FILOZOFIJA

Zašto je danas teže odbiti nego poslušati? Otkrijte Odbiti poslušnost, hit knjigu Frederika Groa koja istražuje korene političkog otpora, etičke neposlušnosti i slobode u modernom svetu.

Zašto je neposlušnost postala vrlina?

U svetu gde se konformizam često nagrađuje, Frederik Gro, čuveni francuski filozof i urednik Mišela Fukoa, postavlja ključno pitanje: Zašto se pokoravamo? Knjiga Odbiti poslušnost je hirurški precizna analiza ljudske sklonosti ka podređivanju i poziv na ponovno otkrivanje lične odgovornosti.

Šta ćete naučiti iz ove knjige?

Kriza poslušnosti: Razlika između pasivnog prihvatanja i svesnog delovanja.
Istorija otpora: Kako su se kroz istoriju definisali građanska neposlušnost i etički bunt.
Savremeni kontekst: Zašto je u digitalnom dobu "ne" najmoćnija reč koju možemo izgovoriti.
Etika odgovornosti: Povratak autentičnom sebi kroz odbijanje nepravednih autoriteta.

Savremeno društvo oblikuje se u vremenu kada se racionalnost i humanost sve udaljenije jedna od druge. U središtu tog procesa stoji paradoks: što je društvo sposobnije da meri pojave i procese, sve je manje sposobno da ih razume. Nauka, tehnologija i politika razvile su sofisticirane mehanizme kvantifikacije i predikcije, ali su izgubile, moralnu i komunikativnu sposobnost da tumače značenje onoga što mere.

Studije o zapadnoj "civilizaciji" uopšte, uključujući i američku i sovjetsku između kojih, po Evoli, nema neke suštinske razlike, i koje su u svom sadašnjem stanju - a to je vreme hipi pokreta i hipstera, u stalnom i neminovnom opadanju

Studije o ruskom kosmizmu i njegovom osnivaču Nikolaju Fjodorovu

Romanopisac Robert Muzil je tekst O gluposti smatrao jednim od svojih najvažnijih radova. U klasičnoj misli njegova tema je bezmalo bila tabu. Ko bi želeo da bude glup ako glupost ne bi toliko ličila na obdarenost i savršenstvo? A i danas je glupost, u okrilju mutacije moderne svesti, na visokoj ceni.

Stotinak godina posle prve pojave ove knjige o filozofiji i teologiji, ona ostaje jedno od najvažnijih dela intelektualne istorije dvadesetog veka. Razmatrajući naš odnos s drugim i s Bogom, Martin Buber je nezaobilazan mislilac nemačke filozofije u judeo-hrišćanskoj tradiciji modernih vremena.

U prvom delu knjige Antička filosofija obrađena je istorija kosmološkog perioda, počevši od jonske škole (Tales, Аnaksimen, Anaksimander), preko Heraklita i Pitagore, zatim elejaca, zaključno sa sofistima i Sokratom, kao začetnikom antropološkog perioda u razvoju helenske filosofske misli. U drugom delu Bogomolov se bavi klasičnim periodom koji je oličen u delima atomista, Platona i Aristotela, dok u trećem obrađuje helenistički period: epikurejce, stoike i skeptike. Antička filosofija III vodi čitaoca kroz tri ključne struje helenističke misli – epikurejstvo, stoicizam i skepticizam. Polazeći od života i učenja Epikura, kao i njegove radikalne ideje o nezavisnosti etike od religijskog i državnog autoriteta, Bogomolov pokazuje kako je jedan od najuticajnijih antičkih mislilaca oblikovao viziju moralnog društva bez bogova i gospodara. Prateći razvoj stoicizma od njegovih helenističkih početaka – od Zenona iz Kitiona, Kleanta i Hrisipa, do rimskih filosofa poput Seneke, Epikteta i Marka Aurelija – autor osvetljava kako se jedna teorijska doktrina postepeno preoblikovala u celovitu etiku života. Značajno mesto u knjizi zauzima i skepticizam. Bogomolov u svom tumačenju polazi od težnje ka saznanju, ali i od razočaranja koje proizlazi iz granica te težnje. Analitičkim i istorijski utemeljenim pristupom knjiga pokazuje kako su se ove tri filosofske tradicije razvijale, međusobno sukobljavale i prožimale, posebno ističući ulogu eklekticizma kao pokušaja pomirenja suprotstavljenih sistema i nagoveštaja prelaska antičke misli u novo doba. Bogomolov zaključuje da je baština ovih učenja postala trajni temelj evropske kulture i neiscrpan izvor ideja koje i danas oblikuju naše razumevanje sveta. One govore o tajnama čovekove prirode u procepima noći i dana, snova i jave; o onima skrhanim bolom zbog gubitaka bližnjih; o ljudima koji nisu uspeli da nađu svoje mesto u savremenom poretku stvari; o onima u potrazi za mestom mirnog sna, sreće, ispunjenja; o starijim generacijama koje svojim potomcima otvaraju vrata jednog magijskog sveta, gde je moguće pronaći odgovore i odagnati sumnje. Usmena tradicija i narodna kultura utkani su u samu srž ove knjige kroz pripovedanje o povratku korenima i održavanju bliskih veza s prirodom, zemljom i jezikom na kojem vekovima komuniciraju. Tematizujući vlaške običaje, rituale, kalendare, praznike, verovanja, mitove i legende, ova knjiga predstavlja ujedno i vodič kroz njihovo kulturno nasleđe.

Došaptavanja izražavaju istinska osećanja, nepoštovanje discipline upućuje na neslaganje s pretpostavljenima. Kada ljudi otkažu lojalnost svojim vojnim komandantima, vojnici iskreno razgovaraju jedni s drugima o svom neslaganju s pretpostavljenima. Kada se dodeljuje previše nagrada, to znači da su u ćorsokaku; kada neumereno kažnjavaju, to znači da su iscrpljeni. Kada nestane poleta, oni svaki čas dele nagrade kako bi se dodvorili svojim vojnicima i tako sprečili izbijanje masovnog nezadovoljstva. Kada su ljudi toliko iscrpljeni da više ne mogu da izvršavaju naređenja, bivaju kažnjavani radi ponovnog uspostavljanja autoriteta. Biti nasilan prema vojnicima u početku, a posle ih se plašiti, glavni je dokaz jedne nesposobnosti. Kineski general Sun Cu napisao je pre više od dva milenijuma delo koje je redefinisalo veštinu ratovanja. Umeće ratovanja je ključno delo strateške filozofije, koje postavlja tezu da je najviši oblik majstorstva pobeda bez borbe. Kroz trinaest poglavlja, tekst istražuje mogućnosti koje se dobijaju obmanom, važnost špijunaže i nužnost poznavanja sopstvene i protivnikove snage. Sun Cuova filozofija naglašava da stabilnost, planiranje i logika uvek nadmašuju čistu silu. Njegovi stavovi o vođenju konflikta i postizanju ciljeva bez iscrpljivanja resursa ostali su neizostavni temelji za vođe i stratege širom sveta, od bojnih polja do izvršnih odbora.

Diogen Laertije u svom kapitalnom delu prikuplja i prenosi u celosti više od osamdeset biografija najvažnijih antičkih mislilaca, od Talesa do Epikura. Ovo delo nije samo puka istorija: Laertije uvodi čitaoca u autentične priče o životu filozofā, beležeći njihove doktrine, anegdote iz života, testamentarne volje, pa čak i pesme. Kroz sistematski pregled deset filozofskih škola, čitalac dobija panoramski uvid u razvoj i suštinu čitave helenske filozofske tradicije. Neprocenjiva vrednost ove knjige leži u činjenici da su mnogi od izvornih tekstova, koje Diogen citira i prepisuje, u međuvremenu izgubljeni, a njen enciklopedijski karakter čini je primarnim izvorom za razumevanje antičke misli, odnosno samih početaka zapadne filozofije.

…Urošević Fukoa tretira kao riznicu ideja, neuređenu, nesistematiziranu, koja nam može pomoći u nošenju sa stvarnošću, i zajedno sa stvarnim obiljem aktuelnih čitalaca njegovog dela, pokušava da razume šta neoliberalizam, dominacija i otpor jesu ili bi mogli biti. Uroševićev obuhvatni pogled na ove teme sa drugima, s mnoštvom čitalaca samog Fukoa u njegovom mišljenju sa Fukoom, značajna je dimenzija njegovog nastojanja da položi račun o misliocu koji je u Srbiji čitan, iako se o njemu nedovoljno pisalo. (dr Adriana Zaharijević, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Univerzitet u Beogradu). Ponuđena reinterpretacija i reaktuelizacija Fukoa polazi od ispravne pretpostavke da je Fuko bio i ostao mnogo više od akademskog autora, čiji bi se značaj ograničavao na intelektualne rasprave u akademskoj „kuli od slonovače“: naprotiv, on je svojim idejama i publikacijama, kao i samom svojom ličnošću i svojim aktivističkim angažmanom, još za života postao bitan činilac širih javnih debata, u kojima se pretresa sama priroda savremenog društva i položaj čoveka u njemu, vidovi sistemske represije i porobljavanja, ali i mogućnosti slobode. Već više decenija Fukoovo ime funkcioniše kao „znak“ određenih intelektualnih tendencija koje se vide kao ključne za temelje krize koju i danas živimo, svejedno da li se prema tim tendencijama zauzima kritički stav, ili se one podržavaju i usvajaju. (prof. dr Ivana Spasić, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu). Iako ga krasi mikroinvazivni analitički postupak koji čuva integritet Fukoa kao autora, rukopis predstavlja nešto više od običnog naklona njegovom radu, budući da se potonji kritički propituje i umešno razvija u pravcu lakanovske psihoanalize, a sve kako bi se nešto zaključilo o mehanizmima potčinjavanja u savremenom svetu i mogućnostima za organizovani, neautoritarni otpor dominaciji. (doc. Dr Ana Birešev, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu).

Svako od nas je odgovoran za svaki rat zbog agresije u našim životima, zbog našeg nacionalizma, naše sebičnosti, naših bogova, naših predrasuda, naših ideala, jer nas sve to deli. Da li ste znali da postoji veza izmeđ­u neuronauke i slobodne volje? Iako ljudi imaju moć da donose svesne odluke, na njih snažno utiču društvene mreže, YouTube, vesti koje gledaju I čitaju, zajednica koja ih okružuje, ljudi s kojima se svakodnevno susreću, pa čak i mesta na kojima kupuju. Filozof, duhovna ličnost i autor Džidu Krišnamurti podseća nas: „Tražimo od nekoga da nam kaže šta je ispravno ili pogrešno ponašanje, šta je ispravna ili pogrešna misao, i prateći taj obrazac, naše ponašanje i naše mišljenje postaju mehanički, naši odgovori automatski.” Dobra vest je da možete birati sve što uslovljava vašu slobodu. Krišnamurtijeva knjiga Sloboda od poznatog pokazaće vam kako da se oslobodite tiranije očekivanog da biste otvorili vrata transformaciji društva i svojih odnosa. Otkrićete da je primarni uzrok poremećaja stvarnost koju nam je neko drugi obećao, umesto da sami budemo autoritet za sopstveni nacin života. Ako želite da preispitate način na koji gledate na svet, da produbite svoju duhovnu svesnost i otvorite svoj um i srce prema drugima, Sloboda od poznatog je knjiga za vas. Nakon čitanja, steći ćete dublje razumevanje života koje ce vam pomoći da: • poboljšate svoje postojeće i buduće odnose; • prepoznate i prevazđi­ete svoje strahove; • bolje razumete celovitost života; • unapredite svoje komunikacijske veštine; • povećate svoje samopouzdanje i sposobnost da volite sebe. Krišnamurti nas podseća: Razumeti sebe je početak mudrosti.

„Samoafekcija i transcendencija – o osnovama Kantove teorijske filozofije“ je studija koja za svoju noseću temu ima temeljni problem Kantove transcendentalne filozofije, njegovo zasnivanje teorijske, a time i filozofije u celini. Nju sačinjava interpretativni pokušaj da pokaže kako je poslednje osnove u Kantovoj filozofiji moguće razumeti kao ono što Kant označava kao „čisto“ na senzaciji, sintezi i apercepciji, te da bi se to „čisto“ moglo u idealističnom maniru, i samo u heurističke svrhe, pretumačiti kao Mnogo, povezivanje i Jedno. To što se u teorijsko-saznajnom aspektu raskriva kao „čisto“, međutim, istovremeno kao ono u svakoj predstavi uvek već predstavljeno ili principijelno predstavljivo fungira kao ontološka osnova svega postojećeg, kao bitak bića kao takvog i u celini.

Proseravanje je neizbežno kadgod okolnosti traže

od nekoga da govori, a da pri tome ne zna o

čemu govori. Tako je proizvodnja proseravanja stimulisana

svaki put kada obaveze ili prilike da čovek

govori o nekoj temi prevazilaze njegovo znanje

o činjenicama koje su relevantne za tu temu. Ovaj

raskorak je učestao u javnom životu, gde su ljudi

često podstaknuti – bilo sopstvenom željom, bilo

zahtevima drugih – da naširoko govore o stvarima

u kojima su do izvesnog stepena neznalice. Tome

veoma bliske situacije proizilaze iz vrlo rasprostranjenog

uverenja da svaki odgovorni građanin u

demokratiji mora da ima mišljenje o svemu, ili bar

o svemu što se odnosi na vođenje poslova njegove

zemlje. Nepostojanje bilo kakve važne veze između

mišljenja neke osobe i njenog poimanja stvarnosti

biće, ne moramo ni da naglašavamo, još ozbiljnije

kod nekoga ko veruje da je njegova dužnost, kao

savesnog moralnog faktora, da procenjuje događaje

i situacije u bilo kom delu sveta.

Propast Zapada je dvotomno delo Osvalda Špenglera objavljeno između 1918. i 1922. godine. Uprkos vremenskoj distanci, ono ostaje jedno od najuticajnijih i najkontroverznijih filozofskih dela o istoriji civilizacije. Špengler u ovoj knjizi nudi radikalnu interpretaciju istorije, odbacujući evrocentrični i linearni pogled na razvoj društava.
Inspirisan filozofijama Getea i Ničea, Špengler osporava ideju linearnog progresa i umesto toga zastupa cikličnu viziju istorije, u kojoj kultura niče iz određenog pejzaža i umire kada iscrpi sve mogućnosti. Smatrao je vojnu ekspanziju, preterano samopouzdanje i pad inovativnog duha znakom da civilizacija ulazi u završnu fazu – fazu ponavljanja, imitacije i duhovne iscrpljenosti.
Uprkos burnim kritikama, Propast Zapada ostaje nezaobilazno štivo za svakoga ko razmatra velike obrasce istorije i pokušava da razume sudbinu moderne civilizacije.

Propast Zapada je dvotomno delo Osvalda Špenglera objavljeno između 1918. i 1922. godine. Uprkos vremenskoj distanci, ono ostaje jedno od najuticajnijih i najkontroverznijih filozofskih dela o istoriji civilizacije. Špengler u ovoj knjizi nudi radikalnu interpretaciju istorije, odbacujući evrocentrični i linearni pogled na razvoj društava.
Inspirisan filozofijama Getea i Ničea, Špengler osporava ideju linearnog progresa i umesto toga zastupa cikličnu viziju istorije, u kojoj kultura niče iz određenog pejzaža i umire kada iscrpi sve mogućnosti. Smatrao je vojnu ekspanziju, preterano samopouzdanje i pad inovativnog duha znakom da civilizacija ulazi u završnu fazu – fazu ponavljanja, imitacije i duhovne iscrpljenosti.
Uprkos burnim kritikama, Propast Zapada ostaje nezaobilazno štivo za svakoga ko razmatra velike obrasce istorije i pokušava da razume sudbinu moderne civilizacije.

Filozifska analiza na svom poslu

Svet veoma lako odriče viši duhovni život, više zahteve duha, više duhovno saznanje; svet voli da govori da mu ništa od toga nije potrebno i da smeta njegovom poslu uređenja sveta. Svet sleva i zdesna ovo objavljuje hiljadama i milionima glasova. A užasno je kada i od crkvene svesti dolazi ono isto negiranje duha kakvo dolazi od države, koja je na suprotnom polu sveta, a što se u ateističkom komunizmu preobratilo u konačno uništenje duha, duhovnog života, duhovnog aristokratizma. Ne gasite duh. Negiranje problematike hrišćanske svesti je gašenje duha. Služenje sveopštem prosvetljenju sveta ne zahteva pad kvaliteta duha. A pre svega je potrebno da se postavi problem duha i duhovnog života.

Duh utopije, ključni spis filozofije nade i moderne utopijske misli, pisan je u zanosu posle Prvog svetskog rata i traži put iz istorijske katastrofe ka novom smislu, ka budućnosti koja još nije ostvarena, ali je uvek prisutna kao mogućnost. Ne svodeći utopiju na politički projekat, Ernst Bloh okreće se ontološkoj i estetičkoj dimenziji ljudskog bića: čovek je biće koje još nije postalo ono što jeste.
U knjizi se susreću mistika, muzika, umetnost, religija i marksizam, spajajući se u filozofski pejzaž koji poziva na buđenje. Duh utopije oblikuje pojam „još-ne-svesnog“, otvarajući prostor za razumevanje čoveka ne kroz ono što jeste, već kroz ono što može i treba da postane. Blohova proza je poetska i hermetična, a njegova misao neprestano pulsira između metafizike i politike, podsećajući nas da ljudska istorija nije dovršena, odnosno da se tek piše u horizontu mogućeg, u upornom traganju za utopijskim ispunjenjem.
Kod Bloha, utopija prestaje da bude san i postaje metod. Njegova filozofija pokazuje da čovek nije zatvoren u sadašnjost, već da u sebi nosi iskru onoga što tek dolazi.
– Teodor Adorno
Iz istog žanra
Duh utopije, ključni spis filozofije nade i moderne utopijske misli, pisan je u zanosu posle Prvog svetskog rata i traži put iz istorijske katastrofe ka novom smislu, ka budućnosti koja još nije ostvarena, ali je uvek prisutna kao mogućnost. Ne svodeći utopiju na politički projekat, Ernst Bloh okreće se ontološkoj i estetičkoj dimenziji ljudskog bića: čovek je biće koje još nije postalo ono što jeste.
U knjizi se susreću mistika, muzika, umetnost, religija i marksizam, spajajući se u filozofski pejzaž koji poziva na buđenje. Duh utopije oblikuje pojam „još-ne-svesnog“, otvarajući prostor za razumevanje čoveka ne kroz ono što jeste, već kroz ono što može i treba da postane. Blohova proza je poetska i hermetična, a njegova misao neprestano pulsira između metafizike i politike, podsećajući nas da ljudska istorija nije dovršena, odnosno da se tek piše u horizontu mogućeg, u upornom traganju za utopijskim ispunjenjem.
Kod Bloha, utopija prestaje da bude san i postaje metod. Njegova filozofija pokazuje da čovek nije zatvoren u sadašnjost, već da u sebi nosi iskru onoga što tek dolazi.
– Teodor Adorno
Iz istog žanra

Dobro vaspitanje donosi pobedu, a pobeda ponekad donosi nevaspitanje i surovost.
Zakoni predstavljaju Platonovo poslednje i najobimnije delo, svojevrsnu krunu i zaokruženje celokupne filozofske misli. Za razliku od Države, gde idealna zajednica ostaje u carstvu ideja, u Zakonima antički filozof nudi realističniju, kompromisnu viziju uređenja polisa, u kojoj zakon postaje vrhovni čuvar reda i vrline. Dijalog vođen između atinskog stranca, Spartanca i Krićanina razvija promišljanje o tome kako zakoni oblikuju živote ljudi i kako država može podstaći građane da teže dobru, a ne da slede samo svoje strasti i interese. U središtu se nalazi potraga za poretkom koji usklađuje slobodu i disciplinu, običaj i racionalno uređenje, tradiciju i filozofski uvid.
Kombinujući političku teoriju, religiju, pravo i etiku, Platonovi Zakoni prevazilaze granicu traktata o zakonodavstvu, i nude istraživanje o ljudskoj prirodi i mogućnostima zajedničkog života. Drugim rečima, nude praktičnu utopiju – pokušaj da se most između ideala i stvarnosti konačno pređe, da se pravedno društvo ne zamišlja, već stvara.

Na raskršću između mita i racionalnog mišljenja, književne umetnosti i filozofske sistematičnosti stoji jedno od najuticajnijih i najkompleksnijih dela svetska filozofije – Platonova Država. U njoj se prvi put u istoriji ljudske misli u celini razmatraju temelji stvarnosti, smisao znanja, priroda vrline, pravednosti i društvenog poretka. U razgovorima Sokrata i njegovih sagovornika otvara se drama između individue i zajednice, tradicije i slobode, večnog sveta ideja i promenljivog sveta čulnog iskustva. Alegorija pećine, teorija ideja, pojam najvišeg dobra i vizija pravednog poretka predstavljaju stubove na kojima je izgrađena zapadna filozofija.
Država nije samo politički traktat niti utopijska slika idealne zajednice već istovremeno i metafizičko, etičko i estetičko istraživanje o tome šta znači živeti u skladu s istinom. Ona spaja filozofiju i književnost, spekulaciju i praksu, i tako postaje paradigmatsko delo u kojem filozofija stiče svoj „moderni” oblik. Zato se istorija mišljenja do danas može čitati kao trajni dijalog s Platonovim nasleđem: kako pronaći put iz senki u svetlost, kako povezati mudrost i delanje, kako učiniti da dobro pojedinca bude nerazdvojivo od dobra zajednice.

Briga se osniva u vremenitosti. U krugu vremenitosti, dakle, moramo da potražimo neko događanje koje egzistenciju određuje kao povesnu egzistenciju. Tako se interpretacija povesnosti tubitka u osnovi pokazuje samo kao jedna konkretna izrada vremenitosti.
Zašto se čovek povlači u anonimno, bezlično postojanje? Zbog toga, smatra Hajdeger, da bi izbegao da se suoči sa slobodom i konačnošću egzistencije. Stoga, cilj fundamentalne ontologije upravo se sastoji u tome da, polazeći od fakticiteta svakodnevnog života, razvije značenje egzistencijalija i pomoću njih otkrije smisao autentične, prave egzistencije, one koja prihvata čoveka kao prolazno, istorično biće i razume smrt kao najdublje i najvlastitije ljudsko određenje.
Tako se egzistencijalna analitika, koja se bavi oblicima ljudske egzistencije, i destrukcija metafizike, koja se bavi razlaganjem celokupne filozofske tradicije, presecaju u jednoj tački – u otkrivanju vremenitosti kao ontološkog smisla brige, odnosno zabrinutosti za opstanak kao izvorišta na kome počiva čovekova potreba za projektovanjem budućnosti. To je tačka od koje bi, prema Hajdegeru, trebalo ustanoviti novi početak nemetafizičke budućnosti, odnosno odakle bi bilo moguće pronaći izlaz iz savremene krize koju obeležava nihilizam kao stanje čovekovog nezavičajnog boravka u tehničkom svetu.

Božidar Knežević (1862 - 1905), filozof, istoričar, prevodilac, profesor i unuk Kneza Ive od Semberije, jedan je od skrajnutih blistavih umova u Srba. U teškim životnim okolnostima, u čestoj materijalnoj nemaštini i brizi za porodicu, uspeo je da dostigne visoke intelektualne i naučne domete. U mnogo čemu samouk, ostavio je u srpskoj humanističkoj nauci dubokog traga svojim shvatanjem istorije kao nauke o vremenu i kao najvišu filozofiju.

Za nas, danas, gotovo četiri veka kasnije, Nova Atlantida može da posluži i kao ogledalo: ogledalo u kom možemo da vidimo da li smo nešto od Bejkonovih ideala ostvarili, ali i da prepoznamo da li smo poneke ideale zamenili drugačijim, te time još bolje da upoznamo sami sebe.

Kako reče sam Evola: „Ova knjiga nije napisana kako bi se promovisao bu¬dizam, već iz želje da se ukaže na temeljne elemente sve¬obu¬hvatnog sistema askeze, koji su u budističkom učenju jasno izraženi. Savremeni svet, možda više od bilo ko¬je druge civilizacije, stoji na suprotnom polu od asket¬skog pogleda na život. Ovde se ne radi o religioznom pitanju jer ono, kao što je rečeno, nema direktnu vezu s višom askezom, već o suštinskim duhovnim orijenta¬ci¬jama.“ Dakle, cilj ove knjige je da ukaže na suštinu i smisao budističke askeze, da podvuče njen značaj za savremenog čoveka današnje zapadne civilizacije koji se s arijevskih visina srupio u blato današnje potrošačke kulture. Budistička askeza po Evoli, nema nikakve veze sa Evropljanima poznatim oblicima asketske prakse kao što su neki oblici religioznog uzdržavanja. Budistička asketika nema religiozni i filosofski smisao već pre nadfilosofski: budistički monah se bavi asketikom da bi se „probudio“ da bi jasno mogao da vidi istinu, baš da vidi, ne čak ni da je spozna što je stvar nearijevskog racionalističkog odnosa prema istini, koja je u najmanju ruku po učenju princa Gautame Sidarte – ateorijska. Zato je put buđenja „s one strane istine i laži“, „s one strane dobra i zla“, s one strane svake društvene podele, nagrade i kazne, svega zamislivog. Put askeze je put oslobađanja. Evola se u svojoj knjizi bavi svim varijantama budizma, istorijski nastalim, sve do „japanskog“ zena, izrazito ezoteričnog ali bliskog japanskom ratničkom plemstvu oblika „doktrine buđenja“. „Prema japanskom shvatanju, ako je čovek zaista čo¬vek, a ne životinja, on može biti samo Samuraj: hra¬bar, čestit, pouzdan, muževan, veran, nosilac kontro¬li¬sanog dostojanstva, spreman za svaku aktivnu žrtvu...“ Zbaciti sa sebe okove postojanja, osloboditi se i probuditi se to je cilj, to mora biti cilj!, svakog Arijevca...

U ovoj zbirci od 25 dijaloga, Platon nam ne donosi samo reči, već život-život u pitanju, sumnji, istini i vrlini.Sokrat nije ostavio knjige ali njegov duh živi u ovim stranicama. Knjiga pripada ediciji „Mi i Oni". Ediciju čine knjige nastale kroz dijalog čoveka i veštačke inteligencije.