta.

U prvim decenijama jugoslovenskog otvaranja prema svetu, Italija je uprkos složenim političkim odnosima glavni „posrednik“, ali i neposredni proizvođač i izvoznik zapadne popularne kulture i modela potrošačkog društva u zemlji samoupravnog socijalizma. U utakmici politike i propagandnih slogana („Trst je naš!“) i privlačnosti tršćanskih robnih kuća, Ponterosa, Sanrema, Felinijevih fi lmova, kao i sve širih privrednih veza, prevagu su odneli ekonomski pragmatizam, ali i želje i potrebe „običnih“ Jugoslovena da od sredine 1950-ih kroz „italijanski prozor“ počinju da upoznaju „zapadni svet“ tražeći tamo ono što nije moglo da im ponudi domaće oskudno tržište. Frančeska Rolandi ubedljivo piše o ovim velikim i malim koracima, kulturnim uticajima i preplitanjima, političkim i ideološkim otporima prihvatanju proizvoda italijanske popularne (i onih „visoke“) kulture; od modnih trendova, zabavne muzike, televizijskih programa, stripova, do filmova i savremene literature. Njeno istraživanje pokazuje u kojoj meri je ova nezvanična „kulturna diplomatija“ bila važna. Iako je u pitanju studija italijanske autorke o uticaju italijanske popularne kulture na Jugoslaviju u periodu od 1955. do 1965. godine, ova zanimljiva knjiga pisana je za najširu publiku i budiće nostalgiju kod starijih, a mlađi će saznati na koji način su modni trendovi, potrošački proizvodi, popularna kultura i mediji u Italiji uticali na sve ove pojave u tadašnjoj Jugoslaviji.

Čin prvi. Obično tako počinju pozorišne predstave koje nas uvode u neki novi, najčešće imaginarni svet. Zatim se priča razvija kroz činove i prepliće se sa našim životima i našim svetom. Umetnost u činovima i umetnost naših života uvek se preklapaju i pretapaju čak i kada autori imaju samo umetničke aspiracije. U tom kontekstu društveno angažovane prakse su posebno važan deo našeg života. One ne žele da komuniciraju sa životom preko četvrtog zida, već ruše ona poslovična tri zida. One drsko prelaze granice umetničkog delovanja i postaju deo društvenih gibanja, podela i tenzija na različite kontroverzne, ali uzbudljive načine. Ako vas zanimaju tajne moći društveno angažovane umetnosti, uđite na mala vrata i angažujte se na promenama koje vam znače. Ovo je knjiga za vas. Bolje da je pročitate vi, nego oni koji žele da promene svet na način koji vama ne odgovara. - Dr Aleksandar Baucal

Knjiga je namenjena svima koji žele da se bave radom sa decom kroz kreativan radioničarski rad, koristeći tehniku pričanja priča ili, popularno, storytelling, bilo da se radi o radnicima u kulturi, prosveti ili roditeljima koji žele da svojoj deci dan učine zabavnijim. „Pričam ti istoriju“ je svojevrsni vodič koji predstavlja rezultate i iskustvo trogodišnjeg zajedničkog projekta zrenjaninskog muzeja i gradske biblioteke, čiji je cilj bio da mladima što bolje približi naše kulturno nasleđe, na jedan savremeniji način, kroz igru i upotrebu starih, dobrih pripovedačkih tehnika ali i savremene tehnologije. Vodič ima tri dela, prvi se bavi teorijskim okvirima storytelling tehnike, drugi deo knjige sadrži konkretna uputstva kako da se napiše i interpretira priča o određenom arheološkom predmetu ili lokalitetu, kako da se deci na zabavan način predstave zavičajni velikani, ili običaji, mitologija, zanat. Ovaj deo knjige bavi se pitanjima kako stvoriti likove, kako izabrati temu za priču, na koji način vežbati tehniku pripovedanja kroz koju je moguće predstaviti zapravo bilo koji sadržaj iz kulture i na taj način obogatiti školske programe i osvežiti teško i obimno, ponekad suvoparno, udžbeničko štivo. Jednostavno rečeno, vodič osvetljava jedan od načina kako da sa decom i mladima razgovarate o kulturnom nasleđu, ali i o izazovima njihovog vremena, a da u to uključite i upotrebu savremene tehnologije, kreativan radioničarski rad i emotivno ih zainteresujete za neku temu. Treći deo knjige donosi pet originalnih priča koje predstavljaju konkretne ilustracije kako su izgledale storiteling radionice.

Profesionalne veštine omogućavaju ljudima da se razumeju, povezuju, uspostavljaju odnose, dogovaraju i delaju, uz uzajamno poštovanje i uvažavanje različitosti. Izučavanje veština, profesionalnih, komunikacijskih, tehničkih i drugih, neophodan su deo savremenog obrazovanja za većinu profesija i zanimanja. Menadžer u kulturi treba da bude svestrano obrazovana ličnost čije se veštine zasnivaju na uravnoteženom spoju teorijskih i univerzalnih znanja, razvijenim komunikacijskim veštinama i ličnim osobinama. Stoga su, u pedagoškom pristupu ovoj temi, postavljena tri osnovna principa u kreiranju metodike obučavanja: interdisciplinaran pristup, harmoničan odnos teorije i prakse i sistem obuke.

Komunikacija je najznačajnija aktivnost u menadžerskim zanimanjima, a veštine komuniciranja predstavljaju osnovnu menadžersku sposobnost. U knjizi je predložena i razmatrana shema komunikacijskih veština neophodnih za teorijsko i praktično sticanje znanja u pomenutoj oblasti. Svrha učenja nije manipulisanje drugima već primena veština u odnosu na visoko postavljene standarde i etički kodeks struke. Etičnost u menadžmentu treba da se ogleda u svakom segmentu planiranja, poslovanja, komunikacije i prezentacije u javnosti.



"Istinskа svrhа оvе knjigе је u pоstаvljаnju nајviših stаndаrdа u оbrаzоvаnju i pоslоvаnju u kulturi. Cilj usаvršаvаnjа tаkо niје krеirаnjе tipskih mеnаdžеrа, vеć sе insistirа nа rаzviјаnju ličnоsti kоја pоsеduје ključnе spоsоbnоsti i vrеdnоsti kао štо su: kulturа gоvоrа i diјаlоgа, stаndаrdi u pоslоvаnju, prоfеsiоnаlnе i kоmunikаciјskе vеštinе, еtički kоdеks. Pоznаvаnjе kоmunikаciјskih vеštinа dоprinоsi rаzvојu tеоriје lidеrstvа, uspеšnоm plаnirаnju nа nivоu vrhunskоg mеnаdžmеntа i plаnirаnju prоmеnа prilikоm prоmоvisаnjа nоvih idеја, prоizvоdа, prојеkаtа i sl. Uspоstаvljеnа kulturnа kоmunikаciја dоprinоsi uspеšnоm timskоm rаdu i svођеnju mоgućnоsti kоnfliktа nа nајmаnju mоguću mеru."

iz rеcеnziје prоf. Dr Milеnе Drаgićеvić Šеšić


I Uvod

Opšti pojam menadžmenta

II 1. Menadžment u kulturi

II 2. Interdisciplinaran pristup edukaciji menadžera u kulturi

Menadžment u kulturi i pedagogija
Menadžment u kulturi i psihologija
Menadžment u kulturi i lingvistika
Menadžment u kulturi i retorika

III 1. Komunikacija u oblasti menadžmenta u kulturi

III 2. Komunikacijske veštine

Zanatske veštine
Pregovaranje, ubeđivanje, uticaj
Emicionalne veštine
Interpretativne veštine, veštine ponašanja, interkulturalnost
Liderstvo

III 3 Komunikacijske veštine i etičnost

IV Metodika u edukaciji i treningu veština

Naučno i umetničko u menadžmentu u kulturi
Pojam-trening
Edukacija za nastavnike

V Neformalni oblici obrazovanja

Vođenje-Coaching

Zakljućak

Bibliografija

Vebografija

Indeks imena

Indeks pojmova




Marina Marković:
Rođena je u Bеоgrаdu. Diplоmirаlа је nа Kаtеdri zа glumu nа Fаkultеtu drаmskih umеtnоsti Univеrzitеtа umеtnоsti u Bеоgrаdu. Mаgistrirаlа је nа Filоlоškоm fаkultеtu u Bеоgrаdu nа оdsеku Nаukа о knjižеvnоsti sа tеоriјоm knjižеvnоsti. Dоktоrirаlа је nа Fаkultеtu drаmskih umеtnоsti nа studiјskоm prоgrаmu intеrdisciplinаrnih dоktоrskih studiја Mеnаdžmеnt u kulturi i mеdiјimа.

Zаpоslеnа је nа Fаkultеtu drаmskih umеtnоsti u zvаnju rеdоvnоg prоfеsоrа. Gоstuје kао prеdаvаč nа fаkultеtimа i univеrzitеtimа u Srbiјi i u rеgiоnu. Оdržаlа је brојnе kursеvе i rаdiоnicе u zеmlji i u inоstrаnstvu. Dоbitnik је nајvišеg priznаnjа Univеrzitеtа Umеtnоsti – Vеlikе plаkеtе sа pоvеljоm.

Nаpisаlа је i оbјаvilа čеtiri knjigе i brојnе člаnkе u Zbоrnicimа i čаsоpisimа. Clio je objavio njene dve knjige: Glas glumca i Poslovna komunikacija koja je doživela tri izdanja.

Dr Arčibald Rajs, švajcarski profesor koji je sa Srbima proveo Prvi svetski rat, u svojim porukama ukazuje na uzroke velikih poremećaja u srpskom društvu, nastojeći da predstavi opasnosti koje vrebaju Srbe i spreči eroziju lepih predstava koje je stekao o njima.

Potemkinovi potomci su sabrani eseji i komentari o savremenoj kulturi.

Knjiga autora Milana Vlajčića koji godinama unazad piše o umetničkim fenomenima i kulurnim događajima koji su određivali naše sudbine.
U knjizi se nalaze eseji i komentari pisani od 2014. do 2016. godine.

Drevna kineska kultura i filozofija zasnovane su na živopisnim simbolima i njihovim tumačenjima, što ova učenja čini egzotičnim, ponekad mističnim i tajanstvenim, a zapravo je reč o praktičnom načinu beleženja, prenošenja i primene vekovima sticanih znanja.
Jin i Jang – „svetla i tamna strana planine“, Vu Sjing – metamorfoza energija u prirodi i čoveku, vremenske mene Nebeskih Stabala, Zemaljskih Grana i Čvorova vremena, simboli Zodijaka – ritam životnih ciklusa, Feng Šui okruženje, Umeće ratovanja – mudrost meke moći, Četiri blaga učionice – mera mudrosti i znanja, Zmaj – pokretač nacije i Pekinška opera – umetnost duhovnog opstanka, samo su deo neiscrpnog bogatstva kineske riznice kulture sklopljene u knjizi pred vama.

Iako su matematičari, fizičari, inženjeri efikasno rešili problem efikasnog prenošenja informacija, lingvisti ponudili brojne teorije o poreklu i strukturi jezika, a semantičari ukazali na različite dimenzije značenja poruka, tek je pragmatika komunikacije, sa tezom da „način komunikacije" uslovljava sliku stvarnosti, otvorila prostor za novi pristup izučavanju interpersonalne komunikacije. Fenomen nesporazuma, koji se u okviru komunikološke terminologije može razumeti i kao „buka", „komunikativni šum" ili „smetnja", nužno upućuje na problem razumevanja, kao najvažnijeg aspekta komunikacije. Ali, takođe, razumevanje, koje je i etimološki integralni deo sporazumevanja (komunikacija), suštinski upućuje na fenomen nesporazuma (nesaglasnosti, različitih perspektiva) kao važan i u izvesnom smislu konstitutivni element svake komunikacije.
Problem razumevanja u komunikaciji, kao i razumevanje složenosti komunikacijskog procesa, od fenomena značenja, strukture komunikativnog procesa, problema verbalne i neverbalne komunikacije, problema kodova, konteksta i socijalnog identiteta, kao i pitanja svrhe i funkcije buke i nesporazuma, predstavljaju glavne tematske topose ove knjige.

U ovoj crveno-belo-crnoj knjizi reč je o dva lirsko-setna fudbalska poluvremena. U ime Zvezde i Partizana i armija njihovih navijača na „beli“ teren „istrčala“ su dva jedinstvena fudbalera – Božo Koprivica i Vule Žurić, da bi započeli utakmicu dosad neviđenu u srpskoj književnosti. Utakmica je završena nerešeno, s nešto golova u obe mreže, a pobedila je – igra. Igrati, dodavati, dodati drugome dobru loptu ili dobru reč, u samoj je osnovi i fudbala i književnosti. Ko nije dobro video sa tribina, ko ne veruje „usporenom snimku“, neka otvori korice knjige i neka čita.

Knjiga U modernističkoj čajdžinici: doživljaj kineskog pisma u evropskom modernizmu istražuje percepciju i tumačenje kineskog pisma u raznorodnim umetničkim oblastima i ostvarenjima nastalim tokom epohe modernizma u Evropi, pokušavajući da odgovori na pitanje zbog čega je upravo promišljanje kineskog pisma i njegovih zakonitosti tako snažno uticalo na mnoge zapadne moderniste. Pojedini autori predmodernističke epohe (Pol Klodel, Viktor Segalen) svojim stvaralaštvom nagoveštavaju modernističko nadahnuće kineskim pismom, ali uticaj i percepcija kineskog pisma i prevoda klasične kineske književnosti do punog izražaja dolaze tek u umetničkim konceptima nekih od rodonačelnika evropskog modernizma.

U delima književnika kao što su Gijom Apoliner i Ezra Paund mogućno je jasno identifikovati kineska ishodišta. Isto tako, percepcija kineskog pisma odigrala je važnu ulogu u filmskoj umetnosti (Sergej Mihailovič Ajzenštajn) i slikarstvu (Paul Kle). U skladu sa modernističkim insistiranjem na fragmentarnom predstavljanju stvarnosti, ovo istraživanje predstavlja kolaž onih stvaralačkih koncepcija u kojima je Kina kao ishodište najsveobuhvatnije došla do izražaja.

U dijaloškom odnosu sa kineskom kulturom i pismom, zapadni umetnici nisu samo dolazili do inovativnih ideja i načina izražavanja u svojim umetničkim praksama već su uspešno gradili i kritička stanovišta u pogledu sopstvenih kulturnih prostora. Analizom različitih umetničkih postupaka inspirisanih kineskim pisanim jezikom, ova knjiga preispituje ulogu modernističkog umetnika kao idiosinkratičnog tumača važnih segmenata kineske kulture.

Dr Rudolf Arčibald Rajs (8. jul 1875 — 8. avgust 1929) je bio švajcarski kriminolog koji se istakao radom na istraživanju zločina nad srpskim stanovništvom u vreme Prvog svetskog rata. U Srbiju dolazi na poziv srpske vlade 1914. godine. Zavoleo je srpskog vojnika i srpski narod i do kraja života ostao u Srbiji. Sa srpskom vojskom prešao je Albaniju, Solunski front i sa Moravskom divizijom umarširao u oslobođeni Beograd, novembra 1918. godine.

Neću sakriti od vas ništa bitno od onoga što sam video,jer pravi prijatel nije onaj koji vam laska, već onaj koji vam kaže istinu,celu istinu.

Naučna studija koja donosi bogat i sveobuhvatan opis Isusovog uticaja na opštu istoriju kulture, razumljiva i prilagođena kako onom religioznom delu publike tako i ateistima, pri čemu i naučni radnici i široka čitalačka publika mogu u njoj pronaći nove izvore znanja. Delo ne predstavlja samo krunu Gavrilovićevih šestogodišnjih fakultetskih predavanja iz oblasti istorije kulture i višegodišnjeg naučno-istraživačkog rada već je u isto vreme i spisateljski poduhvat usmeren ka tome da se obeleži dve hiljade godina hrišćanske istorije kulture.Autorov dar da piše na jasan i jednostavan način, sposobnost da u knjizi kroz Isusov lik univerzalnog heroja predstavi istoriju umetnosti, književnosti, muzike, filma, ali i spisateljske pasaže iz filosofije, mistike i istorije crkve omogućavaju da ova knjiga postane istinski duhovni vodič. Knjiga nas vodi ka zaključku: „Isus je ne samo imao veliki uticaj na kulturu u protekla dva milenijuma, već, bez njega, kutura ne bi bila onakvom kakvu je poznajemo.“

Čak i u vreme strahovitih savezničkih bombardovanja Nemačke, Hitler je ubeđeno tvrdio da su uništeni domovi i izgubljeni ljudski životi beznačajni spram gubitka kulturnog blaga. Bar je, na taj način, nacistička propaganda upućivala poruku da nikakvo varvarsko razaranje ne može uspeti da slomi „firerov" umetnički duh. Poimanje smisla takvog stava započinje s razumevanjem knjige Kultura i politika.
Ova opčinjavajuća knjiga, izuzetna ne najmanje i zbog neupitne objektivnosti svog autora, govori o spornoj, katastrofičnoj, tako nemačkoj, navici da vrednuje kulturna dostignuća iznad svega drugog i da kulturu posmatra kao plemenitu zamenu za politiku. Volf Lepenis ispituje kako je ta tendencija uticala na nemačku istoriju od kasnog osamnaestog veka do danas.
On navodi da je nemačko uzdizanje umetnosti iznad politike suštinsko za razumevanje posebne prirode nacizma: činjenica je da su i Hitler, kao i mnogi drugi iz njegove okoline, bili neostvareni umetnici i frustrirani intelektualci koji su, reklo bi se, upražnjavali politiku kao medijum kojim su zamenjivali umetnost.
U nizu istorijskih, intelektualnih, književnih i umetničkih esejističkih vinjeta punih iznuđenih aforizama, ova knjiga širokog zamaha poseban prostor daje Geteu i Tomasu Manu, ali nam autor skreće pažnju i na vrlo različite ličnosti - od Novalisa,
Volta Vitmena, Lea Štrausa do Alana Bluma.
Ona govori o nemačkoj opsednutosti kulturom i kako je osećaj kulturne superiornosti i omalovažavanja politike uticao na njene odnose sa drugim zemljama, posebno sa SAD, Britanijom i Francuskom.